Бранислав Нушић: Бен Акиба
Две јабуке
Једна девојчица је држала две јабуке у рукама. Пришла јој је мајка и са осмехом упитала:
"Душо; хоћеш ли да ми даш једну јабуку?"
Девојчица је погледала, а онда брзо загризла једну јабуку, а затим и другу. Осмех на мајчином лицу се смрзао.
Покушала је да прикрије своје разочарење.
Помислила је:
"Где сам погрешила у васпитању свог детета?!"
Девојчица је пришла, умиљато погледала мајку и рекла:
"Ево ти ова, много је слађа!"
"Светосавско звонце'" бр. 7/2017.
Србија на мајке ми миле
Пост пре сваке дијете
Слушам ових дана неке приче о дијетама, али сад на један други начин. Можда не би било згорег да сви обратимо пажњу, поготово ако ће кренути да нас уче како је, ето, и свет инсеката здрав начин исхране. Па и пост је здрав, и користе га и хришћани и муслимани, али га не рекламирају. У болници вам је све посно- кад кренете на лечење, операцију.
О чему је, могуће, реч?
Сада ће кренути (ако већ нису) разне дијете под плаштом здраве исхране а за мале паре. То само значи да време пред нама уопште није бајковито, како тврде са тв дизниленда, па и ова исхрана са инсектима треба да се тако разуме; поготово знајући да је свет инсеката у драстичном опадању, понајвише због људског фактора и прекомерне употребе пестицида. Ако нема инсеката, неће бити ни птица, ни животиња који се њима хране; неће бити биљака. Сахара прети свету, јер су људи изгубили и компас и мисију. Закони који се сада уводе неће бити мењани ни са променама власти, већ ће се пооштравати, будући да ће све морати да се контролише и право на живот ће имати само изабрани. А нико овде неће век вековати, треба се одавде и селити. Зато је једино светло вера, која нам је дата да је чувамо и да она чува (храни) нас.
Наздравље нам Васкршњи пост и праштајте и не замерите за прејаку реч.
Имаде вас много
слика: Јудино самоубиство
Имаде вас много - та ко би вас могô
Избројати,
Свијех знати?!
Имаде вас много богатих госпара,
Са сребром и златом, милионим' пара.
Двори вам се вељи у висину дижу,
Али никад, знајте, до неба не стижу, -
У небу је вјечност, у њима је није,
Вријеме ће да их све с прашином скрије.
Имаде вас много сивих соколова!
Ријечи су вам јаче од бурних валова,
Ал' соколи никад не пузе, не гмиле
Ни онда кад на њих јурну грома силе,
А ви знате, знате, ој "соколи с ријечи",
Пузити кô црви, сред прашине лећи,
Оставити браћу нек их душман таре,
Само да стечете "обећане даре"...
Имаде вас много са благијем ликом,
Е би рекли: о злу не мислите ником,
Е би рекли: да сте с неба анђô прави,
Што истину љуби, који Бога слави,
Ал' у души вашој ништа друго није
До црног демона, - ту се злобно крије.
Имаде вас много... Каквијех вас нема?!
Али вас је мало
Којима је стало
До народа свога
Тужна, паћенога.
Мало вас је, мало са поштења да се,
Са врлина ваших имена вам гласе;
Мало вас је, мало на бранику права,
Мало вас је глава, -
Мало вас је, мало са срцем у груди,
Мало вас је - људи!
Алекса Шантић
Tondach & Ненад Јездић: Земља
Свет се претвара у Сахару
Телевизија је са нашег дома скинула врата
Сахара је некада представљала најбогатији и најцветнији крај на земљи. Корита пресахлих река, зидне слике у пећинама, величанствене рушевине, производи древних ковача сведоче о томе да је овде некада све киптело од живота, да је цела пустиња била огромна оаза. Тамо где су се раширили мртви пешчани простори, слични усталасаној површини Мртвог мора, зеленила се трава, цветале су палме и дрвећа банана, шуме су врвеле од дивљачи, а по улицама су трчале припитомљене антилопе. Сада се Сахара претворила у безгласно гробље. А још до пре неколико хиљада година Египат је био једна од најмоћнијих и најцивилизованијих држава света, а у доба Римског Царства – најбогатија провинција, житница целе империје.
Ко је упропастио Африку? Најезда непријатеља? Изливи река, земљотреси, заразе? – Не.
Дивље животиње и антилопе, које су људима давале месо и млеко, нису огољавале ливаде, нису претварале поља у пустињу, нису штетиле дрвећу. Али, људима је постало лакше и повољније да узгајају козе, које су попут скакаваца пустошиле Африку. Земљу лишену траве је одувао ветар, остављајући бесплодно камење. Козе су глодале кору дрвећа, дрвеће је умирало, пресушивала су врела, људи су се повлачили на север, пустиња их је у стопу пратила. Ако непристрасно погледамо на савремени верски живот, видећемо како и последње оазе гази пустиња. Свет се претвара у огромну беживотну Сахару. Узрока је много, али ми се зауставимо на једноме од њих – телевизији и видеофилмовима. Нећемо говорити о техничком проналаску, већ о његовој употреби.
Телевизија је у нашем дому заузела неодговарајуће место. Као скромно обавештајно средство, она је положила право на наш душевни живот и уједначила га. У старини је средиште породице било огњиште. Потом је то постао сто, за којим су се искупљали сви укућани после радног дана. Тамо су не само обедовали, него и читали Свето Писмо. Сад је њихово место по значају заузео телевизор. Али, телевизор чланове породице не сједињује, већ разједињује. Сваки од њих је опчињен малим екраном. Значајно је да телевизор заузима оно место у соби где је раније био свети угао са иконама. Стари Грци су говорили о кућном духу – Даимону (демону) или Генију који је надахњивао мисли; сељаци о злодуху који је мучио укућане ноћним морама. Домаћи дух нашег времена је у потпуности отеловљен – то је телевизор. Свети Оци су имали одричан став према позоришту и приредбама, који развијају моћ маште тесно повезане са страстима. Свети Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти, иако је старогрчка трагедија, за наше појмове, наравствена (морална). Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам поступак – опонашање истине, играње са стварношћу.
Телевизија нас је лишила домова, претворивши их у позоришне дворане. У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којима ми не бисмо желели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште.
Телевизија је створила нову врсту човека – homo medium – човека са истрошеним нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човека душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању – некритички, неразлучно, једном нижом механичком свешћу. Разумска свест се при томе иступљује, стваралачке силе слабе.
Човек мисли путем слова (речи), човек се у светоотачким списима назива словесним бићем. Телевизија нас учи да мислимо чулним представама, развија расејаност и пријемчивост. Душа се разнежује, постаје чулна и раздражена. Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних представа. Подвижничка борба са страшћу је чишћење душе од маштарија и представа. Страст се облачи у замамне слике. телевизија храни чулност мноштвом облика. Телевизија слаби човекове умне силе. Ум треба да се вежба, тражи, савлађује препреке, као што атлета вежба своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинисану, готову храну, од које ум постаје млитав, тром, неспособан за самостално размишљање, исто као што се тело уз прекомерну исхрану гоји, немоћа и стари. Сваки призор захтева саосећање, ми се укључујемо у поље страсти, то нас поље индукује и храни наше страсти. У сваком сазнању постоји чинилац наклоности, заједништва. Грех, поставши уобичајен, престаје да буде одвратан.
Телевизија је посегла на духовно подручје. Маштарење о духовном животу рађа лаж, која се код Светих отаца назива прелест. Духовни свет је немогуће представити видљиво – представљати га значи налазити се у затвореном кругу страсних привиђења и гордих сенки, којим је дала живот уобразиља.
Сваки човек, према учењу Светих Отаца, јесте мали свет. Сваки човек је непоновљива личност. Телевизија људе изједначава и обезличује. Телевизија ставља пред десетине милона људи једну исту храну. Зато су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости; људи губе занимање једни за друге.
Телевизија хипнотише. Бујице прилика, јаких и насићених страстима, истовремено и видних и слушних, поробљују душу, свест се окамењује, човек се претвара у медиума телевизије који прима њене побуде.
Телевизија поспешује антихришћанство. Вера је општење душе са Богом. Вера обликује созерцатељно мишљење, појам пажње, усредсређује на мали број, но најважнијих суштинских предмета. Телевизија је управо обратно: смењивање утисака од којег се губи надзор над делатношћу чула. Верско осећање је тајанствено осећање, префињено и нежно, попут цветних латица. Оно се чује у безмолвију (тиховању), а не у уличној буци.
Телевизија шири живчане и душевне болести. Могућности људске душевности нису безграничне. Испред телевизора човек у неколико часова прима толико утисака као некада за месец дана. Човеков живчани систем се троши, не подносећи прекомерну напрегнутост; он, као штитећи се, бежи у болест.
Телевизија учи људе суровости. То се не односи само на призоре убиства и насиља, који су у емисијама понекад окружени атмосфером дивљења и јунаштва, већ и на још једну ствар, ништа мање страшну: човекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да она емоционално пустоше човека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен.
Телевизија отуђује једне од других људе који живе у истој кући и породици, заменивши људско саобраћање утварама и привиђењима са екрана. Изгубивши осећај за живог човека, он је изгубио и љубав према њему и болећивост. Човек престаје да се посматра као личност, он се претвара у оруђе. Кажу да телевизија може постати темељ верске просвете, међутим она убија само срце вере – молитву, мистички разговор душе са Богом. Претоварена, закрчена бујицом утисака, душа није у стању да се усредсреди на молитву; на речи молитве наноси се слој страсних представа туђих молитви. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из тог непокретног средишта на захуктали круг представа које се стално смењују. Изван молитве и созерцања није могуће унутрашње осећање Бога, сведочење душе о присуству Божијем. Па чак и ако телевизор постане преносник верских емисија, свеједно ће веру лишити онога главног – дубине и мистике, зауставивши се на катихетсву и оглашавању, на разини речи, а не силе. Без верске интуиције која сазрева у тиховању, такво оглашавање (поучавање) или се неће примити, или ће се примити на разини духовно-културних вредности. Неопходна је наравствена (морална) припрема, неопходна су верска трагања, нужна је борба са страстима и гордошћу, да би се припремило на примање хришћанства, да би се осетила његова препорађајућа сила. Иначе ће Христос куцати и куцати на затворена врата.
Призори секса нарочито погубно утичу на децу која са прећутним одобрењем родитеља седе заједно са њима (родитељи би иначе морали или да искључе телевизор или да удаље децу из куће на неколико часова, те се они зато рађе праве да не примећују децу која иза њихових леђа гледају телевизију). Деца још мање него одрасли могу да владају својим осећајима, због чега након духовног искварења испред телевизора хришћанство доживљавају као стешњујући систем, са отвореним или прећутним противљењем према њему. Неко би нам могао приговорити да су други телевизијски програми чисти и морални, али у стварности је далеко од тога. Када би се у емисијама бавили само морализовањем, телевизори се уопште више не би куповали. Погледајте лица оних који седе пред телевизором. Шта привлачи њихову највећу пажњу – морализовање или гангстери и џудо захвати? Кад би семе за цвеће и коров помешали заједно и бацили у земљу, можете бити уверени да ће коров загушити цвеће. Пред телевизором расте човек са пригушеном духовношћу. У најбољем случају он прихвата веру као етичко-културну и историјску вредност, што у суштини бива религија без Бога. Зато телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима – децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу. Литургија се не може прихватати као визуелна представа; то је мистичко уприсутњење голготске жртве, у чијем гледању и учествовању су у древна времена имали приступ само после припреме, само чланови Цркве који се не налазе под епитимијом. Литургија је силазак Светога Духа и преображење људске душе. А зар телевизија може да забележи силазак благодати?!
Телевизија је у домове верних људи донела богохулне филмове о Христу Спаситељу. Вештина уметника да се преображавају, њихово умеће да забораве себе, да се поистовете са оним кога глуме, показује одсуство сваког верског осећаја или изопаченост вере код глумца који себе поистовећује са Христом. Сатана је рекао: ја сам бог. Адам је рекао: ја хоћу да без Бога будем бог. Глумац каже: ја хоћу преко себе да свету покажем Христа Спаситеља. Значи тај је глумац уверен да он може да мисли као Христос, љуби као Христос, делује као Христос. То је веће богохулство од примитивне и безвезне противверске пропаганде. Данас глумац глуми гангстера, сутра апостола, прекосутра можда Регана или друга Камоа! Но наша ће унутрашњост, примивши у подсвести попростачени позоришни лик ће по закону асоцијација и аналогије (подсећања и сличности) у мислима тај лажни лик као жиг ставити на светињу.
Телевизија је непријатељ са којим нема нагодбе. Његово нападање нема ни мере ни границе. Док се пустиња Сахара шири брзином од пет километара на годину, телевизија у победничком маршу проходи целу планету, исушавајући и задње изворе и врела, загађујући и сравњујући последње оазе духовности.
Убрзо човек више неће морати да посећује пријатеље, да се вози на састанке, долази у школу ради предавања: он ће све то моћи да чини рукујући телевизијским системом и остајући код своје куће. Човек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све.
Архимандрит Рафаил (Карелин)
Што да не
Шанел
Албанија више није земља каква је некад била и сад се далеко брже развија него Србија. Међутим, за ову причу послужићу се само једним детаљом: у тој земљи је сада дозвољено сваком почетнику - у било ком послу, да првих годину дана не плаћа порез. А то је више него довољно времена, у већини случајева, да сваки продавац испита тржиште и сакупи новац за покретање посла.
Ово је нешто што Србији недостаје, а само је потребно мало добре воље и притисак на власт. Не губити време узалуд, већ отимати и себе и народ од пропасти.
Овде ћу се за тренутак још једном осврнути на претходну причу о изради торбе. Али то узмите само као пример, јер је применљиво и на неке друге занате.
Рецимо да неко пожели да прави торбе и крене са њима да их продаје по разним тезгама. Наравно, у тој продаји није згорег размотрити и да се више жена удружи, јер разноврснија понуда помаже продаји (али на страну оставити сваку завист, јер свет и тако није уређен једнако, већ према потреби сваког појединца понаособ). Међутим, још успешнија продаја би могла бити и овако: ако бисте уз изложен модел имали и комплетно спремљен материјал са шемом и видео упутством за израду. Нове технологије нам излазе у сусрет са таквом могућношћу. У свету већ постоје такве врсте услуга. Неки људи живе искључиво од продаје шема, па и исплативије него од готових производа. То је све доступно и лако изводљиво. Да не помињемо куповину преко интернета.
Сећам се, такође, прошлих времена, кад је у граду или варошици била само једна радња, али се у њој могла наручивати роба из већих, па и страних градова (овде тренутно мислим на моду). Сад замислите да се у неком већем граду у Србији заинати неко и покрене овако уређен посао, па да могу и мањи градови и варошице од њих да преузимају - за своје муштерије, које ће да искористе такву понуду - овако упаковане комплете за рад (или већ готове радове). Погранични градови могу разматрати овај посао и шире, безмало као мисију. А нема тог бренда, којег веште руке српских дизајнера и рукодељки не могу да скину, или, још пре, да направе нешто наше а светско!
Обраћање Светом Сави
У раљама демократије
Можете ли да замислите да се демократски управља по питању медицине, пилотирања, било које струке, а на начин како се то ради у политици: да право гласа имају и умно поремећени, затвореници?
Људи времена
Свет и нове идеје
Гобленска ташна "Долче и Габана"
Једна гобленска ташна „Долче и Габана“ кошта неколико хиљада евра. Руска дизајнерка је, у једној емисији, показала како се нешто слично може урадити за далеко мање новца. Узела је стару кожну ташну, купила руску шарену мараму, исекла је и обшила, те пришила за предњи део торбе. Стара торба је прогледала у новом руху.
А ово је тек један у мору примера. Свет је отворен више него икад за нове идеје. Неки су то одмах препознали, неки тек треба то да учине. Они, који су у духу времена, кренули су да освајају свет. Неки су школовани дизајнери, неки приучени, али и једни и други су, у потрази за послом, кренули да са светом деле своје умеће. И не само то, већ и да другима помажу у обуци, идејама, осавремењивању. Тако су, захваљујући њима, многима доступне и нове технике и нови алати.
Али има још нешто занимљиво у свему, а то је - повезивање разних занатлија. Баш јуче гледам како жена из Италије прави торбу и за израду користи више врста материјала. То ме је подсетило на време гоблена, где сте имали повезаност фабрике конца, фабрике тканине, фабрике боја и неке већ фабрике за израду игала. Такав је случај и са израдом ташне. Потребни материјали су: конац, копче, игле и алке, кожа или скај, пластика, тканина. И сад само да неко то повеже у продаји, па да се многе торбе из модних часописа, или идејом неког нашег заинтересованог дизајнера, нађу пред онима који желе да обрадују себе или друге. И ето посла за више породица, зар не?