[ "Господ ће се постарати" ] 09 Септембар, 2015 19:02

 

 

„Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.

(Пс.139;2,4)

 

Једном приликом су на православном радију гостовала двојица каменорезаца, чија су специјалност били надгробни споменици у византијском стилу. Међутим, нисам емисију пратила од почетка, већ од дела који је посебно привукао моју пажњу, а што ће рећи од места који је, милошћу Божијом, требало да чујем.

Један од гостију има синчића, са којим слободно и отворено разговара о (данас забрањеној и сасвим скрајнутој теми) смрти. Дете се интересује и отац му одговара. Јер смрт је саставни део нашег живота, исто као и рађање. Но, отац је сину објаснио да ће се, након смрти, поново срести у Царству небесном и да он, као хришћанин, не треба да тугује.

О свему овоме ја нисам у некој нарочитој мери размишљала све док се мој отац није упокојио. То може бити веома стресно за човека, а за неверујућег још и више. И тек тад сам могла да разумем туђу бол и тугу због губитка родитеља – кад сам то сама осетила. А онда сам се сетила ове емисије и мудрог оца који је на време подучавао свог сина о неизбежности тренутка кад ћемо се на кратко раставити – док се, васкрсли у Христу, поново не саставимо. Тако научено дете одмалена ће се далеко лакше носити са овом неминовношћу и сасвим извесно ће његов бол и тугу тешити вера, нада и љубав. Људи, након губитка вољеног бића, лако падну у очајање. Вера даје наду животу чији смисао није туга већ вечна радост. И прича о смрти има велику важност. Многи свети оци су се подвизавали „сећањем на смрт“. Ма колико се чудним чинило, то је држало људе у животу – духовном, а самим тим и физичком. Треба се на овом месту подсетити и Старог Завета, Књиге проповедника у којој је приметан очај Соломонов. Старац Клеопа нас учи да тај очај долази из разлога што у тој књизи недостаје управо „сећање на смрт“. Без тог сећања, човек је често склон депресији која неретко заврши самоубиством. Јер неки о животу имају сасвим погрешну представу. Не знају да је живот наш борба непрестана. Колико он траје? Много краће него што мислимо, па нам зато често промакне и сам његов смисао између спавања, одржавања хигијене, прехрањивања, посла...

Заиста, шта остане и како трошимо свој живот, питање је? „Сећање на смрт“ итекако том, макар и кратком интервалу, даје и дубину и ширину и висину.

Након оца, још мало поживевши, упокојила се бака, очева мајка. Са њеним уснућем, (премда је туга неизбежна због успомена), вера је превладала и нада у поновни сусрет је поражавала тугу. Али, кад се, након ње, потпуно неочекивано и до дан-данас неразјашњено упокојила и моја мајка, вера је поново стављена на испит. Није то оно као да се вера губила па враћала, већ као да је преко мене прешла олуја и опустошила ме, направивши од мене сенку. Отворило се преда мном ново поглавље, које је било загледано у сврсисходност живљења и умирања. Тек тад сам осетила да ми се поверена мисија ближи своме крају, а да сам ја – неиспуњена у себи.

А на души ми је лежало једно мољење. Требало је мог млађег брата привести Богу. То сам осећала као своју сестринску дужност, коју сам одмалена носила у себи, али никад ми се за то није указала прилика. Мој брат је, у материјалном или неком другом смислу, Богу хвала, стојећи. Али моја је жеља била да „окуси(те) и види(те) да је добар Господ“ (Пс.3;8), те да се сабрани у Христу опет сретнемо у Царству непролазном. Ни о чему другом се моје мисли нису у толикој мери  занимале.

Једном приликом ме је свештеник питао: „Да ли ти брата тераш у храм?“, на шта сам одговорила: „Не.“ Заиста, нисам га терала, нити наговарала, јер сматрам да је боље мисли своје Богу поверити, него човека ненаучен поучавати. Сем тога, била сам свесна своје огреховљености и плашила сам се да га не одвратим. Тако је било и са оцем и мајком: ја сам се молила за њих, а Господ је полако отварао њихова срца. Заједно са њима је и брат био у мојим молитвама. Али не због моје гордељивости, већ због Свога милосрђа и Своје милостивости Господ је учинио чудо доброте. Ево како!

Најпре је брату послао девојку, која, када је дошла, ништа није знала о православном начину живота, премда је била крштена у вери православној. И полако, дружећи се са оцрковљеним људима, кренула је да пости, да се исповеда и причешћује. Преко ње и љубави која се међу њима развила, она је почела полако, дао Бог, да и брата мог обликује. Али то је мени било непознато у тренутку кад сам ушла, полусломљена под теретом бременитим, у храм са само једном молбом: да Господ не допусти моје уснуће, а мој брат да остане ван Цркве! И шта се десило? Одмах након литургије позвао ме је свештеник да ми нешто важно саопшти. Пост је већ био почео. Не слутећи о чему се ради – приђох му.

- Ноћас сам ти брату послао поруку – поче свештеник с причом. – Је ли ти рекао?

- Не, није – одговорих. Иначе, њих двојица су се и пре тако споразумевала и договарала, тако да ни у ком случају нисам очекивала оно што ћу чути.

- Питао сам га кад мисли да се причести, да пости и тако то...

Занемела сам! Најпре због тога што сам се по ко зна који пут уверила да је Господ брзи помоћник у свим оним молитвама нишчих које се тичу нашег спасења; свака таква молитва је у мом животу била одмах услишавана. Слава Богу на томе! И није то све: још на самом почетку мог поласка у храм, моје молитве Богу биле су да нам пошаље свештеника који ће заиста мени, мојој породици и народу у граду бити на корист. Овај свештеник то заиста тако и ради, што је још једно чудо Божије.

Али чудима ту није крај! По повратку кући, затекла ме је следећа ситуација: седамо за сто и том приликом ме брат и његова девојка обавештавају да ћемо постити сви! Ја и даље немоћна да причам, успех само да упитам има ли то везе са неком поруком од свештеника. Брат се насмеја, додајући:

- Послао ми је поруку и то ноћас, не знам ни колико је сати било, пола два-два, можда и три, и то километарску али фину, све објашњавајући и пишући ми о томе да кренем са постом и причестим се.

Над мојом тугом развила се дуга, бојећи моје суморне мисли неисказаном радошћу. „Истинита је реч и сваког примања достојна да Христос Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја.“ (1.Тим.1;15)

И тако се још једном показало истинитим казивање да „Господ ће се постарати“ и испунити све оно за чега му се молимо, а што је на корист не само нама, већ многима.

Од тог дана прошло је прилично времена, а, Богу хвала, пост је у кући остао мио гост. „Сећање на смрт“ враћа смисао животу који се, посрнуо у времену, усправља и с вером, надом и љубављу окреће вечности у којој обитава незалазно Сунце, Господ наш Исус Христос, Којем се молимо најпре за своје духовне пастире, кумове (као духовне родитеље), породицу (наше телесне родитеље), родбину, пријатеље и цео свет.

 

причалица

09. септембар лета Господњег 2015.

 

[ "Господ ће се постарати" ] 08 Август, 2012 02:38

 

 

 

 

А ко се обрати к врачарима и гатарима да чини прељубу

за њима, окренућу лице своје на супрот њему, и истребићу

га из народа његовог. (3.Мојс. 20:6)

Нека се не нађе у тебе који би водио сина свог или кћер своју

кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата

по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим

духовима, ни опсенар ни који пита мртве. Јер је гад пред

Господом ко год тако чини, и за такве гадове тера те народе

Господ Бог твој испред тебе. Држи се сасвим Господа Бога свог.

(5.Мојс. 18:10-13)

 

Још из детињства имам тројицу другова са којима сам била нераздвојна: један је Словак, други муслиман, трећи Србин. Заједничко двориште у зградама, као и кош, саставили су нас и то тако да смо се безмало сродили. Сем једном, нисам упадала у неприлике, а и то једном је био случај крајње непромишљених и кукавичких околности, а баш у време кад се мој отац борио с тешком болести и био у болници. Тада, немајући никог, (брат је био мали), ови ме моји другари узеше у одбрану (један чак, а што сам тек неко вече сазнала, и физички, мада му нисам дала да се упушта у тучу - но није могао неправду да отрпи). Оно што ми је било заиста драго јесте то да сам у њима увек имала искрене пријатеље, који се нису устручавали да ми кажу у очи кад мисле да грешим, не марећи да ли ћу се љутити. Наравно, како бих се могла љутити на оне који су ми желели добро, у чега сам се много пута уверила. Бог им добра дао на таквој бризи и пажњи, која је реткост и која се и са свећом тешко налази.

Премда различитих народа и народности, ми нисмо били подељени у погледу тога да нам је Србија заједничка држава, и да се свој дом брани по цену живота. Довољно смо били разумни да спознамо ко је непријатељ, ко човек а ко нечовек, и да то нема везе ни са вером ни са народношћу, већ искључиво са пакошћу појединаца, који желе да сви играју како им се свира.

Могла бих о сваком понаособ и надугачко да пишем, али за ову прилику изабрах само једног од њих, јер ми се његова животна прича посебно учинила прикладном за ово писаније у деловима.

За време грађанског рата, где је мој пријатељ Словак био у резерви, овде су се сливале реке избеглица. Међу њима је дошла и девојка из Сарајева, са којом се он спријатељио, а потом ју је и оженио. У почетку, млада, премда градско дете, идући за мужом дође у његову кућу, и без икаквог роптања одазва се сељачким пословима: копању кукуруза, брању и томе слично. Ни трудна се није скривала од посла. Али, из неког разлога, почеше за њом неки људи да шире гласине, због којих с временом младожењина породица омрзе на њу. И не само да је замрзише, већ почеше и сину гадости да говоре, не би ли га одвојили, а кад би он отишао на посао, њу би малтретирали, па чак и тукли. А пре него што се и почео забављати са њом, саградили су кућу, која је законски и са уредним папирима припала мом другу. Кад је муж чуо шта му раде са женом, он се подиже од стола, узе је под руку са нешто ствари и изађе у стан. У нову кућу му нису дали ни да привири, рекавши да ће их убити ако пређу праг. За њих је она била курва, дете копиле а он ни у ком случају детињи отац. А у све то их је уверила гатара, из чије куће младожењина мајка није избивала и чијим је саветима покушала да „излечи“ и заблуделог сина и целу породицу.

Премда изашавши у стан, терор није престајао. Кад год би мој другар био на послу, они би пресретали трудну жену и било у кући, или на улици, малтретирање се настављало. Морали су променити и град. А за то време сам Бог зна како су живели, више преживљавали. Но Словак ниједном није помислио да напусти жену и дете. Кад се дете родило, слава Богу, дечак исти на оца Словака! И, како казује мој пријатељ, да јесте било као што кажу, то се није могло сакрити: могла би му жена лагати месец, два, годину, али су они у браку више од деценије сад.

Кад је и стрина, жена од рођеног очевог брата, покушала да их уразуми – да пусте децу да живе, отац ју је сачекао кад се враћала с њиве и излетевши са неком гуменом цеви, која је подсећала на пендрек, сву ју је избатињао. Жена је морала да прележи батине, а он је од суда добио да плати неких 50 евра. Кад је чуо цифру, рекао је:

- Да сам знао да ће бити толико ниска, још бих је тукао.

Кућу су успели да на суду поделе и то тако да је он, на коме је цела кућа, добио да дели половину са мајком и братом (који није имао другог удела, сем на мешалици), а на оцу је остала друга половина.

Мржња је трајала годинама, посете гатарама редовне, што у комшилуку, што преко телевизије. Мој другар и жена, сада са сином, нађоше стан на другом крају града, како се не би сретали са заблуделом породицом.

А онда се „саветодавци“ размилеше по свету и несрећна мајка, отац и млађи син осташе без „пријатеља“. И деси се да отац поче побољевати. И то не обичном болешћу, већ му се по телу изасуше красте, да се није могао човек препознати. Када сам ово испричала једном свештенику, он додаде на то коментар:

- Да, свака краста за подигнуту руку на ближњег. Тако се дешава свуда по свету, па ево и у Америци: где год да ударе, њима се одмах врати, да ли у виду земљотреса, пожара или неке друге непогоде.

И у тој болести, даде Господ да се оцу почну отварати очи, те позва сина. Овај, који се за све време ниједном није огрешио о њих, нити им иједан каменчић вратио, оде у болницу оцу у посету. Каже, не верује да ће дочекати јесен, а кад га је видео – отац се заплакао. На синовљево питање што плаче, он је одговорио:

- Сине, били смо заведени... Људи нам свашта налагаше...

Мајка је још тврда у „вери“, али не тако као пре, мада је све ово и почело захваљујући њој, нажалост. Овде је потребно присетити се речи Светога Писма: „Стани сада с врачањем својим и с мноштвом чини својих, око којих си се трудила од младости своје, не би ли се помогла, не би ли се окрепила. Уморила си се од мноштва намера својих; нека стану сада звездари, који гледају звезде, који проричу сваког месеца, и нека те сачувају од оног што ће доћи на те. Гле, они су као плева, огањ ће их спалити, ни сами себе неће избавити из пламена; неће остати угља да се ко огреје, ни огња да би се поседело код њега. Такви ће бити они с којима си се трудила и с којима си трговала од младости своје, разбећи ће се сваки на своју страну; неће бити никога да те избави.“ (Иса. 47:12-15)

Мој другар је још далеко од тога да им поверује у потпуности, јер, како каже: кога змија уједе, тај се и гуштера боји.

Но у свему томе највеће чудо Божије је то што синчић, који им се у овом браку изродио, највише воли да чита Свето Писмо (има 12 година), и иде на Православну веронауку. Кад је пошао у школу, зове их учитељица да дођу. Они се забринуше, а како отац није могао да иде, оде мајка. И пита њу учитељица да ли њен син похађа веронауку, на шта жена рече – да! То њој би чудно, али мајка рече да њега нико није на то терао, већ да дечак нипошто није хтео грађанско, већ само Православну веронауку, што су му они и допустили. Затим је почела учитељица да их „саветује“ о могућој штетности такве одлуке, али се ни мајка ни отац не поколебаше; чак им би све то за учитељицу неприлично. А дечак, не само да чита Свето Писмо, већ, како каже отац, он зна све о Косовском боју, боље већ свештеников син са којим се игра и иде у разред. Уме да оде и до црквеног киоска да тражи „постере о Богу“. Све ово је крајње чудно и дечаковој мајци, која признаје да није оцрковљена и да оде у Цркву о Божићу, или Васкрсу, а сем тога њен је отац био комуниста. Другим речима, то није могао да учи ни од једног родитеља.

Али, православни знају да, поред телесних родитеља на земљи, сви имамо небеског Бога Оца. А „Господ ће се постарати“ и сачувати оне који Га љубе и желе да служе Њему, без обзира у ком народу рођени. „Узвиси се више небеса, Боже, и по свој земљи нека буде слава Твоја! Да би се избавили мили Твоји, помози десницом својом...“ (Пс. 118:5-6)

За крај ћу се послужити цитатом из књиге „Људи и демони“ свештеника Родиона Петроградског, који у делу „Црква и астрологија“ каже: „Овде имамо јасно указивање на немоћ свих врста чаробњаштва пред вољом и силом Божијом и на неминовну казну која погађа оне који се баве магијом и астрологијом или прибегавају помоћи окултиста. Приликом сукоба мага и чаробњака с пророцима и другим духоносним људима, силе таме увек трпе пораз.“

 

причалица

07. 08. лета Господњег 2012.

 

 

 

[ "Господ ће се постарати" ] 18 Новембар, 2011 17:10

 

 

 

 

- Знаш, ја сам се много молио, али се чини да мени молитва не помаже. Молим те, реци ми, које молитве помажу? – упитао ме је један момак у храму испружених руку које су се тресле.

Сећам се да сам тог тренутка пожелела да га загрлим, да га тим загрљајем заштитим бар на трен од онога што га мучи. Његова мука је била толика да он није могао да спозна чудо - да је његова молитва услишена, јер како другачије објаснити његов долазак у храм, у ту духовну апотеку са лековима за све болести душе. Било је то несумњиво чудо саме Пресвете Богомајке, у чију славу је храм и подигнут.

А стојећи преда мном, помислила сам, услед немогућности да држи смирено руке, да је наркоман, те са том бојазни и приступих свештенику, код кога сам га и послала да га он посаветује. И прота је, можда и поверовавши мојим речима, посумњао да је реч о наркоману покајнику. Но, прича коју потом чух изнела је на светло дана нешто друго.

Међутим, да кажем најпре неколико речи о самој цркви, јер су ове две приче повезане, а познато је да: „За Хришћанина у животу не постоји случајност: њему је "и коса на глави сва избројана" (Мт. 10,30). И као што је већ раније речено, Свеблаги Отац премудро усмерава ка добру наше путеве спољашњим околностима нашег живота.“ („Православно васпитање деце“, Николај Е. Пестов)

Храм је подигнут, Богу хвала и Пресветој Богомајци, као из воде да је никао, науштрб многим противљењима. Било је ту свакаквих повика, од тога да нам није потребан нови храм, те да је било боље да су отворили какву нову фабрику, па до тога да ће људима да заклања сунце!? Но, новопостављени свештеник, који се калио лежећи по хрватским затворима у време рата, зарадивши тако и астму али се Христа не одричући, (јер се зна да се ратови воде душа наших ради и да је Христово свештенство прва војска на коју ће непомјаник ударити, како би се овце расуле и постале лак плен лавовима), није се дао надјачати. Не само да није, већ је он за кратко време постао најомиљенији свештеник не само код свог народа, већ и код других. Он се чудом чудио видећи како Срби у Србији, уместо своје храмовне славе, прослављају – католичку. И он је кренуо да просвећује народ, али полако, слово по слово. Да чудо буде још и веће, почеше и други народи, кроз причу, да прихватају православну веру. Сам је помагао по речи Господњој да не зна левица шта чини десница, а што се екскурзија тиче, не само да су биле повољне, већ је он за сваког путника спремао по један оброк, док је некима чак и пут плаћао. Деца су трчала за њим; кад је имао бомбона, он је давао њима, а кад није, тражио је да они дају њему. И деца беху весела у његовом друштву. А чувши све те гласине, као и оне да узима од богатих паре, добри прота је одговарао да фабрика ионако има доста које не раде, те да им нове нису потребне, али јесте Бог, како би исте почеле са радом; а што се пара тиче, он не узима новац од уснулих, јер су све паре које је добијао биле намењене за нечију душу; сем тога, у граду има преко 20 секти, па како да Православље буде у мањини.

И даде Бог, те паре почеше пристизати али нашег свештеника Господ убрзо позва к Себи, Бог да му душу прости.

Но након њега, Господ посла новог пастира, који нимало не заостајаше за претходником: млад али у вери стасит, врли проповедник сјајних беседа које почеше да привлаче, нарочито омладину, у цркву као кошницу. Не само он, већ и цела његова породица - жена и троје им мале дечице, не штеде се у труду и љубави пред Богом и народом.

А у непосредној близини, док још нико ни слутио није да ће ту икад бити подигнут храм, живели су годинама мајка, син и баба. Из те куће је увек долазила вика, дрека, свађа. Мало је рећи да је дете које је ту расло било психички малтретирано. Јер су у лудости и баба и мајка знале да потежу и ножеве на дете. Најпосле, под толиким притиском, дечак је нервно оболео и завршио је у болници зависан од таблета за смирење. Мој кумић, који је ишао са њим у школу, прича како је знао у по лета да обуче зимску јакну, тресући се и цвокоћући од зиме.

Тако је то трајало и трајало, а у време кад се храм поче подизати Богомајци у част, слава Јој и милост, дечак, који је већ израстао у момка, врати се кући са лечења. Сећам се да је једна наша комшиница упала у бригу, јер се са тим догађајем поклопило и њихово пресељење у кућу баш поред њихове. Чувши од комшија, да је и дечак, кад није имао лекова, знао са ножем да излети из куће и прети, она се силно над тиме замисли, јер је имала двоје мале деце. Богу хвала, ништа се ружно није догодило, али јесте чудесно: дечак је, силно желећи да оздрави, дошао у храм у време једне службе, молећи да му се помогне. Препознавши брата од кумића, са којим сам и ја дошла, он му приђе, те се најпосле и мени обрати молећиво. Наравно, послушао ме је, дао Бог, и отишао је код свештеника да се са њим посаветује. Ми смо отишли из храма, али смо после свештеник и ја разговарали, јер се интересовао за њега, а ја му испричах све ово што је мени кум испричао, те да дечак није наркоман, већ нервни болесник. После тога видех га на служби поново и душа ми се обрадова: дошао је и причестио се. Сада се већ чешће срећемо у храму, Богу слава и хвала и Пресветој Богомајци.

И, зар није било вредно труда подићи храм ма и за ову једну изгубљену Божју овчицу? Јер се и каже у Светом Писму: „Који човек од вас имајући сто оваца и изгубивши једну од њих не остави деведесет и девет у пустињи и иде за изгубљеном док је не нађе? И нашавши дигне је на раме своје радујући се...“ (Лк.15.4-5) И још: „Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се.“ (Јак.5,14-15)

Признајем, ја, која сам живела у близини, нисам знала све ове потанкости из дечаковог живота; колико их је знало од ових што су негодовали због подизања храма? Али нема ништа тајно и скривено пред Богом и „Господ ће се постарати“ да се све изгубљено нађе.

 

причалица

14. новембар лета Господњег 2011.

 

 

 

 

[ "Господ ће се постарати" ] 10 Новембар, 2011 20:23

 

 

 

 

Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви,
вели Господ; него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји
виши од ваших путева, и мисли моје од ваших мисли."
(Мт.6,17-18 )

 

Када се говори о посту треба рећи и да је пост без молитве, заправо, дијета. Пост мора да буде уздржање и у телесном али и духовном смислу. Ово је веома важно, јер неки, недовољно утврђени у вери или православном учењу, везују пост за физички изглед, па га користе како би „дотерали линију“. А дијета зна да буде итекако опасна, као и брига за телесни изглед.

Лежећи у болници, моја пријатељица је имала прилику да види децу оболелу од анорексије, а која су, најпре очима оболевши услед гледања разних манекенки и модела из разних часописа за „здрав живот и лепоту“, почела и духовно да побољевају, умисливши да су гојазна. И тако, наметнутим мислима, она су одбијала храну или су исту избацивала насилно из себе, док се њихово тело, услед неједења, почело сушити, а дух гасити. И, каже она, ми ни не знамо колико деце има да болује од тога, нити знамо како је то страшна болест. Опоравак може бити дуг и болан, али, нажалост, у неким примерима и немогућ.

Молитва је нераскидиво везана с постом. Међутим, и молитва, као и пост, не сме да буде фарисејска, у којој наше „ја“ постаје веће од Божјег „ТИ“. Ми морамо знати да и кад се молимо, Бог најбоље зна шта је потребно нашем спасењу. И ниједна молитва не остаје ускраћена, само је питање да ли ми то можемо да појмимо. Тако се често чује из наших уста: „Боже Ти помози!“, а онда се нешто неочекивано деси и ми посумњамо да је наша молитва уопште стигла или примљена код Бога. А то све зато, јер смо телесни, и наша молитва лицемерна, али Господ каже да у својој молитви иштемо најпре Царство Небесно и да ће нам све остало бити додато; проблем је што ми желимо најпре да нам „буде додато“, па тек онда ћемо мислити о Царству Небесном - а можда и не.

И прича та моја пријатељица, како је, лежећи у болници, код њих у собу стигла девојка из Египта, иначе наше горе лист, а која је тамо била трбушна плесачица. Тај посао је радила са свом страшћу њеног младог бића и била је веома популарна. Иначе су јој и родитељи били из елитног друштва, и то веома високог. Али, једног дана, ненадано је у њену собу ушло неко мушко друштво и она, да би се спасила, скочи са терасе. А њен стан је био негде на трећем, четвртом спрату. Наравно, приликом пада, девојка је повредила кичму и остала је непокретна. Пренели су је у болницу и започео је и процес рехабилитације. Али, све узалуд – лежала је као полегнут цвет. Но она је силно плакала и Богу се молила да је подигне из болесничке постеље. Кад је прошло време предвиђено за опоравак, родитељи је врате у стан. Једне вечери, лежећи непомично и плачно се молећи, она наједном осети силне болове у телу и – устаде! Слава Богу! Радост је била превелика како за њу, тако и за њене родитеље. Међутим, она јесте устала, али, како каже ова моја пријатељица, оболела је од нечег другог. Наиме, пореметио се рад штитне жлезде и хормона и девојка је почела да се гоји. Оног тренутка кад ми је то рекла, мени дође на ум да је питам какве су јој биле жеље и мисли након подизања. Каже, све што је желела било је да плеше и плесом увесељава себе и друге. Ето, рекох, она би опет путем погибли али Господ жели да се сви људи спасу и, може-бити, да јој је ову болест послао на спасење душе и тела.

Заиста, ко би разумео путеве Господње и љубав којом нас воли, тако силно, да је и Сина Свога Јединороднога дао за наше спасење. Зато, ма колико нам се чудно и неразумно у неком тренутку чинило оно што нас снађе, након молитве, не треба да сумњамо у то да „Господ ће се постарати“ на наше добро, јер је Сам Господ Савршено Добро.

 

причалица

08. новембар лета Господњег 2011.

 

 

 

[ "Господ ће се постарати" ] 09 Новембар, 2011 17:52

 

 

 

 

"А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те
не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој
који види тајно, платиће теби јавно."
(Мт.6,17-18 )

 

Ко пости, душу гости; ко не пости, болест гости! А највећа болест јесте гордост. Читајући књигу „Невидљива борба“, од Никодима Агиорита, сазнајемо да постоје две врсте гордости, и то: гордост ума и гордост воље. „Гордост ума је гора од гордости воље. Јер ум је још у стању да излечи гордост воље, али када се он гордо увери да је оно што он мисли најбоље, ко ће га разуверити? Може ли послушати кога када је уверен да мисли правилније него ико други? А кад је то око душе, помоћу кога би човек могао увиђати и исправљати гордост воље, само ослепљено гордошћу и не може се излечити, ко ће излечити и вољу?“

Вративши се из манастира, где је био за Празник Свете Петке, прича мој кум: „Премда је било хладно и изузетно ветровито време, могу рећи да је народа било доста, Богу хвала. Али ти морам испричати шта се десило за трпезом. Било је ту неко друштво, већ се знамо, а за ручак нема меса! Зачудили се неки откуд то?! И неко рече да, ето, има и таквих манастира где се месо не служи, као и оних где се месо служи. У том се поведе прича о посту - премда тог дана, ваља нагласити, није била ни среда ни петак - те устаде једна жена, коментаришући: „Ха! Видела бих ја вас да ли бисте могли тако постити и не јести, па ићи на њиву радити!“ А крај ње је седео један миран човек, који ју је пажљиво слушао, да би, кад је завршила, сасвим смирено добацио: „Во се наједе траве, па иде да оре...“ На његове речи се салом разлеже смех а жена, шта ће - ућута.“ Тако, још једном, на примеру увидесмо како се мудрост скрива не у људском умовању, већ смирењу.

Једне године, кад прође Божићни пост, дође код нас, неким послом, наш добар пријатељ и тако, седећи и разговарајући са мојим братом, дотаче се он и поста. Ја сам седела мало даље и само сам слушала, не мешајући им се у разговор. И каже он, како пост није за младог и здравог човека, те да ће он постити кад буде болестан и стар. У његовом гласу било је и збиље и хумора. Но ја сам знала да је он одрастао у кући где су отац и мајка стално били на њиви, тако да су он и брат му одмалена били упућени да се сами о себи брину; а два дечака, шта су друго могла, кад је кување било у питању: или да насеку сланине и кулена, или да испеку меса и кромпира. Тако су радили, тако су се и навикли. Знам колико је муке моја пријатељица имала кад треба да кува: ако нема меса, џаба ручак. Зато сам ја и ћутала, ништа не додајући ни одузимајући, но се само Богу молећи у себи – да и њега погледа, воља Божја да буде као што и јесте.

Елем, поче Васкршњи пост, већ је био и на измаку, шеста недеља, а кум и ја кренусмо у храм. Кад, да видиш чуда, пред нама иду моја пријатељица и њен муж, исти овај што је говорио да неће постити до пред старост. „Замислите!“, каже жена, „Он је решио да пости и ево све до сада је постио не правећи никаквих проблема, нити ропћући. Ја сам постила само ову недељу и сад идемо да се причестимо.“ А кум и ја се зарадовасмо, чувши ово, и Богу на чуду заблагодарисмо.

Јер, много пута поучени тиме да „Господ ће се постарати“ ми и овде видимо не једно чудо већ два: најпре је Господ погледао срце мужа, а муж је, отворивши га за Христа, повео за собом и жену. Дакле: „Шта знаш, мужу, да ако жену спасеш?“ (1.Кор.7,16)

 

причалица

30./31. октобар лета Господњег 2011.

 

 

[ "Господ ће се постарати" ] 05 Новембар, 2011 20:39

 

 

 

Који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је
телу и крви Господњој. Али човек да испитује себе, па онда од хлеба да
једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и
пије, не разликујући тела Господњег."
(1.Кор.11,27-29)

 

Кад год се поведе реч о чудесима, мени на ум дођу речи Светог Николаја, који каже да чудо Божје јесте кад расте трава али исто тако је чудо и кад трава вене. Верујем да ништа не бива случајно и да Господ, ако му се и мало молимо, управља корацима нашим на наше добро и спасење, ма колико се то нама чинило немогућим за разумети.

Овде започињем причу о једном од чуда Божјих за којим би се мало ко осврнуо.

Нас двоје смо се упознали једне давне зиме, на посве чудноват и тајанствен начин, док смо обоје боловали свако због својих хирова. Први период нашег познанства трајао је тек неколико дана, а после је уследио период паузе од две године, паузе за коју тада нисмо знали да она то јесте; ја сам своје мисли о њему закопала у једну од фиока мога сећања, поклопивши их новим и свакидашњим дешавањима. А онда је моја слика осванула у једним дневним новинама и он је, седећи у некој кафани, дошао у контакт са тим листом и тим парчетом хартије. Имајући моје име и презиме, он се није ленио и – позив је уследио.

Наравно да сам се обрадовала драгом познанику, поготово јер је много бринуо о мени. И наше познанство је почело да узраста. Временом смо постали јако добри пријатељи.

Он је живео у једном веома лепом сеоцету, у чијој непосредној близини су остале и неке од мојих најлепших успомена везаних за детињство. Како је све имало везе са реком Савом, мислим да је отуда потекла и моја љубав према свим путујућим и стајаћим водама.

А у време кад смо се нас двоје упознали, ја сам полако газила свој пут у Православље, на који ће ме сасвим усмерити Пресвета Богородица кроз своју икону Тројеручицу, Свети Николај и, нешто касније, Свети Василије Острошки, слава им и милост. За то време, мој пријатељ је упознао једну девојку, Словакињу, у једној од кафана, где је, будући самац, проводио највише времена. Словакиња је била из села близу мог града и ишла је у моју школу; она је, када смо се први пут среле, рекла да мене познаје, али ја се ње нисам сећала. Било како било, девојка је била веома фина, пријатна и нас две брзо склописмо пријатељство.

Једном приликом, док су они били у гостима код мене, поведе се реч о правилном осењивању Крстом, где ја одлучно стадох у одбрану Православља. Нисам у том тренутку ни размишљала како би моје ревновање могло утицати на девојку која је била другачије васпитана, а дошла ми је у посету. Ту не мислим да је требало оћутати, већ да сам могла бити мало смиренијег даха. Но, растали смо се у пријатељском духу, а после само пар дана уследило је изненађење: позвали су ме на венчање, које је требало да се одржи у манастиру Хопово, где је Словакиња одлучила да се крсти и пређе у Православље! Треба ли говорити како сам се обрадовала томе?

Потом су уследила и друга чуда.

Мој пријатељ је био, истини за вољу, помало двострука личност, у зависности са ким је у друштву. Био је члан СПС-а, и тамо је било сасвим нормално да се праве поруге на вероисповест, поготово своју, Православну, док је пред хришћанима био православац. У кући је, уместо иконе, на зиду држао слику Слободана Милошевића, а славио је Светог Архангела Михаила. Међутим, када је млада ушла у кућу, прво што је урадила било је да слику замени иконом и то су ми обоје рекли, назвавши ме после венчања. Она је ватрено примила Православље и исповедала га. Од родитеља је имала само мајку; отац, кога је много волела и који је њу много волео, умро је одавно, остављајући баш њој највећи део иметка. Са мајком није имала добре односе, првенствено због саме мајке, која је хтела да је се реши и, у договору са другим човеком, за кога се преудала, да је лиши наследства. То би јој и пошло за руком да се ћерка није удала за мог пријатеља, који је, колико-толико, штитио њене интересе. Али живеле су у заједници и она је бринула за своју мајку, без обзира на све.

Млади брачни пар је у почетку лепо живео, али се испоставило да она не може да има деце. А силно их је волела и желела! Почели су да обилазе храмове, манастире. Једном приликом, како ми је сама причала, отишли су у храм Свете Петке, и повели су са собом и њену мајку. Пијући воду са Светитељкиног извора, жена је пожутела и отекла, и није јој било добро. Убрзо након тога, јавили су ми да има тумор.

Пар је и даље наставио да се брине о мајци. Али нису запостављали организована ходочашћа, као ни посете лекарима због лечења од стерилитета. И ево неколико догађаја са тих њихових путовања.

Са повратка из Острога, назвала ме је млада и онако још узбуђена, као да је једва чекала да ми се повери, рече како је, чим је крочила у Горњи храм, почела да плаче неким чудним плачом, а није јој се уопште плакало – и никако га није могла задржати. Слава Богу и Светом Василију, објасних јој да су то највероватније биле благодатне сузе. Затим, следећи пут, рече да је била да целива мошти Светог Кнеза Лазара, док је њен муж остао пред вратима храма, не желећи чак ни да уђе. Доносили су ми и слике и још једна ми је прича била предивна. Када је требала да пође у манастир Ђунис, претходно вече је крунила кукуруз и направила је на длану велики плик, који је, услед подливања, отврднуо. После службе, отишла је на извор да се умије и када је опрала руке, од плика, који је био све време присутан, остао је само ожиљак!

Како да се човек не радује свим овим чудесима?

А онда су чули за Хиландар и грожђе Светог Симеона, за оне који не могу да имају деце. По савет су отишли код тадашњег игумана манастира Каоне. Уз његов благослов и савет, добили су претходно наручено грожђе из Хиландара. Наредних 40 дана су провели у посту и након тога су отишли на исповест и причест у манастир Каону. Међутим, и после тога су остали бездетни. Вратили су се лекарима, а мајка им је кренула на хемотерапију. И ту млада почиње да упада у неку депресију. За неколико недеља, њена веселост је нестала и она се све више затварала, мада морам рећи, да је хтела да разговара, када је имала снаге, само са мном и мени се поверавала колико је могла. Мој пријатељ ју је једном одвео у манастир Свете Петке, који је необично волела, као и свештеника који је тамо служио, и она се исповедила, а затим је редом целивала све иконе у храму, лијући реке суза; признао ми је да такав плач није видео у животу. Пре него што ће јој се мајка упокојити, а коју је очух оставио чим се разболела, рекао ми је да је болест највероватније изазвана грижом савести, коју је имала према својој мајци, о коју се једном тешко огрешила. Када је мајка уснула и сахрањена, она се још више повукла у себе и мрак, да њему није преостало друго већ да је одведе у болницу. Највише јој је сметало, прича она, што је морала да скине крстић са себе, али је лечење, ипак, помогло. Са моје стране бих само додала, након оног што сам видела када сам их посетила, да је њеној болести у великој мери доприносио и мој пријатељ, који није умео да се носи са тим, мада можда више због утицаја људи и родбине, будући да је доста полагао на неки свој имиџ у друштву.

Елем, када се колико-толико опоравила и вратила на кућно лечење, они поново потраже адресу Хиландара и замоле да им се пошаље ново грожђе и благослов за пост. Нових 40 дана прође, и месеци после исповести и причешћа, али о детету не беше ни говора. Почеле су размирице, на које она није могла да одговори, из страха, али на веру није дала, за разлику од њега, који се видно љутио и гневио. Још једном се окрећу медицини, па су се смењивали депресиви са инекцијама против стерилитета. Али деце нема па нема.

А онда је уследио позив од њега и крену његова исповест. Када сам га питала како су постили, рекао ми је да они баш и нису постили како треба, јер, премда су се уздржавали од мрсног јела: цигарете, кафе, банчења, оговарања, вређања Бога и једно другог - нису се одрекли. Поводио се за друштвом, које се и није могло назвати друштвом, а при том је о рођеној мајци говорио свакакве гадости; да не причам да му је једна од узречица била да псује дете! Као да је преко ноћи сазрео. Било ми је драго, али сам се уплашила када ми је рекао да ујутру иде у цркву, да тражи благослов од свештеника, да поново наручи грожђе из Хиландара. Нисам била стручна да му било шта саветујем, а и рачунала сам да ће га свештеник боље саветовати. И ту се поздрависмо.
Сутрадан, негде око подне, зазвонио је телефон; била је то млада, која ми је јавила да је њен супруг, мој пријатељ, умро на мосту, док је ишао у храм...

Жена је остала жива, али су јој све отели његови - оно на шта је имала право као законита супруга. Њој су замерали што је била Словакиња а они сами су прешли после у секту.

Она се касније преудала али се боље утврдила у Православној вери!

И сећа се свог првог супруга и Богу се моли за њега.

Да, „Господ ће се постарати“ у праведности својој да и иза нас остане бар неко ко би молитве на жртву приносио, чиме се уједно потврђује истинитост речи Господњих: „Јер ми није мила смрт оног који мре...“ (Јез.18,32)

 

причалица

26. октобар лета Господњег 2011.

 

 

[ "Господ ће се постарати" ] 31 Октобар, 2011 19:33

 

 

 

 

Кад се већ дотакох оних чија је вера другачија, да кажем и ово: пре извесног времена позове мене један познаник да дођем код суботара и да им укажем на неправилности њиховог веровања. Ово сам љубазно одбила, јер о себи не мислим да бих могла било кога подучавати, нити преобраћати, јер се ни сама нисам научила, као и из разлога што је много тешко доливати воду у пун суд, то јест, тамо где владају предрасуде а не разум или логика, невезано само за веру, већ и све остало. Али, ако му је стало до њихових душа, што је јако лепо, предложих му да се радије молимо Богу, јер оно што нама није могуће, јесте Богу. А ако је Божја воља, Он ће наћи начина да их врати на Пут. Верујем да молитва далеко брже стиже и помаже од глагољивости. У многој речи крије се гордост, а гордост одводи од Бога, док је у молитви понизност, која приближује Богу.

Једног лета, позове мене пријатељ, сав узнемирен. Његова сестра је, дао Бог, већ неколико година младост проводила по болницама, лечећи штитну жлезду, због које је губила калцијум и ломиле су јој се кости. Након прегледа у Сремској Каменици, одстрањено је, у Београду, оно што је штитну жлезду угрожавало, али је, након извесног времена и кратког побољшања, претходно болесно стање почело да се враћа. На темељнијим и дубинским прегледима утврђено је да је иза операције остало још тога за чишћење, али да је за одстрањивање потребно најмање пет операција и да постоји ризик да девојка остане без гласа. Када је сестра мог пријатеља чула, да ће поред ноге у гипсу - којој кост никако није хтела да зарасте и која није примила донаторску кост њеног оца - можда остати и без гласа, она се толико уплашила да је никако нису могли смирити. Најпосле је рекла брату да позове мене!?

Искрено, била сам изненађена, али то занемарих, те почех најпре да тешим брата. Рекох му да ћу је свакако назвати и он је прекинуо везу и ја позвах девојку у болницу. Глас јој је био потресен, плакакала је неутешно. Рекох јој да се смири и да ћемо се молити Богу, Пресветој Богомајчици и нашем Светитељу Николају, који је био наша заједничка Слава.

Е сад, овде би ваљало да се нагласи следеће: за разлику од нас, који смо славу држали посну, они су славили мрсно! Годинама, од како су се населили овде, с тим што је, како су ми рекли, њихов деда, кад се досељавао, питао свештеника како да славе а овај им је рекао – може мрсно!? И не само они, већ читава им фамилија, са изузетком само једног стрица, који је прешао на посно - сви остали држе мрсно! Овде бих, на кратко, увела у причу и једно мени много драго казивање старије жене, која редовно иде у цркву, и која нам је једном приликом, баш за Славу, честитајући нам, испричала следеће: „Мог оца је, једном приликом, позвао један пријатељ на Славу, али је он, уместо посне, како је био ред, правио мрсну трпезу, на шта му је мој отац одговорио: „Пријатељу, бих ја дошао, али се нас двојица не молимо истом Богу нити заједничком Свецу; јер се вера не може двојако исповедати!““ И неписмен човек зна логику! Било да су дани поста, или Крсна Слава падне у среду или петак, сем трапаве недеље, трпеза треба да је посна!

А сад да се вратим причи. Дакле, девојка и ја смо мало разговарале и она се унеколико почела смиривати. Операција је била заказана с јутром, па смо се договориле да се чујемо чим буде била у могућности да се јави. И тако кренусмо: она на починак, а ја се помолих Богу, Пресветој Богомајчици и Светом Николају, с вером препуштајући Богу на старање бригу.

Шта се десило? Кад ме је назвала, није знала од радости одакле да почне, дао Бог. Након нашег разговора, у њихову собу је, у посету болесној сестри, дошла – монахиња. Док је разговарала са сестром, приметила је њену узнемиреност, те јој је у једном тренутку пришла и почела са њом да разговара, смирујући је. Каже да јој је причала о вери, о Адаму и Еви, углавном – слично као ја кад јој причам, али таквим гласом да се она сасвим смирила и спремно отишла сутрадан на операцију. А од наговештених пет операција, урађене су само две, слава Богу! Но најбоље је било кад је доктор дошао у визиту и саопштио јој да је све одстрањено, додајући како је имао осећај да га нека рука води тачно где треба! Овога пута смо плакале обе, али од радости, славећи Бога и Пресвету Богородицу са Светим Николајем!

Ето, слава Богу, због чега је боље се Богу молити, него другом словити. Ако је молитва Богу угодна, „Господ ће се постарати“ и чудесно исцелити и оздравити оног за кога се искрено молимо.

 

причалица

25. октобар лета Господњег 2011.

 

 

 

[ "Господ ће се постарати" ] 27 Октобар, 2011 17:33

 

 

 

 

Децо! Слушајте своје родитеље у Господу: јер је ово право. Поштуј
оца свог и матер: ово је прва заповест с обећањем: Да ти благо буде, и да
живиш дуго на земљи. И ви очеви! Не раздражујте децу своју, него их гајите
у науци и у страху Господњем."
(Еф.6,1-4)

 

Када је породица утемељена на добрим основама, којима је свеза љубав, онда њена пловидба неће бити ометана, јер се искушења лакше савладавају у заједници у којој Господ Христос држи кормило. Но нису све породице Христом осигуране нити уравнотежене међусобним односима: „Децо! Слушајте родитеље своје у свачему...“ (Кол.3,20) и „Очеви! Не раздражујте деце своје...“ (Кол.3,21).

Једне године, баш за Славу нашег града, дође код мене моја бивша комшиница, иначе гркокатолкиња али удана за православца, да ме нешто пита у вези неког посла. Знајући да им је тај посао тренутно једини извор прихода и тек у зачетку, одвојих мало времена, док не стигне свештеник, за разговор. Она се најискреније извињавала што је сад овако упала, премда је знала да је Слава и да славимо. А, одовуд-одонуд, стигле смо кроз причу и дотакле се и неких различитости у вери; познато је да су гркокатолици у унији са папом. Она се зачуди томе, па покуша и да ме исправи, говорећи да је и она православка. (Овде морам да нагласим да то није први пут, и једини случај, где гркокатолик мисли да је православан, ревнујући једино по календару, који нам је исти, кад су Православни Празници у питању. Мислим да многи од њих одлазе из овог живота и не знајући за разлике: неки из незнања, којих је можда и већина, док други из немара и нехајности.) Но нисмо се нас две препирале, далеко било, него баш лепо разговарале. Она је, као много пута до сада, поново дошла у сукоб са мужом, а ти сукоби су знали да буду веома ружни и психички и физички веома болни. Одлазила је од њега али се увек враћала. Просто није имала куд, с тим што је нешто слично прошла још као дете. Сем тога, како каже, њих су се двоје волели, и били би они дивна породица, само да није преких дана и љубоморе.

Љубав чини чуда, рекох јој, а затим је почех умиривати речима Светих отаца и њиховим учењем. Говорих јој о дуготрпљењу и томе да жена својом љубављу може да спасе мужа и брак, и да, докле год постоји љубави и наде, не треба одустајати. На то се њене очи натопише сузама и она рече како би волела да и они славе своју Крсну славу, Ђурђевдан, али њен муж се томе противио. Она је хтела да им Господ буде на помоћ, али је он све то одбијао. Можда и из разлога што ни његово детињство није било лишено траума: његови родитељи су имали четворо деце, од којих су двоје старијих, брат и сестра, били љубимци, док су он и млађа сестра некако били као по страни. За старије није било довољно речи хвале, док за млађу децу никад довољно прута и покуде. И он је израстао у великог бунтовника, свађалицу и онога који је лако дизао руку на све што му није било по вољи. Једног дана је, чак, дигао руку и на родитеље, оца посебно. Тада су се и замерили.

Видећи јој рањену душу, ја сам је слушала и тешила, и она је, осетивши олакшање, рекла: „Кад би само знала како ми пријају твоје речи!“ А ја благодарих Богу и Светом Николају, којима се молих, слушајући је, знајући да то олакшање није од мене грешне, већ онога што сама носи у срцу и што Господ даје. Наравно, позвали смо је да остане на ручку, али се она журила те је само топло захвалила и - отишла.

Недуго после тог Празничног дана, сазнала сам да су набавили икону Светог Георгија. Њене молитве и борба добише помоћника. А онда чух да се њен свекар разболео од гадне болести. Болест је галопирала и он није дуго боловао. За то време, син је почео да осећа велику грижу савести. Али све је то трпео гордо ћутећи. Кад му се, најзад, отац упокојио, он је, као сломљен, изричито тражио да носи сандук! Но у тренутку како је за сандук ухватио, осетио је бол у глави. Од сахране, син се разболео, добивши тумор на мозгу. Жена, коју је до тада тукао и кињио, била је једино његово друштво које му је пријало и које је тражио, поред деце, наравно. Мајка се помирила са њима и пустила их у кућу. Извршена је операција, али је он, након ње, поживео око годину дана, те је и сам уснуо. За собом је оставио жену и две девојчице. Али је Божјом руком и заступништвом Светог Георгија смирен да спозна вредност добре жене и значај породице.

Јер, породица и треба да је црква у малом. А болест је, како кажу Свети Оци, Божја посета.

Али рецимо и то да, ако и страдамо, боље је за нас, ако је воља Божја, да страдамо у правди, него у кривди, јер нам тад искушења долазе на добро. А ако у нама сија и најмања свећа, „Господ ће се постарати“ да се она разбукта и мрак развеје и нас из тамнице изведе на светлост. „Да, у Богу се смири, душо моја; јер је у Њему нада моја.“ (Пс.62,5)

 

причалица

24. октобар лета Господњег 2011.

 

 

 

[ "Господ ће се постарати" ] 26 Октобар, 2011 18:05

 

 

 

"Ево наследства од Господа: деца, пород је дар од Њега. Шта су
стреле у руци јакоме, то су синови млади. Благо човеку који је њима
напунио тул свој! Неће се осрамотити кад се стану разговарати с
непријатељима на вратима."

(Пс.127,3-5)

 

Наравно, због њихове нерешене ситуације, у којој су, поред првог, родили још једно дете, кренуле су замерке и осуде. Најгоре у свему је што су стизале од оних који имају богатство али се не богате у деци. И баш на тему деце разговарах са једним драгим дечаком, са којим се чудесно упознах, дао Бог, који, кроз причу, провуче питање: „Ко данас рађа децу?“ На његово питање одговорих: „Храбри!“ „Храбре речи“, узврати он, на шта добацих: „Ја само такве волим!“ И њима се окрећем. Јер сам одавно спознала истинитост речи Псалмопојца Давида, који каже: „Шта су стреле у руци јакоме, то су синови млади.“ (127,4) Сам Господ је рекао да се множимо и рађамо, насељавајући на тај начин земљу - ни на који други.

И ту се присетих нечег.

За време последњих ратних збивања, војска је, за своје потребе, заузела куће на граници са Хрватском и ту се на кратко стационирала. А у кућу мојих пријатеља, дошао је човек са чиновима и, пре него што ће ући са својим војницима, наредио је једном од њих да се све ствари у кући - запишу. Био је строг, а ову наредбу је издао из предострожности, како се нико не би усудио да било шта из куће изнесе. И тек кад је стање пописано, војска је могла да уђе унутра.

Видећи да су честити људи - премда и не размишљајући о томе да ли ће нешто однети или не, моји се пријатељи упознаше са њима а са надређеним се и спријатељише. Био је доле из Србије, отац троје или четворо деце, (али намеран да изроди још неко), изузетног карактера, правичног и доброг. И тако, између прича о небивалу које нас је све задесило, знали су они да причају и о оним лепим стварима које су нам више биле заједничке. А како је моја пријатељица управо родила своје прво дете, дао Бог, то поче тема и о деци. И прича униформисани човек како су он и жена му, за своје потребе, отприлике, сваке пете године родили по једно дете. „Зашто тако?“, питали су окупљени. „Па“, каже он, „јер деца најмање времена проведу са родитељима а кућа без деце и није кућа. Прво дете и тако није мамино и татино, већ бабино и дедино. Зато смо морали родити друго. Али ни оно није дуго остало наше. Заправо, деца су наша до неких 5 година, а после их узме забавиште, па школа, факултет, посао, ожене се, удају и после их гледаш са фотографија, ретко кад уживо. Зато човек, да би имао дете у кући, мора сваке пете године да роди себи једно.“

Наравно, сви су се топло насмејали овом казивању, па и ми, који смо имали прилику да то чујемо препричано.

За мене, лично, најлепше су управо овакве приче, топле, људске, право из народа! Јер се уз њих боље могу разумети и све друге народне умотворине, у којима обитава душа народна, а мени тренутно на ум падају две: „Где чељад није бесна, ни кућа није тесна“ и „Где су двоје има места и за трећег“. Тако, држећи се заповести Господње о рађању и множењу, и не сумњајући да „Господ ће се постарати“, радимо на добро своје, наше деце, породице, државе. О томе је појао и Псалмопојац Давид.

 

причалица

23. октобар лета Господњег 2011.

 

 

[ "Господ ће се постарати" ] 25 Октобар, 2011 17:30

 

 

 

 

"Погледавши пак горе виде богате где мећу прилоге своје

у хазну Божију; а виде и једну сиромашну удовицу која меташе

онде две лепте; и рече: Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица

метну више од свију: јер сви ови метнуше у прилог Богу од сувишка

свог, а она од сиротиње своје метну сву храну своју што имаше."

(Лк.21,1-4)

 

Као ни овом девојчурку и иначе не волим да другима намећем своје веровање, већ слушам њихово. У том слушању, и сама тражим, у њиховој различитости, све оно што би мене могло духовно обогатити. Јер наше успињање и ход по степеницама врлина умногоме зависи и од тога шта ћемо од сусрета са ближњим понети. За мене, лично, сваки сусрет јесте уједно и испит и лекција са којима изграђујемо и свој карактер и личност. А најслађе лекције долазе од деце! Она су, што су млађа, ближа Богу, те је и њихово истинољубље човекољубивије и лековитије за грешну душу и долази као мелем на рану.

Једна од лекција, коју сам, дао Бог, примила на наук од два детета, сестре и брата, посебно ми је драга. Но пре него што је исповедим, кренућу издаље, од тренутка који је и сам био чудесан.

Када је моја рођака остала у другом стању, у време када ни она ни момак јој нису засновали брак нити имали посла, они, као једини излаз из ситуације у којој су се нашли, нађоше у абортусу. Позвали су неког свог комшију, човека из даље родбине, да одведу трудницу у болницу. А некако баш пред сам тај догађај, у нашој је црквеној сали приказан филм „Неми крик“, који говори о томе како се абортус врши. Посебно упечатљиво је било кад се са екрана зачуше баш те речи „неми крик“ а у сали се истог тренутка, вриштећи, огласило једно женско дете. Све то ми се дубоко урезало, да сам ја, чувши да ми рођака иде у болницу, па још ради чега, осетила силну потребу за молитвом, не би ли се Господ смиловао и спасио невино дете. Сећам се, дао Бог, да сам у молитви Бога молила да се задеси неки доктор и објасни јој - баш као у филму, јер му је дужност докторска да то уради, шта је абортус, како би се ова смиловала и поштедела рођеном детету живот. Али, ако не и то, нека доктор на било који начин утиче да се убиство спречи. Слава Богу, када су се вратили из болнице, и када сам чула да абортуса неће бити, сазнала сам да је разлог томе што је доктор, приликом прегледа, користио недовољно стерилисане инструменте, па је трудница добила неку инфекцију због које се прекид трудноће није смео извршити. Мало је рећи колико сам се радовала, Богу благодарна. Тако се, после неколико месеци, родила девојчица. Потом се, нешто касније, у нимало другачијој вези, родио и њен брат.

Када их је мајка први пут довела код мене, нисам их се могла нагледати, девојчице нарочито. Чудом спашена, за мене је била посебна и хтела сам да видим ту њену посебност. И видела сам како, у свом сиромаштву, дели са братом бомбоне, столчицу, како се игра са њим. И моја се душа пунила радошћу. „Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно!“ (Пс.133,1), кроз главу ми пролазише стихови Давидови.

Почели су редовније да долазе, а како се ближио Васкрс, то сам размишљала да их за Празник обрадујем неким лепим поклонима. Али је између речи „да не зна левица твоја шта чини десница твоја“ (Мт.6,3) и моје неодлучности, којој није узрок у новцу - који је за мене одувек био узрок ропства - већ у премногом размишљању шта јесте добро и шта није купити деци у том добу, то се некако ипак на крају свело на пребројавање. Тако, одвојивши од свога сувишка, ја кренух на пијацу и за одређену своту купих деци оделца. Била сам толико радосна што ћу их дочекати, како сам мислила, пуних руку.

Ни слутила нисам, у том тренутку, колико много могу да вреде удовичине две лепте!

Када је Празнични дан освануо, мајка је довела децу по Васкршња јаја. Нисам стигла ни да отворим уста, како бих им рекла за поклоне, кад дечица изађоше пред мене са корпицом у рукама, у којој су била два јајета за мене: једно од сестре а друго од брата. Но оно што су ми донели уз њих, било је тако дирљиво, да сам једва задржала сузе. Они су добили од неког за Васкрс новац, свако по десет динара – а за ту суму се могао купити сладолед – и рекли су да ће они те паре да дају мени, уз јаје, као Васкршњи поклон. И нико их није могао од тога одговорити! Колико је само мој поклон спрам њиховог изгледао мали и ништаван, а моја црна неодлучност се зацрни тамом најкрајњом. Они, који нису имали, одвојили су да дају мени, која не да сам имала, већ ми је и претицало.

Тако сам, примивши две лепте на руке, раскрварила своје среброљубље, добивши свечудесну поуку о томе како деца немају страха од сутра нити су срцем везана за пролазност овога света. Они верују да њихови родитељи брину о њима, баш као што би и ми морали да верујемо речима „Господ ће се постарати“, јер Он то увек и чини.

 

причалица

22./23. октобар лета Господњег 2011.

 

 

 

 

[ "Господ ће се постарати" ] 24 Октобар, 2011 19:16

 

 

 

"Овце Моје слушају глас Мој, и ја познајем њих, и за Мном иду.

И Ја ћу им дати живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их

неће отети из Моје руке." (Јн.10,27-28)

 

Док разговарах са мојом дивном девојчицом о томе како вера смирује човека и помаже му у свакодневним искушењима, она се присети тога како је дошла код нас. А била је Промислом Божјим доведена, у то не треба сумњати, јер Господ свакоме даје према срцу и ономе што се у њему скрива. Зна Он своје овчице и сваку зове по имену. Она се на позив одазвала и к стаду је присаједињена.

Насмешила се, оним детињим осмехом, у којем пребива спокој након дугог лутања и избивања.

А мене њен осмех и прича подсетише на још једну овчицу Господњу, која је, по Промислу Божјем, у једном тренутку искорачила са пута, одвојивши се од стада, али је на чудесан начин враћена.

Упознала сам је још као девојчицу, која ми је од првог тренутка поклонила своје поверење. То познанство спада у она неочекивана и изненадна пријатељства, која се десе тамо где их не очекујете, али која имају неку посебну лепоту и силу. Среле смо се још неколико пута после тога и сваки пут је она прилазила мени, да из неког, само њој знаног разлога, буде у мом друштву. Било ми је необично драго због тога, јер сам увек некако рађе волела друштво деце, уживајући у њиховој искрености и неискварености. Потом је уследило време затишја и њеног школовања; израсла је у прелепу девојку. Једног дана, препознавши ме, приђе ми, након службе у храму, раширеног осмеха. И тада отпочесмо ново поглавље нашег друговања, само што га овог пута почесмо утврђивати у вери и Богу Који нас је поново саставио. Како сам ја сабирала код себе светоотачку литературу а она се одушевљавала житијима светих, то је долазила и позајмљивала књиге а ми се, узгред, разговарасмо о вери, животу - свему. Посете су биле учестале све док се нисмо дотакли манастира Привина Глава. Дотад сам већ помало стекла утисак о нарави њене душе па сам најпре покушала да је саслушам шта ми има рећи о својим одласцима, ништа не коментаришући, само се у себи Богу молећи. Али већ следећом приликом јој опрезно скренух пажњу и питах да ли је тачно - будући да нисам била баш упозната, али ми јесте скренута пажња од стране Старца Тадеја за његовог земног живота, да не практикујем одласке у манастир - да ли је, дакле, тачно да се тамо, бајући с нафором, скидају чини, то јест врши се скидање црне и беле магије. Веома стидљиво ми је признала да је тачно (мени је о томе причао један брат који је био на служби и то лично чуо). На то сам само додала да буде опрезна, јер то, ако се ради, није у православном духу. Није ми ништа одговорила, али су од тог дана њене посете постале ретке, док најзад нису сасвим престале.

Искрено, ја нисам у потпуности знала за разлоге њених недолазака, али, сматрајући да сваки човек има слободу чинити са својим животом оно што нађе исправно, нисам јој замерила. Ако и није била присутна физички, она је пребивала у мојим молитвама, где сам сву бригу поверила Господу, знајући да ће се Он побринути, како је и обећао.
Прошла је година, година и по, две; ми смо се сретале у храму и на улици, поздрављале, али нисмо се посећивале. Све док ненадано није уследио позив и питање: може ли да дође до мене. Веома радосна што је чујем, одговорих јој потврдно.

Био је то онај мој негдањи девојчурак, којем се вратио детињи осмех. Дуго смо разговарале, наставивши тамо где смо и стале, с тим што је овог пута у њеној причи било присутно и искуство вере, оно које отапа ланце душе и где срце много слободније куца и дише Христом. Била је у посети једном манастиру; тамо се исповедила и причестила у присуству Светих моштију. Исповест је била темељна и питали су је за одласке у манастир Привину Главу. Тада се њој отворише духовне очи и она спозна Истину. Радовале смо се том чуду Божјем, као деца, тешећи се једна у другој и вером напајајући. Кад се већ ближило време за растанак, она ми приступи са речима извињења: исповедила ми је због чега није долазила код мене и да то има везе са манастиром. Сматрала је да сам ја противна и да грешим, и да јој се испречавам на њеном путу. Како је спознала Истину и грех свој исповедила, желела је, ето, и мени да се извини.

А ја сам, грешна, само Богу захваљивала што ју је вратио на прави пут и то тако чудесно! Ништа за човека не може бити лепше и радосније већ кад у ближњем сретне Бога. И присетих се стихова Светога Писма, на месту где Господ наш Исус Христос говори: „Овце моје слушају глас Мој, и ја познајем њих, и за Мном иду. И Ја ћу им дати живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из Моје руке.“ (Јн.10,27-28 ). А речи „Господ ће се постарати“ још једном добише своје посведочење.

 

причалица

21./22. октобар лета Господњег 2011.

 

 

 

[ "Господ ће се постарати" ] 23 Октобар, 2011 16:45

 

 

 

 

"И назва Аврам оно место Господ ће се постарати. Зато

се и данас каже: На брду, где ће се Господ постарати."

(1.Мојс.22,14)

 

Накупило се брдо размишљања и, у томе гомилању, даће Бог, ваљда кад стигох до самог врха, дођоше ми мисли из Светог Писма о месту где се каже: „Господ ће се постарати“. И заиста, са њима, наиђе и дуго очекивано олакшање, које поче да бременитост одбремењује.

Превише се брине човек, није као птица, која пева и појем својим прославља Господа, знајући да се Он брине о сваком створењу. Човек то заборавља – често. А размишљах о старости, о томе како смо ништа, пролазни, да нисмо ни као зрно песка, а опет, удостојени смо да будемо виши од звезда. Дакле, једнак број степеница и надоле и нагоре, па ко који смер изабере. Но није то увек праволинијско ни успињање ни срозавање, већ смешано: некад горко, некад слатко. И зна човек да је то услед грешности његове, те му кораци посрћу, будући да није достигао ни висину детета, а камоли висину раста Христова. Тугује, али не очајава, моли и вапи да га милост дотакне: он, да јој подножје целива, како би она лице к њему окренула, то лице које је иначе окренуто од човека због грехова који га прљају и сусрет одлажу. То жели мали бог у блату и томе се увек враћа кад му се у животу испречи брдо.

А у том и таквом размишљању, наиђем на једну дивну мисао, и песму, везану за старост. Како су се само уклопиле и у право време наишле! Мисао која каже: “Стари људи могу бити опасни јер им није стало до будућности“ (Џорџ Бернард Шо); песма је од Војислава Илића, „Старац“. И од њих осетих лепо душевно расположење. Тако, о мисли разговарах са женом у храму, нешто на тему дечје литературе, које је или мало или није ни за одрасле а камоли децу, на шта жена, која нема интернет, зна у чему је узрок томе: превише људи на планети! А заговорници те и такве идеје су људи престарели, било физички било у идејама, који су поверовали старој, лукавој змији - оцу сваке лажи. Било ми је дивно чути како се истина ипак не може сакрити и да медији нису једини извор информација.

Чудо је светлост, а светла мисао чудо над чудима: она развејава сваку таму.

За песму се постарао брат у Христу. Препознавање у стиховима: „... видим да већ нужан није нит` ко мени – ни ком ја.“, као и „... много милих мене чека у држави вечног сна.“, са којима сам, саживевши се, пролазила неколике дане пре тога, учинило је да у њима пронађем светоотачку мудрост. Живот на земљи је краткотрајна јава разуђених граница, која од човека уме да направи биљку, те није чудо да се он радује држави вечног сна где је блаженство. Јер смрт, по речима Апостола Павла, за верујућег човека је добитак. А како вера није свију, по речима истог апостола, отуд и много неразумевања за смрт, која није природни крај човековог постојања, већ неприродни догађај, то јест плата за грех (Рим.6,23), како нас уче Свети Оци.

Међутим, понекад је и верујућем човеку тешко да докучи истину, а камоли маловерном. А Господ пушта човека да тражи, куца и испитује и тек кад у њему помањка снаге, Господ прилази и диже онога за кога се распео на крсту. Умива ноге уморном од пута; одбремењује од труда и невремена бремените; напаја жедног, храни гладног; слабима у вери шаље чудо. И тако свима да буде све!

И мени је, као каквом недоношчету, послао, поред жене са којом разговарах у храму, и вест о чуду исцелења жене која болује од мултиплекс склерозе. Слава Му и милост! Кад ми је кум рекао да је болесна сестрица, жена која је годинама у колицима, али која је одмалена ватрено исповедала Христа - ишла у храм и кад се није смело, трпећи нападе у име Христово, жена коју је муж оставио а о њој се бринула мила ћерка, девојчурак послушни, ђак основне школе, кад ми је рекао да је дошла код брата у радњу и срео се са њом, јер ту ради - занемео је од драгости! Хтео је у секунди свашта да је пита, али речи није било. Она га је само погледала с разумевањем и насмешила се, Богу благодарна.

А сећам се, пре неку годину, кад је у храм требало да стигне део моштију Светог Кнеза Лазара, она је седела поред мене. Тад смо се упознале и одмах ми је за срце прирасла. Има тако људи са којима се одмах нађете, а са некима се не можете срести читавог живота ни на једној раскрсници, ма колико близу да стојите. И молих се Светитељу, Мученику Српском Лазару, да је погледа и оздрави: њу или слепу девојку, да пројави Господ славу Своју кроз угодника Свога, не да буде моја воља већ Господња. И када чух да се мученица дигла из постеље, обрадовах се у духу тако силно, још једном осетивши милост речи „Господ ће се постарати“.

Међутим, ту чудима није био крај. По повратку из храма, у кући ме је дочекала девојка, и сама мученица, а која одскора и сама себе тражи у Православљу. Чувши за чудо о исцелењу жене - а ја јој споменух још једну болесницу, коју је исцелио Свети Василије Острошки, слава Му и милост, од исте болести - она се удиви, јер и њена сестра болује од тога. А узроци су били више него препознатљиви: стрес, стрес и само стрес - одмалена. Моја девојка, је, каже, Богу благодарна што је нас нашла и што је, дружећи се са свима нама, њен живот из корена почео да се мења. Она, која је целог живота јела месо - рибу ни да проба, почела је да пости. И жели да пева и поје Богу у славу.

А све то време, ја само слушах и слагах речи у своме срцу, славећи и благодарећи Бога, Који је у своје време послао реч, још једном посведочивши да ако смо ми и неверни Он остаје веран! И увек се стара и брине о Онима који Га са сузама траже. И како онда да се не радујемо са Псалмопојцем Давидом, који каже: „Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.“ (Пс.42,5)

 

причалица

16./20. октобар лета Господњег 2011.