Василиса Прекрасна
Улоге:
Љиљана Крстић
Бранислав Јеринић
Павле Минчић
Ненад Ћирић
Љубиша Бачић
Зорица Јовановић
Бранислава Зорић
Редитељ:
Бода Марковић
Производња:
Драмски програм Радио Београда,
Мај 1984. године
Краљ класова
Ниче једне године на њиви неког богаташа из обичног зрнца пшенице клас већи него што се икад на њивама те земље видело. Људи то нису приметили, јер се око овог необичног класа таласало море укласале пшенице, те га тако скривало погледу људи. Остали класови, видећи величину и надмоћ свога друга, досете се да га је сам Бог одредио да буде цар свих класова, и једног дана, пред саму жетву, гласно га признадоше за свога цара. И као и сви верни поданици, класови предложише своме цару да га спасу жетелаца. Међутим, цар на то не пристаде и чекаше мирно са осталима дан жетве.
Иако је цар класова био већи од својих поданика, ипак је и он имао златну боју зрелог жита и жетеоци га пожњеше и не приметивши да се чиме од других разликује. Тако се његова зрна растурише и помешаше у доба вршидбе са другим многобројним пшеничним зрнима. И како богаташу није требало цело његово жито, он га распрода, те се зрнца цара класова растурише по целом свету.
Међутим, једног дана скакуташе неки мршави врабац сеоским путем, и задовољно застаде кад спази на путу, украј шљунка, огромно зрно пшенице веће него што је икад прогутао. Док је врабац у чуду зрно посматрао, оно се насмеши, па му рече:
- Ја сам зрно из круне цара класова. Која ме птица прогута, постаће одмах цар свих птица.
- Зар и ја могу постати цар? – упита врапчић црвенећи од узбуђења.
- И ти и свака друга птичица, ма како убога и мала била.
Врабац тада зину, да прогута зрно, али му оно рече:
- Не гутај ме, док ти још једну важну тајну не кажем. Ако ко од људског рода сакупи девет зрна из круне класова, од њих умеси хлеб и поједе га, постаће одмах цар, па ма најмањи и најсиромашнији био на свету.
Врабац пажљиво саслуша тајну, тада хитро прогута зрно, јер је био врло гладан, а и плашио се да која друга птица не постане цар пре њега.
Чим врабац прогута зрно, наједном порасте као огроман орао; и у том часу слеже се мноштво птица око њега, са свих страна света. Неке га са одушевљењем поздравише, неке се чуђаху како врабац да толико порасте и постане цар свих птица. Врапци беху нарочито радосни, јер се надаху многом добру од свог старијег рођака. Птице грабљивице, пред којима је врабац некад стрепео, сад се ухватише у коло и начинише му хлад својим крилима.
Тада цар врабац, као и сваки други владар, одржа говор својим поданицима. Заповеди између осталог да му кроз три дана набаве девет зрна из круне цара класова.
Птице се потом разиђоше у жељи да свака прва донесе бар једно тражено зрно.
И збиља, већ увече првог дана, ласта донесе једно. Нашла га је крај некога сеоског амбара, између струкова сламе и осталих обичних зрна. За њом је дошла сеница са својим пленом, који је нашла крај неке брдске воденице. После овога приспе зеба носећи у кљуну велико зрно. Срећа јој је помогла да га отме из кљуна неке старе прождрљиве вране. Тако редом долажаху птице са зрневљем у кљуну, а цар врабац их скупљаше и стављаше у дупљу најстаријег храста у шуми. Трећег дана већ су сва зрна била прикупљена. Врабац их са задовољством још једном преброја и заповеди својој свити чворака да сваки узме у кљун по једно зрно и да пође за њим.
Већ је увелико била ноћ, кад се спустише крај једне воденице. Цар врабац закуца трипут кљуном на осветљени прозор, као што је чинио некад док је био још убоги сиромашак. На прозору се као и пре указа воденичарева кћи, милосрдна девојчица, која је врапца целе зиме хранила, скупљајући му зрнца пшенице просута по воденици. Али девојчица, разуме се, не познаде свог малог пријатеља.
Тада врабац заповеди својој свити да спусти девет зрна пред девојчицу и рече јој:
- Никад се нисам надао да ћу ти се моћи одужити што си ми живот спасла хранећи ме зимус.
Девојчица га прекиде радосно пљескајући рукама, јер је сад по гласу познала свог пријатеља малог врапчића у великом цару врапцу.
А врабац настави:
- Узми ових девет зрна, самељи их, умеси хлеб потом и поједи га, и постаћеш истог часа царица. Кад сам прогутао само једно овакво зрно из круне цара класова, ја сам постао цар птица.
Девојчица поверова врапцу, учини како јој је рекао, и истог часа поста дивном девојком царицом.
И сад још у тој земљи она је царица међу људима; а врабац је цар птица.
Из књиге „Вилина кћи“, Десанке Максимовић (1931)
Судома
У Псковској губернији, у Порховском округу тече речица Судома и на њеним обалама уздижу се два брда једно наспрам другог.
На једном брду био је некада градић Виш-город а на другом је у древна времена био народни суд Старих Словена. Старци причају да је на том брду у давнини висио с неба ланац и да је онај који је био у праву могао дохватити тај ланац, а који је био крив није могао дохватити.
Један човек позајмио је од другог новац па порекао. Доведоше обојицу на брдо Судому и наредише им да дохвате ланац. Онај што је дао новац на зајам подиже руку и одмах га дохвати. Дође ред на окривљеног. Он се не успротиви, пружи само своју штаку оном са ким се спорио, да му је придржи, како би лакше рукама дохватио ланац: пружи руке и дохвати. Тада се народ нађе у недоумици: како то да су обојица у праву? А окривљени је имао шупљу штаку, и у штаци је био сакривен онај исти новац за који је тврдио да га је вратио. Кад је дао штаку свом повериоцу да му је придржи, он је са штаком дао и новац и зато је могао дохватити ланац.
Тако је он све насамарио. Али од тог доба ланац се дигао на небо и више се није спуштао. Тако веле старци.
Два брата
Два брата кренуше заједно у свет. У подне легоше да предахну у шуми. Кад се пробудише, угледаше- крај њих стоји камен и на камену некакав запис. Стадоше одгонетати и прочиташе: „Ко нађе овај камен, нека иде право у шуму у правцу изласка сунца. У шуми ће наићи на реку: нек преплива на другу обалу. Угледаће мечку и мечиће: нек отме мечки мечиће и нек бежи, не осврћући се, право у планину. У планини ће угледати кућу, а у кући ће наћи срећу.“
Браћа прочиташе шта је написано, и млађи рече: „Хајде да идемо заједно. Можда ћемо препливати ту реку, донети мечиће до куће и заједно наћи срећу.“
Старији рече: „Ја нећу ићи у шуму по мечиће, а ни теби то не саветујем. Прво: нико не зна да ли је тачно то што пише на камену; можда је све то написано шале ради. А можда ми нисмо тачно ни прочитали. Друго: ако је и тачно то што пише, кренемо ли у шуму, пашће ноћ, нећемо стићи до реке и залутаћемо. А ако и дођемо до реке, како ћемо је препливати? Можда је брза и широка? Треће: ако и препливамо реку, зар је лако отети мечки мечиће: она ће нас растргати, а ми не само да нећемо наћи срећу већ ћемо улудо погубити главе. Четврто: ако нам и успе да однесемо мечиће, не можемо без починка стићи у планину. Најважније није речено: какву ћемо срећу наћи у тој кући? Можда ће нас тамо чекати таква срећа која нама није потребна.“
А млађи рече: „Ја не мислим тако. Ово не би тек онако написали на камену. И све је јасно написано. Прво: неће нам ништа бити, ако и покушамо. Друго: ако ми не кренемо, неко други прочитаће запис и наћи ће срећу, а ми ћемо остати празних руку. Треће: ако се човек не постара, не потруди, неће наћи никакво задовољство у животу. Четврто: ја не желим да ико помисли да сам се уплашио.“
Тада старији рече: „И пословица каже: ко тражи веће - изгуби и оно из вреће; и још: боље врабац у руци, него голуб на грани.“
А млађи рече: „А ја сам слушао: ко се боји вукова нека не иде у шуму; и још: помози се сам па ће ти и Бог помоћи. Ја сматрам да треба ићи.“
Млађи брат крену, а старији остаде. Само што млађи зађе у шуму, наиђе на реку, преплива је и одмах на обали угледа мечку. Спавала је. Он похвата мечиће и не осврћући се отрча у планину. Само што устрча на врх – изађе му у сусрет народ, притераше до њега кочије, повезоше га у град и изабраше за цара. Царевао је пет година. Шесте године зарати с њиме други цар, моћнији од њега; освоји град и протера га. Тад млађи брат крену опет у свет и дође старијем брату. Старији брат живео је у селу ни богато, ни сиромашно. Браћа се обрадоваше један другом и стадоше причати о свом животу. Старији брат рече: „Показало се, ето, да сам ја био у праву: ја сам све време живео мирно и лепо, а ти си желео да будеш цар, зато си доживео многе недаће.“
А млађи рече: „Није ми жао што сам онда кренуо у шуму и на планину; мада ми је сад рђаво, зато о свом животу имам шта да причам, а ти немаш шта ни да поменеш.“
Из књиге "Друга руска читанка"
Незнано о "Снежној краљици"
“Колико је лишћа на дрвећу у Србији, толико је и песама на уснама тог народа. Под круном ових стабала скупљају се сваке године представници градова око кнеза Милоша. У тој шумовитој земљи, на османлијском стаблу, израсла је нова, зелена грана, али та је грана врло слабо повезана са иструлелим османлијским дрветом. Она има своје властите корене и смело ће се развити као једно од најлепших дрвећа у Европи.»
Ханс Кристијан Андерсен
Сећате ли се бајке Снежна краљица? То је прича о љубави која, уз Божју помоћ, успева да савлада све препреке. Само што се у преводима из доба када су покушавали да нам забране да верујемо у Бога и Бога нигде не помињу. Ни Бог, ни свети анђели, ни Свето Писмо. А у оригиналном тексту управо је то најважније. Ево шта о томе каже ђакон Адреј Курајев у књизи Школско богословље:
“Сви се сећају оног дéла кад Герда долази до замка Снежне краљице и покушава да у њега уђе, али стража неће да је пропусти. Но Герда ипак успева да дође до Каја. Али како? На који је начин беспомоћна девојчица победила сву ту војску? Ту деца почињу да маштају: “Њено топло срце је отопило лед”, “Герда је љубављу победила”, “Успела је да се пробије зато што је то силно желела” итд. Али није тако. Андерсен о томе говори веома одређено: Герда је почела да говори Оче наш и управо тада се око ње створило безброј анђела. Они су победили наказне војнике и девојчици прокрчили пут...
Герда принялась читать «Отче наш», а холод был такой, что ее дыхание тотчас превращалось в густой туман. Туман этот все сгущался и сгущался, и вдруг из него начали выделяться маленькие светлые ангелочки, которые, коснувшись земли, вырастали в больших грозных ангелов со шлемами на головах; все они были вооружены щитами и копьями. Ангелов становилось все больше и больше, а когда Герда дочитала молитву, ее окружал целый легион. Ангелы пронзали копьями снежных чудовищ, и они рассыпались на сотни кусков. Герда смело пошла вперед, теперь у нее была надежная защита; ангелы гладили ей руки и ноги, и девочка почти не ощущала холода.
Невоља је у томе што у већини досадашњих издања није било те епизоде. Исто
тако, када се Герда и Кај врате кући, затичу баку како седи и чита књигу – тако
пише у досадашњим издањима. А код Андерсена бака чита Јеванђеље, и чак је
директно наведено које место: «Ако не будете као деца, нећете ући у Царство
небеско» (Мт. 18, 3).
Тут же стояли их детские скамеечки. Кай с Гердой уселись на них и взялись за руки. Холодное, пустынное великолепие чертогов Снежной королевы они забыли, как тяжелый сон. Бабушка сидела на солнышке и вслух читала евангелие: «Если не будете, как дети, не войдете в царствие небесное!»
Деца се бацају баки око врата и почињу да играју око жбуна расцветалих ружа, певајући:
ускоро ћемо видети Богодете Христа.
Кай и Герда взглянули друг на друга и тут только поняли смысл старого псалма:
Розы в долинах цветут... Красота!
Да бисте боље упознали самог Андерсена можда ће вам помоћи и податак да су на његовом надгробном споменику у Копенхагену уклесане управо његове речи: "Душа, коју је иначе Бог створио по Своме обличју, бесмртна је и не може нестати. Наш живот на земљи је семе за вечност. Тело ће умрети, али душа не може умрети."
Златан пехар
У прастара времена живео хан (цар) Синад. Одлучи он да се са читавим својим народом пресели у питомије крајеве, где има доста воде и пашњака. Али је пут до тамо био дуг и тегобан.
Пред саму сеобу хан Синад нареди да се побију сви старци.
- Старци ће нам само сметати на путу! – рече хан. - Ко не изврши моје наређење биће сурово кажњен!
Ма колико да је људима било тешко, морадоше ипак да изврше немилосрдно ханово наређење. Само млади Цирен није хтео да убије свога старог оца.
Договорио се Цирен с оцем да га сакрије и да га тако, кријући од хана и свих других, превезе у нову насеобину. А тамо шта буде, да буде...
Дуго су путовали и стигли до мора. Један од ханових удворица приђе обали и примети како се на дну мора нешто пресијава. Пажљиво се загледа и виде да је то скупоцени велики златни пехар дивног облика.
Кад то чу хан Синад, нареди да му одмах извуку пехар.
Нико се није усудио да зарони на дно мора.
Тада хан нареди да по пехар рони онај на кога падне коцка. Ко је год заронио више се није враћао. Тако настрада много ханових људи, док коцка најзад не паде и на младог Цирена. Он најпре оде на оно место где је сакрио свог оца и стаде се с њим опраштати:
- Оче, збогом! Оба ћемо пропасти – и ти и ја...
- Шта се десило? Зашто да страдаш? – упита старац.
Цирен му исприча све о пехару и заврши:
- И ето, ја ћу настрадати у мору, а тебе ће ханове слуге пронаћи и убити...
Саслуша га старац и рече:
- Ех, ви! Тако ћете се сви подавити у мору, а златни пехар нећете извући. Па тај пехар не лежи на морском дну! На врху оног брда стоји златни пехар. То што ви мислите да је пехар – само је његов одблесак. Како се само нико од вас није томе досетио?
- Па шта да радим? – упита Цирен.
- Попни се на брдо, по одблеску можеш пехар видети из далека. Он стоји на неприступачној стени. Сачекај да на стену дођу дивокозе, па их поплаши. Дивокозе ће појурити и гурнути пехар. Буди храбар и ухвати га.
Цирен послуша очев савет и спусти се с брда весео и задовољан. Хан га упита:
- Како си успео да извучеш тај пехар из мора?
- Нисам га извукао из мора, него сам га донео са врха оног брда. У мору се видео само одблесак пехара.
- Ко ти је то рекао?
- Сам сам се досетио – одговори Цирен.
Хан се о ничему више није распитивао и отпусти га.
Дуго су ишли док не стигоше до простране пустиње. Нигде није било реке ни потока и људи и стока патили су од силне жеђи.
Тада се Цирен кријући дошуња до оца и упита га шта да раде.
- Пустите трогодишњу краву. Где се она заустави и почне бучно да њуши земљу ту и копајте.
Цирен учини како га је отац научио. Људи се прихватише да копају и ускоро открише велики подземни извор. Напише се сви до миле воље, развеселише се и окрепише.
Хан Синад позва Цирена и упита га:
- Како си успео да у овом сушном месту пронађеш подводни извор?
Цирен рече:
- По неким знацима...
Путовали су дању и ноћу, без одмора. Кад стадоше да се одморе ноћу удари јака киша и угаси ватру. Колико год се упињали, људи не могаше да је наложе. Најзад неко примети на врху далеког брда светлост ватре.
Хан Синад издаде наређење да се одмах донесе ватра.
Слао је многе. Они су узимали запаљени угарак, али га нису могли донети до свог одморишта – угарак се под кишом гасио.
Разбесне се хан Синад и нареди да се погубе сви који су ишли по ватру и нису је донели. Дође ред и на Цирена да иде по ватру. Он се пришуња до свог оца, који га научи овако:
- Не узимај упаљене цепанице, него понеси велики земљани ћуп, нагрни у њега повише жара, а одозго пепела и стићи ћеш с ватром у одмориште.
Када Цирен дође с жаром и упали ватру, хан Синад поче љутито викати на њега:
- Срам те било! Знао си како се може донети ватра, али си ћутао све до сада. Зашто нам ниси одмах казао?
- Ни сам у почетку нисам знао... – одговори Цирен.
- А како си дознао? – стаде га испитивати хан.
И он га је тако дуго испитивао да је Цирен најзад признао како је сва ханова наређења успео да изврши само захваљујући саветима свог старог оца.
- Па где ти је отац? – упита га хан.
Цирен одговори:
- Целог пута сам га крио у великом сепету.
Тада хан нареди да му доведу старца, па му рече:
- Укидам своју наредбу. Старци нису младима на сметњи. У старости је мудрост. Више се немој скривати, већ путуј заједно са нама.
За Звонце приредила Лидија Поповић
Успавана лепотица
Живели некад давно цар и царица који су говорили сваког дана:
- Ах, кад бисмо имали дете!
А никако нису могли да га добију. Али, једанпут, кад се краљица купала, измили нека жаба из воде и рече јој:
- Твоја жеља ће се испунити. Пре него прође година дана, донећеш кћерку на свет.
Како жаба рече тако се и догоди и царица роди девојчицу, тако лепу да цар није знао шта ће од радости, па приреди велико славље. Није позвао само рођаке, пријатеље и познанике, него и мудре виле да би биле благе и наклоњене детету. Било их је тринаест у његовом царству, а пошто је имао само дванаест златних тањира, морала је једна од њих остати код куће.
Кад је славље било при крају, почеше мудре виле даривати дете својим чудесним даровима: једна врлином, друга лепотом, трећа богатством и тако редом са свим што се може пожелети на овоме свету. У тренутку кад је једанаеста даровала своје, изненада уђе она тринаеста. Хтела је да се освети што није била позвана. Нити кога погледа нити поздрави, само гласно рече:
- Нека се царева кћи у својој петнаестој години убоде вретеном и падне мртва.
Не рекавши више ни речи, окрену се и оде из дворане. Сви су били уплашени, али тада иступи дванаеста која још није била изрекла своју жељу. Пошто није могла отклонити зло пророчанство, него га само ублажити, рече:
- Нека то не буде смрт, него стогодишњи дубок сан.
Желећи да сачува своје драго дете од те несреће, краљ нареди да се сва вретена у царству спале.
На девојчици се почеше јављати сви дарови мудрих вила, тако да је била лепа, чедна, пријатна и разборита, па је свако, ко је само једном видео, заволео. Ипак, догоди се да, баш на онај дан кад је напунила петнаест година, цар и царица не буду у дворцу и да девојчица остане сасвим сама. Поче шврљати около, разгледати собе и одаје до миле воље, док не дође до једне старе куле. Пењући се уским, вијугавим степеницама стиже до неких малих врата. У брави је био зарђали кључ. Кад га она окрену, врата се отворише и она у малој собици угледа стару жену како седи с вретеном у руци и вредно преде лан.
- Добар дан, бакице, – рече принцеза – шта ти то радиш?
Предем, – одговори старица и климну главом.
А шта ти је то што тако весело скакуће? – упита девојче, узе вретено и хтеде да преде.
Али само што га је дотакла, зло пророчанство се испуни и она се убоде у прст. У истом трену, кад је осетила убод, она паде на старичин кревет и утону у дубок сан.
Тај сан се прошири по читавом дворцу: цар и царица, чим су стигли кући и ушли у дворану, заспаше, а с њима и цела дворска свита. Заспаше и коњи у штали и пси у дворишту, голубови на крову и муве по зидовима, па и ватра што је треперила на огњишту утихну и заспа, чак и кувар, који је баш тог трена хтео да повуче за косу свог помоћника, јер је нешто забрљао, пусти га и заспа. Стиша се и ветар. На дрвећу око дворца није се више мицао ни један листић. Око дворца поче расти трнова живица која је сваке године била све виша, док га најзад није сасвим обавила и прерасла да се више није могла видети ни застава на врх крова. По свету се ширила прича о лепој, уснулој Трноружици – тако назваше цареву кћер – па су с времена на време долазили принчеви и покушавали да кроз трње продру у дворац. Није им полазило за руком, јер их је трње, као да има руке, хватало, гребло и заустављало, чега се младићи нису могли ослободити, па су ту остајали и умирали.
После дуго времена дође опет један принц у ову земљу и чу како неки старац прича о трновој живици, како се иза ње налази дворац и у њему већ сто година спава прелепа царева кћи Трноружица, цар и царица и читава дворска свита. Он је још од свог деде слушао да су многи принчеви долазили и покушавали да се пробију кроз трње, али да су остајали да висе на њему и умирали тужном смрћу. Тада младић рече:
- Ја се не бојим. Идем унутра да видим лепу Трноружицу. Старац га је одвраћао, али он није слушао његове речи.
Десило се да је управо тада протекло оних сто година и дошао дан кад Трноружица треба да се пробуди. Кад се принц приближио живици, она се претвори у велике лепе цветове који су се сами размицали и пропуштали га, а онда се опет за њим затварали.
У дворишту угледа коње и царске хртове како леже у дубоком сну. На крову су седели голубови држећи своје главице под крилима. Кад је ушао у кућу, спавале су муве на зидовима, кувар је још држао руку као да хоће шчепати момка, а служавка је седела поред црног петла, кога је требало да очерупа. Ишао је даље и у дворани нашао читаву дворску свиту како лежи и спава, а горе на престолу спавали су цар и царица. Све је било толико тихо да је могао и свој дах чути. Дошао је напослетку до оне куле и отворио врата мале собе у којој је спавала Трноружица.
Била је тако лепа да није могао очи од ње одвојити, па се саже и пољуби је. Како је пољупцем дотаче, она отвори очи, пробуди се и погледа га љубазно. Управо кад сиђоше, пробуди се цар, за њим царица и цела дворска свита и гледаху се зачуђених очију. Коњи у дворишту устадоше и стресоше се, пси скочише и замахаше репом, голубови на крову извукоше главице испод крила, погледаше око себе и прхнуше у поље. Муве полетеше са зидова. У кухињи запуцкета ватра и поче кувати јело, печење опет зацврча, кувар прилепи момку такву пљуску да је зајаукао, а служавка очерупа петла. И кад се све пробуди започе свадба принца и Трноружице, па су живели срећно до краја свог живота.
Браћа Грим
(Илустрације: Ruth Ives)
Мачак у чизмама
Имао неки млинар три сина, млин, магарца и мачка. Синови су млели, магарац доносио жито и односио брашно, а мачак хватао мишеве. Кад млинар умре, синови поделише наследство: најстарији доби млин, средњи магарца, а најмлађи мачка. Растужи се он и стаде у себи говорити:
- Ја сам најгоре прошао. Мој најстарији брат може да меље жито, други може да јаше на магарцу, а шта ћу ја с мачком? Могу од њега направити крзнене рукавице и то је све.
- Слушај, – проговори мачак који је изгледа разумео његове мисли, – немој ме убити да би направио пар лоших рукавица. Наручи ти мени чизме тако да могу изаћи и показати се пред људима, па нећеш дуго чекати на моју помоћ.
Млинарев син се зачуди мачковим речима, па како је баш у том тренутку наишао обућар, он га позва и рече да мачку узме меру за чизме. Кад су чизме биле готове, мачак их навуче, узе врећу, насу у њу мало жита а при врху намести узицу да се врећа може свезати, па је забаци на раме и оде на две ноге као човек.
У тој земљи је владао цар који је волео јести јаребице, али невоља је била у томе што их је било тешко набавити. У шуми их је било колико хоћеш, али су биле тако опрезне да их ни један ловац није могао уловити. Мачак је то знао, па науми да опроба срећу. Кад стиже у шуму, рашири врећу, разастре жито, па један крај узице стави у траву а други иза грма. Ту се сакри па, притајивши се, поче осматрати. Јаребице се ускоро појавише, опазише жито, па једна за другом почеше скакати у врећу. Кад их је у врећи било већ прилично, мачак повуче узицу, притрча и заврну им вратове. Забаци врећу на леђа и упути се право у царев двор. Кад стиже, стражар викну:
- Стој! Куда ћеш?
А мачак ни пет ни шест већ одговори:
- Цару.- Јеси ли луд, – рече стражар – мачак да иде цару!- Де, пусти га – рече други стражар. – Знаш да цара често мори досада. Можда ће га мачак развеселити фрктањем и мјаукањем.
И тако мачак изађе пред цара. Дубоко се поклони и рече:
- Мој господар, гроф... – па ту изговори неко замршено и отмено име – препоручује се господару цару и шаље ове јаребице које су се ухватиле у његову замку.
Цару се толико засјајише очи над лепим и угојеним јаребицама да се надуо од радости, па нареди да мачку из ризнице у ону врећу наспу толико злата колико може понети. На растанку му рече:
- Однеси то своме господару и захвали му на поклону.
За то време је сироти млинарев син седео крај прозора и с главом подбоченом рукама размишљао како је, авај, последњи новчић дао за мачкове чизме – а шта му може мачак донети. Кад, ето ти мачка, бубну на врата, збаци врећу, развеза је, истресе злато и рече:- Ово ти је за чизме, а цар те поздравља и много ти захваљује.
Млинарев син се обрадова злату, али никако да схвати како је мачак до њега дошао. Свлачећи чизме, мачак му све исприча, а онда рече:- Ето, сад имаш довољно новаца, али неће на овоме остати. Сутра ћу опет обући чизме и учинити те још богатијим. Да знаш, цару сам рекао да си ти гроф.
Сутрадан, као што рече, мачак навуче чизме па опет крену у шуму и однесе цару још богатији улов. Тако је било скоро свакога дана. Мачак је доносио кући злато, а цар га је толико заволео, да му је допустио улазити и излазити код њега без најаве и шврљати по дворцу до миле воље. Једном се тако мацан грејао крај огњишта у царевој кухињи, кад наиђе кочијаш и поче негодовати:- До врага и цар и принцеза! Баш сам хтео да одем у крчму пити и картати, а ево морам да их возим у шетњу до језера.
Кад мачак то чу, пожури кући и рече своме господару:- Ако хоћеш да постанеш гроф, пођи са мном на језеро и купај се у њему.
- Ах, милостиви царе! Мој се господар купао у овом језеру а наишао лопов и украо му одећу. Ено господина грофа у води, не може од срама испливати, а ако дуго остане, прехладиће се и умрети.
Кад то чу, цар нареди кочијашу да стане, па посла човека из своје пратње трком у дворац да донесе једно његово одело. Млинарев син обуче раскошну одећу, а како га је цар већ познавао као грофа који му шаље јаребице, позва га поред себе у кочију. Царева кћи се томе обрадова, јер је млади гроф био леп и одмах јој се свидео.Мачак је, међутим, отрчао прије њих, па кад стиже до неке велике ливаде где је преко сто људи косило траву, упита их:- Људи, чија је ово ливада?
- Великог чаробњака, – одговорише му.- Слушајте, сад ће се овуда провести цар. Кад упита чија је ливада, ви одговорите: грофова. Ако тако не рекнете, сви ћете бити побијени.Онда одјури даље и стиже до њиве под житом, тако велике да јој се није видео крај, а на њој је жњело преко двеста жетелаца.
- Људи, чија је ово шума?
- Прича се, милостиви, како можеш, по вољи да се претвориш у било коју животињу. Што се тиче пса, лисице или вука, то бих још и поверовао. Али да можеш да се претвориш и у слона, то ми се чини сасвим немогуће, па сам дошао да се сам уверим.
- Како да не, мачкићу мој, могу ја и то – па учас поче скакутати по соби претворен у миша.
Мачак скочи, улови га и поједе.За то време цар се возио у кочијама са грофом и принцезом, и у то стигоше до оне велике ливаде.
- Чија је ово ливада? – упита цар.- Господина грофа – повикаше људи, како им је мачак наредио.- Леп комад земље, господине грофе – рече цар. Кренуше даље и стигоше до великог житног поља.- Чије је ово жито? – упита цар.- Господина грофа – опет му одговорише.- Ах, ох, господине грофе, лепо имање! – рече цар.
Стигоше тако и до велике шуме.- Чији је ово гај, људи?- Господина грофа.Цар се још више зачуди па рече:- Ви сте веома богат човек, господине грофе, скоро да ни сам немам овако дивну шуму.
Коначно стигоше и до чаробњаковог дворца. Мачак је чекао горе на степеницама, а кад се кочија заустави, он сјури, отвори врата и рече:- Господару, добродошли у замак мога господина грофа и он је срећан због части коју му чините.
Цар изађе из кочије и задиви се прекрасном дворцу који је био већи и лепши од његовог, а гроф поведе принцезу уз степенице у дворану која је блистала од злата и драгог камења.
Тада гроф испроси принцезу, а кад је цар умро, он га наследи и постаде цар те земље, а мачак у чизмама његов први министар.
Браћа Грим
(Илустрације: Gustave Doré)
Пепељуга
Кад паде вече и Пепељуга пође кући, принц опет хтеде да је прати, али она му тако брзо побеже да је није могао стићи. Али, принц се овог пута послужио лукавством. Наредио је да се степенице намажу смолом, па кад је девојка потрчала кући, лева ципела јој се залепи и остаде.
Принц је подиже и виде да је била врло малена и од сувог злата. Другог дана дође с ципелицом Пепељугином оцу и рече му:
- Ниједна друга неће ми постати жена осим оне којој пристаје ова златна ципелица.
Две полусестре се силно обрадоваше јер су имале лепа стопала. Старија узе ципелицу и пође с мајком у собу да је испроба. Како је ципелица била премалена па јој палац није могао стати, мајка јој пружи нож и рече:
- Одсеци палац! Кад будеш краљица, нећеш морати да ходаш.
Девојка одсече палац, угура ногу у ципелицу, стисну зубе од бола и изађе пред принца, а он је као своју невесту узе на коња и одјаха. Кад су пролазили поред гроба, на лесковом грму седеле су две голубице и гукале:
- Гукни, гукни, голубице, крв цури из ципелице; ципела је премалена, а невесте праве нема.
Принц погледа њену ногу и спази како је крв процурила.
Он окрену коња, врати лажну невесту и рече да то није права, и нека друга сестра испроба ципелу. Сад друга оде у собу, с муком угура прсте у ципелу, јер јој је пета била превелика, па мајка и њој пружи нож и рече:
- Одрежи комад пете. Кад будеш краљица нећеш морати да пешачиш.
Девојка одреза комад пете, гурну ногу у ципелу и изађе пред принца, а он је узе на коња као своју невесту и одјаха. Али кад су пролазили поред лесковог дрвета, седеле су на грани две голубице и гукале:
- Гукни, гукни, голубице, крв цури из ципелице; ципела је премалена, још невесте праве нема.
Принц погледа њену ногу и опази како је крв процурила из ципеле и натопила белу чарапу, па окрену коња и лажну невесту врати кући.
- Ни ово није права, – рече. – Имате ли још кћери?
- Не – рече отац. – Ту је још само Пепељуга, сироче моје покојне жене, али она вам не може бити невеста.
А кад принц рече да му је покажу, повика маћеха:
- Ах, не, она је прашњава и прљава, не можемо вам је показати.
Принц, међутим, остаде при своме па су морали позвати Пепељугу.
Она прво опра руке и лице па изађе и поклони се принцу који јој пружи златну ципелу. Тада она седе на клупицу, скиде дрвену и обуче златну ципелу која јој је пристајала као саливена. А кад је устала и принц је погледао у лице, препозна лепу девојку с којом је плесао и повика:
- Ово је моја права невеста!
Маћеха и полусестре се скаменише и побледеше од беса, а он узе Пепељугу на коња и одјаха с њом. Кад су пролазили поред лесковог дрвета, загукаше беле голубице:
- Гукни, гукни, голубице, ту су златне ципелице, што девојци добро стоје, јер невеста права то је.
А онда полетеше и спустише се Пепељуги на рамена, једна с десне, друга с леве стране. Кад је требало славити свадбу, дођоше обе полусестре да се додворе и да с Пепељугом кобајаги деле срећу. Кад су младенци пошли на венчање, стаде старија с десне а млађа с леве стране Пепељуге да јој буду пратиље, али их голубице, које су остале на невестиним раменима, отераше.
А Пепељуга и принц осташе сами у својој срећи, па су живели дуго и срећно и остали добри и племенити.
Браћа Грим
(Илустрације - Kinuko Y. Croft)
Пепељуга
Разболе се жена неког богаташа, па кад осети да јој је близу крај, позва са своје смртне постеље кћер јединицу и рече јој:
- Драго дете, буди добра и честита, па ће ти свако бити од помоћи.
Кад то рече, склопи очи и издахну. Девојчица је сваки дан одлазила до мајчиног гроба и плакала. Није заборавила мајчине речи. Кад је дошла зима, покри снег мајчин гроб својим белим покривачем, а кад га сунце у пролеће окопни, богаташ се ожени другом женом. Жена са собом доведе и своје две кћери, које су наоко биле лепе и чисте, али у срцу зле и прљаве. Тако настадоше тешки дани за сироту пасторку.
- Зар ће ова глупа гуска седити с нама у соби? – говориле су. Ко хоће хлеба, мора га и заслужити.
Одузеше јој лепе хаљине, навукоше јој стару сиву кецељу и дадоше дрвене нануле.
- Види ти поносне принцезе, како се дотерала! – викале су, смејале се и одвеле је у кухињу.
Ту је морала од јутра до мрака да ради тешке послове, да устаје у рану зору, да доноси воду, ложи ватру, кува и пере. Осим тога, полусестре су јој правиле свакојаке пакости, ругале јој се и сипале јој у пепео грашак и лећу, а она је морала да седи и да треби. Увече, уморна од толиког посла, морала би лећи крај огњишта, јер није имала своје постеље. Како је од пепела увек била прашњава, назваше је Пепељугом.
Једнога дана отац се спремао за вашар па упита пасторке шта желе да им донесе.
- Лепих хаљина – рече једна.
- Бисера и драгог камења – рече друга.
- А ти, Пепељуго, – упита отац – шта би ти желела?
- Откините, оче, прву гранчицу која вам додирне шешир кад се будете враћали кући. Њу ми донесите.
Тако отац купи обема пасторкама лепе хаљине, бисере и драго камење, а кад је, враћајући се кући, јахао кроз шуму, окрзну га лескова гранчица и збаци шешир. Он је откиде и понесе. Кад је дошао кући, даде пасторкама шта су зажелеле, а Пепељуги даде лескову гранчицу. Пепељуга му захвали, оде на мајчин гроб и засади гранчицу; при том је толико плакала да су јој сузе текле низ образе и залевале гранчицу. Гранчица је од суза одмах почела расти и израсте у лепо дрво.
Пепељуга је сваки дан три пута одлазила на гроб, плакала и молила, а сваки пут би на дрво слетала бела птичица, па кад би Пепељуга изговорила неку жељу, птичица би јој с гране бацила оно што је зажелела.
Догоди се да краљ те земље приреди свечаност која је требала да траје три дана и на коју је позвао све лепе девојке из краљевства како би његов син себи одабрао невесту. Кад су две полусестре чуле да ће и оне бити позване, силно се обрадоваше, позваше Пепељугу и рекоше јој:
- Очешљај нас, очисти ципеле и причврсти копче, ићи ћемо на свечаност у краљеве дворе.
Пепељуга их је послушала, али је горко плакала јер је и она желела да иде на плес па замоли маћеху да и њу поведу.
- Зар ти, Пепељуго, – рече ова – таква, пуна прашине и пепела, да идеш у дворац? Немаш ни хаљину ни ципеле, а плесала би!
Како је Пепељуга и даље молила, она рече:
- Ево, сасула сам ти зделу леће у пепео. Ако је за два сата истребиш, можеш ићи с нама. Пепељуга изађе на задња врата у башту и повика:
- О, ви питоме голубице, ви грлице и све птичице под небом, дођите и помозите ми: Добра зрнца у лончић, лоша у стомачић!
Одмах слетеше на прозор две беле голубице, за њима две грлице, а онда долепршаше све птичице под небом и спустише се на пепео. Голубице заклимаше главицама и, кљуц-кљуц, кљуц-кљуц, а за њима и све друге птичице, па потребише сва добра зрнца у зделу. Није прошло ни сат времена, а оне завршише и одлетеше. Тада девојка, сва радосна, однесе зделу маћехи, верујући да ће сада смети ићи на свечаност. Али маћеха рече:
- Не, Пепељуго, ти немаш хаљину и не знаш плесати. Сви ће ти се смејати.
Кад се девојка опет расплакала, она настави:
- Али ако ми две пуне зделе леће истребиш за један сат из пепела, онда можеш ићи.
А у себи помисли: "То неће никако стићи."
Кад она просу две зделе леће у пепео и оде, девојка опет изађе у башту и повика:
- О, ви голубице, ви грлице и питоме птичице под небом, дођите и помозите ми требити: Добра зрнца у лончић, лоша у стомачић!
Опет на кухињски прозор слетеше две беле голубице, па две грлице, а онда долепршаше све птичице под небом и спустише се на пепео. Голубице климнуше главицама па – кљуц-кљуц, кљуц-кљуц, а за њима и све друге птичице, и истребише сва добра зрна у зделу. Није прошло ни пола сата, а оне завршише и одлетеше. Девојка однесе зделу маћехи, сва радосна, јер је помислила да ће сада и она ићи на свечаност. Али маћеха рече:
- Ништа ти не помаже. Нећеш с нама јер немаш хаљину и не знаш плесати. Мибисмо морале да те се стидимо.
Окрену јој леђа и пожури за својим охолим кћерима. Кад више никог није било код куће, Пепељуга оде на гроб своје мајке под леску и рече:
- Дрвце драго, стреси гране, па саспи сребро и злато на ме!
Једна птица јој баци златом проткану хаљину и свилом и сребром извезене ципелице. Она се брзо обуче и потрча на свечаност. Њене полусестре и маћеха је нису могле препознати. Била је тако лепа у раскошној одећи, да оне помислише како је краљевска кћи. На Пепељугу нису ни помишљале, уверене да она седи код куће у прашини и треби лећу из пепела.
Принц јој приђе, узе је за руку и заплеса с њом, па је читаво време плесао само с њом и није хтео да јој испусти руку, а кад би је неко други замолио за плес, он је одговарао:
- Ово је моја плесачица.
Тако је она плесала до вечери. Кад хтеде да крене кући, принц рече:
- Поћи ћу с тобом да те испратим.
Хтео је да види чија је то кћер, али она му побеже и скочи у голубињак. Принц је чекао све док није дошао њен отац, коме је казао да је незнана девојка скочила у голубињак. Отац помисли: "Да није Пепељуга?" Донесоше му секиру и крамп да развали голубињак, али унутра никога не нађоше.
Кад дођоше кући, Пепељуга је лежала у прашњавим хаљинама у пепелу а петролејка је тужно светлуцала крај оџака. Јер, она је брзо искочила с друге стране из голубињака и отрчала до лесковог дрвета. Тамо је свукла лепу хаљину и ставила на гроб а птица је однела. Онда је обукла своју сиву кецељицу и легла у кухињу крај пепела. Другог дана, кад се свечаност наставила и родитељи са сестрама отишли, оде Пепељуга поново до лесковог дрвета и рече:
- Дрвце драго, стреси гране, па саспи сребро и злато на ме!
Птица јој тада баци још гиздавију хаљину. Кад се у тој одећи појавила на свечаности, сви су били задивљени њеном лепотом. А принц, који ју је чекао, одмах је узе за руку и поново заплеса с њом. Ако би је неко други замолио за плес, он је говорио:
- То је моја плесачица.
Кад је пало вече и она хтеде да оде, пође и принц с њом да види у коју ће кућу. Али она побеже у башту иза куће. Тамо је стајало лепо велико стабло на којем су висиле прекрасне крушке. Хитро као веверица успне се Пепељуга међу грање и принц није видео куд је нестала. Али он опет сачека док не дође њен отац и рече му:
- Незнана девојка је опет побегла. Мислим да се сакрила у крушкином грању.
Отац опет помисли: "Да није Пепељуга?" Нареди да му донесу секиру и посече дрво, али не нађоше никога. А кад уђоше у кухињу, Пепељуга је већ лежала у пепелу, јер је прије тога скочила са стабла, вратила птици са лесковог дрвета лепу хаљину и обукла своју сиву кецељицу.
И трећег дана, кад су родитељи и сестре отишли, пође Пепељуга на мајчин гроб и рече дрвцету:
- Дрвце драго, стреси гране, па саспи сребро и злато на ме!
Сад јој птица баци хаљину која је била тако сјајна и раскошна какву још нико није имао и ципелице од сувог злата. Кад је у овој хаљини дошла на свечаност, сви су занемили од дивљења. Принц је опет плесао само с њом и кад би је неко други замолио за плес, он је говорио:
– То је моја плесачица.
- наставља се -
Девојчица са шибицама
(илустрација преузета са нет-а)
Нaпољу је било страшно хладно. Снег је падао и почело је да се смркава. Било је последње вече у години – вече уочи Нове године. По тој хладноћи и мраку улицом је ишла једна гологлава и босонога девојчица. Додуше, имала је на ногама неке папуче када је пошла од куће, али каква јој је била корист од њих када су то биле велике папуче које је прије носила њена мајка. Оне су биле тако велике да су јој спале с ногу када је потрчала да се уклони испред кола што су пројурила улицом. Једну папучу више није могла да нађе а с другом је умакао неки дечак и довикнуо јој да ће му та њена папуча послужити као колевка кад му се роди дете.
Тако је сада та девојчица ишла босих, црвених и плавих ножица од мраза. У старој кецељи је носила све своје шибице, а једну кутију је држала у руци. Читав дан није продала ни једну једину кутију шибица, није добила ниједну пару. Гладна, прозебла и потиштена, лутала је јадница све даље. Снежне пахуљице падале су по њеној дугачкој, светлој коси која се дивно коврџала низ њен потиљак, али она није ни мислила на тај свој украс. Сви прозори су били осветљени, а по улицама се ширио мирис гушчјег печења – свуда се припремао дочек Нове године, па је и она сада мислила на то.
Она се шћућурила у једном углу између две куће, од којих је једна мало више штрчала на улицу. Ножице је подвила пода се, али јој је ипак било све хладније. А кући није смела да иде, јер није продала ниједну кутију шибица, није добила ниједну пару, и отац би је истукао. А шта ће и тамо, и код куће је исто тако хладно. Живели су у поткровљу и ветар је дувао са свих страна, иако су највеће рупе запушили сламом и крпама. Ручице су јој се сасвим укочиле од зиме. Ах, само да упали једну шибицу мало би се огријала! Да о зид кресне само једну шибицу загријала би прсте! Она кресну једну шибицу и одмах букну пламен.
(илустрација преузета са нет-а)
Шибица је горела као свећа и било је тако топло док је држала руку над њом. Била је то чудесна светлост и девојчици се чинило да седи поред велике топле железне пећи са сјајним месинганим украсима. Она испружи ноге да и њих мало загрије, али се тог тренутка пламен угаси – нестаде пећи и девојчица оста са дрвцетом догореле шибице у руци.
Она кресну још једну шибицу, па и она запламса, и зид по којем засја постаде провидан попут копрене. Могла је да гледа право у собу где је био постављен сто са чистим белим столњаком и дивним посуђем од порцулана.
(илустрација преузета са нет-а)
А на столу се пуши печена гуска пуњена шљивама и јабукама. Али што је било још лепше – та гуска је скочила са стола и, онако са виљушком и ножем у леђима, преко собе загегала према њој. И управо када гуска дође пред сироту девојчицу, угаси се шибица и пред њом оста само дебели и хладни зид.
Када упали нову шибицу, пред њом се указа прекрасна јелка. Била је и већа и лепше украшена него она што је прошле године кроз стаклена врата видела код оног богатог трговца. Хиљаде свећица је горело на зеленим гранчицама, а шарене слике, као оне у дућанским излозима, гледале су право у њу. Девојчица издиже обе руке према свећицама и шибица се угаси. Али оне многобројне свећице почеше да се дижу све више и више, а онда се претворише у сјајне звезде. Једна од њих паде и остави за собом дугачки пламени траг.
"Сад је неко умро!" – помислила је девојчица. То је она чула од своје покојне баке која је говорила: "Сваки пут кад падне звезда, нечија душа крене у небо."
Када дјевојчица кресну нову шибицу, око ње све засја и у том сјају појави се њена бака сва блистава, блажена и задовољна.
(илустрација преузета са нет-а)
– Бако! – викну девојчица. – Узми ме са собом! Знам да ћеш нестати чим се шибица угаси као што је нестала и она топла пећ и дивно гушчје печење и она красна велика јелка!
Да и бака не би ишчезла, девојчица брзо запали сав остатак шибица из кутије. Шибице плануше и све заблиста као усред бела дана. Никада јој раније бака није изгледала тако лепа и тако велика. Она узе девојчицу у наручје и понесе је високо, високо у велику радост и пријатну топлину. Сада је девојчица била на небу и више није било ни зиме, ни глади ни страха...
(илустрација преузета са нет-а)
А ујутро, у оном углу између две куће, нашли су је румених образа и са осмехом на уснама – била је мртва. Смрзла се последње вечери у старој години. Прво јутро Нове године затекло је мртву девојчицу са шибицама.
Пред њом је лежало мноштво готово потпуно изгорелих шибица.
– Хтела је да се огреје! – говорили су пролазници.
А нико ни слутио није какве су дивне слике лебделе пред њом када је са својом баком запловила у новогодишњу радост.
Ханс Кристијан Андерсен