„Домаћица“ и њено осавремењивање
Долче & Габана
Некада су наше мајке и баке везле „Домаћице“, које су красиле део иза шпорета (дужност коју су данас на себе преузеле плочице). Дакле, сад нас на то само носталгија враћа, али са све млађим генерацијама престаће и то. Постало је демоде. Међутим, ако је то прерасло као такво, није немогуће да овој врцкавој форми вратимо живо(с)т.
Наш народ воли шалу, тако да се овај вез може искористити најпре за кецеље, (које не излазе из моде), а затим на торбе, блузе... Онај кућни амбијент са „Домаћица“, може се заменити и сликама и пределима наше земље Србије. Зар није боље да на нашим мајицама, кецељама, торбама буду осликани наши градови и села, а не страни? Додајте и текст и биће дивота. Овим би, заправо, требало да се баве наша етно удружења; дакле не само чувањем, већ и очувањем. Не да буде „бабинско“, већ, како и јесте и треба да буде – свенародно.
Пре извесног времена смо причали о везеним торбама*, да бих, након приче, предложила једној везиљи следеће ( на шта можда не би било згорег да пажњу обрате и други): рекох јој да извезе торбу са, рецимо, кучетом и да дода неки текст типа „Водим куче у пазар“. Како деца најчешће иду у продавницу, то би са тим слоганом и љупким кученцетом тај њихов дечји посао могао да буде занимљив. А еколошки освешћен народ почиње да се васпитава одмалена.
Осим тога, управо је са интернетом и новом технологијом наша омладина била прва која је повадила нашим бакама игле, конце и вуницу и дала им нове задатке по узору на друге земље, где се традиција и вредности чувају и развијају. И не само то, већ су и саме девојке и девојчице пожелеле да ту жицу, која их веже са ручним радом, пронађу у себи и оживе. Тако имамо диван пример девојке, која је, захваљујући иглама, сама себе ишколовала преко фејса, и још отворила и школу за почетнике у рукодељу.
То само доказује да традиција заиста јесте жива материја, која се не да утамничити.
* Та прича се односила на замену најлон кеса везеним и ручно рађеним торбама. Повод за то биле су поплаве, које су нам редовно враћале отпад који трпамо у реке.
С чего начинается Родина
Одакле почиње домовина?
Од слике у твоме буквару
Од добрих и верних другова
Што живе у суседном дворишту.
А, можда, почиње од оне песме
Што нам је певала мајка
Од онога што нам при свим искушењима
Нико одузети не може.
Одакле почиње домовина?
Од омиљене клупе код капије
Од оне брезе, што расте на пољу,
Која расте њишући се на ветру.
А, можда, она настаје
Од пролећног појања чворка,
И од таквих сеоских путева
Којима се не види завршетак.
Одакле почиње Домовина?
Од прозора, што светле у даљини,
Од старог, очевог радног мантила;
Који, негде у ормару, пронађемо.
Чак, можда, она настаје
Од звука вагонских точкова,
И од заклетве, коју у младости
Ти свим срцем си јој подарио.
Одакле почиње домовина?
Мода или демоде?
Реконструкција женског византијског костима са фреске, Варна, Бугарска (дешавање - Крим)
Као деца, посећивали смо, са мајком, изложбе у Дому пензионера у дане кад се одржавала „Сунчана јесен живота“ (манифестација у част пензионера). Поред „Бакиног колача“ и других такмичења и догађања, била је отворена и изложба ручних радова. Та поставка је готово увек била иста, али сам ја волела да уђем у ту просторију и да разгледам. Она није била нарочито посећена. Чак и у моје време, овакви изложени радови наших бака полако су излазили из моде и младе маме или жене нису имале жељу да долазе у већем броју. Али ја јесам, јер је мој поглед и тада био другачији. Из тог разлога и пишем овај нови наставак, који треба разумети искључиво као моје размишљање и неки лични допринос ономе што је потребно премостити да би традиција и обичај наставили да живе.
Када нешто затворите и заведете као прошлост, онда то код већине остане непримећено и незанимљиво. Међутим, како неко лепо примети: традиција није прошлост, већ жива материја, која се мења, обликује и прилагођава. Као што су наши преци примили од својих предака и прилагодили свом времену, тако би требало да радимо и ми.
Наишла сам на један руски чланак где у наслову стоји, отприлике: „Да ли је фолклорним мотивима место у моди?“ Питање је сасвим погрешно. Они јесу мода! То што смо ми ношње везали за фолклор, то је грешка, јер су наши стари то носили као одећу. И сад имамо парадокс: носимо одећу са запада, а дизајнери целог света, за своје моделе, користе нашу традицију ( и традицију других народа)! И иду још даље: од тога праве високу моду! Најскупљу!
Па сад, драге маме и жене, реците да ли је ручни рад модеран и савремен или – демоде?
Али, приметисмо већ грешку, па ћемо вам у једном дати за право и погледати још једном вашим очима на њу.
Препродавци и накупци
Шанел и византијски стил
Ових дана угашен је, колико ми се чини, још један сајт намењен продаји рукотворина. Најпре треба похвалити све оне који су уложили време, труд и знање да помогну људима. Али мислим да је направљено много пропуста. Но, нећу сада да их се дотичем.
Има ли продаји рукотворина живота? Мислим да отворене продавнице, фејс и личне наруџбе потврђују да има. А људи и даље воле да виде робу коју купују уживо. А кад купују преко интернета, воле да виде лепо усликан предмет продаје било које врсте и потврду о искрености продавца.
О ценама нећемо трошити речи; и продавац и купац унапред имају свој став о томе, а свака роба има своју муштерију, као и купац што има право да купи шта мисли да вреди.
Али бих се овде још једном осврнула на накупце и препродавце. Чињеница је да роба која нам стиже махом долази или из Кине, или из Турске. А ако Кинез овде цени капу 200 динара, друга рука нека је 400 динара, трећа 600, четврта 800, пета хиљаду – испадне, рецимо, да је рачуница 200 динара по капи. А ви имате у Србији ручно рађене капе од 400, 500 динара па надаље. Зашто не би препродавци куповали од рукодељки и препродавали нешто боље и тако помогли народу без посла?
Једно морамо да знамо: не могу сви људи бити успешни у животу! Једном у сто, хиљаду се посрећи, остало како се снађе. И нема ту љутње. Али ако кренете да помогнете жени, која капе продаје за 500 динара, она већ побољшава своје услове живота и може да купи хлеб и млеко; пекар и млекаџија такође профитирају, чак мало више, и већ могу да праве и колаче; колаче ће моћи да купују имућнији и тако редом и доћи ћемо до ексклузивних комада одеће и капа.
Тада ни увоз неће бити тако лош, па ни роба из Кине. Сем тога, како прича једна наша рукодељка, која је својим очима то видела: један ручно рађен пончо у фри шопу на аеродрому продан је кинеском пару за 150 евра!
Дакле, ми већ сад имамо шта да понудимо и од тога да привређују многи.
Кружење а не гомилање новца
Византијска одећа - слика са нета
Има једна дивна басна, кажу да је Езопова, о човеку који је имао грумен злата и држао га скривеним. Сваки дан је одлазио крадомице да га гледа и диви му се, док га најпосле неко није покрао. Док је тако седео и тужио над собом, приђе му један човек и рече да на место, где је био грумен злата, стави неки камен; јер му грумен злата и тако ничему није служио. Но, још ћу се вратити на ову причу.
Пар ципела у серијској производњи у Италији кошта нешто преко пет евра, кажу. Е али тај пар само у путу, и крећући се из руке у руку, кад стигне до нас кошта најмање пет пута скупље. Банане, које путују бродовима, морају да се беру јако зелене да би до нас стигле лимункасте. То су само неки познати или непознати детаљи трговине. Али ако добијете капу од двеста динара, морате се озбиљно замислити колика је њена права цена у Кини. Исто тако и од чега је направљена.
Кинези су упали код нас онда кад су муслимани из Рашке одустали од себе. Како? Кренули су са одличним послом, радиле су и привређивале многе породице, како прича економиста Драган Радовић, и наши накупци нису морали да иду у Турску по робу, будући да је њихова роба била одличног квалитета. Али се онда покренула нека градња и они су похитали да купе камионе за превоз грађевинског материјала и да дођу до већих пара, али нису помишљали да то неће бити дугог века. Тако се и догодило и остали су без сигурности.
На њихово место су сада могли да дођу Кинези, јер смо сви заједно осиромашили. Они се милитаризују, да би ратовали за другог (посао им је доносио мир и сигурност дома), други се расељавају.
Наши стари су били сиромашни, али ако су и јели мање, јели су здраво. Код нас је обрнуто: ми сиромашимо и на ту сиротињу додајемо најнижи стандард живота. То је двоструко погубно. У продавници бирате лошију храну, купујете сумњиве лекове, робу сумњивог квалитета.
И то нас враћа на причу с почетка и богаташе наше земље. Немојте узалудно гомилати новац, већ помажите народу у невољи. Страним плаћеницима, који ратују у Украјини, није дата плата већ дозвола да узму шта желе. То се дешава увек, у свакој револуцији и богати ће бити први на удару. НАТО се шири, али како? Некад то јесте био изузетан војни савез, али су га сад разводнили. Сетите се само ко су били пилоти ухваћени у бомбардовању: неки лилипутанци, Мексиканци, косооки; нигде Американца! Ни у Америци неће људи да ратују. А где сте чули за ратника Румуна, Чеха, Словака?
Другим речима - и њихово ће проћи, а народ ће кренути у ослобођење. Мислите о томе.
Завещание матери
Мајчино завештање
Сине мој! Ускоро ћемо се растати
Мој час је дошао, одлазим
Тамо где нема туге, умора,
Где се Богу узноси хвала
Где нема бриге, болести, жала.
Ја већ на прагу стојим
Послушај, сине мој, мој завет
И испуни моју молбу.
Обуци ме просто, без одуговлачења
И обичан сандук пронађи
Позови чтеца да чита каноне
А потом и псалме.
Не прави раскошну даћу
Као што се учесталио обичај
Гордељивости приличи да се наслађује
Али то не доноси спокој души.
Однеси ме у цркву без песама светских
Запамти шта ти говорим
Пре погреба нек лице моје гледа у олтар
Макар и кратко.
На гроб мој постави дрвени крст
Он избавља од свих искушења
А мермер и гранит су попут клетве о врату упокојеног
То њега притиска и штети му.
Не помињи ме уз вино, сине мој!
То не смећи с ума никако.
Само ћеш душу моју повредити
Боље је не пити алкохол уопште.
На годишњицу закажи парастос
Поред распећа запали свећу
Удели, колико можеш, сиротима милостињу
Ти си кадар то урадити.
А ако ти срце закуца брже од неспокоја
Дођи на мој гроб
И прочитај „Правилце Светог Серафима“ у миру
Господ је милостив, послаће ти утеху,
Кај се и исповедај
Тражи опрост од Бога и ближњих
моли се, надај и веруј.
(мој слободни превод са руског)
Пелагея "Тропы"
Стазама непознатим
Одлазе у даљину чудни људи
Њихове душе су хладне, замрзле скроз
Тресли су се, желели и били уморни.
Мајке су дома остариле
А њихова сирота деца су патила
Из ноћи у ноћ они круже по свету
Под кошуљом носећи брашно.
Њихове душе су хладне, замрзле скроз
Тресли су се, желели и били уморни.
Ни свештеници, ни трговци
Њихова радост је нестала
Не смеју се, не плачу, крију своје мисли.
Удишу прашину, удишу хладноћу
Траже опрост од Творца
Траже опрост од Творца.
А кад га добију, залиће земљу својих предака
Своју дедовину коју траже
Звездобројци
Код Кинеза је капа 200 динара
Овај коментар смо добили многи. Па и код Мује су ципеле најјефтиније, ако знате виц.
Отишао Мујо у Чешку (Словачку) и видео јефтине ципеле и купио пун камион. Довезао их је кући и распродао за тили час. Али, кад паде киша, ето незадовољних муштерија: ципеле се све распале, јер су биле од картона и намењене - мртвацима.
Тако вам је и са кинеском робом коју нама продају: рок трајања је до првог прања. Наравно, Кина не би била велесила да јој је сва роба таквог квалитета, већ се ова "ж" категорија продаје само сиромашнима. Њена висока технологија користи се и тражи за најбитније сегменте рада од велике важности и поверљивости у свим развијеним земљама света.
Нису ли, у срећно време, прегледали ту сумњиву робу и забрањивали из здравствених разлога њен улазак у земљу? Шта је било са играчкама у Смокију? И онда се престало.
Зато не би било згорег да у приправности оставимо места за сумњу у квалитет. Радије уштедимо и купујмо домаће.
А, сем тога, можда и ми имамо нешто за Кинезе?
Модерност и - хм, наивност
Замоли мене снајка да урадим две капе за девојчице и ја је послушам. Деца, пресрећна, узеше папир и хемијску у руке и послаше ми честитке захвалности са све срцетима и лепим мислима.
Неколико дана касније, дође млађа са мајком код мене, а ту ми је у гостима била и кумица. Ово млађе дете иде у забавиште, а кумче ми кренуло у школу (трећи, четврти разред). Малена је будући полицајац и бистро је дете. Кумица је увела у собу, а она гледа бисере, кончиће, машнице, шналице и пита кумче, жеснки удивљено, ипак, да ли сам то све ја радила. Разговор се води тик иза мојих леђа и ја пажљиво слушам, не желећи да их прекидам. У једном тренутку малена ће рећи:
- Мене је моја сестра питала да ми нешто наштрика и ја сам јој рекла да не желим те бабинске ствари!
Нека промена се очигледно десила, јер, понављам, то дете се радовало са одушевљењем капи коју је добила.
Моје кумче се нађе у незгодном положају, те погледа у мене збуњено. А малена настави:
- Ми у вртићу, наша група, то не носи што праве бабе. То није лепо, је ли тако? - покуша она више да добије саучесника за своје наметнуте мисли и сагласност моје кумице.
Значи, ту смо! Неко дете је имало незгодног кућног васпитача, а очигледно се наметнуло као предводник, па сад диригује групом.
Да не бих кумче препустила даљој неугодности, реших да се умешам, те рекох:
- Неће бити да је тако. Видиш и та одећа на теби је плетена, и на оној манекенки са тв-а, што значи да плетење и ручни рад није ништа старо и бабинско, него модерно.
Малена за тренутак ућута, а моје кумче ми приђе и загрливши ме са разумевањем, рече:
- Ја волим ону капу што си ми направила и неки дан сам је поново носила.
Ово није тек прича о деци, већ о томе како неки одрасли недорасло васпитавају децу. Можете бити модерни, али немојте бити - наивни. Из тог разлога - а потрудићу се да ову тему проширим - и постављам неке ствари овде да сви видимо како је ручни рад саставни део живота свих људи на планети, свих генерација.
у.п.: Следи неколико кратких чланака на тему традиције и културе.
Сећање из пепела
Политиканство у медицини
Охристовљена Србија
Причешће „Косовских мученика“ пред Косовски бој
Историја нас учи да Бог итекако може допустити да оно чиме се један народ поноси и дичи као својим идентитетом, истовремено заборављајући своју службу Богу, напросто буде изгубљено. Најупечатљивији пример и поука нама православним Србима је судбина Цариграда и Грка у Малој Азији. Мала Азија је простор на коме су Грци живели 3000 година (далеко дуже него Срби на Косову), на коме је основана древна Грчка цивилизација, тло на коме су апостоли проповедали, тло на коме су Грци примили Христа, тло на којем је настало Ромејско Царство, тло на којем је настао Константинопољ - потоња дика Грчка, а гле сад Грци немају контролу над Цариградом од 1493.г, а 1921.г су дефинитивно и протерани из Мале Азије. Зар неко мисли да су Грци мање осећали Цариград и Ромејско Царство као своје срце него што ми осећамо Косово као своје срце? Итекако су га осећали и, с обзиром на добро знани грчки национализам и величину њихове историје, мислим да су више емотивно били везани за Цариград и Малу Азију него ми за Косово. Но, данас су ту где јесу без икакве перспективе и назнаке да ће се икад вратити у Малу Азију и обновити грчки Цариград. А где ћемо ми Срби бити сутра, то је питање, јер колико пркосимо Богу, колико смо му неверни и колико одступамо од Његовог закона, мени је заиста чудно да ми уопште као народ постојимо и да имамо какву-такву државу. Ако наставимо овако да се понашамо, бојим се да више никада нећемо вратити контролу над Косовом. Косово ће бити наше само онда када почнемо праву борбу за њега, у нама самима, у нашим срцима. Како је лепо говорио блажено почивши патријарх Павле: „Косово је онолико наше, колико је оно у нама”! А имати Косово у себи, не представља никакво труло размишљање о географски зацртаним границама и верност истима, него опредељење за косовски завет светог нам Цара Лазара, који се у светој бици 1389.г. определио за Царство Небеско!
Бог је вапио још старим Израиљцима: „О када би ме овај народ слушао и синови Израиљеви ходили путевима мојим, брзо бих покорио непријатеље њихове и на противнике њихове дигао руке своје” (Пс. 81, 13-14). Ове речи Господње су истините, а ми када би заиста хтели да живимо по закону Божијем, вероватно никада не бисмо морали више са војском ући на Косово да би га ослободили. Када бисмо разумели појам Небеска Србија, можда би нам могло бити јасно да и ако се заиста покајемо, и ако почнемо да будемо верни Христу Богу, можда ни тада не би било дато да се вратимо на Косово. Небеска Србија нема никакве везе са пресликавањем земаљске Србије на Царство Божије.
Многи мисле да је појам Небеска Србија појам везан само за Србе. Јако погрешно. Заборавља се небеска Грчка, небеска Русија, небеска Грузија, небеска Румунија, небеска Бугарска, небеска Арабија, небеска Пољска, небеска Америка, небески Јапан… Небески је свако ко живи у Христу Господу! Сходно оним речима св. апостола Павла, нема више Грка ни Јеврејина него су обојица једно у Христу, то онда ни на небу нема никаквих Срба, Бугара, Грка, Румуна и осталих него су сви једно у Христу, народ Божији, синови Божији. У том пре наш прави и једини идентитет чини Христос и том идентитету ако се не вратимо неће нас бити нигде па макар била некаква Србија и до Токија, како неко воли поносно да узвикује. Са Христом се све може освештати и осмислити, без Њега ништа добро, остајемо само сенка која ће проћи, а иза ње неће остати ништа!
Андреј Андрејевић