Посестриме
(слика са нета)
„Устављај језик свој ода зла и уста своја од преварне речи.”
(Пс.34;13)
„Јер сав род звериња и птица, и бубина и риба, припитомљава
се и припитомио се роду човечијем; а језика нико од људи не
може припитомити, јер је немирно зло, пуно једа смртоноснога.”
(Јак.3;7-8)
Готово да није било дана, а да две вране не посете једна другу. Њихова повезаност и међусобна приврженост превазилазила је сваки вид пријатељства, па су, не ретко, умеле рећи да су сестре. У намери да ово посестримство и овековече, будно су мотриле на све оно што је излазило из њихових уста. А у њима, сем похвала, није се налазило места ни једној другој речи.
- Како ти је данас дивно перје, мила – знала би да каже једна од њих.
- Ни приближно као твоје, драга сејо – узвраћала би друга.
И док су за већину њихових познаника представљале узор, дотле су неколицини били трн у оку. Гледајући да га ишчупају пре него што им окрвави отврднула срца, они, у договору са чавком, реше да им подвале. Прилику су добили већ наредног јутра, када је једна од врана дошла на воду. Разменивши са њом неколико необавезних речи, дођоше они и до главног.
- Да ли се ти још увек дружиш са оном сплеткашицом? – упита је чавка.
- Не знам на кога мислиш... – збуни се врана.
- Па на ону твоју „посестриму”, дабоме,... на кога би другог.
И ту њеној лажљивости изненада притече у помоћ граја осталих птица. Врана је, као што се то од ње и очекивало, узела посестриму у заштиту.
- С којим правом ти њу називаш сплеткашицом...?!
- Молим... како хоћеш - узмицала је чавка, поигравајући се. - Међутим, ја сам уверена да се ти не би толико бусала, нити би њу бранила, када би је чула како ти се подсмева.
И не сачекавши да ова ишта каже, чавка поче да их опонаша, неприродно изврћући и њихове речи и њихове кретње.
- Како ти је дивно перје, сестрице мила – ко да су га краве лизале!
Овакво њено понашање изазва у друштву салву смеха, што, опет, додатно поткрепи њену немилосрдност.
- Али, као што рекох, молим лепо; нисам противна. Ако ти волиш да ти се подсмевају, шта ћу ти ја?
Нажалост, свака њена реч погађала је жељено место, па сломљеном и израњаваном вранином оку и уху није много требало да у све поверује. Схрвана болом, она одлети да га подели са оном која је чека.
Ни не слутећи шта јој се спрема, посестрима стаде још издалека да јој се радује; али како ова отвори своја уста, радост се изгуби, а на њено место належе се туга.
- Издајице! Како си само могла...?! – узвикивала је врана, допуштајући гневу да је води. - Али, нека ти буде: можда су мене краве и лизале, али бар ми нису перје жвакале – као теби!
То рекавши, она утече и не осврнувши се, и никада више не крочи у њено гнездо. А посестрима, којој је перје од силне туге онога дана скроз побелело, гле, још и данас плаче кад год је види.
* * *
„Не опадајте један другога, браћо, јер ко опада брата или осуђује брата свог опада закон и осуђује закон, а ако закон осуђујеш, ниси творац закона него судија.” (4;11) Ево како нас лепо поучава у својој посланици Свети Апостол Јаков. „Јер где је завист и свађа онде је неслога и свака зла ствар.” (3;16) Дакле, пре него што отворимо своја уста, присетимо се речи Светих Отаца - да је ћутање злато, у шта нас и сам Апостол уверава: „Јер сви погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек, може зауздати и све тело.” (3;2) Стога послушајмо своје Светитеље и заједно са Псалмопојцем Давидом, рецимо и ми: „... чуваћу се на путевима својим да не згрешим језиком својим; зауздаваћу уста своја,...” (39;1) Јер, учинимо ли то и сами ћемо доживети преображај, какав је имао цар јудејски Јосафат, и познаћемо смисао његових речи, упућених судијама: „Гледајте шта ћете радити, јер нећете судити за човека него за Господа, Који је с вама кад судите.” (2.Днев.19;6)
аутор: причалица
Из књиге "Све у причама бива"
Црвена машна
слика са нета
дух пред пропаст.” (Приче Сол.16;18)
На једној фарми нађу се у друштву: коњ, крава, петао, кокош, свиња и пас. Како је власник био душа од човека, он се према свима односио с пажњом. Ни једној од животиња никада и ни у чему није правио меру. Дирнуте оваквом љубављу, ни оне нису остајале бездушне: свака је давала од себе и више него што се то од ње очекивало. Тако је коњ постао домаћинов ослонац у сваком раду у пољу; крава је давала млека више од просека; кокош је носила јаја и кад друге нису; петао је пазио на време; пас је пратио свог господара и верно чувао и њега и његово домаћинство... Једино је свиња, на сав домаћинов труд, гледала с висока.
- Баш сте луди! - говорила им је гласом пуним охолости. - Што не уживате, будале, кад већ можете. Угледајте се на мене!
Заиста, сем што се по цео дан излежавала у свом обору, бирајући шта хоће и шта неће, она ни за шта друго није била способна. Уобразивши да је неко и нешто, чекала је да јој све други поради.
- Не буди такав сноб! - говориле су јој остале животиње. - Дај, тргни се мало! Неће ти то што радиш изаћи на добро.
Али свиња се није освртала на њихова упозорења. Напротив. Из дана у дан постајала је све захтевнија.
А једном приликом, изненада, усред недеље, наврате домаћину неки драги гости. Како им је број био поприличан, а останак непознат, човек се уплаши да неће имати довољно намирница. Стога на брзину преломи у себи и реши да жртвује једну од животиња. Само, питање је било: коју?
- Коњ ми је десна рука - размишљао је он у ходу - а и велик је за нас. Крава је добра и млеко јој је изврсно; ни неколико телади не би било на одмет. Кокош и петао добро раде свој посао, а, искрено, нико се, једући их, не би наситио. На псе, Богу хвала, знам да нису прешли. Дакле, остаје ми само свиња…
И док јој је прилазио, настави да премишља.
- Око ње имам највише посла и највише ми времена одузима. Најгоре је што то, бар досад, није показало никакву сврху. Е, да видимо сад... !
А свиња, мислећи да јој је поново дошао ред за тимарење, изађе онако полакомљена и надута и стаде управо на оно место, са кога је њена нагојеност од ленствовања највише бола човеку очи. Гледајући је, овај задовољно изјави:
- Послужиће…
И, напуштајући је за кратко, оде да потражи све оно што је било потребно да он њој окачи црвену машну а она њему да испише свој тестамент.
* * *
Заиста, не изгледају ли овако јадно и људи, када истрајавају у своме безумљу? Охолог срца, надутог ума и стишњених прстију, они и нису достојни да приме у себе никакво добро. Тим пре, јер је речено: „... ако неко неће да ради, нека и не једе.” (2.Сол.3;10) О величини њиховог безумља најбоље сведочи премудрост Соломонова; као највећи од свих земаљских царева, он је, несумњиво, имао прилике да их упозна, јер је и поуку о томе оставио: „Пред безумним не говори јер неће марити за мудрост беседе твоје.” (Приче Сол.23;9) А Господ, у својој Беседи на гори, учи нас још и више, рекавши: „Не... бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.” (Мат.7;6) Зато будимо опрезни, када острашћеном брату или сестри пожелимо да притекнемо у помоћ. Док пружају руку и моле за помоћ - добро је; кад почну да вуку и тону - треба стати, како не би, собом, и нас повукли у пропаст.
аутор: причалица
Из књиге "Све у причама бива"
Сунцоград
7. Не чини прељубе.
Када је млади свештеник ушетао у место звано Сунцоград, за њим је стигао и неки чудан црни облачак. Али, дакако, он се на њега није ни осврнуо; журио је, да што пре упозна народ којем је дошао да служи. Оно једино што му је, донекле, морило мисли, била је чињеница да место нема храм. Међутим, већ при првом сусрету са Сунцограђанима, дознао је да постоји воља за његову изградњу и бојазан му нагло испари.
Уследили су месеци припрема и са пролећем се очекивао почетак радова. Најзад, на најрадоснији Празник, свештеник је, у то име, позвао верни народ да на темељу будућег храма, одржи службу. Позиву су се сви одазвали, упркос времену, кога је реметио несташни облак. Ипак, на крају је и само сунце, одневши превагу, употпунило славље.
Иако је прослава потрајала, са послом се није окаснило. Оваквој преданости се, за дивно чудо, ни време није противило. Штавише, са његовим је процватом цветала и сама градња. Али – цветало је и све остало! А онда, на своје огромно чуђење, свештеник откри одакле, заправо, извире та њихова марљивост. Наиме, у овим људима је, поред свега виђеног, обитавао и један дотад њему непознат дух, и од кога су, са правом, зазирала сва места у околини. Свима је била добро позната њихова тежња да у свему предњаче. Да би, некако, удовољили овом свом прохтеву, Сунцограђани су прибегли лукавству: они почеше да организују разноразна надметања. Тако је створена повољна клима за неговање тзв. такмичарског духа, при чему је лето изабрано као најпогодније за његов развој.
Гледајући унатраг, тек сада се јасно могло приметити како је и сам храм поникао на истоветној идеји. Једина „мана” му је била та што није спадао ни у какву такмичарску дисциплину. А са њом и летом на прагу, то баш и није доносило одвећ узбуђења. Напротив. Дошло је до пада интереса за наставак градње, јер је у први план избила брига око медаља. Могло би се рећи да је храм, готово преко ноћи, од почетног слављеника прерастао у – сметњу.
Наравно, оваква изненадна промена најтеже је погодила свештеника; он је био тај који је морао да поднесе њен терет. Премда у почетку попустљив, њега су, напослетку, ограничени рокови приморали да, уз молбе и преклињања, довлачи људе на посао. Почела су избегавања и изговори, што доведе и до потпуне обуставе радова. Остављен да чека по страни, свештеник није видео другог решења, него да изађе из града и потражи за себе неко ново задужење.
Обузети собом и жељом за доказивањем, становници нису приметили његов нестанак; мислило се да одмара, док не прођу игре. Али малим црним, скривеним иза облака, ништа није могло да промакне. Они су, итекако бучно, прослављали свештеников одлазак.
А само неколико дана касније отпочела су и прва такмичења. Као небројено пута до сада, поново су се представници Сунцограда показали најуспешнијим. Не само да су многе своје дугогодишње рекорде пообарали, него су поставили нове и недостижније. Увиђајући како им је лето, уистину, добро почело, један од њих се усуди, да то и гласно потврди.
- Ех, кад би увек било лето!
На тренутак завлада мук, да би, одмах потом, идеја понела и остале, услед чега се разви следећи разговор.
- Да, заиста! – сложи се банкар горећи од усхићења. - Лети је моја банка пуна, препуна пара. А када је, молићу лепо, банкар задовољан, ако не тад...?!
- Него шта! – придружи се и трговац надовезујући се. - А где су паре - ни музика није далеко, зар не? Није нека тајна да су моје радње најпрометније у лето. Како и да не буду крај толиког новца; живело лето!
Отпоздравише са њим и сви остали, с изузетком човечуљка у ћошку. Он је био нешто тиши. Док се крадомице осмехивао, кроз прсте су му пролазили чудни трнци, који га лако засврбише.
Стојећи у његовој непосредној близини, судија као да је прозрео његове мисли и, узевши реч, изјави:
- Све је то лепо, али није на одмет ако се дода да све мора бити по прописима. Правда на првом месту, господо, и не видим никаквог разлога да вам противречим...
Сакривајући кроз шалу оно што јој је на срцу, са причом отпоче и судска секретарица.
- Мени је лето као Богом дано, јер ми одвлачи мисли од силног пискарања, а које, ионако, никуда не води. Још када би само нестало папира, мојим би мукама дошао крај.
Погледавши у њу некако испод ока, у разговор се умеша и учитељ.
- Школа, драги моји, од изузетног је значаја за сваког човека, а сан учитеља јесте да има много ђака. Признајем, лето би било идеално за похађање наставе.
- Учитељу, слажем се са вама! – и са осмехом и са подсмехом, говорио је школски домар. - Бар не бих морао да мислим на огрев.
На крају дође ред да и пекар нешто каже.
- Где ви, ту и ја! Та у лето су њиве најбогатије пшеницом, која је од животне важности за једног пекара. Лето, богат урод - и мени, пријатељи, боље не треба...!
А све ово је, из прикрајка, ослушкивао ђаволак, који је послан да извиди стање и, при том да, тамо где је потребно, уваља своје покварене прсте. Предлог му се учини веома забаван, те он пожури да о њему извести и своје ортаке. Ови, пак, као да су само то и чекали; одмах се донео план за испомоћ идеје.
Почело се са растеривањем облака, чиме се отварао несметан пролаз сунцу. То је код људи изазвало право одушевљење. Лето се величало још више; чак му се и хвала на жртву приносила. У једном тренутку пожелело се да му подигну и споменик! Сигурно би то и учинили, да им нешто страшно није помрсило рачуне. На једном од најпрестижнијих такмичарских дисциплина, по први пут, њихов представник није добио одличје! Будући да се радило о најбоље узгојеном воћу, образложење које је пружено за њихов неуспех, указивало је на одсуство свежине, спеченост и свенулост плодова. Узрок је био: превише сунца! Из истог разлога кола су наставила низбрдо и на свим другим пољима. Трагедија је била толика да се чинило како би им гром из ведра неба учинио мање штете.
Незадовољство се Сунцоградом ширило попут заразе. Избиле су свађе, нереди и међусобна трвења. Сваки је у сваком тражио кривца за несрећу која их је снашла.
- Ах, где су ми очи биле, кад сам помислио да од тебе може испасти нешто добро - жалио се пекар на прагу домарове куће. - Ти си, баксузе, дозвао ово зло! Коме ја сад, по овој врелини, да продам сав онај силни хлеб, који сам испекао?
- Што вичеш на мене, кад си и сам подржавао идеју – дрско примети домар. - Ниси ти то учинио из љубави према мени, већ из интереса! Ја сам тај који трпи, не ти! Јер, иако не ложим у школи, ја идем по њивама и вршем пшеницу, а од толиког посла уместо да мршавим, нагојих се једући твој хлеб...
Учитељ је кривца тражио код секретарице у суду.
- Женска главо! Како ти мислиш да ради једна школа, ако нема папира, свезака и књига?! Сад због лета и овог и оваквог сунца, ниједна штампарија неће да ради; сви су узели годишње одморе. Где ти је памет била, па да пожелиш тако нешто?!
- Пих! Мош' си мислити... – одбруси ова љутито. - Не искаљујте се на мени за оно због чега сте сами криви! Ви, учењаци, сте и измислили хартију, па ако хоћете и бројеве и слова, само да би, вазда, неког подучавали... и да би секретарице имале шта да раде! Е, па грдно сте се преварили, ако мислите да сам беспослена, зато што нема хартије! Погледајте! Сада куцам једно преко другог, и знам још мање него што сам знала.
Па ипак, најжешћа се расправа водила у судијиној кући, где су се, поред власника, нашли још и банкар и трговац.
- Господо, чини се да је дошло до неспоразума. Мој новац се топи, а моја кућа се пуни свим и свачим! Могао бих, ладно, да отворим не једну, већ сијасет продавница. А то, сетите се, није била моја, него, рекао бих, колега, ваша намера – рече банкар, обраћајући се трговцу.
- Ни сам нисам мање незадовољан; напротив – потужи се и он сам. - Истина је да је моја роба прешла у ваше руке. Међутим, замислите, ја чак ни зарадом не могу да се похвалим! Онај дрчни лопов, мало-мало, па све покраде... и, што је најгоре, господо, он није ни браву затворску омирисао, а камоли самицу!
- У праву сте, другови - гневно примети судија. - Само, није да га ми не приводимо; проблем је у папирологији, а ви знате ко је за њу одговоран: секретарица, дабоме!
И док се Сунцоградом проносила кукњава, његови становници оглувеше и ослепеше од вике и тужакања. Само су мали црни задовољно трљали руке; њима је све текло по плану.
Услед незапамћене кризе у којој су се нашли, на улицу нико није излазио без нужде. Сваки сусрет са било ким се избегавао; разговор још више. Тајац је прекрио све! Време као да је стало. И таман кад је претило да град занавек утихне, одједном ову мучну тишину прекину некакав звук из даљине. Кроз главе људи и нехотично поче да устаје мисао: где ли су га већ чули? Загрејани њиме, они нагрнуше напоље, не би ли им био ближи. Жеља за познањем била је толико снажна, да су заборављали на све увреде и тужбе и уз осмех и радост у срцу почеше да размењују утиске. Тада се један дечак досети:
- Па, то је звоно... Са цркве!
Његове су се речи зариле попут ножа у њихова празнином испуњена срца. Да, било је то звоно из суседног града, и тек тада Сунцограђани посташе свесни пустоши у којој су се нашли. Као пробуђени из кошмара, они погледом потражише свештеника. Дакако, нису га могли угледати, јер га одавно није било међу њима. Забринути и тугом притиснути, кренули су у колони ка запуштеном и недовршеном храму. Схвативши да их је ова беда снашла јер су увредили Самога Бога, они се заплакаше, и, кајући се, искаху Његову Милост да им помогне. Када су, најзад, осетили олакшање у душама, у исти мах се и сунце ишчупа из окова и упери своје моћне зраке на црни облак и његову екипу. Мали црни, опаљених репова, разбежаше се уз јауке куд-који, а облак се растопи те накваси народ и земљу. Овакву радост Сунцограђани нису доживели ни кад су највећа одличја добијали! Просто су се гушили у сузама захвалности. Још кад су угледали и свештеника где им долази у сусрет – њиховој срећи није било краја!
Све је било спремно за прославу Васкрса...
Лепо каже наш народ: једна штета – сто грехота. Зато опрезно са жељама! Све оно што се нама учини као добро, не значи да то и јесте. А кад није добро нама, како ће тек бити нашим ближњима? Научимо да раздвојимо хир од потребе, и приговор од захвалности. У противном, тражићемо преко хлеба погаче, а то ће нас, хтели ми то или не, довести до седења на две столице. Колико је то опасно, подсетиће нас речи Господње из Светог Писма: „Нико не може два господара служити: јер или ће на једног мрзити, а другог љубити; или једног волети, а за другог не марити. Не можете Богу служити и мамони.“ (Мт.6;24)
аутор: причалица
Из збирке “Све у причама бива – допуњено издање“
Усклађени јеловници
„Јер је премудрост овог света лудост пред Богом,
јер је писано: хвата премудре у њиховом лукавству.”
(1.Кор.3;19)
„Закон и сведочанство тражите. Ако ли ко не говори
тако, њему нема зоре.” (Иса.8;20)
Ухватио пастирски шаров вука где са јагњетом у зубима покушава да утекне. У помоћ му притрча и чобанин, те обојица навалише ударати по крадљивцу.
Приморан, да, због бола, испусти плен, вук зајаука:
- Немој, чобанине, ко Бога те молим!
На то ће овај, не престајући са батинањем:
- Дај ми један добар разлог и обећавам да ћу престати!
- Један!? Ама, пет ћу набројати и код шестог ћу предахнути: вучица и четворо нејачи…
Ту чобан мало смекша руку, али беседу продужи:
- Ако је тако - донекле праштам... Међутим, да ми обећаш да, као што ћу ја твоју децу поштедети, остављајући те у животу, тако ћеш и ти поштедети родитељског бола моје стадо. Дакле, пристајеш ли?
Вук, онако испребијан, одговори:
- Пристајем...
И, одшепавши му из видокруга, оде да у кругу породице вида ране.
Отада прођоше два дана кад, са трећим, ето ти вука! И право у чобаново стадо; овога се пута окоми на овцу.
- Вуче, шта ово треба да значи!? - повика пастир гневно.
- Ја по договору - церећи се, одговори вук.
- О чему ти то... несрећо шумска?!?
- О јеловнику, да о чему бих другом! Зар ниси рекао да не дирам јагњад, родитељског бола ради? И ја узех овцу...!
Пастиру се кожа најежи од његове дрскости, али рече:
- Јесте, вала! Право ти кажеш: овце нисмо спомињали, тек нејач. Али, не мари ништа... Ево и другог кувара, па да оверимо и други део менија, еда се зна једном на чему смо.
И погледавши у пса, чобан викну:
- Држ' га, Шаро!
Верна псина послуша и, убрзо, дојури с трофејом у зубима.
* * *
Сва лаж и сва снага (ђавоље) лажи се састоји у вештини да исте речи учини речима о нечем другом, каже писац дела „Евхаристија”, протопрезвитер А. Шмеман. (Тајинство јединства, гл. 5) Како не бисмо упали у једну такву мрежу изокренутих речи, потребно је да научимо да их распознајемо. Зашто је то важно, више је него очигледно: да бисмо сачували своју веру у чистоти! Јер, по истом писцу, разликовање речи и није друго до распознавање духова. И Апостол љубави то исто саветује: „Љубазни! Не верујте сваком духу, него кушајте духове јесу ли од Бога; јер многи лажни пророци изиђоше у свет.” (1.Јн. 4;1) Два су духа: Дух Свети, који оживотворује, и дух лажи, који прелашћује. Они, које називамо светима, знали су то, те су своје животе посветили овом учењу, а кроз изучавање Светог Писма. Пре свега, јер су поверовали Богу, да смо у светост позвани! Стога, по угледу на њих, као и они на Христа, почнимо и ми да се поучавамо у светости, “... да будете у љубави укорењени и утемељени; да бисте могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати претежнију од разума љубав Христову, да се испуните сваком пунином Божјом.” (Еф. 3;17-19)
аутор: причалица
Из књиге "Све у причама бива"
Мера за болест
„... благо ономе који је будан и који чува хаљине своје,
да го не ходи и да се не види срамота његова.” (Отк.16,15)
У оделу, које је безуспешно покушавало да прикрије сву дубину његовог сиромаштва, на месту где су главне улице образовале угао, стајао је човек кога су, у пролазу, сви људи обилазили у пуном луку. Међутим, њима није сметало то што су му ногавице и рукави висили, нити што су се, вукући се за њим, накупили свега и свачега. Не! Пролазницима је, заправо, сметао један други задах: онај који је излазио из човекових уста.
- Ех, да је мени Бог дао твоје одело - лармао је он, упирући прстом у власника пекаре - ја бих сву сиротињу бесплатним хлебом хранио!
Затим би се окренуо и прстом потражио нову жртву.
- Ех, да сам ја био миљеник среће, па да је мени дала твоје ципеле, ја бих обишао све оне охладнеле домове и загрејао их којом парицом – оптуживао је директорицу банке.
А након ње насрнуо је на инжењера грађевинства.
- Ех, да сам ја рођен са твојом капом, досад бих свим бескућницима направио куће…
Но ништа мање погођени нису остали ни берберин, ни судија, ни доктор; нико. И тако је то бивало сваког радног дана, баш у оно време када би људи, завршивши са послом, кретали својим кућама.
А догоди се дан, када наведе пут и градског погребника управо поред овог галамџије. Овај, видевши га где се онако послован примиче, хтеде и за њега да изрекне коју, али га у томе спречише погребникови поступци. Јер, како стаде пред лармаџију, он одмах извади из своје ташне метар и поче овог да премерава.
- Шта то радиш? – чудећи се, упита галамџија.
- Мерим... као што видиш - одговарао је погребник, не престајући са радом.
- Видим и ја да мериш... Али мене интересује: зашто?! Да ти ниси кројач?
- Нисам. Гробар сам.
Чувши ово, човек сав претрну.
- Гробар!!! Далеко ти, брале, лепа кућа... Беж', бре, од мене! Шта има мени један гробар да узима меру…? Нисам ја мртав!
- Па, сад... како се узме; јер не изгледаш ни превише жив – мирно примети погребник, ваљајући под прстима тек узету меру. - Истини за вољу, по ономе што читам, а што ми моје искуство казује, нема тебе, брајко, ни у живима, ни у мртвима.
- Ма немој! А како то може да буде: да се видим, а да ме нема?! Дедер, ти, боље погледај те мере и види где ме па има... – протестовао је галамџија.
- У болеснима, ето где! Само ташти немају меру; за таштину се плаћа цена. Раке њоме тргују, а гробови о њој сведоче.
Рекавши ово, погребник врати метар у ташну и скинувши шешир у знак поздрава, продужи својим путем. Лармаџија је остао да забезекнуто зури, али - не превише дуго. Свега неколико тренутака после сусрета са гробаром, његов се пут, као и идентитет, изгубио у првој берберници.
* * *
Заиста, таштина се једнако добро сналази и у просјачким ритама, баш као и у царском руху. Вазда окренута туђим поступцима, она чини да човек, уместо свог, живи живот саткан од зависти и злобе. И тако човек остаје ни на небу ни на земљи. А ево шта нам Господ поручује у Откровењу: „Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих. Јер говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа не потребујем; а не знаш да си ти несрећан, и невољан, и сиромах, и го.” (Отк.3;15-17) И даље: „Саветујем те да купиш у Мене злата жеженога у огњу, да се обогатиш; и беле хаљине, да се обучеш, и да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти очињом помажи очи своје да видиш.” (Отк.3,18)
аутор: причалица
Из књиге "Све у причама бива"
Славујев луг
(Пс.33;16)
„... злоба говори сама против себе.” (Пс.27;12)
Живећи у уверењу, како је, ето баш њему, од свих других, пошло за руком да створи мир на земљи, цар, силно задовољан собом, пожеле једног јутра да прошета по врту. Сви, који су се затекли у послу, са стрепњом су пратили сваки његов корак. Но, за дивно чудо, он држаше уста затворена. И баш кад су помислили да ће све проћи у најбољем реду, наједном, његово се лице помрачи, а грло расцепи:
- Ко је од вас, лењиваца, задужен за ред у врту?
Једна прилика се невољно издвоји из масе, па догега до њега.
- Ј - ј - ј - ја... - промуца човек.
- По чијем, оно, наређењу...?
- Ва - вашем, висости...
- Е, па кад је тако, а ти бирај: главу да скидамо, или да је не дирамо?
- Да не ди - дирамо...
А краљ, обилазећи око њега, процеди с гневом:
- Зашто се у мом прелепом врту не чује славујева песма?
- Јер нема славу - у - уја, ваше височанство - шапташе престрављени вртлар.
- Ма, је ли... !? Треба ли да се уплашим од твоје мудрости? Можда би хтео место да ми преотмеш... ?
- Не дао Бог, господару!
- Тишина кад ја говорим! - подвикну цар на њега па, након станке, настави са придиком. - Будући да си нам тако сликовито дочарао своју оштроумност, а ти буди љубазан па објасни: шта је то што недостаје мом врту, кад он није рад да у њему свије гнездо?
Вртлар се, из превеликог страха, не усуди одмах одговорити, премда је слутио који би разлог томе могао да буде. Зато стаде премишљати како да скине беду с врата. Најзад, досетивши се, он предложи цару следеће:
- Ако је ваше царско величанство радо имати славуја у своме врту, знам човека који може да га дозове.
- Па, шта чекаш...?! Одмах да си га довео, иначе - оде глава!
Не чекајући да му се двапут каже, вртлар појури из стопа. Међутим, у славујевом гају не нађе власника, већ неког старца у похабаном руху.
- Ко си ти? - упита он, чудећи му се.
- Можда баш онај кога требаш - мирно узврати старац.
- Не шали се, старче, јер јој није време, но причај: где је власник овога луга?
- Стигао му је позив и он је неодложно морао да отпутује. А како се неће враћати, јер му је боља служба запала, мени је до даљњег поверена брига о имању, па... ако могу ја што помоћи...?
Немајући куд, вртлар му исприча своју муку.
- Хм - замисли се старац, а онда рече - води ме цару!
Видевши их где долазе, његова висост не издржа, већ им похита у сусрет и, обигравајући око њих, стаде се распитивати:
- Јеси ли ти тај што прича са славујима? Можеш ли их дозвати у мој врт? Можеш ли... ? Како ћеш ... ?
Али старац му ни једном не одговори.
- Хоћеш ли, несрећниче, коначно проговорити? Знаш ли ти пред киме ћутиш? Пред оним од кога ти живот зависи! Одговарај!
Но када цар, у гневу, потражи старчев поглед, подиђе га нека неугодност, и он, не издржавши, пови главу у страну.
- У реду - најпосле прозбори старац, зауставивши се у ходу - али да ми обећаш, царе, једно...
- Све... ! - понуди овај самоуверено.
- Све и да хоћеш - не можеш, али ово - да. Како би славуј дошао у твој врт, потребно је извесно време, и ја сам вољан да се настаним у њему. Молим те, дакле, следеће: да ником не буде дозвољено мешати ми се у посао, док ја то не дозволим; у противном, ко би се дрзнуо да ме омета - тај да се посече!
- Зар то...?! - одахну цар уз осмех. Ево, имаш моју царску реч да ће бити као што рече, а царска се не пориче. Већ колико сутра, ја крећем на пут, а теби остављам сасвим довољно времена да припремиш место славују.
И цар, сав блистајући од задовољства, одскакута у двор, како би се што боље припремио за путовање.
А док се он проводио, старац се сместио у источни део баште, где отпоче припреме за дочек жељене птице, и то тако што - није радио ништа! Људи, задужени за уређење врта, видевши како се део у коме се налазио из дана у дан губио у растињу и трњу, све више и више негодоваху, нарочито како се царев повратак приближавао. Међутим, нико се није смео усудити да нешто и предузме, јер су сви били сведоци царске заповести.
Најзад, дође и дан од кога са зебњом зазираху! Вративши се с пута, цар, још ни не преобукавши се, излете из кочије и појури равно у врт. Кад тамо имаше шта и да види: све беспрекорно уређено до места на истоку, где владаше права џунгла.
- Шта ово има да значи? - викаше љутито. За ово ти не гине погубљење, старче!...
И управивши руку ка растињу, стаде га чупати.
- Стој! - обрати му се старац гласом који није трпео поговор. Нисмо ли се, царе, ми нешто договорили и ти дао своју царску реч?
- Да, али... - устукну цар, коме се ноге одсекоше - не мислиш, ваљда...
- Ја своје испуних; сада је ред на тебе - узврати старац и истог тренутка са њега спаде оно старо рухо, а он се показа у сјајној одећи и младолик, држећи мач у десници. Затим, као добар војник свога господара, располови цара, из кога испуза сикћућа змија. Потрчавши за њом, он јој стаде петом на главу. Кад сиктање утихну, из грма се заори песма - песма славуја. Од ње се људима разгалише душе, јер им, напокон, засија сунце правде.
Постоје две врсте трњака: онај, којим је справљен венац за главу страдалног Господа, и онај, који златом сијаше, китећи главу Иродову. У првом се скривао славуј, прослављајући униженог, док је царева круна потекла из камењара, у коме се скриваху змије. Али, шта каже Свето Писмо: униженом смрт не науди, јер Он смрћу уништи смрт, поставши Први; гордога удари Господ и он издахну изједен од црва. Знајући ово, нека нам не буде тешко направити одабир: боље нам је страдати са Христом, „... неголи имати земаљску сладост греха, државши срамоту Христову за веће богатство од свега блага мисирскога...." (Јев.11;25-26) Гледајмо на плату!
Паче у невољи
слика са нета
Није нам, нужно, увек пријатељ онај који нам помаже
да се извучемо из неприлике, нити нам је, нужно, увек
непријатељ онај који нас у њу уваљује.
Патка је извела пачиће на реку. И, када је ускочила у воду, њој се придружише сви изузев једног. Ништа не примећујући, породица је радосно пливала.
За то време, малишана је на обали спазила лисица.
- Је ли, пачуленце - обрати му се она, примичући се - ти нећеш за својима?
- Хоћу, врло радо - одговараше паче уз плач - али се бојим воде... Хладна је!
Лисица накези њушку, па кроз зубало провуче неколико пријатељских слогова.
- Ево, ако хоћеш, ја ћу те пренети; премда то баш и не мора да буде кроз воду... Има и других путева, знаш... ?
Наивно паче, које се нашло на корак од њених слинавих уста, умало поверова у њену добронамерност. Али трен пре него што он то и речима потврди, пред њим се, изненада, појави некакво бодљикаво клупче. Био је то јеж са својим иглицама, од којих, авај, једна заврши у пачетовом крилу.
Збуњено болом, оно намах заборави на свој страх од воде те се, ускочивши у њу, стаде размахивати веома вешто и, на радост јежеву а муку лисичину, чинило се брже оним рањеним, неголи здравим крилом.
(Из збирке приповедака “Све у причама бива”)
Поука Светог Петра
Браћа по непријатељу
У једној кутији средњих димензија држала је старица повећу војску пилића. Будући да су сви, махом, наликовали једни на друге, тешко је било поверовати да су из различитих насада. Међутим, време и издашна рука домаћице убрзо обелоданише истину: било је голим оком видљиво како је једно легло напредније од другог.
А такве промене нису могле да прођу неприметно. Због све учесталијих кошкања, као и несносне галаме која их је пратила, старица је била приморана да бригу о њима пребаци на терет травнатом дворишту.
У почетку се постигло оно што се и желело; слога је завладала, а ред и мир испунише заједницу. Само, нажалост, то је трајало прекратко! Већ оног дана када напредније ле-гло постаде дупло веће спрам своје слабије сабраће, у дворишту почеше да се спроводе нова правила. Њих су, неумитно, наметали интереси јачих…
Као први знак да је, уистину, дошло до сукоба унутар заједнице, могло се видети на примеру разграничења. Тако је, од целокупног дворишта, закржљалим пилићима допао тек један ћошак, и то онај у коме је некаква грана заузимала повећи комад простора. Све остало је потпало под власништво напреднијег соја. Но њима ни то није било довољно! Јер, иако су се, несметано, могли и кочоперити и шепурити по својој присилно створеној територији, они су, да би доказали потпуну надмоћ, поставили једног од најратоборнијих петлића на замишљену граничну линију како би спречавао могуће прелете ниже расе. И заиста: кад год би неко од сиротих малишана само запео за црту, дотични петлић, који је испод ока вребао сваки њихов корак, искакао би као опарен, а одмах за њим и неколицина њему привржених војника, да спрече такав испад. При том би им се у погледу наслућивала спремност и за најсуровије разрачунавање.
И док су ови робовали свом војничком режиму, слабије је легло слободно, и без икаквих спутавајућих норми, уживало у свим оним погодностима које им је затечено дрво пружало. По вас дан се ту трчкарало, скривало, а све у веселом расположењу. Истовремено се доста полагало на међусобно испомагање и уважавање. Па ипак, њихова братска љубав није ту престајала; они су горели од жеље да поново оживе заједнички живот са онима који су их тако неправедно одбацили и презрели. Међутим, сваки њихов покушај ка том циљу, остајао је без резултата. Умишљена кокош није у овоме видела друго до очајничку потребу да се, видно слабији, бесплатно окористе. Увиђајући да таквог споразума неће бити у догледно време, кржљавци одлучише да се ово питање одгоди до даљњег. А то “даљне” зби се убрзо…
Једног јутра, док су два пилета, занета игром, одмеравала снаге, догоди се да се једно од њих належе на тобожњу границу. Наравно, то истог трена изазва револт и скок задуженог петла редара. Остајући да беспомоћно лежи на земљи, погледа упртог у свирепог нападача, пиле умало да премре од страха. А онда се деси нешто што му посве одвуче мисли на другу страну: црна сенка, која, изненада и нагло, поче да се шири по тлу, учини да оно заборави на свој незавидан положај, те стаде да опомиње угњетача на опасност! Ратоборни петлић је, уз циничан осмех, презриво одбио његове речи, назвавши их – кукавичком подвалом. Али, на несрећу, када је кренуо да преступника смрви кљуном, у његова се леђа забише оштре канџе копца.
И док се птица победоносно узносила у висину, очајнички крици младог петлића распараше слух спавача. Невоља им је донела оно што разум није; коначно су се сви пилићи, окупљени под брижном заштитом огромне гране, препознали као браћа.
А било је, ех, мудрости, потребно тако мало да се несрећа избегне! Јер, тамо где постоје сличности, са лакоћом се превазилазе све разлике. О томе сведоче они који имају уши да чују и очи да виде.
Крунољубац
. . .
(Све слике, прилике и илустрације су, ради потребе визуелног приказивања Причалицине приче, позајмљене са нета и истој прилагођене)
Крунољубац
(Слика-рам "Моја принцеза" преузета са нета)
(све илустрације и слике су за потребе Причалицине приче позајмљене са нета)
- наставиће се -
Жени треба соли
(народна прича)
Дошао син у посету своме старом оцу с намером да га обавести о скорој женидби. Старац, премда обрадован вешћу, не допусти себи да га понесе слављенички занос, већ, уздржавши се, примети смерно:
- У реду, сине. А знаш ли ти да жени треба соли?
Радознали зечић
У кућици справљеној од земље, грања и каменица, живела је једна сложна зечија породица. Њу су творили отац зец, мајка зечица и њихов синчић зечић.
Иако је породица на једвите јаде извлачила крај с крајем, из њиховог дома нису долазиле жалопојке. За то је, пре свега, била заслужна љубав, која их је држала на окупу; и била та која им је надомештала сваку оскудност. Дакако, сви су ови услови погодовали томе да једнога дана малени зечић израсте у здравог и правог зеца. Само што је до тога дана требало још доста воде да протече.
Савезник
«Господе, у нас је срам на лицу, у царева наших, у кнезова наших и у отаца наших, јер Ти згрешисмо.» (Дан.9;8)
«Безбожан мир је колевка рата.» Свети Николај Охридски и Жички: «Рат и Библија»
«Нема мира безбожницима, вели Господ.» (Иса.48;22)
«Изгледате много, а ето мало; и шта унесете у кућу, Ја раздувам, зашто? Вели Господ над војскама, зато што је дом Мој пуст, а ви сваки трчите за свој дом.» (Агеј 1;9)
Добродошли у свет прича!
Они који су се наслушали о мојим хтењима за отварање блога, најзад, могу да одахну. Јер, био је потребан повод за искорак, а лепши од књиге, чије корице видите, на блогу који ће и сам да говори кроз приче, није могао да буде. Са њеним изласком развејани су сви они страхови, за које верујем да ниједном почетнику, када су блог и блоговање у питању, нису страни. Највећи од свих је, несумњиво, `хоћу ли ја то умети?`. А док човек не проба и не окуша се, не може да зна; нити да полети, док му не израсту, али и не очврсну крила. И управо та крила и ту чврстину добила сам са књигом, са којом се не само представљам, већ и авантуру у приче свакојаке започињем.
(Илустрација за књигу «Све у причама бива» - Зоран Живојиновић)
Али пре него што вас позовем на дружење, хтела бих да вас упознам са овом збирком приповедака «Све у причама бива». У то име послужићу се одломком из једне од рецензија, коју је написала Виолета Милићевић, песникиња и професор књижевности и српског језика: (Даље)