[ Заозбиљски смешно... ] 30 Мај, 2011 18:34
 
[ Искораци... ] 28 Мај, 2011 16:30
 
Илустрација Кадри Умблеја
 
 
 
 
 
[ Лепота живота ] 24 Мај, 2011 19:08

 

 

 

 

Спадам у оне који верују да деца знају шта је добро и да се не рађају, како неки знају да кажу – зла. Навике и наш однос према њима доприносе томе да се она, са годинама, отисну на неке странпутице, које немају везе са путевима достојним човека. Зато је јако важно да од тренутка зачећа буду усмеравана правим стазама. Ако се тако ради одмалена, велика је шанса да ће од детета постати човек, а човек уз човека - и друштво и свет биће лепше место за живљење. Дечја душа је предиван пупољак, који захтева и бригу и пажњу одраслих, како би она процветала и плод донела у своје време. Мање им треба замерати, а више их слушати, како бисмо спознали таленте које носе у себи, и помагати им да своје несигурне ножице учврсте сигурним ходом кроз искушења на која сви наилазимо. Истина, они морају сами проћи те кораке, али је важно да, ако и падну, увек има неко да их прихвати и подигне. Наравно, то не подразумева мажење и уљуљкивање у обманама, већ и критику како би научили да су одговорни и за успехе, као и за поразе, и да су успеси и радост других већ награда сама по себи, док су неуспеси блато које никако не сме да буде каљужно, него лековито, понекад, чак, и подстрек који нам треба да узрастемо више као људи.

Све ово горе речено заправо је мали увод у причу о једном храбром дечаку и најдражем извињењу.

Заврши се летњи распуст, деца кренуше у школу, а мој кумић – са навршених осам година, у други разред. Кад се септембар поче удаљавати од сунца, саветујући исто и октобру, ноћи почеше да захладњују, а хладне кише само што се нису сручиле. У то време, доби мој кумић на играње један дотрајали мобилни. И, наравно, покупи бројеве од све родбине, најближег комшилука, другара и другарица из школе, те кумов, а кумин међу првима. Једно вече, око осам сати, стиже мени порука. Погледам, пише кумић, поздравља ме и ја му радосно отпоздрављам. У том стиже и нови његов одговор: отварам, читам и не могу да верујем да то он пише! Не личи на њега да ми тако ни говори, а камоли да пише куми. И сад стојим збуњена, не знајући шта да мислим. А мислим, можда је неко посудио његов мобилни, или га је он сам изгубио, па неко тера шегу са људима са његове листе.

Зовем први број да се распитам о ситуацији, али на том броју нико не зна шта да ми одговори. Њега не зовем, јер не знам у чијим је рукама мобилни.

Није прошло 20 минута, кад ево мог кумића: у пиџами, без чарапа, само у папучама, и без јакне – а напољу хладно! Још са врата, поче дете да објашњава шта је било, па, дошавши до мене, поче да плаче. А ја, видећи га овако голог, прво га почех трљати - да се згреје, и умиривати, тражећи да ми полако исприча шта има. И ту ми он појасни да није он писао поруке, већ његов ујак, који је у његов мобилни унео број неке девојке истог имена као мог и, док се са њом дописивао некултурним жаргоном, он је промашио њен број, па је поруку послао мени.

Наравно, чувши његово извињење у туђе име, ја и сама пустих сузу, али тајно, и пољубих га и захвалих на извињењу које ме дирну у срце. Кад се мало смирио, ја га још једном похвалих због искрености и храбрости и, пожелевши му лаку и мирну ноћ, пустих га да брзо оде кући.

Мало је рећи како сам била обрадована, али још и не стигох да се том мишљу позабавим, кад стиже кума - његова мајка. И она плаче са врата, јер ју је, каже, срамота и много јој је жао што ми је њен син то писао.

- Није он – рекох јој, док је и саму теших, бранећи га - а и не треба да жалиш и тужиш, већ да се радујеш. И ја са тобом, јер твој син, а кумић мој, велико дело вечерас учини: он дође да се извини куми!

На то кума додаде:

- Јој, како сам била љута кад ми је рекао...! А одмах је дошао да ми каже шта је ујак урадио, и почео је да плаче, а онда и ја са њим. И хтедох сама доћи да се извиним, али он није дао, већ је лично желео да дође!...

- Ето! Још више, кумо драга, разлога да се радујемо у Христу! Слава Богу кад је тако! Немој ми се на дете љутити, не љутим се ни ја, далеко било. Но ми је мио, јер је на себе туђу грешку узео да исправи. Радуј се, мајко!

Најзад се осмехнувши - што и чеках - ја је испратих, давши јој у руке неке поздраве за јунака, које заборавих њему да уручим.

Овај подвиг је само један од многих који красе кумино злато, а који се из дана у дан, на славу Божју, умножавају. И тешко је одабрати који од њих је више заслужан да се спомене, али и није ми намера да их премеравам, јер су ионако у сваком појединачном присутни и сви други. Сем тога, ово се и не пише да бисмо се ми имали чиме другим хвалити - до једино Богом, већ се само жели указати да су нам деца дата добра и да је на нама у добру да их утврдимо и на славу Бога и људског рода рађамо и васпитавамо.

Али и да се сами присетимо, уколико је потребно, пута заборављеног...

 

 

 

[ Искораци... ] 21 Мај, 2011 18:43
илустрација: Nene Thomas
 
[ Лепота живота ] 14 Мај, 2011 21:29

 

 

 

 

Била бубамара и изгубила се. И њу је нашао један црвић који је хтео да је поведе јер је знао где је њена кућа. И црвић је упита:

- Бубамаро, шта ти овде радиш? Зар не треба да си кући? Шта радиш овде, стварно?

- Изгубила сам се, не знам где ми је кућа. Моји су се родитељи изгубили а ја не знам где је кућа, јер сам мала.

И онда је црв упита:

- Па зашто ти, бубамаро, стално бежиш од својих родитеља?

- Па морам да сакупљам нектар да бих порасла.

И дошла је њена мама и каже:

- Циу-циу! Дођи, дођи, бубамаро, ја сам твоја мама! Дођи кући да једеш, дете!

И црвић мисли, мисли да је видео њеног тату у дворишту а њен тата је знао где је њена кућа. Онда је дошао један лептир и одвео је кући. А она јадна рече:

- Па то није моја кућа и то нису моји родитељи...

Погледа она мало боље кућу и размисли. И онда је она узела један кишобран који је направила од листа и гранчице. И она је тако нашла пут - кад је од своје куће ишла, а пут јој је остао, али је пала киша, па су се избрисали трагови. Дошао је један други лептир и рекао јој:

- Само настави туда куда си ишла.

И она је тако наставила како је лептир рекао, наишла је на маму и мама је одвела кући. И рекла јој је:

- Немој више никад да се губиш, јер ја не знам где си...

И онда је она њу нахранила и легла је одмах да спава.

Лептирићу, шаренићу дођи мени амо,

Ево имам једну ружу помириши само!

Ја бих дошо, ал се бојим

Твоје игле клете,

Убошћеш ме, пробошћеш ме

А сад збогом свете...

Чича мича и готова прича.

 

Аутор: Софија З. (6 година)

причалицино кумче

 

 

 

[ Искораци... ] 10 Мај, 2011 17:41
 
[ Лепота живота ] 08 Мај, 2011 17:10
 
 
 
 
Дечја молитва
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 06 Мај, 2011 16:23

Свети Великомученик Георгије 

 

 

 

Не треба прећутати оно знаменито чудо које учини свети великомученик Георгије убивши аждају у Сирофиникији крај града Вирита, покрај мора, недалеко од града Лиде, где би погребено тело овог светог великомученика. То чудо изображено је разним иконома старим. А путницима који путују у Палестину показују место где се то чудо догодило. А оно се догодило на следећи начин. Крај града Вирита бејаше врло велико језеро, у коме живљаше огромна аждаја, страшан погубитељ. Излазећи из језера, она је многе људе грабила, у језеро одвлачила, и тамо их прождирала. И народ који је много пута ишао у хајку на њу, она је разгонила и побеђивала. Јер прилазећи градским зидинама она је дисањем својим испуњавала ваздух смртоносним отровом, од кога су се многи разбољевали и умирали. И беше невоља и туга и вапај и плач велики непрестано у том граду, у коме су живели незнабошци. Сви житељи, и сам цар, беху идолопоклоници.

Једнога дана сабраше се житељи града Вирита, одоше код свога цара и упиташе га: Шта ћемо чинити, јер гинемо од оне аждаје? А он им одговори: Оно што ми открију богови, то ћу вам препоручити. - И он путем откривења доби од живећих у идолима демона, тих убица душа људских, савет који саопшти житељима града. Савет овај: Да не би сви изгинули, треба сваки дан да редом дају своју децу, сина или кћер, оној аждаји за храну. Притом изјави: А кад дође ред на мене, онда ћу и ја дати своју кћер, иако ми је јединица.

Грађани прихватише овај царев савет, или боље савет демона, и одлучише да сви, и старешине и обични грађани, сваког дана дају децу своју за храну аждаји. И то на овај начин: сваки дан се имао остављати на обали језера нечији син или кћер, красно окићени. - И тако су радили, иако су много жалили и плакали за децом својом. А аждаја је излазила и јела децу. Пошто се обредише сви грађани у давању деце, дође ред и на цара. Грађани дођоше код цара и рекоше му: Ето, царе, ми смо сви по твоме савету и одлуци дали децу своју аждаји, шта сада наређујеш да чинимо? Цар им одговори: И ја ћу дати своју једину кћер, а потом ћу вам јавити што нам богови буду опет открили. Онда цар дозва своју кћер и нареди јој да се најлепше украси. И жаљаше за њом и плакаше силно са целим домом својим, али није могао да наруши одлуку, тобож божанску, а у ствари демонску, о приношењу деце на жртву. И он даде своју кћер да је одведу аждаји, као жртву богу адског бездана. А он сам са својима сузним очима посматраше из палате како је воде. И одведоше девојку на одређено место на обали језера, на коме се приносила жртва аждаји. И она стајаше ридајући и очекујући смртни час, у који је аждаја имала изаћи из језера и појести је.

И гле, по промислу Божјем, који хоће да се сви спасу и да се град тај избави и од телесне и од душевне погибли, наиђе тамо свети великомученик Георгије, војник Небеског Цара, јездећи на коњу и држећи у руци копље. И видевши девојку где стоји крај језера и силно плаче, он је упита због чега ту стоји и тако плаче. Она му одговори: Добри младићу, бежи брзо одавде са коњем својим, да не би заједно са мном погинуо. Светитељ јој на то рече: Не бој се, девојко, већ ми кажи шта ишчекујеш, док те народ издалека посматра? Девојка му одговори: О изврсни младићу, видим да си јуначан и храбар, но зашто желиш да умреш са мном? Бежи брзо са овог места. Светитељ јој онда рече: Нећу отићи док ми не кажеш истину, због чега овде стојиш и плачеш, и кога очекујеш.

Девојка му онда исприча све редом о аждаји и о себи. На то јој свети Георгије рече: Не бој се, девојко, јер ћу те ја у име Господа мог, Бога истинитог, избавити од аждаје. Она одговори: Добри војниче, не жели да погинеш са мном него бежи, и избави себе од горке смрти; доста је да ја сама овде погинем, јер и мене нећеш избавити од аждаје, и сам ћеш погинути.

Док девојка говораше то светитељу, гле, појави се из језера она страшна аждаја, и стаде се приближавати својој уобичајеној жртви. Видевши аждају, девојка крикну силно: Бежи, човече, ево аждаја долази! - Свети Георгије се прекрсти, и призивајући Господа рекавши: У име Оца и Сина и Светога Духа, полете са коњем на аждају, снажно јој зари копље у грло, пригњечи је уз земљу, а коњ је ногама гажаше. Затим свети Георгије нареди девојци да својим појасем веже аждају и води је у град као кротког пса. А народ са запрепашћењем посматрајући где девојка води аждају, стаде бежати од страха. - Онда им свети Георгије рече: Не бојте се, него се уздајте у Господа Исуса Христа, и верујте у Њега који ме посла к вама да вас избавим од аждаје.

И свети Георгије уби аждају мачем усред града, а људи извукоше њен труп изван града и огњем спалише. Тада цар тога града и сав народ повероваше у Христа и примише свето крштење. И би крштено тада двадесет и пет хиљада људи осим жена и деце. И на том месту потом би подигнута велика и прекрасна црква у име Пречисте Дјеве Богородице, кћери Небеског Цара Бога Оца, и мајке Сина Његовог, а невесте Духа Светог, у име светог победоносца Георгија, пошто је избавио ону девојку од видљиве аждаје. Он исто тако чува непорочну цркву Христову, и сваку душу православну помоћу својом од невидљивог прождиратеља у бездану ада, и од греха као од змије смртоносне.

 

Гробница Светог Георгија 

 

Но овде се додаде и друго чудо: када се потом освећивала та црква, подигнута у име Пречисте Дјеве Богородице, и у част светог победоносца Георгија, онда у знак изливене благодати божанске, потече из олтара извор воде живе, исцељујући сваку болест код свих који с вером прибегавају, у славу Онога који је извор Живота, самог Цара славе, Бога у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, хваљеног вавек у светима Његовим, амин.

 

Из "Житија светих за април", Светог Јустина Ћелијског

 

 

 

 

 

[ Искораци... ] 05 Мај, 2011 17:16
 
[ Непозната историја Срба... ] 04 Мај, 2011 15:17

 

 

 

Данас ми је, на Литургији, у Храму Светога Саве, оживело сећање и на мој транспорт, и долазак у логор Јасеновац.
Дана 6. маја 1942, усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима ‘’усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич‘’ – у Јасеновац. На трамвајској а уједно и жељезничкој прузи поред Миљацке – на Обали од Башчаршије и ‘‘Градске вијећнице’‘ (послератне Библиотеке и Архива) па све до Електроцентрале – била је наиме постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Пошто су трамвајске шине биле исте ширине као и жељезничка ускотрачна пруга, воз из Брода могао је ући у град, обићи га кругом од Башчаршије и онда се обалом поред Миљацке вратити у жељезничку станицу, па за Мостар, или натраг за Брод.)
Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: на уранак, али не Ђурђевдански – мада је тада у возу певана, чак и спевана, тужна сарајевска песма Ћурђевдан је коју ће, између многих, и Горан Бреговић дивно обрадити*.
Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А ка њој су силазиле, да буду укрцане, колоне затвореника из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале, из Градског затвора иза Градске Вијећнице код Баш-чаршије, из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (’‘Судског’‘, аустроугарског), из касарне Војводе Степе (до НДХ, касарне испод Бистрика, на Тргу 6. новембра, чији је назив обележавао дан уласка српске војске у Сарајево, 1918). Но неких пет стотина метара пошто је кренуо, воз се зауставио да би и предњи део композиције примио затворенике из касарне Краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Године 1941, та је служила као сабиралиште за Јевреје и њихове породице, одакле су их транспортовали на стратишта, па смо ми преживели логораши покушавали да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом. Нажалост, наш бојажљив предлог команда ‘‘ослободилачке’‘ армије грубо је одбила. После 1945. то је, наиме, постала Пешадијска школа и Касарна Маршала Тита!)
Тако се у тој композицији теретних вагона 6. маја 1942. нашло окo три хиљаде затвореника: младих људи ‘‘војно способних’‘ – али и ‘‘добрих’‘, нажалост, и за Јасеновац. Међу њима, а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата, било је и угледних домаћина похапшених заједно са синовима: Мандрапа, Кошараца, Мостарица, Ковачевића, Ћоровића, Коњевића, Стојановића, Вapaгићa, Суботића, Пaндyрeвић, Рубинића, свих из сарајевског српског кварта Пируше, па Јовановића, Илића, Богдановића са Ковача, на прилазу Јајце-касарни. Али било је и муслимана, затворених јер су се заузимали за Србе или изјаснили као Срби: млади мостарски правници, дипломци београдског факултета, као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић – сви из Беледије, ћелије број 4, истог броја као и моја у Градском затвору. Мостарски муслимани су затворени и што су били против Споразума Цветковић-Мачек, којим је 1939. Мостар прикључен Бановини Хрватској. То ће их ‘‘србовање’‘ све коштати главе.
На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле ћирилицом и латиницом исписане старе ознаке ‘‘ЈДЖ’‘ (Југословенске државне железнице) и натпис ‘‘седам коња (или) четрдесет војника’‘ – колико, за нужду, може највише да стане у један вагон. Нас су међутим трпали и по две стотине у један! А ваздуха само кроз четири мала, решеткаста отвора, високо под кровом у угловима вагона. Додуше ти вагони су, као ‘‘четврта класа’‘ воза, били намењени сељацима који су ишли ‘‘на пазар’‘, али смо и ми ђаци често њима путовали, ‘‘на излет’‘. Тада су ‘‘шибер-врата’‘ на средини, на обема странама стајала широм отворена.
Није било клупа, седело се на поду, али је по пет-шест нас седело у њиховом отвору, на ивици вагона, певајући и ‘‘тамбурајући ногама’‘ док је ‘‘ћира’‘ ишао тако лагано да смо понекад могли искочити из њега, убрати понеку шљиву поред пруге, и вратити се на места. А на Ђурђевдан 1942, не знајући за Јасеновац – као нажалост ни многи други Срби ни тада ни потом, у разним Југославијама – мислећи да се растајемо од завичаја само привремено, сабијени у вагон да би нас транспортовали за Немачку као заробљенике, поред још отворених врата смо запевали:

‘‘С оне стране Јајца, гајтан трава расте
По њој пасу овце, чувало их момче.
Младо момче плаче, још тужније пјева
Свака туђа земља, туга је голема!’‘

‘‘А Ђурђев-дан је!’‘ запевали смо, да охрабримо и ободримо сапутнике паралисане од страха и неизвесности. Али, пред сам полазак воза, усташе нагло и с треском затворише наша шибер-врата и чусмо их како на њих стављају ланце и полугу, закатанчивши их: ‘‘Е, сад пјевајте колико вам је воља!’‘ Нађосмо се збијени, без ваздуха и у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави у затворској ћелији, у ‘‘шкаф’‘, обављане су стојећи, јер смо били тако сабијени да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча или да седне. Дечаци су најпре плакали, а онда падали у несвест. Заправо, не може се рећи да су ‘‘падали’‘, пошто су и онесвешћени стајали усправно, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода, где смо стигли тек увече, 7. маја.
Ту је била прелазна станица: вагони нормалног колосека били су притерани напоредо уз наше, уског, те је требало прећи у њих. Чујемо како се отварају врата на вагонима наше композиције и вику: ‘‘Испадај, брзо!’‘ И, ударце! Отворише се, најзад, врата и на нашем вагону. И ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац. Искачемо, а иза нас и поред нас падају беживотна људска тела, као кладе! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали не могавши да падну, смождени, сломљени, удављени нама и једни другима! А онда су нас у транспорт за Јасеновац из по два мала сарајевска вагона сабијали у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и од Сарајева до Брoда. Зато смо станицу Јасеновац, чекајући да се отворе врата на средини вагона, дочекали као крај мука и спас!
Али кад у станици отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било је то 8. маја 1942. на Марков-дан. Питају: ‘‘Јесте ли добро путовали? Има ли ко да је гладан или жедан?’‘ Јави се, једва жив, плачним гласом, један дечак од шеснаестак година. Усташа наређује, пре него је командовано излажење у строј: ‘‘Пустите га на врата!’‘ А онда оштро виче дечаку: ‘‘Зини!’‘, па му набацује шљунак и грумење земље и наређује да их хвата устима: ‘‘Ово ће вам бити четничка гибира!’‘ (следовање). Тако, док није наређено: ‘‘Испадај!’‘, и покрет. Са станице ка главном, пријемном логору (делу огромног система логора названих скупним именом ‘‘Јасеновац’‘), посрћемо трком, под ударцима кундака. Ко остане на ногама живеће – до логора. Ко падне, дотуку га – кундацима, или метком.
А пред пријемним логором изненађење које се дешавало ретко којем транспорту, али нама 8. маја 1942, на Марков-дан, ипак јесте. Чекају Немци! Организација Тот, радна служба Рајха. Прихватају ‘‘тотовци’‘ свеж транспорт – раније допремљени логораши будући већ исцрпљени и на самрти. У Јасеновцу се наиме умире од изнурености, глади, жеђи, болести, пошто људи кад уђу у логор не добијају ни храну, ни воду, спавају под ведрим небом на киши и мразу, на земљи испод које вода ‘‘вришти’‘ под ногама. На тих неколико квадратних километара мочварне ледине поред логораши раде, док могу, искључиво ‘‘гробарске послове’‘. Додуше, у близини су и бараке, али само за занатлије – свеједно да ли су они Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Ти ‘‘повлашћеници’‘ живе и раде под кровом, редовно добијају храну, њихови производи и услуге будући неопходни усташком гарнизону и домобранима. Међу њима и стручњацима налази се и доктор Зец, па и неки сарајевски Јевреји, вешти мајстори.
То је значајан чинилац чувеног ‘‘Пробоја’‘, априла 1945, о којем, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас, па ни на РТВ Београд, званични ‘‘историчари’‘ не откривају пуну и праву истину. Јер Пробој из Јасеновца извршили су занатлије, пошто су само они имали снаге да га предузму. Схватали су да им је то једини спас, сазнавши преко свога тајно монтираног и скривеног радија за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци Јасеновца. (Делове за тај радио набавили су кад су под стражом слати у Загреб по материјал за свој посао.) Они су били спремни да сведоче о Јасеновцу, пред јавношћу нашом и светском. Али то није одговарало Брозу, те су истражне комисије чекале све до данас, ваљда да сви сведоци поумиру.
Тако је од нас око три хиљаде – колико је кренуло из Сарајева (срачунато на основу броја вагона композиције) до самог логора стигло око две хиљаде: сваки трећи је успут страдао, као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци ‘‘тотовци’‘ нас постројавају у неколико редова на великом ‘‘зборишту’‘ испред улаза у главни, пријемни логор, у строј дуг око двеста метара. Стојимо у ставу ‘‘мирно’‘ (’‘позор!’‘ на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа, иду задригли ‘‘тотовци’‘ и тешком чизмом ударају сваког постројеног логораша под колено. Ко поклекне или падне, не сме да устане. Ко остане на ногама, мора трком на другу страну – међу одабране, снажне, способне за тешке радове у Немачкој (а заправо Норвешкој, северно од Поларног круга). Они који су поклекнули и седе на земљи, иду у логор, осуђени на лагано али сигурно умирање – осим ако баш тих дана не буде ‘‘наступ’‘, када ће их усташе поубијати маљем или ножем.

 

"Логорска историја Срба" - одломак

Жарко Видовић

 

 

 

[ Пријатељи моји... ] 02 Мај, 2011 17:42

 

 

 

 

 

Понекад и не знам шта пре да ти пишем.

Одакле да почнем, где да те пронађем?

Опет са уздахом почињем да дишем

Све док вече чекам, да са сунцем зађем,

 

Тражећи ти речи, што могу ти рећи

Оно што ми ћутња подмудрује тихо.

Кад мислим о теби, ја маштам о Срећи,

Јер на Срећу мене не подсети нико,

 

Као речи твоје, топле, увек с вером,

Да сутра је боље нег` јуче и данас.

Појавиш се тихо, и кажеш са мером:

За свет има наде, кад има је за нас.

 

Где још да постојим, сем у лепој мисли,

С чајем док их машташ, те јутарње, прве,

Онда док смо стварност у Светлост потисли,

Пре него што бриге скупе ти обрве.

 

Имаш нешто јако да причаш ми пуно.

Одавно ти стоји на језика врху.

Чекам да изникне Истине ти зрно,

Да пронађем онда овој песми сврху.

 

Мислиш да је лако замислити песму,

Чекајући мисли твоје да потеку,

Да истину кажеш, да отвориш Чесму,

Осећања твоја да скупе у реку.

 

А има их много. Мисли ти се роје.

Осмеси ти мали све о њима зборе.

Док чекам ти вече, наше бројим боје,

Речи да искраду, Срећу да ти створе.

 

Милан Бабић

 

 

 

[ Искораци... ] 01 Мај, 2011 20:07

 

 

 

 

У шуми људи ветрови брује,
Трагове пута бришу,
Ја стабло једно у њој сад тражим,
За заклон од олује.

Да ћу га срести, надом се храним,
Ал` светло њено тањи се већ.
Да се наслоним,
Од себе одморим -
Вери усахлој утолим жеђ.

Шума је густа сакрила дрво,
А сенке тмурне заносе ум.
Самоћа тешка друштво ми прави:
Где ли се деде царски друм?

Лево ил` десно корак да пустим?
Кога да питам у шуми тој?
Јер свима њима
Једно је место,
Свако ту живи у свету свом.

А мога места међ` њима нема
И добро знадем откуда то.
Та мир ме овај немирним чини,
Све се у мени противи том.

Стабло ме зове и њему хитам,
Ал` како стићи дан кад је ноћ?
Одмерен корак
Пред себе пуштам,
Да он ме води; њиме ћу поћ`.

Дрво ме зове скривено негде,
Чекањем својим утире пут.
Од даха свога ја крила правим
Да што пре станем под његов скут.

Познаће ме к`о познат што сам
И с грана својих убраће плод:
Да ме исцели,
Ко снег убели,
И поставити да сам му род.

У радост мира обући ће ме
И прстен златни даће ми свој,
Јер дрво ово царског је рода
И свуд` га прати с небеса пој.

Са ногу мојих скинуће ланце
И неће више лутања бит`
Почетак своме
Предстаће крају
А ја ћу вечно бити сит.

 

аутор: причалица