Све што иштете у молитви верујући, добићете
Кад се већ дотакох оних чија је вера другачија, да кажем и ово: пре извесног времена позове мене један познаник да дођем код суботара и да им укажем на неправилности њиховог веровања. Ово сам љубазно одбила, јер о себи не мислим да бих могла било кога подучавати, нити преобраћати, јер се ни сама нисам научила, као и из разлога што је много тешко доливати воду у пун суд, то јест, тамо где владају предрасуде а не разум или логика, невезано само за веру, већ и све остало. Али, ако му је стало до њихових душа, што је јако лепо, предложих му да се радије молимо Богу, јер оно што нама није могуће, јесте Богу. А ако је Божја воља, Он ће наћи начина да их врати на Пут. Верујем да молитва далеко брже стиже и помаже од глагољивости. У многој речи крије се гордост, а гордост одводи од Бога, док је у молитви понизност, која приближује Богу.
Једног лета, позове мене пријатељ, сав узнемирен. Његова сестра је, дао Бог, већ неколико година младост проводила по болницама, лечећи штитну жлезду, због које је губила калцијум и ломиле су јој се кости. Након прегледа у Сремској Каменици, одстрањено је, у Београду, оно што је штитну жлезду угрожавало, али је, након извесног времена и кратког побољшања, претходно болесно стање почело да се враћа. На темељнијим и дубинским прегледима утврђено је да је иза операције остало још тога за чишћење, али да је за одстрањивање потребно најмање пет операција и да постоји ризик да девојка остане без гласа. Када је сестра мог пријатеља чула, да ће поред ноге у гипсу - којој кост никако није хтела да зарасте и која није примила донаторску кост њеног оца - можда остати и без гласа, она се толико уплашила да је никако нису могли смирити. Најпосле је рекла брату да позове мене!?
Искрено, била сам изненађена, али то занемарих, те почех најпре да тешим брата. Рекох му да ћу је свакако назвати и он је прекинуо везу и ја позвах девојку у болницу. Глас јој је био потресен, плакакала је неутешно. Рекох јој да се смири и да ћемо се молити Богу, Пресветој Богомајчици и нашем Светитељу Николају, који је био наша заједничка Слава.
Е сад, овде би ваљало да се нагласи следеће: за разлику од нас, који смо славу држали посну, они су славили мрсно! Годинама, од како су се населили овде, с тим што је, како су ми рекли, њихов деда, кад се досељавао, питао свештеника како да славе а овај им је рекао – може мрсно!? И не само они, већ читава им фамилија, са изузетком само једног стрица, који је прешао на посно - сви остали држе мрсно! Овде бих, на кратко, увела у причу и једно мени много драго казивање старије жене, која редовно иде у цркву, и која нам је једном приликом, баш за Славу, честитајући нам, испричала следеће: „Мог оца је, једном приликом, позвао један пријатељ на Славу, али је он, уместо посне, како је био ред, правио мрсну трпезу, на шта му је мој отац одговорио: „Пријатељу, бих ја дошао, али се нас двојица не молимо истом Богу нити заједничком Свецу; јер се вера не може двојако исповедати!““ И неписмен човек зна логику! Било да су дани поста, или Крсна Слава падне у среду или петак, сем трапаве недеље, трпеза треба да је посна!
А сад да се вратим причи. Дакле, девојка и ја смо мало разговарале и она се унеколико почела смиривати. Операција је била заказана с јутром, па смо се договориле да се чујемо чим буде била у могућности да се јави. И тако кренусмо: она на починак, а ја се помолих Богу, Пресветој Богомајчици и Светом Николају, с вером препуштајући Богу на старање бригу.
Шта се десило? Кад ме је назвала, није знала од радости одакле да почне, дао Бог. Након нашег разговора, у њихову собу је, у посету болесној сестри, дошла – монахиња. Док је разговарала са сестром, приметила је њену узнемиреност, те јој је у једном тренутку пришла и почела са њом да разговара, смирујући је. Каже да јој је причала о вери, о Адаму и Еви, углавном – слично као ја кад јој причам, али таквим гласом да се она сасвим смирила и спремно отишла сутрадан на операцију. А од наговештених пет операција, урађене су само две, слава Богу! Но најбоље је било кад је доктор дошао у визиту и саопштио јој да је све одстрањено, додајући како је имао осећај да га нека рука води тачно где треба! Овога пута смо плакале обе, али од радости, славећи Бога и Пресвету Богородицу са Светим Николајем!
Ето, слава Богу, због чега је боље се Богу молити, него другом словити. Ако је молитва Богу угодна, „Господ ће се постарати“ и чудесно исцелити и оздравити оног за кога се искрено молимо.
причалица
25. октобар лета Господњег 2011.
Камен - брдо
Када је подигао прву каменицу, није могао ни претпоставити какву ће лавину она покренути. Звук њеног пада, истина, пригушила је мекоћа земље, али је вест о томе стравично одјекнула. Онај, који је каменицу дигао, покушавао је, бежећи, да јој стане на пут; али што је он више бежао и од ње се скривао, то се вест, пратећи га, све више разносила. И као да ни то није било довољно: не само да она није никог, у сусрету, плашила, већ је из дана у дан добијала све више поклоника.
Тако је, врло брзо, на месту оне једне каменице, почело да израста читаво брдо. А што је оно више с временом расло, то је сећање на прву каменицу постајало све незнатније.
Но, оно што се није дало зубу времена јесте - да се пракса подизања и низања каменица настављала из дана у дан; најпре стидљиво, али касније све јаче и учесталије. Јачи су учили слабије, док слабији нису научили како да узврате. Само ретки су неким чудом успевали да се том учењу одупру. У почетку су их чак поштовали због тога, али су они врло брзо почели да сметају. Кренуше и подсмеси а затим их стадоше прозивати најболеснијим речима, те им, и против њихове воље - послаше каменице.
Ретки се још једном осуше: они слабији нису одолели да узврате даривање, док је шака њих и даље наставила да пружа отпор, без освртања.
А онда је и последњи бунтовник нестао. Остала је само маса у којој је у свакој руци лежала каменица.
Ускоро, свако је под својом остао да лежи...
Тада је онај, који је дигао прву каменицу, провирио. Брдо је било толико велико, да му је заклањало светло. Немајући другог излаза, он поче обема рукама да скида и премешта камење. Радио је, не марећи за одмор, осећајући као да му сав живот од тога зависи. Тражио је ону давно подигнуту каменицу, како би јој затро корен, да брдо више никад не израсте. Није осећао ни бол ни умор, само страх да га сунце у гневу не затекне.
Најзад, ко пред вечност, стиже и до ње! Стајала је баш као оног дана када ју је подигао а она пала и вриснула.
Пришавши јој полако, подиже је уз опрез. Као и онда, поново је зачуо иза себе:
- Где ти је брат Авељ?*
И, уместо да бежи, Каин зарида горко.
Напомена:
*(1.Мојс.4,9)
Поштуј оца свог и матер
Децо! Слушајте своје родитеље у Господу: јер је ово право.
Поштуј
оца свог и матер: ово је прва заповест с обећањем: Да ти благо буде, и да
живиш дуго на земљи. И ви очеви! Не раздражујте децу своју, него их гајите
у науци и у страху Господњем." (Еф.6,1-4)
Када је породица утемељена на добрим основама, којима је свеза љубав, онда њена пловидба неће бити ометана, јер се искушења лакше савладавају у заједници у којој Господ Христос држи кормило. Но нису све породице Христом осигуране нити уравнотежене међусобним односима: „Децо! Слушајте родитеље своје у свачему...“ (Кол.3,20) и „Очеви! Не раздражујте деце своје...“ (Кол.3,21).
Једне године, баш за Славу нашег града, дође код мене моја бивша комшиница, иначе гркокатолкиња али удана за православца, да ме нешто пита у вези неког посла. Знајући да им је тај посао тренутно једини извор прихода и тек у зачетку, одвојих мало времена, док не стигне свештеник, за разговор. Она се најискреније извињавала што је сад овако упала, премда је знала да је Слава и да славимо. А, одовуд-одонуд, стигле смо кроз причу и дотакле се и неких различитости у вери; познато је да су гркокатолици у унији са папом. Она се зачуди томе, па покуша и да ме исправи, говорећи да је и она православка. (Овде морам да нагласим да то није први пут, и једини случај, где гркокатолик мисли да је православан, ревнујући једино по календару, који нам је исти, кад су Православни Празници у питању. Мислим да многи од њих одлазе из овог живота и не знајући за разлике: неки из незнања, којих је можда и већина, док други из немара и нехајности.) Но нисмо се нас две препирале, далеко било, него баш лепо разговарале. Она је, као много пута до сада, поново дошла у сукоб са мужом, а ти сукоби су знали да буду веома ружни и психички и физички веома болни. Одлазила је од њега али се увек враћала. Просто није имала куд, с тим што је нешто слично прошла још као дете. Сем тога, како каже, њих су се двоје волели, и били би они дивна породица, само да није преких дана и љубоморе.
Љубав чини чуда, рекох јој, а затим је почех умиривати речима Светих отаца и њиховим учењем. Говорих јој о дуготрпљењу и томе да жена својом љубављу може да спасе мужа и брак, и да, докле год постоји љубави и наде, не треба одустајати. На то се њене очи натопише сузама и она рече како би волела да и они славе своју Крсну славу, Ђурђевдан, али њен муж се томе противио. Она је хтела да им Господ буде на помоћ, али је он све то одбијао. Можда и из разлога што ни његово детињство није било лишено траума: његови родитељи су имали четворо деце, од којих су двоје старијих, брат и сестра, били љубимци, док су он и млађа сестра некако били као по страни. За старије није било довољно речи хвале, док за млађу децу никад довољно прута и покуде. И он је израстао у великог бунтовника, свађалицу и онога који је лако дизао руку на све што му није било по вољи. Једног дана је, чак, дигао руку и на родитеље, оца посебно. Тада су се и замерили.
Видећи јој рањену душу, ја сам је слушала и тешила, и она је, осетивши олакшање, рекла: „Кад би само знала како ми пријају твоје речи!“ А ја благодарих Богу и Светом Николају, којима се молих, слушајући је, знајући да то олакшање није од мене грешне, већ онога што сама носи у срцу и што Господ даје. Наравно, позвали смо је да остане на ручку, али се она журила те је само топло захвалила и - отишла.
Недуго после тог Празничног дана, сазнала сам да су набавили икону Светог Георгија. Њене молитве и борба добише помоћника. А онда чух да се њен свекар разболео од гадне болести. Болест је галопирала и он није дуго боловао. За то време, син је почео да осећа велику грижу савести. Али све је то трпео гордо ћутећи. Кад му се, најзад, отац упокојио, он је, као сломљен, изричито тражио да носи сандук! Но у тренутку како је за сандук ухватио, осетио је бол у глави. Од сахране, син се разболео, добивши тумор на мозгу. Жена, коју је до тада тукао и кињио, била је једино његово друштво које му је пријало и које је тражио, поред деце, наравно. Мајка се помирила са њима и пустила их у кућу. Извршена је операција, али је он, након ње, поживео око годину дана, те је и сам уснуо. За собом је оставио жену и две девојчице. Али је Божјом руком и заступништвом Светог Георгија смирен да спозна вредност добре жене и значај породице.
Јер, породица и треба да је црква у малом. А болест је, како кажу Свети Оци, Божја посета.
Али рецимо и то да, ако и страдамо, боље је за нас, ако је воља Божја, да страдамо у правди, него у кривди, јер нам тад искушења долазе на добро. А ако у нама сија и најмања свећа, „Господ ће се постарати“ да се она разбукта и мрак развеје и нас из тамнице изведе на светлост. „Да, у Богу се смири, душо моја; јер је у Њему нада моја.“ (Пс.62,5)
причалица
24. октобар лета Господњег 2011.
Деца, пород је дар од Њега
"Ево наследства од Господа: деца, пород је дар од Њега.
Шта су
стреле у руци јакоме, то су синови млади. Благо човеку који је њима
напунио тул свој! Неће се осрамотити кад се стану разговарати с
непријатељима на вратима."
(Пс.127,3-5)
Наравно, због њихове нерешене ситуације, у којој су, поред првог, родили још једно дете, кренуле су замерке и осуде. Најгоре у свему је што су стизале од оних који имају богатство али се не богате у деци. И баш на тему деце разговарах са једним драгим дечаком, са којим се чудесно упознах, дао Бог, који, кроз причу, провуче питање: „Ко данас рађа децу?“ На његово питање одговорих: „Храбри!“ „Храбре речи“, узврати он, на шта добацих: „Ја само такве волим!“ И њима се окрећем. Јер сам одавно спознала истинитост речи Псалмопојца Давида, који каже: „Шта су стреле у руци јакоме, то су синови млади.“ (127,4) Сам Господ је рекао да се множимо и рађамо, насељавајући на тај начин земљу - ни на који други.
И ту се присетих нечег.
За време последњих ратних збивања, војска је, за своје потребе, заузела куће на граници са Хрватском и ту се на кратко стационирала. А у кућу мојих пријатеља, дошао је човек са чиновима и, пре него што ће ући са својим војницима, наредио је једном од њих да се све ствари у кући - запишу. Био је строг, а ову наредбу је издао из предострожности, како се нико не би усудио да било шта из куће изнесе. И тек кад је стање пописано, војска је могла да уђе унутра.
Видећи да су честити људи - премда и не размишљајући о томе да ли ће нешто однети или не, моји се пријатељи упознаше са њима а са надређеним се и спријатељише. Био је доле из Србије, отац троје или четворо деце, (али намеран да изроди још неко), изузетног карактера, правичног и доброг. И тако, између прича о небивалу које нас је све задесило, знали су они да причају и о оним лепим стварима које су нам више биле заједничке. А како је моја пријатељица управо родила своје прво дете, дао Бог, то поче тема и о деци. И прича униформисани човек како су он и жена му, за своје потребе, отприлике, сваке пете године родили по једно дете. „Зашто тако?“, питали су окупљени. „Па“, каже он, „јер деца најмање времена проведу са родитељима а кућа без деце и није кућа. Прво дете и тако није мамино и татино, већ бабино и дедино. Зато смо морали родити друго. Али ни оно није дуго остало наше. Заправо, деца су наша до неких 5 година, а после их узме забавиште, па школа, факултет, посао, ожене се, удају и после их гледаш са фотографија, ретко кад уживо. Зато човек, да би имао дете у кући, мора сваке пете године да роди себи једно.“
Наравно, сви су се топло насмејали овом казивању, па и ми, који смо имали прилику да то чујемо препричано.
За мене, лично, најлепше су управо овакве приче, топле, људске, право из народа! Јер се уз њих боље могу разумети и све друге народне умотворине, у којима обитава душа народна, а мени тренутно на ум падају две: „Где чељад није бесна, ни кућа није тесна“ и „Где су двоје има места и за трећег“. Тако, држећи се заповести Господње о рађању и множењу, и не сумњајући да „Господ ће се постарати“, радимо на добро своје, наше деце, породице, државе. О томе је појао и Псалмопојац Давид.
причалица
23. октобар лета Господњег 2011.
Две лепте
"Погледавши пак горе виде богате где мећу прилоге своје
у хазну Божију; а виде и једну сиромашну удовицу која меташе
онде две лепте; и рече: Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица
метну више од свију: јер сви ови метнуше у прилог Богу од сувишка
свог, а она од сиротиње своје метну сву храну своју што имаше."
(Лк.21,1-4)
Као ни овом девојчурку и иначе не волим да другима намећем своје веровање, већ слушам њихово. У том слушању, и сама тражим, у њиховој различитости, све оно што би мене могло духовно обогатити. Јер наше успињање и ход по степеницама врлина умногоме зависи и од тога шта ћемо од сусрета са ближњим понети. За мене, лично, сваки сусрет јесте уједно и испит и лекција са којима изграђујемо и свој карактер и личност. А најслађе лекције долазе од деце! Она су, што су млађа, ближа Богу, те је и њихово истинољубље човекољубивије и лековитије за грешну душу и долази као мелем на рану.
Једна од лекција, коју сам, дао Бог, примила на наук од два детета, сестре и брата, посебно ми је драга. Но пре него што је исповедим, кренућу издаље, од тренутка који је и сам био чудесан.
Када је моја рођака остала у другом стању, у време када ни она ни момак јој нису засновали брак нити имали посла, они, као једини излаз из ситуације у којој су се нашли, нађоше у абортусу. Позвали су неког свог комшију, човека из даље родбине, да одведу трудницу у болницу. А некако баш пред сам тај догађај, у нашој је црквеној сали приказан филм „Неми крик“, који говори о томе како се абортус врши. Посебно упечатљиво је било кад се са екрана зачуше баш те речи „неми крик“ а у сали се истог тренутка, вриштећи, огласило једно женско дете. Све то ми се дубоко урезало, да сам ја, чувши да ми рођака иде у болницу, па још ради чега, осетила силну потребу за молитвом, не би ли се Господ смиловао и спасио невино дете. Сећам се, дао Бог, да сам у молитви Бога молила да се задеси неки доктор и објасни јој - баш као у филму, јер му је дужност докторска да то уради, шта је абортус, како би се ова смиловала и поштедела рођеном детету живот. Али, ако не и то, нека доктор на било који начин утиче да се убиство спречи. Слава Богу, када су се вратили из болнице, и када сам чула да абортуса неће бити, сазнала сам да је разлог томе што је доктор, приликом прегледа, користио недовољно стерилисане инструменте, па је трудница добила неку инфекцију због које се прекид трудноће није смео извршити. Мало је рећи колико сам се радовала, Богу благодарна. Тако се, после неколико месеци, родила девојчица. Потом се, нешто касније, у нимало другачијој вези, родио и њен брат.
Када их је мајка први пут довела код мене, нисам их се могла нагледати, девојчице нарочито. Чудом спашена, за мене је била посебна и хтела сам да видим ту њену посебност. И видела сам како, у свом сиромаштву, дели са братом бомбоне, столчицу, како се игра са њим. И моја се душа пунила радошћу. „Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно!“ (Пс.133,1), кроз главу ми пролазише стихови Давидови.
Почели су редовније да долазе, а како се ближио Васкрс, то сам размишљала да их за Празник обрадујем неким лепим поклонима. Али је између речи „да не зна левица твоја шта чини десница твоја“ (Мт.6,3) и моје неодлучности, којој није узрок у новцу - који је за мене одувек био узрок ропства - већ у премногом размишљању шта јесте добро и шта није купити деци у том добу, то се некако ипак на крају свело на пребројавање. Тако, одвојивши од свога сувишка, ја кренух на пијацу и за одређену своту купих деци оделца. Била сам толико радосна што ћу их дочекати, како сам мислила, пуних руку.
Ни слутила нисам, у том тренутку, колико много могу да вреде удовичине две лепте!
Када је Празнични дан освануо, мајка је довела децу по Васкршња јаја. Нисам стигла ни да отворим уста, како бих им рекла за поклоне, кад дечица изађоше пред мене са корпицом у рукама, у којој су била два јајета за мене: једно од сестре а друго од брата. Но оно што су ми донели уз њих, било је тако дирљиво, да сам једва задржала сузе. Они су добили од неког за Васкрс новац, свако по десет динара – а за ту суму се могао купити сладолед – и рекли су да ће они те паре да дају мени, уз јаје, као Васкршњи поклон. И нико их није могао од тога одговорити! Колико је само мој поклон спрам њиховог изгледао мали и ништаван, а моја црна неодлучност се зацрни тамом најкрајњом. Они, који нису имали, одвојили су да дају мени, која не да сам имала, већ ми је и претицало.
Тако сам, примивши две лепте на руке, раскрварила своје среброљубље, добивши свечудесну поуку о томе како деца немају страха од сутра нити су срцем везана за пролазност овога света. Они верују да њихови родитељи брину о њима, баш као што би и ми морали да верујемо речима „Господ ће се постарати“, јер Он то увек и чини.
причалица
22./23. октобар лета Господњег 2011.
Овце Моје слушају глас Мој
"Овце Моје слушају глас Мој, и ја познајем њих, и за Мном иду.
И Ја ћу им дати живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их
неће отети из Моје руке." (Јн.10,27-28)
Док разговарах са мојом дивном девојчицом о томе како вера смирује човека и помаже му у свакодневним искушењима, она се присети тога како је дошла код нас. А била је Промислом Божјим доведена, у то не треба сумњати, јер Господ свакоме даје према срцу и ономе што се у њему скрива. Зна Он своје овчице и сваку зове по имену. Она се на позив одазвала и к стаду је присаједињена.
Насмешила се, оним детињим осмехом, у којем пребива спокој након дугог лутања и избивања.
А мене њен осмех и прича подсетише на још једну овчицу Господњу, која је, по Промислу Божјем, у једном тренутку искорачила са пута, одвојивши се од стада, али је на чудесан начин враћена.
Упознала сам је још као девојчицу, која ми је од првог тренутка поклонила своје поверење. То познанство спада у она неочекивана и изненадна пријатељства, која се десе тамо где их не очекујете, али која имају неку посебну лепоту и силу. Среле смо се још неколико пута после тога и сваки пут је она прилазила мени, да из неког, само њој знаног разлога, буде у мом друштву. Било ми је необично драго због тога, јер сам увек некако рађе волела друштво деце, уживајући у њиховој искрености и неискварености. Потом је уследило време затишја и њеног школовања; израсла је у прелепу девојку. Једног дана, препознавши ме, приђе ми, након службе у храму, раширеног осмеха. И тада отпочесмо ново поглавље нашег друговања, само што га овог пута почесмо утврђивати у вери и Богу Који нас је поново саставио. Како сам ја сабирала код себе светоотачку литературу а она се одушевљавала житијима светих, то је долазила и позајмљивала књиге а ми се, узгред, разговарасмо о вери, животу - свему. Посете су биле учестале све док се нисмо дотакли манастира Привина Глава. Дотад сам већ помало стекла утисак о нарави њене душе па сам најпре покушала да је саслушам шта ми има рећи о својим одласцима, ништа не коментаришући, само се у себи Богу молећи. Али већ следећом приликом јој опрезно скренух пажњу и питах да ли је тачно - будући да нисам била баш упозната, али ми јесте скренута пажња од стране Старца Тадеја за његовог земног живота, да не практикујем одласке у манастир - да ли је, дакле, тачно да се тамо, бајући с нафором, скидају чини, то јест врши се скидање црне и беле магије. Веома стидљиво ми је признала да је тачно (мени је о томе причао један брат који је био на служби и то лично чуо). На то сам само додала да буде опрезна, јер то, ако се ради, није у православном духу. Није ми ништа одговорила, али су од тог дана њене посете постале ретке, док најзад нису сасвим престале.
Искрено, ја нисам у потпуности знала за
разлоге њених недолазака, али, сматрајући да сваки човек има слободу чинити са
својим животом оно што нађе исправно, нисам јој замерила. Ако и није била
присутна физички, она је пребивала у мојим молитвама, где сам сву бригу поверила
Господу, знајући да ће се Он побринути, како је и обећао.
Прошла је година,
година и по, две; ми смо се сретале у храму и на улици, поздрављале, али нисмо
се посећивале. Све док ненадано није уследио позив и питање: може ли да дође до
мене. Веома радосна што је чујем, одговорих јој потврдно.
Био је то онај мој негдањи девојчурак, којем се вратио детињи осмех. Дуго смо разговарале, наставивши тамо где смо и стале, с тим што је овог пута у њеној причи било присутно и искуство вере, оно које отапа ланце душе и где срце много слободније куца и дише Христом. Била је у посети једном манастиру; тамо се исповедила и причестила у присуству Светих моштију. Исповест је била темељна и питали су је за одласке у манастир Привину Главу. Тада се њој отворише духовне очи и она спозна Истину. Радовале смо се том чуду Божјем, као деца, тешећи се једна у другој и вером напајајући. Кад се већ ближило време за растанак, она ми приступи са речима извињења: исповедила ми је због чега није долазила код мене и да то има везе са манастиром. Сматрала је да сам ја противна и да грешим, и да јој се испречавам на њеном путу. Како је спознала Истину и грех свој исповедила, желела је, ето, и мени да се извини.
А ја сам, грешна, само Богу захваљивала што ју је вратио на прави пут и то тако чудесно! Ништа за човека не може бити лепше и радосније већ кад у ближњем сретне Бога. И присетих се стихова Светога Писма, на месту где Господ наш Исус Христос говори: „Овце моје слушају глас Мој, и ја познајем њих, и за Мном иду. И Ја ћу им дати живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из Моје руке.“ (Јн.10,27-28 ). А речи „Господ ће се постарати“ још једном добише своје посведочење.
причалица
21./22. октобар лета Господњег 2011.
Господ ће се постарати
"И назва Аврам оно место Господ ће се постарати. Зато
се и данас каже: На брду, где ће се Господ постарати."
(1.Мојс.22,14)
Накупило се брдо размишљања и, у томе гомилању, даће Бог, ваљда кад стигох до самог врха, дођоше ми мисли из Светог Писма о месту где се каже: „Господ ће се постарати“. И заиста, са њима, наиђе и дуго очекивано олакшање, које поче да бременитост одбремењује.
Превише се брине човек, није као птица, која пева и појем својим прославља Господа, знајући да се Он брине о сваком створењу. Човек то заборавља – често. А размишљах о старости, о томе како смо ништа, пролазни, да нисмо ни као зрно песка, а опет, удостојени смо да будемо виши од звезда. Дакле, једнак број степеница и надоле и нагоре, па ко који смер изабере. Но није то увек праволинијско ни успињање ни срозавање, већ смешано: некад горко, некад слатко. И зна човек да је то услед грешности његове, те му кораци посрћу, будући да није достигао ни висину детета, а камоли висину раста Христова. Тугује, али не очајава, моли и вапи да га милост дотакне: он, да јој подножје целива, како би она лице к њему окренула, то лице које је иначе окренуто од човека због грехова који га прљају и сусрет одлажу. То жели мали бог у блату и томе се увек враћа кад му се у животу испречи брдо.
А у том и таквом размишљању, наиђем на једну дивну мисао, и песму, везану за старост. Како су се само уклопиле и у право време наишле! Мисао која каже: “Стари људи могу бити опасни јер им није стало до будућности“ (Џорџ Бернард Шо); песма је од Војислава Илића, „Старац“. И од њих осетих лепо душевно расположење. Тако, о мисли разговарах са женом у храму, нешто на тему дечје литературе, које је или мало или није ни за одрасле а камоли децу, на шта жена, која нема интернет, зна у чему је узрок томе: превише људи на планети! А заговорници те и такве идеје су људи престарели, било физички било у идејама, који су поверовали старој, лукавој змији - оцу сваке лажи. Било ми је дивно чути како се истина ипак не може сакрити и да медији нису једини извор информација.
Чудо је светлост, а светла мисао чудо над чудима: она развејава сваку таму.
За песму се постарао брат у Христу. Препознавање у стиховима: „... видим да већ нужан није нит` ко мени – ни ком ја.“, као и „... много милих мене чека у држави вечног сна.“, са којима сам, саживевши се, пролазила неколике дане пре тога, учинило је да у њима пронађем светоотачку мудрост. Живот на земљи је краткотрајна јава разуђених граница, која од човека уме да направи биљку, те није чудо да се он радује држави вечног сна где је блаженство. Јер смрт, по речима Апостола Павла, за верујућег човека је добитак. А како вера није свију, по речима истог апостола, отуд и много неразумевања за смрт, која није природни крај човековог постојања, већ неприродни догађај, то јест плата за грех (Рим.6,23), како нас уче Свети Оци.
Међутим, понекад је и верујућем човеку тешко да докучи истину, а камоли маловерном. А Господ пушта човека да тражи, куца и испитује и тек кад у њему помањка снаге, Господ прилази и диже онога за кога се распео на крсту. Умива ноге уморном од пута; одбремењује од труда и невремена бремените; напаја жедног, храни гладног; слабима у вери шаље чудо. И тако свима да буде све!
И мени је, као каквом недоношчету, послао, поред жене са којом разговарах у храму, и вест о чуду исцелења жене која болује од мултиплекс склерозе. Слава Му и милост! Кад ми је кум рекао да је болесна сестрица, жена која је годинама у колицима, али која је одмалена ватрено исповедала Христа - ишла у храм и кад се није смело, трпећи нападе у име Христово, жена коју је муж оставио а о њој се бринула мила ћерка, девојчурак послушни, ђак основне школе, кад ми је рекао да је дошла код брата у радњу и срео се са њом, јер ту ради - занемео је од драгости! Хтео је у секунди свашта да је пита, али речи није било. Она га је само погледала с разумевањем и насмешила се, Богу благодарна.
А сећам се, пре неку годину, кад је у храм требало да стигне део моштију Светог Кнеза Лазара, она је седела поред мене. Тад смо се упознале и одмах ми је за срце прирасла. Има тако људи са којима се одмах нађете, а са некима се не можете срести читавог живота ни на једној раскрсници, ма колико близу да стојите. И молих се Светитељу, Мученику Српском Лазару, да је погледа и оздрави: њу или слепу девојку, да пројави Господ славу Своју кроз угодника Свога, не да буде моја воља већ Господња. И када чух да се мученица дигла из постеље, обрадовах се у духу тако силно, још једном осетивши милост речи „Господ ће се постарати“.
Међутим, ту чудима није био крај. По повратку из храма, у кући ме је дочекала девојка, и сама мученица, а која одскора и сама себе тражи у Православљу. Чувши за чудо о исцелењу жене - а ја јој споменух још једну болесницу, коју је исцелио Свети Василије Острошки, слава Му и милост, од исте болести - она се удиви, јер и њена сестра болује од тога. А узроци су били више него препознатљиви: стрес, стрес и само стрес - одмалена. Моја девојка, је, каже, Богу благодарна што је нас нашла и што је, дружећи се са свима нама, њен живот из корена почео да се мења. Она, која је целог живота јела месо - рибу ни да проба, почела је да пости. И жели да пева и поје Богу у славу.
А све то време, ја само слушах и слагах речи у своме срцу, славећи и благодарећи Бога, Који је у своје време послао реч, још једном посведочивши да ако смо ми и неверни Он остаје веран! И увек се стара и брине о Онима који Га са сузама траже. И како онда да се не радујемо са Псалмопојцем Давидом, који каже: „Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.“ (Пс.42,5)
причалица
16./20. октобар лета Господњег 2011.
Човек који је садио дрвеће
Ученикова досетка (2)
(слика са нета)
- Потпуно ми је јасно, господине учитељу – рече Бранко. – И чини ми се, да сте нам тиме одговорили и на питање зашто гром понекад удара у цркву.
Сви се забезекнуше од изненађења, а учитељ највише.
- Како то? – упита учитељ.
- Па ево како – продужи Бранко. – Колико сам ја схватио веронауку, мени се чини да је однос Бога према људима сличан односу учитеља према ђацима. Као што сте Ви нама пружили многа корисна знања, мудре савете и наредбе, тако и Бог људима даје многа добра у овоме свету и даје наредбе – законе и за људе и за целу природу, тражећи од људи да те законе поштују и по њима живе. Неки то чине, неки не чине, него мисле да ће својим жртвама и поклонима Богу успети да Га подмите, као што је Станко мислио да може Вас.
Али Бог не прима свачији поклон и свачију жртву. Њему наши поклони заиста нису потребни, као ни Вама „реграције“. Ипак, нечију жртву и поклон прими, а нечије не прими. Зато што један испуњава Његове наредбе, као ми Ваше, а други не испуњавају, као што Станко није слушао шта сте му говорили, мислећи да ће непослушност накнадити жртвама и поклонима.
Сви ми из веронауке знамо да је тако Бог примио Авељеву, а одбацио Кајинову жртву.
Међу многим законима које је Бог дао и прописао за мртву природу, па и за електрицитет, један гласи: гром најчешће удара у високе предмете. А људима кроз њихов разум Бог заповеда: ако хоћете да се сачувате од грома, ставите на сваку високу зграду громобран.
Зато немате право да тражите од Мене да вас још и чудом спасавам. Немојте тражити преко `леба погаче. Као што Сам вам дао природне лекове да се браните од болести, тако вам дајем громобран да се браните од грома.
Тако се мени чини – рече Бранко – да нам Бог говори кроз наш разум и кроз природне законе.
А црква, заиста јесте дом Божји као што је наша кућа наш дом. Ми смо кућу себи градили, зато што нам је нужно потребна, па зато нико паметан неће бацити бомбу на своју кућу.
Међутим, црква као грађевина је наш поклон Богу, којим исказујемо своју љубав, оданост, захвалност и покорност.
А ако заиста тим поклоном желимо да изразимо Богу сва та осећања, онда треба пре свега да испуњавамо све наредбе Божје, па и ону коју нам је дао кроз природни закон о громобрану и електрицитету.
Не испунимо ли то, ми, приносећи Богу цркву на дар, заправо Му пркосимо, и желимо некако да Га подмитимо. Као да бисмо тиме рекли: Ево, Боже, ми Ти поклањамо цркву, а Ти се окани својих закона и наредаба.
Имамо ли ми право да од Бога тражимо и захтевамо да Он тај наш дар безусловно прими и да се одрекне својих закона који су и свети и праведни и разумни?
Свакако немамо.
Зато, пошто сте ми објаснили зашто нисте примили Станкову „реграцију“ мене више не чуди ако Бог, пустивши да гром удари у цркву, нама каже: Не примам ваш поклон док не испуните Моје заповести.
Друга је ствар била пре него што је Бог дао људима могућност да пронађу громобран. Тада је Он својим Промислом бранио и људе и куће и нарочито велике цркве од грома. Јер, сви знамо да су високе цркве постојале много пре громобрана и да су громови вековима грували око њих, а оне су ипак поштеђене. Ко их је сачувао, ако не Онај који громовима управља, и Који, ако то Његова правда и воља захтевају, може наћи начина да тресне громом чак и у оне зграде које имају громобран.
Пошто је Бранко завршио излагање, деца су била одушевљена, а учитељ пренеражен. На одмору учитељ упита Бранка како су му пале на памет све те ствари које је изговорио, и откуд он све то зна.
- Чуо сам од нашег попе – рече Бранко. – Сутра је наша слава, Свети Тома, па попа био јуче код нас да освети славску водицу. А мој брат Тома, студент права, заокупио попу да пита баш то о громобрану што сте Ви нас данас питали, и попа му објаснио тако као што сам Вам испричао.
Док сам слушао попино објашњавање, пало ми је тада на памет да Ви нисте примили Станкову „реграцију“, па сам тада решио: чим дођем у школу питаћу учитеља зашто није примио „реграцију“ од Станка.
Тако сам сазнао зашто Ви нисте поклон примили и још ме више у вери учврстили.
Приређено за Звонце према причи
О. Лазара Милина
број 8/2008.
Срећна и Богом благословена Крсна слава, Празник Светог
апостола Томе, свим свечарима а посебно нашем Мандраку
и његовој дивној породици.
На многаја љета!
Ученикова досетка
(слика са нета)
У селу М. на брегу је школа, а само мало даље, црква. Доминира читавим селом и украшава околину.
Непосредно пред Други светски рат, ту је учитељевао учитељ Панта, млад човек, пун полета и пун љубави према деци. Ђаци су га силно волели.
Сваке године у јуну, при крају школске године, доносили су му „реграције“ – разне поклоне у намирницама које су му свесрдно поклањали. Учитељ поклоне није хтео да прими од сваког ђака.
Једног лепог јесењег дана, у четвртом разреду, на часу познавања природе, учитељ је говорио о муњи, грому и громобрану. Деца су пажљиво слушала. Учитељ искористи ту прилику за извођење једног плана. Каквог плана?
Учитељ је био безбожник, али се устручавао да свој атеизам отворено намеће ђацима. Решио је да ученицима не говори против Бога у своје лично име, него у име науке. Тако би деца његове разлоге сама схватила и усвојила, па не би изгледало да им он својим учитељским ауторитетом намеће да не верују у Бога.
Учитељ је знао да је цело село врло побожно, српско – православно, и да деца сваке недеље иду у цркву и певају на Литургији. Зато је чекао згодну прилику да нападне на веру својих ђака и њихових предака.
(Галерија "Светосавског звонца")
Та му је прилика овог пута дошла као поручена. Он се обрати ђацима питањем:
- Децо, шта видите кроз прозор наше учионице?
- Цркву! – одговорише деца.
- А шта видите на цркви?
- Крст! – рекоше деца.
- А шта видите на крсту?
- Громобран! – одговорише ђаци углас.
- А зашто су попови ставили громобран на цркву? – упита учитељ, као случајно, баш попину ћерку Љубицу.
Девојчица одговори:
- Црква је висока грађевина и налази се на узвишењу. Пошто гром по правилу удара у високе зграде, на цркву је постављен громобран да не би гром ударио у цркву.
- Одлично! – рече учитељ. – А да ли је црква дом Божји?
- Јесте! – одговорише деца углас.
- Па зар ће Бог ударити громом у своју кућу? Који би од вас бацио огањ или бомбу на своју кућу? – запита учитељ.
Деца се збунише и занемеше. Збуњеност и тајац прекиде мали Бранко јавивши се за реч.
- Господине учитељу – рече Бранко – ја сам врло дуго размишљао и никако нисам могао себи да објасним зашто сте ви примили „реграције“ (поклоне) од свих нас, а само сте Станкову „реграцију“ одбили, иако су и он и његов отац донели најлепши и најбогатији поклон. Да је Станков отац сиромашан, ја бих помислио да сте одбили да примите поклон да га не оштетите. Али пошто су они најбогатији у селу, за њих тај поклон не представља никакво оптерећење. Зашто сте одбили Станкову „реграцију“?
Учитељ, иако изненађен оваквим питањем, ипак, из педагошких разлога, деци објасни свој став и рече:
- Видите, децо, ви знате да ја имам добру плату и немам никакве потребе за вашим „реграцијама“. А примам их само зато што знам да их доносите као израз ваше љубави према мени, као вашем учитељу и у знак захвалности, што сам вас научио многим стварима које ће вам у животу бити потребне. Примањем ваших поклона, хтео сам и да изразим своју благодарност што сте били вредни и послушни ђаци, као и да ценим вашу љубав, пажњу и захвалност.
А ево зашто нисам примио Станков поклон:
Има ли прљавијег и неуреднијег дечака од њега? А тек његова ђачка књижица! Све јединица до јединице и казна до казне! Зар нисам ја целе године говорио:
- Станко, умивај се. Станко, пери руке и сеци нокте. Станко, смири се. Станко, учи! Аја! Све је то Станко на једно уво примио, а на друго пустио. Осим тога, сазнао сам да се хвалио:
- Што да учим!? Ја ћу на лето учитељу дати једну масну „реграцију“ и моје сведочанство ће бити најбоље!
Станко, јеси ли то рекао пред чича Милованом?
Станко поцрвене, устаде и једва чујно промрмља:
- Јесам.
- Ето видите, зар је такав дечко достојан да од њега примим поклон?! Зар ћу због њега мењати основне законе којих треба да се држи свако? Је ли ти, Бранко, сада јасно зашто сам остале поклоне примио, а Станков нисам?
- наставиће се -
Старац
Стар сам, слаб сам, изнемог`о,
Прожима ми душу студ;
Борбе беше врло много,
Сад одмора хоће груд .
Заман, што ме разговара
Прошлих дана спомен знан:
Мене мучи и обара
Неодољив неки сан -
Свршено је... Поглед тужан
Укочено на свет сја:
Видим да већ није нужан
Нит' ко мени - ни ком ја.
Стар сам, слаб сам, изнемог`о,
Прожима ми душу студ;
Борбе беше врло много,
Сад одмора хоће груд -
Ал' ме ипак радост нека
Утешити лепо зна:
Много милих мене чека
У држави вечног сна...
Војислав Илић
Када Мима прича
Када Мима причу прича
то је говор сав без даха,
из две приче три јунака
а уз причу мало страха.
Како убит страшног Вука
да се спаси Црвепанка,
коју он по шуми јури
у тој причи без престанка.
И Принцезна једна лепа,
што кроз причу тек прошета,
па Принц "неки" страшно леп
што обиђе цео свет.
Баба Рога, црно чудо,
у тој причи не омаши,
уплетена у интриге,
ње се Мима много плаши.
А Вештица нека зла,
она која није добра,
на моменат провирила
јер се кува њена чобра.
И још доста чудних чуда
ни ја за њих нисам знао,
не бојте се њене приче
јер Мима је дете само.
Тата Лаки својој Милици ‘96
Тата Лаки појашњава: "У песмици „Када Мима прича“, коју сам посветио мојој Милици (Мими), користио сам изразе које је у том периоду сама Милица користила. Црвенкапа је Црвепанка, Принцеза је Принцезна а чобра је чорба."
Mother in the dream
In the stillness among the vast lands
I dream of Mother praying for me
She looks afar and gives precious milk to the heavens
As offering for my well-being
My Mother, so far away.
Stars twinkle above the grasslands while
In my dream I see Mother's caring face
As she prays to the heavens to wish me godspeed My Mother, so far away.
In my dream I see Home basking in golden sunbeam
While Mother softly sings an enchanting melody
There in the grasslands lies my everlasting home
My dearest Mother, wait for my return.
My dearest Mother, wait for my return.
Због чега је овај
дивни монголски дечак, Uudam, изабрао баш ову песму за своју аудицију у емисији "Ја имам таленат", а у Кини, о томе ће рећи
видео прилог у којем је забележено његово представљање и наступ. Најтоплије препоручујем!
Шампион
Након завршеног турнира у голфу, победнику је уручена огромна новчана награда. Срећан, човек пође кући. Али недалеко од клуба наиђе на жену, која га замоли да јој удели мало новца. Изгледала је тако несрећно, да човек, ништа не сумњајући, застаде да чује њену причу. Испоставило се да јој је син тешко болестан. Била му је потребна сложена и скупа операција, али они нису имали новца. Спортисту трону њена прича у толикој мери да јој даде освојену новчану награду, како би се излечио дечак.
Неколико дана касније он сврати у свој голф-клуб. И ту исприча пријатељима о сусрету са несрећном женом.
- О, како нам је жао! – узвикнуше сви у глас. – И тебе је успела да превари. Та она је само желела да се дочепа твог новца. И није јој то било први пут, нажалост. Опрости, знамо да ово није пријатно по тебе, али ми смо твоји другови.
- Дакле, не постоји болесно дете? – упита шампион.
- Не!
- Хвала Богу! Ово је најлепша вест током читаве протекле недеље – рече човек, осмехујући се.