Чарапице грејалице
Моја земља Србија
Пред Вама је школски састав непознатог аутора на тему Моја земља Србија. За вас га преносимо са странице Башта Балкана, као показатељ да и данас постоје деца која инспирацију црпе из сопствених извора, а не као већина данашњих људи, из медија и мишљења других људи.
Моја земља Србија је место као ни једно друго на свету. То је јединствена земља јединствених људи, негде на граници Истока и Запада, у шареној и питомој природи умерене и лепе климе. Кад је гледаш са висина небеских, кад је гледаш са облака, она је тако љупка и шармантна, шарена и сва у малим нитима ткања ситних њива различите боје и лепоте. Брежуљкаста и питома, од равне Војводине до бреговите Шумадије, она одише једном умереношћу и лепом природом коју би свако пожелео.
Моја земља Србија носи лепу природу на себи и има лепе људе у себи. То је моја отаџбина, земља коју су ми оставили оци и њихови очеви у наследство.
Оставили су и нас да водимо земљу и живимо на њој. Оставили су нам и комшије и рођаке, и друге људе. А људи су овде лепи и згодни, али неумерени. Страсни и жељни свега губе своју физичку лепоту у сталној потрази за срећом у забави и брзини живљења. Моја земља Србија има лепе људе који живе напето и стресно у лепој природи око себе. Због тог немира који их прогони они не виде лепоту природе око себе.
Моја земља Србија има мале градове пуне људи и велика празна села. До јуче смо сви живели на селу а данас у граду. То је ипак и даље сељачка земља људи са села који живе хаотично по неуређеним градовима у потрази за личном срећом док им је душа остала на селу, уз поток над којим се нагнуо храст који чува песму славуја. Док мој земљак слуша популарну музику у градским кафанама и сплавовима његова душа чезне за појем славуја. И пресијавањем рибе у потоку. И за излежавањем по мирисном сену. И погледом на жито које је родило и овце по пашњацима. Очи не виде али душа и гени памте. Тако каже моја бака.
Моја земља Србија споља изгледа мирно али у себи живи немирно. У њој све ври и кува од људи и њихових ћуди. Она носи људе снажне воље и јаких страсти који изнад свега цене своју независност. Она је земља слободарске традиције и љубави за слободом у којој већина живи под стегом власти и околине. Зато је моја земља Србија тако напета и нестабилна земља. Ипак то је моја домовина, другу домовину немам, осим ако се не иселим.
Али моја земља Србија чува једну велику тајну. И благослов. То је скривено у оним малим невидљивим људима благе нарави и праведног живота, то је скривено у нашој традицији и нашим жртвама које смо дали кроз историју, у Косовском завету крви који смо положили за веру. Зато нас и нешто Велико чува кроз векове и одржава наспрам јачих и већих народа. Та велика тајна је записана у нашим манастирима и богомољама, у молитви, на гробовима крајпуташима, у камену међашу, у ручним радовима, на сликама и у народној музици. То је тајна коју ми откривамо по речима мога деде када остаримо и када схватимо да наши мали животи нису ништа наспрам великог живота једне нације.
То је тајна коју не разумеју нови народи и странци из земаља без историје. Народи који имају земљу али немају историју. То је оно што нас држи кроз векове историје, што нас води и кроз таму и кроз светлост, то је она дубока и трајна вера, то је наше родољубље, то је моја земља Србија којом се поносим и којој припадам.
Оливера Катарина - Сањам те
Дајмо животу шансу...
... и бићемо саучесници чуда!
Јер какве су вам мисли, такав вам је живот!
Тајна породичне среће
слика са нета
Једна поред друге живеле су верујућа и неверујућа породица. Неверници су се цело време свађали, док је у породици верних обитавало смирење и разумевање.
Једном неверујућа жена рече свом мужу:
- Иди, и привири код комшија, и дознај шта они то раде кад им све иде по добру!
Овај оде и, кријући се, стаде посматрати. И виде жену како пере под, а затим журно трчи у кухињу. У том је у кућу улетео муж и, не приметивши кофу, упао је у њу и вода из ње се разлила по поду. Жена је пришла, извињавајући се:
- Жао ми је, драги, ја сам крива.
А он ће њој:
- Не, ти мени опрости, ја сам крив.
Неверујући човек, узнемирен овим, пође кући, где га жена дочека с питањем:
- Јеси ли дознао нешто...?!
- Да! – одговори он.
- Шта?
- Све сам схватио! Ми смо у праву, а они су криви.
Тајна је проста – зар не?
у слободном преводу причу превела причалица
Доживљаји Пинокија
Легенда о колибрију
Слика са интернета - Колибри
Једном је избио шумски пожар. Све животиње су са ужасом беспомоћно посматрале несрећу. Једино је малени колибри био заузет одласком на воду, носећи, у повратку, неколико капи у кљуну.
Након извесног времена, оклопник (армадило), раздражен бесмисленим шумом, рече:
- Колибри! Јеси ли полудео? Зар је могуће да заиста мислиш како ћеш угасити пожар са неколико капи воде?!
А колибри му одговори:
- Не, али ја толико могу да учиним.
Pierre Rabhi
За блог причу нашла и превела причалица
Ми смо њихови потомци
Мала школа "БРАНКО РАДУНКОВИЋ - ВОЉА ЧИНИ ЧУДА" је непрофитна организација за пружање подршке родитељима у раном развоју биолошких потенцијала, васпитању и образовању деце, са циљем да се стимулише њихов физички и интелектуални развој, али и морално и духовно узрастање, као темељ личности, без кога нема правог успеха и напретка у животу.
Намењена је свој деци узраста од 3 до 7 година, а посебна пажња посвећује се деци са тешкоћама и сметњама у развоју и инвалидитетом, као и даровитој деци.
Програм рада "Мале школе" представља спој најсавременијих научних достигнућа и наше вишевековне традиције, са жељом да се код деце развијају интелектуалне способности, али и хришћанска мудрост и врлине.