Кад те питају зашто постиш

Замислите то питање, што постиш!? Таквог човека треба летвом клепити по глави, браћо и сестре! Таква дрскост! Што постим? А све умире, све је помрло. Погледај болести, погледај лудило, погледај наркомана, погледај секташа, погледај магије и црне и бјеле, и жуте, и црвене.
 
Погледај детету у собу, заинтересуј се мало, кад си му улазио у собу. Погледај шта гледа, погледај шта пуши, погледај шта уноси у вену, погледај са ким се дружи, погледај телевизију, прочитај штампу. И још ме питаш што постим! 

Постим јер нећу да се мирим са тим, нећу да се мирим са трском коју ветар повија. Нећу у царске хаљине и меке хаљине, нећу у царске дворове, испуњене живим лешевима и демонским плесовима! Хоћу на позив Светога Јована да се одазовем. Хоћу и ја са њим, за њим да дочекам Цара Славе, Цара Небеског... Хоћу и ја да примим вечни живот!
Зато постим, зато у покајању живим, зато се исповедам, зато клечим, зато метанишем, зато идем у Цркву, зато читам, зато ова бројаница, зато овај крст, зато ова поклоничка путовања, зато ме више нема тамо, тамо, тамо и тамо, са овима и са онима! Није то потез у празно, него из празног у пуноту живота! Не узимам ја себи овим што постим, него додајем праву вредност! Додајем нову димензију у мом животу! Осмишљавам до сада потпуно бесмислен живот. 
 
ЖИВОТ БЕЗ ВАСКРСЛОГА ГОСПОДА ЈЕ БРУКА И СРАМОТА, БРАЋО И СЕСТРЕ! То је плес са мртвима, то је долина смрти!

ОТАЦ РАФАИЛО БОЉЕВИЋ
 

Радите на себи док је дан

Да ли ће бити у наредних годину дана укинуте бирократија и администрација илити има и горих ствари од хиперинфлације

Пре двадесет година, Естонија, која има око милион и по људи, њена укупна администрација државе (а шта је сад додатно и интернет урадио) имала је 13 запослених на издавању личних и саобраћајних карти и докумената. Само да схватите да је технички (дигитализација) све ово могло да се уради давно.

Међутим, ако бисте пустили људе да живе од социјале и да седе код куће, то би, у вишку некорисног времена, могло да буде контрапродуктивно и да они почну да мисле и буне се. Зато се држе на измишљеним пословима и да би гласали за систем. Али ми смо сада у добу повећане инфлације, коју неко зауздава да пређе у хиперинфлацију. Зашто? Зато што одржавање инфлације на 20-40% служи кувању жабе. За годину-две дана посисаће сав ваш новац, уштеђевину и могућу зараду по белом свету и ако нисте себи нашли посао са којим ћете да производите вредност - ви сте готови. А овде смо упозоравали да купујете алат и улажете новац на време и док се могло, а сад ће то бити све теже и скупље.

Јер ево шта следи: ако сте запослени и имате плату, а узмете кредит, ви то и можете да отплаћујете. Али ако вашу економију локално и глобално гасе да би направили нову, а ви у тој новој економији немате продуктиван посао, вама кредит, без обзира на камату (може и да је нема) ви морате да плаћате чак и ако тај новац пропадне због инфлације. Како ћете то да отплаћујете? У новој економији где се утврђује шта ће да се ради, ко и колико, решава се и судбина кредита.

Значи, морате да радите да бисте могли трошити.

*

Преко санкција Ирану заправо се дозира колико ће нафте да иде у међународну размену (а доминантно иде у Кину). Слична је ситуација и око Венецуеле. То значи да нафта иде где треба, небитно ко разуме или не.

Кад је Трамп увео санкције Ирану, тад је дошла и директива савезницима у Европи да повуку све компаније из те земље, поготово француски "Тотал". Он је напустио уговор са Иранцима, а тиче се највећег гасног поља на планети. Морала је да се послуша команда. Није прошло пар месеци а те су пројекте наставили Руси и Кинези.

Исто је и са Ираком: кад је Америка ту ушла, а и даље је тамо, гро концесија на експлоатацију нафте у Ираку добише Руси и Кинези.

Моћне силе су направиле план и низом дистракција морају причу да продају другима.

 

 

Од огњених језика рођена

 
 

Мекушац

Пре неки дан позвао сам у кабинет гувернанту моје деце, Јулију Васиљевну. Требало је да јој платим.

− Седите, Јулија Васиљевна! – рекох јој. – Дајте да се обрачунамо. Вама је новац, сигурно, потребан, а Ви сте тако фини па нећете сами да тражите... Договорили смо се по тридесет рубаља месечно.

− По четрдесет...

− Не, по тридесет! Имам записано. Увек сам гувернантама плаћао по тридесет. Код нас сте провели два месеца.

− Два месеца и пет дана...

− Тачно два месеца. Тако код мене пише. Значи, следује вам шездесет рубаља. Одузме се десет недеља, недељом нисте с Кољом учили, него само шетали. И три празника.

Јулија Васиљевна поцрвене и поче да чупка карнер, али ни речи!

− Три празника – према томе, мање дванаест рубаља. Четири дана је Коља био болестан и није било часова.

Радили сте само са Бајром. Три дана су вас болели зуби и моја жена Вам је дозволила да не држите часове по подне.

Дванаест и седам су деветнаест. Одузмимо. Остаје, хм, четрдесет једна рубља. Тачно?

Лево око Јулије Васиљевне поцрвене и овлажи се. Задрхта јој брада. Она се нервозно закашља, зашмркта, али ни речи!...

− Уочи Нове године разбили сте шољу за чај с тањирићем. Мање две рубље. Шоља је скупља, породична је, Бог с Вама! Шта нам све није пропало! Затим се због Ваше немарности Коља попео на дрво и исцепао капутић. Десет мање. Због Ваше непажње је и собарица украла Варјине ципеле. Ви морате о свему да водите рачуна. Зато примате плату. Према томе, дакле, још пет рубаља мање. Десетог јануара сте од мене узели десет рубаља...

− Нисам узимала! − прошапута Јулуја Васиљевна.

− Али имам записано!

− Па нека. Добро.

− Кад се од четрдесет један одузме двадесет седам остаје четрнаест.

Оба ока се напунише сузама. На дугом лепом носићу појавио се зној. Јадна девојчица!

− Узела сам само једном – рече она дрхтавим гласом. – Од Ваше супруге узела сам три рубље. Више нисам узимала.

− Јел? Пази, молим те, то код мене није записано! Четрнаест мање три, остаје једанаест. Ево Вам Ваш новац, драга! Три, три, три, један и један. Изволите!

И ја јој дадох једанаест рубаља. Она их узе и дрхтавим прстићима гурне их у џеп.

− Мерси – прошапта.

Скочих и почех да шетам по соби. Обузео ме бес.

− На чему мерси? − упитах.

− На новцу.

− Па ја сам Вас покрао, до ђавола, опљачкао! Ама, украо сам Вам! На чему онда мерси?

− На другим местима ми уопште нису плаћали...

− Нису плаћали? Паметно! Нашалио сам се с Вама, дао сам Вам сурову лекцију. Даћу Вам свих Ваших осамдесет! Ево у коверти су спремљене за Вас! Али зар се може бити такав пекмез? Зашто се не буните? Зашто ћутите? Зар се на овоме свету може живети да се не покажу зуби? Зар се може бити такав мекушац.

Она се кисело осмехну и ја на њеном лицу прочитах: „Може!“

Замолио сам је за опроштај због сурове лекције и дао јој, на њено велико чуђење, свих осамдесет. Бојажљиво се захвалила и изашла. Погледах за њом и помислих: лако је бити силан у овоме свету!”

 

Антон Павлович Чехов

 

Да васкрсну душе наше

Христос васкрсе!
Ваистину васкрсе!
 
 
 

Молитва (1913)

Велики Боже Истине и Правде,

Који ме диже из гнуснога кала,

У крви огањ, у руци мач даде,

И рече: "Пркоси вихорима зала!"

 

Боже, који си у простор бескрајни

Дао ми свијет, који не зна нико,

У душу моју унио луч сјајни

И на болове ме и страдања свик'о...

 

Дај ми у срцу кап твоје милости

И стишај буру подивљале ћуди:

Да могу праштат гоњења и злости,

И цио свијет пригрлит на груди...

 

Алекса Шантић

 

Бојите ли се старости свог родитеља

“Постоји пауза у породичној историји, гдје се године гомилају и преклапају и природни поредак нема смисла. То је када син постане отац свога оца.

Тада отац остари и почиње да се губи, полако као магла...

То је када један од родитеља, који су те чврсто држали за руку кад си био мали, не жели више бити сам.

То је када отац, некад чврст и непобједив, постане слаб и двапут удахне прије него устане.

То је када отац, који је некада заповиједао, данас само уздише, стење и тражи гдје су врата и прозор и све му је сада далеко.

То је када један од бивших вољних, марљивих родитеља не успијева да се обуче и не сјети се да узме лијекове.

А ми, дјеца, нећемо учинити ништа осим прихватити да смо одговорни за тај живот.

Тај што нам је дао живот зависи од нас, да умре у миру.

Свако дијете је отац очеве смрти. Можда је чудна старост оца и мајке, као посљедњи напор. Наше посљедње појављивање. Прилика да вратимо бригу и љубав која нам је пружана деценијама.

И баш када смо прилагодили наш дом за бригу о нашој дјеци, блокирали утичнице, инсталирали играонице, сада ћемо промијенити изглед намјештаја за наше родитеље.

Прва трансформација се одвија у купатилу. Ми ћемо бити родитељи наших родитеља који ће сада ставити рукохват у каду. Јер туш, једноставан и освјежавајући, сада је олуја за старе ноге наших чувара.

Не можемо их ускоро оставити.

Кућа онога ко брине о родитељима имаће рукохвате на зидовима. И наше руке ће се испружити у облику рукохвата.

Остарити значи држати се за предмете, старење је заправо пењање уз степенице без степеница. Бићемо странци у сопственом дому. Сваки детаљ ћемо посматрати са страхом и незнањем, са сумњом и бригом.

Бићемо фрустрирани архитекти, дизајнери, инжењери.

Како нисмо очекивали да се наши родитељи разболе и требају нас. Жалићемо за каучима, киповима и спиралним степеницама. Жалит ћемо због свих препрека и тепиха.

Благо оном сину који је отац свога оца прије смрти, а тешко оном који се само појави на сахрани и не опрашта се сваки дан.

Мој пријатељ Јозеф Клејн је пратио оца до

његових посљедњих минута. У болници, сестра је покушавала да га подигне са кревета на носила, покушавајући да промијени постељину када је Џо викнуо са столице:

- Дај да ти помогнем.

Устао је и по први пут узео тату у крило. Ставио је његово лице на своје груди, узео га за рамена. Оца му је обузео канцер, од њега је остао само мали, наборани, крхки, дрхтави старац. Грлио га је дуго, као он њега у дјетињству, у неком добром времену. Бесконачно вријеме.

Љуљао је свог тату с једне стране на другу и мазио га. Смирујући се пред оцем, тихо је рекао:

- Овдје сам, овдје сам тата!

Оно што отац жели чути на крају свог живота је да је његов син ту."

 

(Карлос Фуентес)

 

Који лије и чисти сребро

Једном је постојала група побожних жена које су заједно читале и разговарале о Светописамским текстовима. И тако су стигле до књиге пророка Малахије. Док су читале треће поглавље, наишле су на стих који каже: "И сешће као Онај који лије и чисти сребро...." Једна од жена се понудила да сазна о процесу рафинисања сребра и да свима исприча своје искуство следећи пут.

Те недеље је та жена позвала златара и заказала састанак да га посматра на послу. Није споменула ништа о разлозима свог интересовања, осим радозналости да гледа процес рафинисања сребра. Гледала је златара како држи комад сребра изнад ватре и пушта га да се загреје. Објаснио јој је да је у преради сребра потребно држати сребро усред ватре, где су пламенови били најтоплији, како би се спалиле све нечистоће.

Жена је размишљала о томе да нас Бог држи на тако врућем месту - а онда је поново размишљала о стиху, „који лије и чисти сребро....". Питала је златара да ли је истина да мора да седи тамо испред ватре све време док се сребро прерађује. Човек јој је одговорио “да” и објаснио да не само да мора да седи и држи сребро, већ мора да држи поглед на сребру све време док је било у пламену. Ако би сребро било остављено на тренутак предуго у пламену, било би оштећено.

Жена је на тренутак ћутала. Затим је упитала златара: "Како знате када је сребро потпуно прочишћено?"

Насмешио јој се и одговорио: "Ох, то је лако. Кад видим свој лик у њему. "

Ако данас осећаш топлину ватре овог света, само запамти да те Бог Отац држи и сконцентрисано те посматра, све док се Његов Свети Лик у нама не пројави!

 

Кад продајемо кућу

Кад продајемо кућу,

како да знамо колико она вреди?

У плочицама, у арматури, у греди.

У слепим зидовима где отац оседи,

кад продајемо кућу, шта заправо у њој вреди?

Онај лежај у соби, где још видим отиснуто тело деде,

и празну трпезарију, где сви мртви седе.

И стаклено око прозора што гледа на реку.

Запамти, кад дрво руше

тад и хлад секу.

И бели паркет на ком је моја сестра научила ход,

ја гледам њено детињство, а ти само под.

Кад продајемо кућу, ми продајемо и улицу,

и дајемо оглас

ко да дајемо умрлицу.

Кад продајемо кућу,

како да знамо колико она вреди?

Понајмање у плочицама, арматури, греди.

 

КОСТА КОСОВАЦ

 

Никада довољно

 
 
 Никада довољно

Покушавам да задржим дах

пусти нека остане овако

не могу да зауставим овај тренутак

одустао си од снова са мном

постајеш гласнији сада

чујеш ли како одјекује ?

узми ме за руку

хоћеш ли да поделиш ово са мном ?

јер драги без тебе

 

сав сјај хиљаду рефлектора

све звезде које смо крали са ноћног неба

никада неће бити довољни

куле од злата још увек су премалене

ове руке могу држати свет али оне

никада неће бити довољне

никада неће бити довољне

 

за мене

никада, никада

никада, никада

никада, за мене

никада довољне

никада довољне

никада довољне

за мене

за мене

за мене

 

сав сјај хиљаду рефлектора

све звезде које смо крали са ноћног неба

никада неће бити довољни

куле од злата још увек су премалене

ове руке могу држати свет али оне

никада неће бити довољне

никада неће бити довољне

 

за мене

никада, никада

никада, никада

никада, за мене

никада довољне

никада, никада

никада довољне

никада, никада

никада довољне

за мене

за мене

за мене

за мене

 

Превод: Божидар Јевтић

 

Боја пелена и пој канаринаца

"Не чине костур друштва философи, него љубитељи канаринаца и скупљачи марака."

 

"„А сад донесите децу.“

Оне журно изиђоше из собе и вратише се кроз минут-два, свака је гурала по једна колица на четири спрата, ограђена жичаном мрежом и натоварена осмомесечним бебама које су све биле потпуно једнаке (једна иста група Бокановски, очигледно) и све (пошто је њихова каста била Делта) одевене у сивомаслинасто.

„Ставите их на под.“

Децу истоварише.

„Сад их окрените да виде цвеће и књиге.“

Окренуте, бебе сместа ућуташе, а онда почеше да пузе према површинама јарких боја, према тим шареним и ведрим облицима који су их гледали с белих страница. Док су се примицале, из тренутног замрачења иза једног облака, појави се сунце. Руже плануше као да их је изненадна страст одједном осветлила изнутра; сјајне странице сликовница као да испуни неко ново и дубоко значење. Из редова беба које су пузале зачу се узбуђено пијукање, гугутање и цвркут задовољства.

Директор протрља руке. „Одлично!“ рече. „Ово је као поручено.“

Најокретнији пузавци већ беху стигли на циљ. Ручице су се несигурно пружале, дотицале, грабиле, круниле листиће преображених ружа, гужвале илустроване странице сликовница. Директор сачека да се све бебе занесу у свој радосни посао. Онда рече:

„Пазите добро“ и, подигавши руку, даде сигнал.

Главна неговатељица, која је стајала поред разводне табле на супротном крају сале, притисну једну полужицу.

Зачу се жестока експлозија. Поче да завија сирена, све продорније и продорније. Лудо зазвонише звона на узбуну.

Деца се тргоше, завришташе; лица су им била изобличена од страха.

„А сада“, заурла директор (бука је била загушена), „сада им ово тувимо у главу путем благог електричног удара.“

Он поново махну руком, а главна неговатељица притисну другу полужицу. Вриштање беба наједном доби нови тон. У оштрим грчевитим крицима које сад почеше да испуштају било је нечег очајничког, готово суманутог. Мала тела су им се грчила и кочила; удови се цимали као да их повлаче невидљиве жице.

„Можемо да пустимо струју у цео тај појас пода“, дрекну директор објашњавајући. „Но, доста је и оволико“, и он даде знак болничарки.

Експлозије умукнуше, звона престадоше да звоне, урлик сирена замуче, тон по тон. Тела која су се кочила и трзала опустише се, а малопређашња писка и цик малих манијака нарасте још једном у нормалну дреку обичног ужаса.

„Сад им поново понудите цвеће и књиге.“

Неговатељице послушаше; али чим им се руже принесоше, чим им поглед паде на ведре слике цица-мица, вау-вау и у шумици зеке, бебе се престрашено повукоше; дрека наједном постаде гласнија.

„Посматрајте“, тријумфовао је директор, „посматрајте.“

Књиге и продорна бука, цвеће и електрични удари—ови парови су у детињој свести већ били повезани; а после две стотине поновљених лекција, истих или сличних, биће нераскидиво спојени. Што човек сједини, природа је немоћна да растави.

„Рашће са ‘инстинктивном’—како су то психолози некад звали—мржњом према књигама и цвећу. С неизменљиво условљеним рефлексима. Целог ће живота бити безбедни од књига и ботанике.“ Директор се окрете сестрама. „Однесите их.“

Оне натоварише на колица децу у сивомаслинастим пеленама, која су и даље плакала, и одвезоше их; за њима остаде мирис прокислог млека и тишина, више него добродошла.

Један студент подиже два прста; он је сасвим лепо схватао зашто се нижим кастама не сме допустити да време које припада Заједници траће на књиге и да би увек постојала опасност да прочитају нешто што би им непожељно могло пореметити неке рефлексе, али ипак… па ето, није могао да схвати зашто цвеће. Зашто настојати на томе да се Делтама психолошки онемогући да воле цвеће?

Д. Ц. стрпљиво објасни ствар. То што се деца терају да вриште чим виде ружу, има своје разлоге у вишој привредној политици. Не тако давно (пре једног века или тако нешто), Гаме, Делте, чак и Епсилони, били су обрађивани тако да заволе цвеће—цвеће посебно, а природу уопште. Сврха која се тиме желела постићи је била: навести их да иду у природу кад год им се пружи прилика и тако их нагнати да користе саобраћајне услуге.

„А зар их нису користили?“ упита студент.

„И те како“, одговори Д. Ц. „Али ништа сем тога.“

Јаглике и пејзажи, истаче он, имају један велики недостатак: бесплатни су. Љубав према природи не даје посла ниједној фабрици. Стога је било решено да се љубав према природи укине, макар у најнижим кастама, али да се задржи тенденција ка коришћењу саобраћајних услуга. Јер, наравно, било је неопходно потребно да они и даље одлазе у природу, макар је и мрзели. Проблем је, дакле, био у томе да се изнађе повод за коришћење саобраћајних услуга који би био економски здравији од голе љубави према јагликама и пејзажима.И пронађен је.

„Обрађујемо масе да мрзе природу“, закључи директор. „Али паралелно с тим, обрађујемо их да воле све спортове под ведрим небом. У исто време, удесили смо да бављење сваким од тих спортова повлачи употребу компликованих справа. И тако сад они постају потрошачи како индустријске робе, тако и саобраћајних услуга. Отуда ови електрични удари.“

„Сад ми је јасно“, рече студент и ућута, ван себе од дивљења.

 

"Врли нови свет"

 

Мати Пресвета

Премијерно!
 
 
 

У тамној ноћи

 
 
 
 

В темную нічку 

Над Вифлеємом 

Ясна зоря зійшла,

Світом землю покрила 

Пречиста Діва, Свята Невіста 

В Вертепi бідному

Синочка зродила

 

Приспів : 

Спи, Ісусе, спи, маленький , 

Спи, Ти, зіронька, Моя .

Твою долю, Мій миленький

 

Тобі співаю Я

 

Ніжно цілувала, 

Пеленою вкрила 

Поклала спати, 

'Тихо пісню завела:

"Виростеш,Ти,Синку,

Станеш Ти дорослим,

У світі підеш , Дитиночка Моя"

 

Приспів: Спи, Ісусе...

 

Любов Господню

І Божу правду 

Ти, світом віри, людям своїм поенесеш,

Правда буде жити,

Гріха окови розіб'є

А на Голгофи 

Умре Дитятко моє

 

Приспів : Спи, Ісусе, спи, маленький, 

Спи, Ти, зірочко моя 

Твою долю,мій миленький

Тобі співаю я

 

Спи, Ісусе, спи, маленький,

Спи,Ти, мій рожевий цвіт 

І з надією на Тебе 

Дивится увесь світ.

 

Нове репризе

Ко је, тада младим надреалистима, писао сценарио свих наших будућности?
 
 
 
Топ Листа Надреалиста - Нова година  1991-92.