[ Лепота живота ] 04 Јул, 2017 22:41
 
 
[ Музичка кутијица ] 28 Јун, 2017 15:52
 
Срећан нам Видовдан, браћо и сестре!
 
 
[ Генерална ] 25 Јун, 2017 21:20

Од скора енглеске серије и филмове гледам из једног сасвим другог угла и разлога. Наиме, што их више гледам, све више уочавам са колико тананости нам намећу неку страну реалност, потпуно страну и нама и самим Енглезима (видим то по коментарима) и као да већ то није довољно већ видите и где одређени центри моћи воде овај свет. Да не причамо да су опседнути појмом смрти, па све одише спиритизмом, а онда и лешевима, те детективима: прво убијају као лудаци, а онда решавају као детективи (не полиција) генијалци. И тих детектива има наваздан, чак и међу домаћицама, проститукама, водоинсталатерима - чудо једно. Једна од новијих, а у складу са феминизмом који се полако уводи, је и серија где је жена детектив, а коју сва полиција зове - мама!?!

А њиховим хумористичним серијама прилазим са још више озбиљности. Тако кренух да гледам неку серију о викару, мислећи да је старо, па можда и буде нечег паметног, кад оно таман оно што се дешава најпре са њиховом црквом, јелте, па редом: викар је женско! И не само да је женско, већ то она ко непомјаник цитира Свето писмо, а сва у црвено обучена као блудница, премазана мастима и подгојена. Успела сам да погледам само ту прву епизоду, даље ми је било испод части, али само због једне занимљивости. Тај њихов као црквени одбор састављен је од једнаких хуља и пробисвета, али им се не допада женски викар (јер им квари "углед", а могуће и бизнис). И главни, из протеста, зове бискупа да се жали на ту појаву, али му се с друге стране жице јавља секретар, који му саопштава да је бискуп тренутно на Блиском Истоку. Овај се томе зачуди и упита због чега кад су тамо све муслимани. Секретар одговара да има и хришћана. Председник упита колико, а секретар ће: "Двадесет и пет милиона." Председник се поново чуди: "Толико!? Више него у Енглеској!" Сад секретар пита колико више, а председник ће: "Па двадесет пет милиона више!".

Нема, хришћанима кроз срце земља све више расте... Онако како је уметник једне године по лицу лепог младића сликао лик Христов, а коју годину касније, по лику тог сад страшћу смореног младића-старца - и Јуду.

 

[ Генерална ] 24 Јун, 2017 21:58

 

Режија: Андреј Тарковскиј
У овом филму, урађеном по мотивима приче браће Стугацки „Пикник поред пута“, радња се дешава у некој забрањеној Зони, где по гласинама, постоји соба у којој се испуњавају све жеље. Ка тој соби упутили су се познати Писац и поштовани Професор, сваки са својим разлозима, о којима један другом не говоре. А туда их води Сталкер „водич кроз Зону“, за кога се споре да ли је луд или је проповедник неке нове вере.

 

Филм са преводом можете погледати овде

[ Генерална ] 22 Јун, 2017 14:43

Са новим законима наметнутим са запада, сад ће се буџет пунити продајом наше деце, органа, проституцијом и отмицом беба. Емисија "Економија у пракси" водитеља Драгана Радовића и његовог госта Ивана Миљковића говори о вези између отмице беба и економије.

 

 

[ Генерална ] 11 Јун, 2017 20:34

Артјом је цењени архитекта који се спрема да склопи уносан уговор са Немцима. Он живи раскошним животом: скупи аутомобили, елитни ресторани, девојка манекенка… Идила се завршава онда када Артјома службе безбедности помешају с опасним криминалцем који себе назива Змај. Змаја јури Интерпол, руски ФСБ, као и албански наркодилери с Косова и Метохије.

Торент и превод потражити на сајту

Руски филм 

 

[ Лепота живота ] 02 Јун, 2017 20:44
 
[ Непозната историја Срба... ] 31 Мај, 2017 09:03
 
 
[ Музичка кутијица ] 26 Мај, 2017 22:39
 
албум: Чекајући Есхатон 
песма: Машина
текст : Хаџи Никола Мијовић 
музика : Вељко Потпарић
аранжман: група ''ЕСХАТОН''
аудио продукција: Александар Ђорђић
видео продукција: Александар Карић


Машина

Поново преко воде црне ноћ ме вуче
у даљину...
Некада потпуно незнану, страну
и невину...

Одјекује топот челичног точка...
...зна да буди ме из сна...

…машина (што) злослутно котрља,
као и увек.
Гледам, равница се тетура...
Теби дижем своје руке!

Машина злослутно котрља...
Не бојим се муке. Желим је!

Још једном пустом улицом ходам,
успоравам...
Корак је тежак, али прија.
Не желим да се заустављам...

… (док) машина злослутно котрља,
као и увек,
осећам опет се тетурам.
Немоћне су моје руке!

Машина злослутно котрља…
Не желим звуке. Желим Те...

И кад на уморну усну
ми молитва дође, успоравам...
И отпевам…
Не желим да прође!

Машина злослутно котрља,
као и увек.
Не бојим се муке.
Теби дижем своје руке!

(Док) машина злослутно котрља,
не желим (ни) звуке...
Желим Те!

Званични сајт: http://eshaton.rs/?q=masina 
 
[ Музичка кутијица ] 26 Мај, 2017 20:38
 
[ Музичка кутијица ] 22 Мај, 2017 21:36
 
[ Генерална ] 10 Мај, 2017 00:06
 
 
[ Генерална ] 08 Мај, 2017 22:40

Вишак људи на планети (а притом је израчунато да цела популација планете у данашње време може да насели државу Тексас), дакле, од оних који су се преучили долази само из разлога нових технологија и тога да ће роботи преузети послове од људи. Нова технолошка револуција већ се дешава, а уз сваку револуцију иде и рат. Зато се пале ватре и људи држе у страху. Наслови новина су бомбастични, нарочито у Србији, па нас плаше неким ратом доле на југу, а ми, притом, не видимо ниједног човека да се сели, нити тенкове да долазе. А ако не упали то, онда нам прети епидемија богињама. За то време, јер ми размишљамо само да рата не буде, све ово треба, заправо, да нас натера да пристанемо на распродају земље, на повећање животних трошкова, на наше лагано нестајање. Но, о томе ће већ да одлучи Бог, а не људи, а радује вест да се Срби из света враћају у Србију и купују куће и земљу по српским селима. То је мудрији део нашег народа, који има очи да види будућност која се дешава, али ништа добро ни западу не обећава:

Дозвола за сервирање инсеката у ресторанима и продавницама

 Роботи ће изазвати незапосленост

 Чиповање радника у Шведској

 Банке Америке отварају испоставе без запослених

 Камиони без возача и 3,5 милиона људи остаје без посла

 Робот-бургери у ресторанима истерују раднике са посла

За то време студенти у Порторику, као новој америчкој колонији, демонстрирају против окупатора и Светске банке (али не као код нас да изађу у мирну шетњу, а на позив америчког амбасадора и МекКејна, помажући нашем калифу да потписује сумњиве споразуме и наставља да тргује Србијом (за време протеста је искључен наш телефонски сигнал на Космету), већ се озбиљно сукобљавају са полицијом). Кад то будемо видели да се дешава и код нас, и кад се окупатор именује, тад знајте да је почело... До тад не излазите на демонстрације! Оне су, овакве какве јесу, параван за лоша сценарија.

 

[ Лепота живота ] 06 Мај, 2017 20:43

 слика: http://school.orthpatr.ru/ajax-reader/nojs/225809

„Љубав никад не престаје...“ (1.Кор. 13,8)

Како је јадно слушати или читати мисли о рају и паклу и о томе да је у рају, наводно, добра клима, али у паклу добра екипа. Али, авај, да је то тако, зашто се нико не моли демонисаним за помоћ? Ја не знам да је иком неко помогао из пакла, али из рајских насеља, о да! Како тамо где нико ником не гледа лице може да буде добро? Па погледајте само људе око себе, који сем свога не виде лице ближњег, нити га занима, и биће вам одмах јасно како изгледа пакао, и да је то, заправо, стање душе. А рајске душе су увек насмејане, спремне да помогну и да подрже у сваком расту, како духовном, тако и сваком другом који се уз то додаје.

Када се упокојио мој отац, био је то шок за мене и прва смрт у блиској породици. Нисам се снашла са новим осећањима, али су мој дух и тело одреаговали на неуобичајен начин. Требало је времена да се то смири.

Кад је одлазила моја бака, са њом смо стигли и да се опростимо. Али ме је добри прота, видећи како плачем на вратима, опоменуо да не очајавам. На то сам му одговорила да ја не желим својом тугом да задржавам баку, која је, најзад, отишла мајци, оцу и сестрама у загрљај и којих је читав живот била жељна, већ плачем из разлога недостајања и захвалности због жртве којом ме је задужила; и не само мене, већ и свој српски народ (моја бака је, за време рата, ишла боса по снегу само да би била у болници и помагала рањенике, који су за њу имали само речи хвале и дивљења).

Али када се упокојила моја мајка, која никад није била болесна, није била на боловању и за коју ни лекари нису знали који је прави узрок њене смрти – ту сам већ морала да се борим са самољубљем и привезаности. Ми се пречесто везујемо за људе, а Господ жели да се вежемо за Њега, јер је Он једини који нам увек може помоћи, па и кад оду наши драги од нас. Истовремено, и наши родитељи и ми – сви смо деца Божија и свако у своје време бива позван, али нико не остаје напуштен.

Дакле, са одласком мајке, требало се борити, понајпре на духовној основи, са својим Ја. И док сам Богу приносила молитве за своје упокојене, било ми је важно да знам где су моји. Негде у половини четрдесетнице, једне ноћи кад легох уплакана да спавам, само што усних кад долази моја мајка у сан и говори ми: „Јецо, немој да плачеш, ја сам добро и овде сам са баком!“ Овде се тргох и од тог трена мој очај поче да узмиче. А молитве ме у излечењу крепише.

Након овако блиских уснућа мојих родитеља, брату и мени је остао празан стан. Нисмо хтели да га продајемо, а сва имовина коју наследисмо преписана је на брата. Између нас никад није било проблема око било чега, понајмање имовине. Не би било ни да су моји родитељи сами све преписали брату, или било коме – увек сам сматрала да имају право са својим да чине како им воља, а Господ се увек постара за сваког ко Му се моли.

Брат је водио бригу о наследству, па и о томе коме да изда стан. Али он није баш размишљао о свему, док сам ја бринула о једном, а то је да у стан дође породица православна, како би свештеник наставио о слави да долази. Станари су се ређали, и премда је стан очуван, чист, нису се из неког разлога дуго задржавали.

А једног дана дође код нас жена, мамина пријатељица, да пита може ли њена ћерка са унуком да дође у стан. Иначе, она је преузела на себе добровољно бригу да води рачуна о гробовима наших најмилијих и ми смо јој због тога веома захвални и поштујемо је много. Међутим, наш стан је двособан и изнајмљујемо га за 100 евра, а њима би одговарала цена од 70 евра. Била је и ћерка, али све је остало на разговору и „видећемо“. Те ноћи, након разговора са ћерком, пре него што легох на спавање помолих се пред иконама и позвах мајку да нам она помогне у разрешењу дилеме.

Како заспах, кад ето моје мајке у сну, сва у плавом, а лице јој такво да прво што сам помислила - сасвим свесна у сну да је мајка прешла на другу страну – како је заиста тачно да тамо сви имају тридесет и три године. Обрадовах се и одмах јој испричах за проблем који нас је снашао, да би ми мајка одговорила:

- Реци јој (маминој пријатељици) да смо јој захвални на свему што чини и да је то што чини хвале вредно.

Разумела сам да се то односило на женин труд у одржавању гробова.

Затим, сасвим се препуштајући њеној одлуци, упитах је овако:

- Добро, мајко, а шта кажеш: седамдесет или сто?

На то ми је мајка одговорила:

- Сто...

И истом је нестала.

Следећег дана сам то испричала брату и снајки, и ми смо поступили како нам је речено.

Шта се потом десило?

Једна породица, која долази у наш храм, и која је добила кућу на коришћење уз надокнаду, због неких пословних потеза газде морала је ту исту кућу да напусти. Они су чули да је наш стан празан и позвали су брата ради договора. Овако је човек рекао брату:

- Ми немамо намеру да купујемо ни стан, ни кућу, тако да бисмо стан користили на дуже време. Ја сам молер и нама цена од сто евра сасвим одговара.

И тако је стан населила православна породица, а наш добри прота нас све помиње на литургији.

А како на земљи, тако и на небу.

Амин.

 

За споменар причу је записала причалица.

 

 
 
 
[ Генерална ] 05 Мај, 2017 13:09

Зашто демократија не уважава појединца? Јер је њена крилатица: "кад је среда - петак је". Сјајна представа која разобличава демократију, која је, заправо, диктатура новца.