Верујемо ли сви у истог Бога
Давно је постало помодно мишљење, а данас наставља да се шири, да све религије говоре о једном истом Богу. Једном приликом сам чуо како нека проста жена расуђује о својим новим суседима из муслиманског Дагестана: «Они су такође верници, такође се моле, истини за вољу, на свој начин, не попут нас. Али шта има везе, Бог је свеједно исти – и код нас и код њих».
Сагласан сам са чињеницом да сви живимо у свету где су људи разних религиозних убеђења свакодневно у контакту, заједно раде или се једноставно возе истим аутобусом, живе у истом улазу, похађају исту школу. Верску традицију другог човека треба поштовати, али никако не смемо бити топлохладни према својој вери.
Хајде да поразмислимо о томе да ли све религије говоре о једном Богу? Не, само монотеистичке. Ако за пример узмемо скандинавску митологију или грчко-римску, приметићемо да тамо постоји прилично сложен пантеон богова. Ту нема ни говора о «једном богу». А ако говоримо о монотеистичким религијама – јудаизму, исламу и хришћанству, појављује се велико искушење да кажемо да верујемо у једног истог Бога, само Му се молимо и клањамо на различите начине, али да сва та овоземаљска разграничења немају значаја на небу.
И заиста, сваки ће се хришћанин, и сваки муслиман, и сваки јудеј сагласити са тврдњом да је Бог и Творац света – један. Друго је питање како Га ми себи представљамо? А све те три религије представљају Бога сасвим другачије.
Узмимо као пример да причамо о неком човеку. Нека то буде генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутерес. Неко каже: «То је седамдесетогодишњи мушкарац, седе косе, средњег раста и гојазан». Други међутим тврди: «Ради се о витком, високом, четрдесетогодишњаку». Да ли ми говоримо о истом човеку? Да. Али први човек га описује на један начин, а други потпуно различито. Логика налаже да је један од њих у праву, а други у криву. Али лако је доћи до истине када говоримо о човеку. Укуцај његово име у интернет претраживач и добићеш све податке о њему.
Када говоримо о својствима Бога то је теже проверити. Ми ћемо другачије говорити о Богу од муслимана и јудеја. И то није неважно размимоилажење у мишљењу, питање је следеће: да ли ћемо препознати Бога, када се нађемо лице у лице са Њим, или не?
Можемо навести овакав пример: решили смо да подигнемо одређени објекат и саветујемо се са грађевинцима. Неко из њих тврди да опека марке 75, такве и такве дебљине, не одговара изградњи високог здања, а други пак каже да је опека такве марке десет пута издржљивија и да сасвим одговара потребама датог пројекта. Ко је у праву, а ко не? Ако будемо градили објекат полазећи од нетачних ставова о својствима потребног грађевинског материјала: опеке, бетона, металне конструкције и тако даље, зграда ће се срушити и ми ћемо настрадати. Уколико сачинимо правилан прорачун, здање ће се чврсто држати.
Много је озбиљније питање када говоримо о Господу, јер смо позвани да подражавамо Њему и Његовим одликама. С тим се слажу и муслимани, и јудеји. Али ако ми различито представљамо те одлике, тежићемо различитим циљевима. Муслимани и јудеји доживљавају Бога на различит начин. Чак и католици и протестанти другачије говоре о Богу од православаца.
Разлози за прекид евхаристијског општења са католицима, као и са свим другим јеретицима с којима је својевремено Црква прекинула односе, своде се на то да је Црква оличена у Светим оцима и Васељенским саборима сматрала да су лажни погледи на Бога недопустиви, јер ће неминовно довести до катастрофе у сфери духовног живота и постати препрека на путу спасења.
Неко би рекао, шта то има везе? Живи како ти савест налаже, моли се Богу како умеш. Али ствар је у томе да ако човек просто покушава да направи прве кораке према Богу: да живи по савести, да не шкоди ближњима, ако почиње да се учи молитви и тако даље, онда ће судећи по свим тим карактеристикама православци личити и на католике, и на протестанте. Ипак, што се озбиљније односимо према духовном животу, што дубље проничемо у практику аскезе, у догмате вере, то ће се разлике међу нама увећавати.
Условно говорећи, они православци који тек понекад свраћају у цркву, који се не моле код куће, не придржавају се поста и причешћују се можда једном годишње, практично се не разликују од католика који исто тако поступају. Али, на пример, православни монах аскета и монах аскета католик се већ много више разликују – и у својим поступцима, подвизима, односом према Богу. А католички и православни свеци се кардинално разликују једни од других. Ако погледамо чему позива Фрања Асишки, а чему Преподобни Серафим Саровски, схватићемо да се ти позиви уопште не поклапају.
Фрања Асишки је покушао да се уподоби Христу у спољашњем смислу. На пример, он је, као и Христос, покушао да ништа не једе четрдесет дана, али је желевши да демонстрира скрушеност, појео пола просфоре. Он је жудео за тиме да претрпи све муке као и Христос. Одрекао се богатства – постоји чак и фреска «Женидба Фрање и Бедноће», једне жгољаве и веома непривлачне даме. Али суштина није у одсуству или присуству богатства – спасава се само кроз сједињење са Христом. А да би се човек сјединио са Христом, неопходно је да се Њему уподоби. И ту видимо велику разлику између Серафима Саровског и Фрање Асишког.
Сетимо се најпознатијег подвига Преподобног Серафима, када је он хиљаду дана и ноћи стајао на камену и молио се: «Боже, милостив буди мени грешноме». Он је видео своју греховност, да не одговара идеалу који нам је задао Христос. И појмивши тај свој пад, он се молио само за милост Божију. С друге стране, Фрања је тврдио да нема ниједног греха који није искупио исповешћу и покајањем. У животопису Фрање Асишког наведено је да га је Христос после смрти сусрео и одвео Богу Оцу, а Отац се на тренутак збунио и није могао да разазна ко је од њих двојице син по природи, а ко по благодати. Преподобни Серафим се не би усудио да каже да нема ниједан грех, када је хиљаду дана и ноћи молио Господа да му опрости грехе.
Морамо разумети на шта треба да се угледамо у овом животу. Избор Фрање Асишког, или Томе Кемпинског, или Игнација Лојоле и њихов начин подражавања Христу су неприхватљиви за православног подвижника. То се тиче разлике између католичанства и православља.
Протестантизам већ у много већој мери одступа од православног поимања Бога, а ислам и јудаизам су јако далеко од њега. Стога је немогуће говорити о једном истом Богу у разним религијама. Да, Бог је један. Ако кажемо муслиманима: «Молимо се Богу који је створио овај свет», они ће бити сагласни са нама. Ако кажемо да је то Бог Аврама, Исака, Јакова, они ће нас разумети. Али када дођемо до конкретних својстава или карактеристика Бога, ту ћемо се већ разићи са муслиманима.
Њихов опис Алаха потпуно се разликује од нашег описа Бога. И ту већ никако не можемо са њима говорити о Јединственом Богу. То ће бити иста ситуација као са генералним секретаром УН-а. Једни ће га себи представљати као пуначког старца, средњег раста, а други ће га доживети у складу са својим описом. И ако им се укаже прилика да се сретну са тим човеком, ко ће га из те двојице препознати? Тако ћемо и ми препознати Бога, ако будемо имали правилну представу о Њему, јер смо управо Њему стремили цео свој живот и Њему обратили сву нашу љубав, па и макар смо на том путу доживљавали и падове.
Митрополит Калушки и Боровски Климент
српска.православие.ру
О неједнакости међу људима
О неједнакости међу људима у овом свету руски философ Николај Берђајев је написао умну књигу „Философија неједнакости.“ Он је о теми неједнакости писао, јер су у прошлом (20. веку) веку владали и нацисти и комунисти, а и једни и други су тврдили да ће увести једнакост међу људе. Наравно, нацисти су говорили да ће бити једнакост свих Немаца који ће да владају светом, а комунисти су говорили да ће комунистичка интернационала увести једнакост на целом свету.
Али, једнакост међу људима је немогућа, пошто је Бог створио људе различитима и неједнакима.
Ако направимо пресек кроз људско друштво, видећемо да има четири спрата неједнакости.
Први, најнижи спрат је економска неједнакост: имамо богатог, средњег и сиромашног.
Други спрат је естетска неједнакост: један је леп, други је осредњи, а трећи ружан.
Трећи спрат је умна неједнакост: ту се налазе геније, осредњи и идиот.
Четврти спрат је неједнакост по вери и делима: ту је светац, млаки и немарни.
Сада да говоримо само о прва три спрата. Једнакост постоји само одозго: Бог једнако воли и генија и осредњег и идиота. И лепог и ружног. И богатог и сиромашног.
На сваком спрату постоји одговорност према броју талената. Коме је дато више талената од њега се више тражи. Геније са десет, има да створи још десет, да би ушао у Рај. Средњи са пет, само још пет. А идиот са једним талентом је као безазлено дете. И он има главни таленат, а то је несебична љубав. Њоме он улази у Рај.
За најнижи спрат Господ је рекао: „Тешко је богатоме ући у Царство Небеско“, што значи да је већини сиромаха лакше. Али, рекао је и богаташима, ако дају милостињу, да и они могу бити спасени.
Други спрат је много болнија естетска неједнакост. Рецимо, једна девојка из породице америчког милионера или ћерка једног комунистичког диктатора, ако се она родила гурава и ружна, а заљуби се у лепога момка, њој не решава ни капитализам ни комунизам њену трагедију неузвраћене љубави.
На том спрату њој Христос говори (као некада слепорођеноме): „Нити су родитељи твоји криви, а ни ти што си се таква родила, него да се на теби јави слава Божија“. Лепо тело један таленат који је дат лепотици да се уда за лепога момка, па да рађају лепу децу.
Међутим, ако та лепотица не умножава свој таленат кроз рађање деце, него продаје своје тело као блудница, она ће да васкрсне ружна (уколико се не покаје).
А ти, која имаш ружно тело, ти гледај да сачуваш лепоту душе и да будеш тајна монахиња. А знај да има и међу лепотицама оних које се заљубе у Бога, па су напустиле овај свет и постале монахиње, мада су могле да се удају.
Ти, која немаш дар телесне лепоте, треба да будеш тајна калуђерица, да чуваш лепоту твоје душе, па ћеш васкрснути у лепом телу. А разрешена си Божије заповести да рађаш децу. Тако Господ ружној девојци даје перспективу вечнога живота. То не може дати ни философија овога света, нити козметичка хирургија.
На трећем спрату имамо случај неједнакости Моцарта и Салијерија. Идиот не зна да је идиот, међутим медиокритет завиди генију. То су паклене муке…
Зато Христос, на том трећем спрату каже: „Геније коме сам дао десет талената, мора ми вратити још толико“. Средњем каже: „Ти уради колико можеш.
Међутим у дан васкрсења мртвих, и средњи и идиот васкрсавају једнаки са генијем. Значи, једнакост међу људима ће бити тек после општег васкрсења.
Зато једнакост у Цркви значи једнакост у величанству синова Божијих.
Напротив, код атеиста, једнакост је у нискости да су сви једнаки у смраду гроба.
У овоме свету нема једнакости. А у Царству Божијем једнакост је у томе да сви имају једнаке дарове и имају могућност да их, онда, умножавају даље.
Син Божји је наредио нама једну наизглед немогућу ствар. Он је рекао: „Будите савршени као Отац ваш Небески!“ А Отац наш Небески је бескрајно савршен, непостизиво савршен.
И у Рају ми стално имамо да растемо из једног степена мудрости у још већи степен мудрости. Из једног степена љубави у још већу огњевитост љубави. Из једног степена лепоте у још већу лепоту.
Неверници нас често питају: „Па шта ћете ви радити тамо у Рају, када будете бесмртни и вечни?“ Они као мисле да ће у Рају бити досадно. Не, драги мој, то ће бити вечни раст из једног степена славе у још већи степен славе, у смислу све већег и бескрајног упијања у себе нестворених Божанских енергија.
У наш ум ући ће још више од Христовог Свезнања Божанског. Из његових очију ући ће у наше очи још више од Његове богочовечанске Лепоте…
Природан је, дакле, само свети човек. Најсветији, до бескрајног савршенства је Богочовек Исус Христос.
Када свештеник у Литургији уздиже Свети Агнец и возглашава: „Светиње Светима!“, у том Телу Богочовека су две светиње: Светиња створена – Његово пречисто Тело и Светиња нестворена – Божанске Енергије у Његовом Телу.
У возгласу се, дакле, каже: „Светиње треба дати Светима.“ А ко су ти (призвани) Свети? То су православни Христијани.
Из књиге: Владика Данило Крстић
Светлосник Божије лепоте – списи, беседе, разговори
Објављено у издању ИИУ ”Светигора” 2015. године
https://mitropolija.com/2025/10/17/vladika-danilo-krstic-o-nejednakosti-medju-ljudima/
Срби и партије, саборност и поделе
Господе Велики и Силни
Који си небо и земљу створио
и човека као Икону Своју,
да напредује и усавршава се
у богопознању и човекољубљу,
и уподоби се Теби Створитељу,
како би вечно живели
у заједници савршене
Божанске љубави
у векове векова
Амин
Зашто сам овај текст почео молитвом? Па како другачије? Данас једино молитва има смисла, јер искрена и снажна молитва може чудеса чинити, као што је то било од апостолских времена до данас. Поред молитве треба да чинимо и оно што сами можемо, на шта нас свети Апостол Павле позива, али и свети Оци и учитељи Цркве. У наше време је о томе највише говорио Патријарх Павле поучавајући да ми треба да чинимо што је до нас, а Бог ће остало, али да при томе "будемо људи". Ове речи да - "будемо људи" је поука са свитка, где јој је заиста и место.
Рачунајући на молитву, али и на сопствени рад и труд, можемо учинити неко добро. Сада конкретно мислим на добро за наш народ у Републици Српској. Ево ових дана смо посетили председника Републике Српске Милорада Додика са нашим Патријархом Порфиријем. Били смо код њега не ради политике, него да га посетимо као човека, да узмемо учешћа у његовој невољи и људској драми. Неки ће људи ову посету видети само страначки и политички, али ја кажем и тврдим ово што сам рекао. Данас се често заборавља људскост и човечност, и у свему се види политика, али то је проблем нашега времена.
Пошто се дотакох речи странка и партија, покушаћу нешто о њима да кажем. По мом најдубљем уверењу партије су рак-рана нашег српског друштва. Смела тврдња, али се надам да ћу у даљем тексту успети то и да објасним. Уколико желимо да кажемо нешто о партијском живота код Срба, посебно овде у Републици Српској, морамо неизоставно подсетити наше читаоце на деловање "високог представника Аустро-Угарске монархије 19-ог века Бењамина Калаја". Без њега је немогуће разумети феномен партија у Републици Српској. Недавно смо у нашој Епархији објавили књигу "Бењамин Калај и његово зло доба". Књига није велика по обиму, али сматрамо да је врло значајна, јер је Калај појава која се ретко у историји сусреће. Био је аустроугарски дипломата, психолог, етнолог и ко зна шта још, али се зна да је све што је радио - било против Срба и то у свим областима друштвеног, културног и политичког живота. Њега и његово деловање су нажалост многи данас заборавили, али ево, користимо прилику да их сада подсетимо.
Шта је радио Калај? Калајисао. Кога је калајисао? Србе. Познато је да је ишао на све скупове Срба, свадбе, сахране, и на све врсте политичких окупљања. Проучавао је психологију нашег народа и у њој тражио слабе тачке, јер је непрестано био руковођен идејом како овај непокорни српски народ победити и уништити. То је била суштина његовог калајисања. Оно што бих сада посебно нагласио, а веома је карактеристично за Калајево деловање, је чињеница да је он спознао да су Срби јаке личности и отуда је говорио: - Морамо их што више у партије делити. Тако ће бити много слабији и лакше ћемо њима управљати. Познато је да партијске поделе у сваком друштву изазивају непрестане унутрашње сукобе и ослабљују га.
Недавно смо дошли до запањујућег податка, да у Републици Српској, тј. у Бања Луци, има регистровано ни мање ни више него 35 политичких партија. То је за веровати или не. Ову чињеницу, и постојање толиког броја партија овде код нас, не можемо одвојити од личности и деловања, по злу чувеног - Бењамина Калаја, управо зачетника идеје многобројних партија код Срба.
Наш просечни Србин данас ће тешко довести ове две ствари у везу, Калаја и ових 35 политичких партија, али морамо им покушати помоћи да то схвате. Ево да упоредимо и видимо колико у другим државама има регистрованих партија. Недавно су били избори у Америци, а и врапци на грани знају да у тој земљи од 300 милиона људи, постоје само две партије - Републиканци и Демократе. Паметном доста, рекло би се. У европским земљама (Немачка, Француска и др.) је слична ситуација. Код њих постоје 4 или 5 значајнијих партија, не више, и оне се смењују на власти.
Можда ће се неко упитати зашто се ја као епископ Српске Цркве уопште бавим овим питањима. Прво због тога да покажемо да нико нема ексклузивно право да говори о овој теми било као појединац, било као организација. Рекао бих и следеће. Песници су увек говорили и писали о свему што се тиче живота, поготово о ономе у чему су видели опасност за друштво. Сви се сећамо речи народног песника: Све ме ране рода мога боле. Тако и мене ова рана боли, јер она уноси поделе и раздор и сукобе у само биће нашег народа. Моја жеља је да ту дубоку рану вином и уљем залијем да би се она исцелила. Само је то разлог и ништа друго.
Да наставимо и даље о партијама. По самом називу pars, partis - зна се да су партије нешто делимично, нецеловито, ограничено, подељено, нешто што уситњава, дели, раздробњава унутрашње биће једног народа (политичко, културно, национално и верско). Када се свему томе придода и чињеница да су модерне партије устројене на принципима секте, онда овај феномен задобија свој пуни смисао и указује на велики проблем партијског схватања живота. Свети владика Николај Жички и Охридски богомудро је говорио да ће партије уништити Србе и Србију. И ја лично мислим да смо близу таквог неславног краја. Ми Срби смо сада пред великом дилемом шта изабрати: партије или саборност, делимично или целовито, поделе или јединство, земаљско или небеско? Ако и даље останемо верни идеји многобројних партија Калаја, јасно је да нас то води у суноврат. То сви обични и добронамерни Срби виде и знају. Неко ће рећи, али се не питају. Нека се и не питају, али треба да знају и да се питају. Ми људи из Цркве смо увек за саборност и јединство, јер је то наш народ сачувало кроз историју, па је логично да томе идеалу и данас верни останемо.
Вратимо се опет проблему странака код нас у Републици Српској. Лично бих се радовао, када би се неко озбиљније позабавио овим проблемом, тј. мноштвом политичких партија у Републици Српској. Оне су по логици ствари један велики дестабилизујући фактор српскога народа. По званичним подацима у Републици Српској живи око милион Срба, али не заборавимо и 35 партија. Постојање 35 партија би нанело штету и највећим државама света. Ми Срби морамо схватити да је ове многобројне партије посејао и засадио, бар теоријски, "наш велики, доказани пријатељ - Калај", и ми се убисмо у овом тексту то доказујући. Ако овај наш текст не донесе никаквог плода - остаће глас вапијућег у пустињи. Међутим, ја сам ипак оптимиста, јер сам разговорао са многим председницима општина, начелницима и градоначелницима. Сви су они показали интересовање за овај проблем, и то да су спремни помоћи у његовом решавању.
Наравно, није једини проблем у Републици Српској велики број партија. Има и других, вероватно већих и важнијих. Ми смо поменули овај, зато што као пастири Цркве имамо духовну одговорност за целовитост нашега народа, његово национално, културно, политичко и верско биће. Црква је увек за целину, не за разбијеност и делове. Партије нажалост о свему томе поменутом не воде рачуна. Интереси, само интереси, као што је у вулгарном капитализму - профит и само профит. Црква у једној држави, у једном народу постоји као душа у телу, да то тело оживљава и спасава, чини га целовитим и одржава у животу. То је брига Цркве, не дневна политика и земаљско. Ако неки у деловању Цркве виде само ту земаљску димензију, то је њихов проблем. Црква у најширем смислу речи узето постоји у свету да овај свет спасава, не само један народ нити једну нацију. То је космичка димензија Цркве, која се огледа понекад и у њеном најмањем деловању у оквиру једног народа, па чак и једног храма или парохије. Црква је увек целовита и савршена - јер је мистичко Тело Христово. Савршена је и света је Савршеним и Светим - Спаситељем Исусом Христом, Коме нека је Слава, Част и Хвала у векове векова Амин.
Митрополит Фотије
(I део)
Наши теолози ослобођења
У ова наша последња времена, однекуд и изненада се код нас појавише - теолози ослобођења. Они из Латинске Америке?
Не, наши, са којима смо до јуче из исте здјеле јели. Када неки од њих одоше у бјели свијет, вратише се другачији, либерално оријентисани. Шта им је то либерално? Док ми то разумесмо да је то нешто слободарско, да неће да робују форми него да теже суштини... У традицији виде много митологије, Косово итд. У Светом писму кажу има много неразумљивих и нелогичних места. Зато они користе демитологизовано Свето писмо из библијско-критичке школе Бултмана и научника протестантско-католичке теологије. Једноставно, они открише нешто у белом свету што ми нисмо, иако смо понеки и били тамо, у том белом свету. И сада се чудом чудимо шта видимо и чујемо од њих. Интересантно је да они та своја сазнања имају потребу да објаве нашој широкој јавности, као да желе рећи: Морамо им говорити, да овај народ не би и даље остао слеп код очију и глух код ушију.
Колико ми о теологији ослобођења знамо јесте да је она настала после Другог Ватиканског концила, 1961/65. и да је то нешто везано за Католичку цркву и борбу у Латинској Америци за права сиромаха и бескућника. Теологија ослобођења има за циљ да потлачене и обесправљене у неком друштву ослободи. То је нека врста хришћанског социјализма или комунизма. Теолозима ослобођења нису стране ни револуције ни обојене револуције, ни преврати ни пучеви у држави, а све са циљем да би обесправљене ослободили (у Латинској Америци су то сиромаси, у другим државама то могу бити радници, сељаци или студенти, роднњо угрожене популације, или пак оне са посебним сексуалним оријентацијама, тј, било коју друштвену групу коју они могу сматрати угроженом). У ослобађању друштва и државе, као и верских заједница, или неких других чинилаца у друштву, они се држе провереног правила, да циљ оправдава средство, и стога немају никакву моралну дилему да ли је то што раде исправно. Све оне, било у држави или Цркви, који не разумеју њихову мисију теологије ослобођења - сматрају да их све треба на улици сменити и себе или друге теологе ослобођења на њихова места поставити, док коначно читаво то друштво не изведу из тунела и мрака на светлост либерализма и слободе.
Кад сам разговорао са нашим верницима, људима из Цркве, неки ме упиташе: Кога ће они код нас да ослобађају? Био сам затечен, нисам имао у први мах шта да кажем, али као што то и њихово опредељење каже - они су ту да ослобађају све и сваког ко то прихвата, било да су то људи из државе, било из Цркве. Нашим теолозима ослобођења колико видимо не одговарају ни једни ни други, нису по њиховој мери. По њима, у држави нема довољно слободе, а у Цркви можда још и мање. Нико се не бори за угрожене и потлачене, а у сваком друштву их има. Значи да код нас нема довољно социјалне осетљивости у друштву, а они су ту да нам на то указују и да нас све опомињу.
Што се тиче Цркве, ту су по правилу најдобронамернији критичари - од Синода преко Сабора до патријарха. Просто као да се питају: А ко ове људе постави на ова значајна места у Цркви, а ту смо требали бити ми - либерали, ми који све људе волимо и са свим религијама се молимо, ми који не робујемо нацијама ни српској митологији, Косову и Јадовну, ми који имамо осећај за прослављање празника других народа, и зато не треба да им славље реметимо помињањем Јасеновца. Наша мисија је месијанска. Ми желимо помоћи и Цркви и држави, свима, да се извуку из тих окова неслободе и конзервативизма (Црква), а Држава - недемократичности и властољубља. Много тога и више од наведенога, ови људи говоре, а већина их је завршила Православни богословски факултет, међутим ипак сматрају да жене могу бити рукополагане за свештенике. Такође сматрају да нам не требају ти канони који забрањују молитву са неправославнима, него да се можемо молити чак и са другим религијама, јер и они су људи који Бога траже. И много тога они уче, а већином супротно ономе што смо ми у своје време учили и научили студирајући на теолошким факултетима широм православног света.
Закључио бих ово кратко излагање речима Светог старца Порфирија Капсокаливита које нам је наш старац и владика често говорио, а односило се на речи Светог старца: Пазите ко вам долази да предаје на Богословски факултет, јер је за вас и вашу Цркву Богословски факултет веома значајан. Ваши свештеници треба да буду православни теолози и да као прави православни пастири ваш народ васпитавају и уче вери. Уколико не буде тако, ви сте у опасности да читаву Србију преплаве разни лажни учитељи и гуруи са Истока. Зато још једном кажем, морате пазити ко вам долази за предаваче и професоре на ваш Православни богословски факултет и да ли се на њему заиста изучава предањско и оптно богословље Православне цркве.
Митрополит Фотије
https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/8095.mitropolit-fotije---nasi-teolozi-oslobodenja-autorski-tekst-za-vecernje-novosti.html
У веку нихилизма
У наше време масовног одступања од хришћанства, свештеничко служење постаје све теже и теже. У свом стремљењу да људе извади из пакла сазданог њиховим противречним страстима, свештеник се непрестано сусреће са смрћу која их је оборила. И само осећање времена поприма чудан карактер: или је време мучно-отегнуто, или нестаје као да не постоји, будући да нема осмишљених тражења.
Људи се не могу разумети. Они су или слепи и „не знају шта раде“, или пате од духовног или интелектуалног далтонизма. Често ствари виде у дијаметрално супротном осветлењу, слично фотографском негативу… При том постаје сасвим немогуће сазнати шта је истинска реалност нечијег живота. У таквој ситуацији нема више места ни за какве речи. Човек и сам покрет свете љубави доживљава као нешто непријатељско; трпељиво смирење му изгледа као лицемерје; жеља да му се помогне – као средство ситног интереса. При томе је карактеристично да сам дух хришћанског непротивљења злу изазива код таквих људи неумерену дрскост; они вређају свештенике сасвим незаслужено болно; приписују им такве намере о којима ови нису ни помишљали; немилосрдно понижавајући, они их оптужују за гордост; целокупним својим ставом чине да је присуство свештеника немогуће, а истовремено га осуђују за избегавање контакта. И тако у недоглед...
(Архимандрит Софроније Сахаров)
Лењи коњ
Био један трговац, који је сваког дана носио вреће соли на пијацу. Натоварио би их на леђа коњу и послао га самог преко моста до купца са којим је сарађивао. Али коњ је био лењ и није волео то да ради. Једног дана, док је ишао преко моста, он се оклизнуо и пао у воду. Након извесног времена успе он да се докопа обале. И ту примети да су вреће са соли наједном постале лакше. Наравно, вода је натопила со и однела добар део са собом. Коњу се то свидело, те он то упамти. А код купца је вага показала знатно мању количину, што је трговца изненадило. Ништа не слутећи, он уради све исто и следећег дана. Међутим, и коњ понови своје клизање на мосту, што се и овог пута одрази на смањење тежине соли у врећама. И тако се то понављало још неколико дана, да би трговац, најпосле, решио да провери коња. Имао је шта и да види! Али мудар беше трговац, те идућег дана, уместо са соли, напуни вреће памуком. Кад је коњ пао у реку истог часа онај памук поче да упија воду, а овај се на једвите јаде дочепа обале. Тако је седео сав збуњен и задихан кад стиже трговац.
- Ја сам твој газда и ово је твој посао! Мој посао је напоран, али га волим. Не тражим изговоре, нити се користим триковима да варам друге или да избегавам рад. Морам те научити да ово никад не поновиш, нити да избегаваш посао.
Коњ је научио лекцију и никада више није избегавао посао.
Слободан превод приче са интернета
Срећна шума
(Ова басна нема наравоученије, већ срећан завршетак за све.)
У шуми се гради олимпијски стадион, чије радове надгледа медвед, који је и сам надгледан од већих зверки. Већ је и маскота у лику пингвина одабрана, али лији, као и вуку из комшилука, се то не допада: лији, јер није ни близу "колача", а вуку јер није територијално уклопљен. Како би осигурала своју позицију, лија најпре оде на разговор са вуком.
- Дај ми подршку да се изборим за свој део, па ће и теби да се исплати - рече му лија.
- У реду - сагласи се вук. - Али како ћеш то извести?
- Лако... Старији зечеви су извођачи радова; ја ћу преузети младе и направити побуну.
- Одлична идеја! - заурла вук злурадо.
И би тако. Она направи кампању против стадиона али - не и против медведа.
Наравно, ово поче медведу да смета, те он позва лисицу на разговор.
- Лијо, чему ово обданиште? - упита је.
- Види, брајко, ти правиш гозбу на коју не зовеш...
- А то ли је! - досети се медвед. - Ево, позвана си! Иди сад и склањај ми обданиште с очију!
Али лија не би била то што јесте да игра како други свира.
- Они су моја сигурица, не могу их се одрећи. Али могу ово: све док се мени даје мој део колача, то ће они бити измештани тамо где не сметају.
И сви су живели до краја живота.
Аутор: Јелена Јергић
Молитва за дете
Чувај, мили анђеле,
ово дете крај мене!
И, док спава,
нека сања:
по ливади како шета,
а пред њиме биље цвета,
док из траве цврчак свира
за лептира музицира;
све да ори,
Богом збори,
да се дете ту одмори,
и пронађе шта му треба
ово Божје парче неба.
Јелена Јергић
Вране, змија и шакал
Живела је на једном стаблу породица врана. Отац и мајка су били срећни гледајући птиће како расту. Али једног дана се у рупу на стаблу усели змија. Кад би родитељи отишли да набаве храну, змија би појела једно птиче. Родитељи су били неутешни. Размишљали су да се преселе. Исцрпивши све друге разлоге, остало им је још само да се са неким посаветују. И оду да потраже шакала. Он их је пажљиво саслушао и дао им и савет.
Наиме, недалеко од стабла била је прелепа плажа, где се у мору купала принцеза са пратњом и чуварима. При сваком сусрету са водом, принцеза би остављала накит на плажи. Тата врана је чекао свој тренутак и, чим је девојка запливала, он је зграбио њену огрлицу и полетео је према стаблу. За то време га је мама врана пратила са мале удаљености и притом је правила галаму како би их чувари пратили. Тако се и десило. Али кад су сви скупа стигли до стабла, тата врана баци огрлицу у змијску рупу. Наравно, чувари су са дугим штапом ухватили змију и усмртили је, што је породици врана причинило радост; мудрим саветом шакала решили су се непријатеља.
Наравоученије: када се осећамо слаби и немоћни, не треба да очајавамо, већ радије посегнимо за мудрошћу и интелигенцијом у борби са непријатељем.
Прича је са интернета, препричах је.
Нова унија
Година 2025. иде као пушка запета. Шта ће ова година донети? Многи најавише, неки пророковаше, а ствари се догађају и иду. А за нас је најзначајнија - најављена Пасхална унија између Рима и Цариграда, Латина и Грка.
Пасхална унија, шта је то? Често ме људи из народа питају за Пасхалну унију, нешто су начули па би да знају да ли је то нешто важно, нешто што је већ било у старини, или нешто ново. Одговорио сам им: - Да ново је, али и старо. Црква је била јединствена, Једна, Света, Саборна и Апостолска све до 1054. године. Те године ће доћи до разлаза између Рима и Цариграда, и поделе на Источно и Западно Хришћанство. То је била велика трагедија у животу Хришћанске Цркве. Да би потврдили своју одлуку, из Рима је латинска делегација дошла у Цариград и донела декрет о прекиду међуцрквеног општења и предала је анатеми Цариградску Цркву. То ће мало касније урадити и Цариградска Црква према Римској. Тако се хиљадугодишња заједница Хришћанске Цркве поделила на два дела - Исток и Запад, као што се завеса у Јерусалимском храму поцепала на двоје у време Христовог Распећа.
Од тада, па ево већ хиљаду година, Рим у црквеном смислу иде својим путем, нажалост путем силе и моћи, уподобљавајући се више традицији Римске империје него Ране Цркве. Одмах после црквене схизме 1054. године, римокатолички Запад, предвођен Римским папом, напушта своје јеванђелске символе, Крст и Јеванђеље и узима штит и мач у руке и креће у освајање остатка света. Папа покрећући наводно борбу против Ислама успут је нападао све православне земље које су му се нашле на путу: Далмацију, Србију и Грчку. Западни крсташи су у тим православним земљама такве злочине и богохулна дела учинили, какве Турци нису учинили за 500 година владавине на овим просторима.
Источно хришћанство је такође ишло својим путем - путем проповеди Светог Јеванђеља, путем чувања православне вере и учења која су потврђена Саборима и светим Оцима. То је била и остала битна карактеристика православног Хришћанства уопште. Оно што ће бити велико искушење за Источно Хришћанство јесу, са једне стране Крсташки ратови (12-14 в.) које је папа повео наводно против Ислама у Светој Земљи. Међутим, на том освајачком путу су крсташи, као што смо већ рекли, опустошили и разрушили многе православне светиње и читаве градове, највише Солун а потом и сам Цариград. Познато је да су се римокатолици у то време руководили језуитским принципом - Циљ оправдава средство. Отуда њихова добра намера да ослободе Свету Земљу, оправдавала је све њихове злочине према православним народима које су тада учинили, што је небивала пракса и логика у читавој историји Хришћанства. Али кад се изгуби благодат људи се почињу руководити телесним умом и оно што им јуче није било могуће, данас им постаје могуће. Папски Крсташки ратови су у многоме ослабили Византију, која ће касније тако ослабљена постати лак плен турским освајањима, што ће бити крунисано коначним падом Цариграда 1453. године. Од тада, у грчком народу влада сећање да су Латини срушили Византију и предали је Турцима.
Турци су освојили најпре Грке, а потом и остале балканске народе, и као што је познато, овим нашим просторима су владали скоро 500 година. Да напоменемо да је наш велики архијереј, правник и историчар др Никодим Милаш, у својој књизи Православна Далмација, говори о страдању православних хришћана у Далмацији, Приморју па све до Солуна, баш у време крсташких ратова. Идући путем Via Egnatia ( Игњатијев пут који је повезивао Римске провинције Илирик, Македонију, Тракију са Константинопољем), они су за собом пустош остављали, већину православних цркава порушили, опљачкали и православне хришћане протерали са тих простора. То ће у многоме допринети да распарчано Византијско Царство Турци Османлије без много тешкоћа заузму.
Период Османског ропства је свакако један од најмрачнијих периода у историји нашег српског народа. Чим поменемо Турке, то нас асоцира на ропство, на данак у крви, отимање и одвођење српске деце у Турску, да би се касније вратили као јаничари и војници и борили се против свог сопственог народа.
Црквени живот у Србији и у српским земљама у том периоду био је сведен на минимум, а то се односи на градитељство и црквену просвету. Турски дугогодишњи зулум био је разлог да ће се у Србији покренути Први српски устанак 1804. под Карађорђем, кад је и започела Српска револуција (1804-1835) које је завршена доношењем нашег првог Сретенског Устава 1835. године. Убрзо после пропасти Хаџи-Проданове буне под Милошем Обреновићем започео је 1815. године Други српски устанак. Ти устанци нису донели пуно резултата и угушени су, али је у народу покренут српски слободарски дух и жеља да се српски народ коначно ослободи дугогодишњег турског јарма и ропства.
Вратимо се сад на најављену Унију између Рима и Цариграда, Рима и Новог Рима, која ће почети Пасхалном унијом од ове, 2025. године. Пасхална унија значи следеће: да ће од ове године па надаље, Рим и Цариград увек истога дана празновати Пасху (Васкрс) и то по древној Пасхалији Православне Цркве. Међутим, оно што је мање познато, а у нашем народу готово непознато, је да је папа прихватајући датум празновања Васкрса по православној Пасхалији, тражио сагласност Цариграда да може да врши службу Петровог наследника и на Истоку. То значи да ће папа бити папа и за православне Грке и на Истоку и на Западу, што је Патријарх Вартоломеј прихватио, а потом и Цариградска Патријаршија.
Друга ствар која се најављује ове 2025. године јесте теолошки симпосион, који ће бити одржан на јесен у Риму, а који има за тему - Место и улога Римског папе у Првом миленијуму Хришћанства. За тај симпосион су се већ пријавили теолози, како католички тако и православни, али и из других конфесија. Оно што је за нас битније од тог самог симпосиона, је чињеница да ће током његовог трајања Urbi et Orbi (граду и свету) бити обзнањено даље кретање и правац којим ће ићи Унија између Рима и Цариграда. Та Унија ће бити остваривана у фазама, о чему се у јавности засад мало зна. Оно што је познато је да ће коначни циљ бити - потпуно уједињење две Цркве, латинске и грчке. Круна тога уједињења ће бити заједничко служење свете Литургије и заједничко Причешће (interkomunio). Док до тога потпуног уједињења не дође, препоручиваће се верницима једне и друге конфесије, да се могу причешћивати једни код других. По неким претпоставкама за потпуно уједињење у црквеном смислу Рима и Цариграда биће потребно 5-10 година, а по некима и више. Међутим главним актерима и заговорницима Уније то неће ни бити толико важно. За њих је важно да је та Унија започела и да неће стати док се у потпуности не оствари.
Када дође до потпуног јединства Латина и Грка и буде васпостављена тзв. древна Пентархија коју су, као што је познато чиниле: Рим, Цариград, Антиохија, Александрија и Јерусалим, у свим црквеним и јавним гласилима биће обзнањено да је васпостављена првобитна Црква из Првог миленијума, заједничког неподељеног Хришћанства. Све хришћанске конфесије биће позване да се прикључе тој, наводно древној Апостолској Цркви, која се већ сада у медијима назива - Црква Мира. Сви они, односно, све Цркве које буду изван те заједнице биће окарактерисане и сматране да су у некој врсти нејединства и раскола у односу на нову Унију.
Што се тиче свих других Православних цркава изван тзв. грчког корпуса: Румунске, Бугарске, Српске, Чешке, Словачке, Пољске, Финске, Македонске и Руске Цркве, оне ће морати саме да се определе и заузму став према новој - старој Цркви, Унији између Рима и Цариграда. Могуће да неке Цркве пристану уз њих, а неке не. Што се пак Српске Цркве тиче, мораћемо и ми на Сабору и Синоду донети наше званично гледиште и став о новој црквеној реалности, о новој заједници Рима и Цариграда. Како ће то све заједно изгледати, шта ће и како ће се збивати, то сада никоме у потпуности није јасно. Што се тиче нас Срба, ми смо у историји морали често да се опредељујемо, почевши од Косовске битке, (1389) па сада ево до ове најављене црквене Уније између Грка и Латина. Често нам у животу ствари изгледају компликоване и тешко решиве, али су у основи једноставне. Отуда сматрамо да ми Срби немамо куд него да останемо верни својој традицији, Православљу и Светосављу. Ми треба да останемо самостална Српска Црква, што већ јесмо од 1219. године, када је Свети Сава добио самосталност Српске Цркве. Ми морамо остати оно што јесмо, што смо вековима били. То је наш завет и дуг према нашој вери, историји, традицији и култури. Ми смо део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, верни Саборима и светим Оцима, верни своме устројству - Пећкој Патријаршији, то јест својој Српској Православној Цркви. Она је наш народ водила у тешким и злим временима, па се надамо да ће наш народ и јерархија остати верни својој Светосавској Православној Цркви.
У јавности се пронео глас, а тиче се највеће Руске Православне Цркве, која ће по својој сили и моћи свакако остати изван тих нових црквеник уједињења и Уније. Ова Унија која се наговештава није засноване на Светим Канонима и Догматима Православне Цркве. Она је пре плод заједничких политичких интереса, доказ силе и земаљске моћи. То све нема ослонца у вери и јеванђелском, православном учењу Сабора и светих Отаца. Та Унија је заснована на хуманистичким и земаљским интересима.
Постоји још нешто што бисмо морали рећи, а то је да постоји оправдана сумња да се нова Црква Мира, Унија Рима и Цариграда, припрема да осуди Руску Православну Цркву за неку врсту етнофилетизма - служење Руском свету, односно служење више нацији него вери, што је апсурдно и неистинито. Али ће они на овај начин покушати да искомпромитују Руску Цркву пред другим Православним Црквама и пред читавим светом.
Све ово што поменусмо у овом кратком обраћању има првенствено за циљ да колико-толико информишемо нашу црквену и ширу јавност о предстојећим догађајима унутар Хришћанства, између римокатолицизма и православља. Неки већ најављену Унију са одушевљењем очекују. Они ће у овој Новој Цркви видети остварење својих екуменистичких тежњи и либералне теологије, која је већ увелико узела маха, поготово на Западу, јер се потпуно примерила вери у човека, а не Богочовека Христа. Други су, посебно православни, много опрезнији и покушавају најављену хришћанску Унију да посматрају кроз призму светоотачког учења и Предања Православне Цркве. Једно је сигурно, да је јако тешко доћи до информација о овом догађају, јер се информације о настанку Уније скривају од очију јавности. Разумљиво је зашто. Творци овог кристалног дворца не желе да чују ни један приговор и благодатну реч која би ту грађевину могла уздрмати па можда чак и срушити. Сетимо се само шта је Римски папа рекао када је чуо да Свети Марко Ефески није Флорентинску Унију потписао. Папа је тада рекао: - Ако Марко Ефески није потписао, ништа урадили нисмо. Због тога се све око ове Уније скрива и прикрива. А Господ нам у Јеванђељу рече, да је све што је радио, радио јавно, јер је било намењено спасењу свих људи и читавога света.
На крају можемо рећи: - Ко има очи нека види и ко има уши нека чује.
Митрополит Фотије
https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/7814.mitropolit-fotije---nova-unija.html
Увек ћу се сећати
Рођен сам у земљи сунца
И високе зелене траве
И не разумем
Како се све ово догодило.
Како смо могли да се предамо
Мору лопова
У земљу без учења
Само будале верују.
Одвезао сам се синоћ
Мрачним кањонским путем
Имао сам небо за себе
Али нисам био сам.
Имао сам бол живота за сапутника
Како се ово могло тако завршити за тебе и мене?
Кад љубав прекрши обећање
Срце мора да истраје
Остаје само истина да се пронађе.
Када је душа сломљена
И бол се продубљује
Између тебе и мене...
Деманти
*текст је дугачак због бројних важних информација које су јавно доступне и лако проверљиве, а битне за разумевање збивања око увелико разводњене борбе против отварања рудника литијума и бора у Јадру и Рађевини од стране Рио Тинто.
У емисији на каналу Х33 коју води Вук Росандић, уважени професор Шумарског факултета, Ратко Ристић, заједно са поменутим водитељем изнели су низ нетачности који се тичу како борбе против рудника литијума и бора, појединости које се односе на пројекат, тако и што се тиче мог лика и дела. Од господина Росандића сам преко заједничког контакта остварила комуникацију и тражила да ми се дозволи деманти што је он одбио. Због тога, информације којих јесте много (не због мене, него због починилаца), али су веома важне, објављујем овде из одговорности према самој себи, удружењу и свима вама који сте најважнији део одбране од пројекта „Јадар“.
Господа Ристић и Росандић доводе у питање моју стручност за потребе одбране сопственог опстанка. Тако нешто доживела сам само од геолога и рударских инжењера и то морам да нагласим, од неколицине њих који су радили студије за Рио Тинто, као и од ботова СНС-а који то понављају по задатку. Можда треба да закључим да нестручни људи немају право на одбрану? Или да нико ко није завршио Факултет политичких наука не сме да се бави политиком или иде на гласање? Како то да им на челу Одбора за заштиту животне средине није сметао потпуно нестручни Ћута и како то да се овим бавим један једнако стручан Вук Росандић?
Увек и на сваком месту са задовољством истичем да сам дете и Рађевине и Јадра и по струци професор француског језика и књижевности, као и латинског језика сваки пут имајући на уму колико је у стицање тог звања уложено мог личног и труда, љубави и средстава моје породице и узимајући у обзир високу одговорност коју радно место наставника носи са собом. Да, истина је, ја нисам стручна ни за питања геологије, ни рударства и то изговарам са подједнаким задовољством. За шта је тачно стручан Росандић, не знам, али док је сва струка са мештанима Јадра у Србији ћутала 17 година, професорка француског и латинског је уз повелике личне жртве покренула борбу коју многи и даље наплаћују. Поставља се озбиљно питање шта је силна струка заиста радила у Србији док је пут ове борбе крчила професорка језика и књижевности? Да није било ње и њеног оца, овај рудник би сада радио јер су сви остали ћутали.
Што се тиче стручности уваженог професора БУ, господина Ристића и ту се може поставити пар питања. По сопственом признању, господин Ристић је од 2010. до 2021. године био члан Ревизионе комисије Владе Републике Србије при Министарству грађевине, саобраћаја и инфраструктуре за пројекте од значаја. То је, дакле, тело Владе Србије чије чланове поставља надлежни министар и које даје мишљење и/или сагласност на пројекте од значаја. Уколико ова Комисија не да сагласност на неки пројекат, тај пројекат се враћа на дораду или чак одбија, али у сваком случају не иде на гласање и одобравање. Као члан те комисије, професор Ристић се није успротивио изградњи МХЕ све до 2017. године упркос чињеници да се активисти, нарочито на Копаонику, боре против ове пошасти још од 2012. године. У отвореном писму упућеном Александру Вучићу од 5.2.2023, професор Ристић пише: „Тачно је да сам учествовао у изјашњавању Комисије о прихватању техничке документације за неколико МХЕ, али само до тренутка када сам био суочен са чињеницама о њиховим негативним ефектима.“ Професор Ристић дакле, сам признаје да је учествовао у изјашњавању о неколико МХЕ све док није увидео да су штетне. Било би добро да видимо колико је то „неколико“, какво је мишљење дато и ко су власници тих МХЕ и ко је коме род или кум. То би била сасвим фер и коректна изјава од нестручне особе, какве су рецимо професорке француског језика, али будући да долази од особе која је једна од насјтручнијих за област Ерозија и конзервција земљишта и вода и која ту област предаје студентима, ради се о једној заиста храброј изјави, а ја сам жена која цени храброст, у свим смеровима. Господин Росандић спремно изјављује да са мном нема о чему да полемише, ваљда нисам стручна и бира да учи од људи као што је уважени проф. Ристић. Сасвим нов ниво храбрости. До данас није познато да је и једна МХЕ демонтирана и уклоњена. Вероватно зато што и није.
Уместо тога, 15. марта 2023. на порталу Н1 објављена је вест са следећим насловом: „МХЕ у Ракити почела да ради, Ћута – прелазимо у илегалу, сигурно ће бити срушена.“
До данас ништа није учињено иако је поменути Александар Јовановић Ћута био на челу Одбора за заштите животне средине у Скупштини у којој је СНС имао већину којом је Ћута морао бити изгласан.
Имамо ли ми, који нисмо себи приуштили луксуз ћутања и „необавештености“, ми који јесмо све ово покренули и чији су животи и имовина директно и лично угрожени да не верујемо људима који су своје „резултате“ већ показали. Имамо свако право да не верујемо овом двојцу и да не желимо наслове за Јадар и Рађевину као што је овај за Ракиту, и многи други. Наравно да имамо. Има ли било који професор право, само зато што је професор, да се на овакав начин и износећи неистине уплиће у питања локалне заједнице? Нема, може му се, али му није на корист. Професор Београдског универзитета би требало да се бави оним за шта је стручан и да на достојанствен начин пружи помоћ ако му се неко за њу обрати, а не да се бави чаршијским причама.
Као што и овде таксативно и аргументовано наводим чињенице због којих део локалне заједнице не верује поменутом професору и екипи окупљеној око њега, а поучени пређашњим искуством других активиста у Србији нећемо да дозволимо да било ко у јавности стане испред нас и помисли да нас може представљати на било који начин укључујући толико промовисане дијалоге Рио Тинта и „стручне јавности“. Уместо да одговори на исти начин, уважени професор са поменутим власником канала Х33 износи низ неистина и то базираних искључиво на ad hominem аргументима. То ли је та професионална етика једног професора високошколске установе и другог који се представља као новинар.
Изјављује Росандић смело да та Марија „све напада“. Увек се изнова зачудим како то пар једних те истих људи за неког представљају „све“. Дефиниција „напада“ је посебно интересантна, ваљда ће ми дозволити да бар за језичке анализе будем стручна? Оно што је у стварности одбијање сарадње са људима који нису на истој линији и оријентисани ка истом циљу и који износе истину уз аргументе и чињенице, многи погрешно схватају као „напад“ и „деградирање“. Ако сматрате да вас деградира када неко наглас изговори ваша дела, онда имате проблем сами са собом јер то нешто сте ви учинили, а ми се нисмо заветовали на ћутање. „Напад“ није ни када је особа приморана да се брани, као ја ономад у Утиску недеље када је проф. Ристић уистину, а како сам каже, бранио Ћуту. Док сам ја трпела нападе од пола земље што нећу са Ћутом, његов бот тим ме уредно провлачио кроз блато користећи лажи, није ми се могло опростити што сам гласно и крајње искрено рекла да не могу да сарађујем са особом која је нашу интерну документацију послала Зорани Михајловић. Ћута је то признао јавно, чак и у том јављању у Утиску недеље, нашавши за сходно да ми у уживо емисији припрети речима: „Не треба ти то, Марија“, на шта је професор Ристић осетио још јачу потребу да брани Ћуту. Кад смо већ код једног Утиска, ту су још и два и три. Озбиљно је питање како је пошта адресирана на Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“ доспела код проф. Ристића и Ћуте. Једне новембарске прилично касне вечери (што је у датом контексту несрећна околност) Ћута је инсистирао на томе да је допис доспео прво код Ристића, а онда и да га је Ћута послао Зорани Михајловић. Да ли бисте ви наставили сарадњу после тога и тој особи поверили све што имате? Ако је одговор потврдан, препишите им сву имовину ваше деце. Ако је одричан, будите људи па тако и реците. Утисци се само нижу. На јесен 2019. године ничим изазвани и ничим легитимисани, професор Ристић и васкрсли Гарибалди помножен са Че Геваром, одлазе са још два члана Покрета ОРСП, на разговор са тадашњим министром Александром Антићем и Александром Вучићем, вазда ненадлежним за питања за која састанчи. На састанак на коме је договорено, опет по речима уваженог проф. Ристића, да се од тог тренутка „више неће градити МХЕ у заштићеним подручјима“. Опет, да се тако нешто омакло некој цењеној професорки језика, слегли бисмо раменима и продужили даље. Али, ово је изјавио деценијски члан Ревизионе комисије при Министарству грађевине, саобраћаја и инфраструктуре који је морао знати да се подручја заштићују управо да у њима не би реке трпале у цеви и земља натопљавала сумпорном киселином, да парафразирам нашег Гарибалдија (далеко напреднија верзија од италијанског). Од свеукупне документације коју је као члан поменуте комисије имао пред собом, чак и да заиста није знао да су МХЕ штетне (што не видим како уопште може да буде олакшавајућа околност), морао је бар да примети да су радови планирани у заштићеним подручјима и самим тим не би требало да се десе. Заштићена подручја у тренутку тог договора обе ненадлежне стране чине тек нешто преко 6% наше територије, чиме се осталих 92 кома нешто посто дају инвеститорима на извол’те, а о чему нас нико није питао. Да нико није питао ни локално становништво Старе планине у том тренутку у јеку борбе против МХЕ шта о томе мисли говори саопштење које преносим у целости:
„Поводом објаве којом се Александар Јовановић самопрогласио за представника села Темске у делегацији коју је сам саставио, а коју ће примити председник Србије, Савез месних заједница Старе планине и Месна заједница Темска објављују:
Свако може да представља себе онако како хоће али да би неко представљао друге мора бити одабран од тих других и мора их представљати у договору са њима. Како никаквих разговора и договора са састављачем делегације око њеног састава није било обавештавамо јавност да у поменутој делегацији нема представника Савеза месних заједница Старе планине нити села Темске. Без обзира што налазимо за потребно да јавности саопштимо ову истину желимо делегацији пуно успеха на поменутом састанку а на добробит река Србије и будућих генерација.
У Темској, 23. септембра 2019.г.
Председник Савеза МЗ Старе планине Небојша Илић
Председник МЗ Темска Томислав Панчић“
Закључујемо из тога да су проф. Ристић и Александар Јовановић Ћута отишли на састанак на коме су договором са Александром Вучићем аболирали све они који су градили МХЕ у заштићеним подручјима и који су за њих издали дозволе (каква несрећна случајност), упркос ставовима мештана да их поменута лица не заступају. Исто се дешава сад у Рађевини и Јадру. Ристић и Ћута, Саво Манојловић и многи други (изузетне стручности за рударска питања!) не могу представљати локалну заједницу у борби против Рио Тинта иако се упорно намећу што ја, као власник земље, лично угрожена особа и неко ко јесте ову борбу започео и достојанствено водио, имам право да кажем. Ваљда локалци имају право да неком не верују и јавности пошаљу поруку да дотичне особе не могу да их заступају? Или нам је то право укинуто по инквизиторском принципу Рио Тинта и СНС-а?
Изгледа да није проблем само у тим Алимпићима које је Ратко Ристић крајње малициозно набројао у истом низу са заговорницима пројекта, као што су Шешељ и син. Таква изјава јесте злонамерна и обмањујућа будући да ми никад нисмо напустили идеје са којима смо кренули у ову борбу и да таква изјава доводи гледаоце у заблуду. Све то звучи још гротескније и злонамерније када се узме у обзир да је проф. Ристић, иначе „нестраначка личност“ до јуче био кандидат за градоначелника Београда госпође Милице Ђурђевић Стаменковски (чак ни то није знао) и Бошка Обрадовића, док се његов друг из Жаркова (не са Старе планине) наизменично изјашњавао о „изгубљеном Косову“ и одлукама суда у Хагу који морамо признати па и онда кад нас на правду Бога проглашавају геноцидним.
Док проф. Ристић ниже стручне бисере, а господин Росандић од њега учи, нестручна професорка француског језика и књижевности је јавно препозната као легитимни представник локалне заједнице чији је текст објављен у зборнику САНУ под називом „Пројекат Јадр – Шта је познато?“
Овде није крај неистинама. Професор Ристић потпуно игноришући сваки облик етике каже да је ППППН за пројекат „Јадар“ са пратећом документацијом укинут у децембру 2021. после протеста изневши лаж колосалних размера, а када се узме у обзир да долази од особе његових звања и позиција, ствар се чини још гором. ППППН је укинут на Јовањдан 20. јануара 2022. године што нема директне везе са протестима у децембру чија тема су били измена Закона о експропријацији и народној иницијативи и референдуму. С друге стране, Влада Србије у свом извештају Секретаријату Бернске конвенције при Савету Европе у Стразбуру где Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“ води спор против Владе Републике Србије одговара да је пројекат „Јадар“ укинут по тој нашој жалби 20.1.2022. што се види у Службеном гласнику број 8/22. Дакле, професор Ристић свесно износи неистину и то за тако баналну ствар која се провери на два клика, очигледно са циљем како би укидање пројекта приписао свом другу Ћути. Ако је и од професора, много је? Да ли бисте ћутали на овакве лажи са предумишљајем на своју штету? Наравно да не. Да ли је овакво понашање прихватљиво од особе каквом се проф. Ристић представља? Наравно да није јер ред је да се зачарани круг прекине.
Професор Ристић се први пут по питању пројекта „Јадар“ огласио 2021. године на скупу у САНУ при чему је другог дана скупа, 7.5.2023. из публике здушно предложио да се локално становништво огласи по питању пројекта за шта је једини начин референдум, следећим речима:
„Међутим, представници грађанских удружења не представљају све грађане Јадра већ свега града Лознице и општине Крупањ и чини ми се да је крајње време да се у јавни дијалог уведу сви грађани те две локалне самоуправе и да добију прилику да се изјасне о томе да ли желе или не желе један овакав пројекат.“
У истом временском периоду референдум предлаже власник канабета из 2019, Александар Вучић. Да ли је професор Ристић несвестан да у тим селима добија СНС и да се сваки избори у Србији покраду? Одвише несвести за неког ко је хтео да води град Београд, зар не?
18 дана након ове изјаве, тачније, 25.5.2021. професор Ристић је изабран за проректора Београдског универзитета, као део тима новоизабраног ректора Владана Ђокића кога је изгласала иста комисија која је сменила Иванку Поповић (поништила докторат Синише Малог), а за кога пише овако:
„Декан Архитектонског факултета Владан Ђокић, а сада новоизабрани ректор Београдског универзитета, пред кандидатур јавну подршку добио је од бившег министра просвете Младена Шарчевића, због чега је убрзо окарактерисан као интелектуалац по мери власти. Осим тога, Ђокић је члан Скупштине ФК Црвена звезда, а био је и део радне групе, која је одобрила почетак градње Београда на води!“
Десетак дана након тога, 4. јуна 2021. Александар Вучић изјављује: „Спремни смо за локални референдум о пројекту Јадар“.
Иако је у поменутој емисији професор Ристић изјавио да за пројекат „Јадар“ није знао, изгледа да је ипак морао знати за пројекат „Јадар“ и пре 2021. године, али је, не знамо зашто, дозволио да битку воду нестручна професорка француског и латинског. Његов добар пријатељ и министар заштите животне средине од 2017. до октобра 2020, Горан Триван који је докторирао код проф. Ристића 2018. године, само годину дана касније, 2019. прима делегацију Рио Тинта којој јавно обећава пуну подршку свог министарства за пројекат од „националног и интернационалног значаја“. 27. јануара 2020. године Министарство заштите животне средине дало је сагласност на Извештај о стратешкој процени утицаја Просторног плана подручја посебне намене за пројекат „Јадар“.
У поступку при Секретаријату Бернске конвенције, Владу Србије заступају Министарство рударства и енергетике, Министарство заштите животне средине и Завод за заштиту природе Србије који се својим извештајима у Стразбур више пута осрамотио. Баш тај Завод је ставио под заштиту прве категорије Предео изузетних одлика Тршић-Троноша чијих преко 1000 хектара је ушло у Просторни план подручја посебне намене за пројекат „Јадар“. На студији Завода за заштиту Природе Србије о Тршићу и Троноши радила је, између осталих, супруга професора Ристића, госпођа Мила Ристић. Завод за заштиту природе Србије јесте ћутао на пројекат „Јадар“ као и на друге бројне штетне пројекте, чиме их је одобравао, нечињењем или директно. Да ли је заиста могуће да професор Ристић није знао за пројекат „Јадар“ узевши у обзир његове позиције, звање и окружење? Зашто није ништа предузео? Да ли је тада уважени професор био само неодговоран или износи неистине?
Иначе, на јесен 2019. удуржење Заштитимо Јадар и Рађевину сазнаје за пројекат „Јадар“ и свим доступним средствима покушава да анимира јавност не знајући да се у том периоду спрема „јавна“ расправа за Просторни план подручја посебне намене за пројекат „Јадар“ при Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. Ако смо ми као лаици сазнали и активирали се, како то није знао члан Владине комисије при поменутом министарству коме је све доступно, и Влада Србије, и РТС и Н1 и Нова С и...
Сада ми је једнако нејасно како је професор Ристић са Шумарског факултета необавештен о пустошењу српских шума које траје годинама и на које поред активиста који скрећу пажњу редовно, сада имамо и апокалиптичне наслове као што су „Србија за пет година остала без чак 48.2% шума!“ Ако се нешто озбиљно не предузме, мораће опет опет неки стручњак за језике и књижевност да реагује.
Није никакав проблем да нечија дела коментаришу или критикују, међутим, једини начин дискредитације Марије Алимпић се води искључиво на ad hominem аргументе (доказ који се не заснива на самој ствари или чињеници, већ на особинама или положају оних који је износе)где је моја највећа грешка управо моје образовање и чињеница да Рађевци јесу одбранили част кад је била прилика, прекинувши инстраживања Рио Тинта у свом атару и не продавши им ни метар земље. Рађевина је, иначе, област у којој је Рио Тинто планирао депонију индустријског отпада површине од 360 хектара (са подзоном) коју професор Ристић из неког разлога не види јер Рађевину јавно не спомиње, баш као ни Копаоник.
Ако је моје занимање и то што вам се не свиђам једино што имате да ми пребаците, ја вам се господо, захваљујем на једном од највећих комплимената икада, јер не свидети се и не одговарати неким људима је некад сасвим довољан разлог за миран сан. Миран сан подразумева да о мом имању (и не само мом) не може да се пита неко са превише „нисам знао“ у стручној биографији.
Кад сам чула за ову емисију, мало се изненадих, али су моје сумње убрзо отклоњене информацијама као што су да је господин Росандић ипак био на листи СНС и то као припадник Вулинове странке и да је 2015. био одборник у општини Палилула, након чега се вратио у ДС.
Поред тога што су нам медији са националном фреквенцијом недоступни, затим званични медији тзв. супротног спектра где се појављујемо на нивоу статистичке грешке, сада смо забрањени и на неким Јутјуб каналима, што када се узму у обзир све околности у којима живимо, сматрам апсолутно одличним показатељом много тога.
Да да, знам да ће многи сада опет или лажима или аргументима „како је то добар човек“ да бране поменутог у немогућности да одговоре ни на једну наведену чињеницу истином. Ја бих им, пријатељски, препоручила да ћуте и чувају бар себе, али предисторија дешавања показује да нису претерано оптерећени рачуницом даљом од сутрадан.
Зато би било добро да уважени професор Ристић остане подаље од Рађевине и Косова и Метохије и да пусти „обичан“ народ да уради своје, он је ипак „превише сачувао“.
Не дам ником оно што је моје
Гледам равно поље ово,
Цветно небо Србиново,
Студен воду и Бистрицу,
Грачаницу, Студеницу.
Студен воду и Бистрицу,
Грачаницу, Студеницу.
Не делите поље Косово,
Не делите срце јуначко,
Не дам ником оно што је моје,
Душу да ми од срца раздвоје.
Не дам ником оно што је моје,
Душу да ми од срца раздвоје.
Ова песма са Звечана,
Нек се чује до Дечана,
Нек одлеже до Острога,
То је вапај рода мога.
Нек одлеже до Острога,
То је вапај рода мога.
Не делите поље Косово,
Не делите срце јуначко,
Не дам ником оно што је моје,
Душу да ми од срца раздвоје.
Не дам ником оно што је моје,
Душу да ми од срца раздвоје.
DAN-GUBITI
Vodila sam zanimljiv razgovor s prijateljem. Odnosio se na životne prioritete. Uglavnom meni nisu bili jasni njegovi prioriteti jer pre svega nema baštu. Veliki komad zemlje sa nekim ukrasnim biljem koje nije jestivo i to je sve.
Taj alibi ili večiti izgovor "nemam vremena" mi često ide na živce. Eto ljudi lako nađu vreme za rucak u restoranu, kafanu, film, utakmicu, kozmetički salon, šoping ali za baštu nemaju vremena.
I kada pričam o bašti tada mislim na mesto otpora, učenja, promene i jedinom smislenom pokušaju da nešto zaista i uradimo za planetu.
Pričam ja njemu kako je često upravo trka s vremenom prava danguba jer to je kao kad pas juri svoj rep jer važne stvari nam promiču.
Kako je važno da svi odrastemo i shvatimo u kom pravcu nas vodi ovaj antropocentar koji pre često u sebi i sadrži to "nemam vremena". Pa kupujemo vreme brzim rešenjima u svim sferama života pa mislimo da imamo dovoljno para da kupimo sve jabuke sveta, a nemamo vremena da posadimo drvo.
I tada sam pred njega stavila prostu računicu pa ću sada i pred vama.
Zatvorite oči.
Zamislite da je nestala struja na 3 dana. Celi svet je ugašen.
Ne mozete u market, u banku, po gorivo, nema interneta.
Zamislite to što i nije nemoguće jer ste sve što imate dali na čuvanje jednom dugmetu za svetsku struju.
Ko će tada preživeti lako pitala sam ja njega. Ti ili ja?
Ja hodajući trotoarima i po parkovima prepoznajem od kojih biljaka mogu da napravim hranu i kozmetiku, resurs i lek, preparate za prevenciju i zaštitu. A ti? Tebi je ovo travnjak. Estetski prizor. Hortikultura.
Ne budi danguba, dan izgubiti bez znanja je kao da si uzaludno živeo.
Преузето са: Траг биљке