[ Лепота живота ] 15 Април, 2017 12:56
Пренос уживо на руској тв http://tsargrad.tv/broadcast
[ Музичка кутијица ] 14 Април, 2017 22:02
 
[ Генерална ] 14 Април, 2017 21:35

 

 

Старац је заћутао, а ја сам размишљао о његовим речима и келија се испунила тишином. И управо ме је та тишина прекинула у размишљању:

“А зашто се не чују откуцаји сата?”

Та мисао ме је одвукла од размишљања о ономе што је отац Антоније испричао. Ствари у келији су биле толико једноставне и скромне, да је чак и краткотрајно посматрање било довољно да се закључи да у келији нема сата. То је за мене већ било просто несхватљиво. С друге стране, већ помало познајући старца покушавао сам да у томе откријем неки посебан, њему познат духовни смисао.

- Оче, опростите - почео сам, - а зашто код Вас у келији нема сата?

- А о каквом ти сату говориш, душо моја? - проговорио је отац Антоније мало се осмехнувши.

- Како о каквом, па о обичном зидном или стоном сату! - одговорио сам. - Подвижници старих времена чији пример треба да следимо, су стављали ковчег у келију а не сат. Имај смрт пред очима а не сате - и спашћеш се!

- Оче Антоније - рекао сам - али зар није потребно да се и време некако зна и ради правовременог почетка службе у Цркви?

- Сва та неопходност о којој ти говориш се заснива на тој истој неумерености - одговорио је старац. - Као прво, постоји време које одбројава Сам Бог - то је време које је одређено кретањем звезда. Оне ће и показати када да се служе службе, како је и установљено “Типиконом”. Друго, време није величина коју људски разум може да схвати. Оно је на земљи веома релативно - свако зна да један те исти час може да траје другачије: ако је то очекивање нечега - то је једно. Ако је то неочекивана радост, онда тај час прође као минута. Али ће наступити време, када ће вернима сваки минут изгледати као година, као читав живот – толико ће бити страхота свуда наоколо. А сатови ће као и раније тик-таком одбројавати секунде, минуте, часове...

Енглеске неће бити, острво ће се преврнути у море, оптерећено океаном грехова, греховних издаја Бога. Грехом, као неправилно одабраним путем, путем заблуда.

То исто чека и источног тиранина - Јапан. Њихови сатови ће такође наставити да одбројавају људско време, али је за његове становнике оно већ стало. Њихово уздање у разум и његове могућности су већ препунили највећу чашу Божије дуготрпељивости. Земљотреси и морски таласи ће уништити нечасна острва, новог Вавилона, идола поклоништва палој човековој природи.

- Оче Антоније - прекинуо сам старца - а Индија, Кина и друге земље, каква ће бити њихова судбина?

- Оче, ти не разговараш са Оним Који одређује судбине, већ само са Његовом жалосном сликом. Како је могуће са тачношћу говорити о судбинама целокупних народа?! Могуће је нешто рећи само о ономе што је било откривено, али сети се опет увређеног пророка. Удео свих ће бити један - Страшни Суд. А до Њега...

Кина ће заузети велики део Русије - наравно са Украјином. Све земље иза гора и даље ће бити “жуте”. Сачуваће се једино држава благоверног Андреја, његовог великог потомка Александра и најближих рођака из њихове генерације. Оно што се одржало, то ће и постојати. Али то не значи да ће се сачувати Православна руска држава у пределима који ће бити под антихристовом влашћу, не. Назив и може да остане исти, али начин живота већ неће бити великоруски, нити православни. Руска начела уопште неће бити основна начела за становнике који су у прошлости били православни.

Најезда “жутих” - није једина. Биће најезде и црнаца - гладни, раслабљени неизлечивим болестима.

Африканци ће напунити наше градове и села. И то ће бити много, много горе од тога што се данас дешава - насиље придошлица са Кавказа, из Средње Азије ... Њихов број ће расти и они ће радо примити све то што им се предложи за мрвицу хлеба: ући ће у уједињену “цркву”, примиће антихриста...

И зато ће бити свега, сем Православља, јер је оно први разобличитељ сваке неправде, лажи и сујете у поднебесном свету. Управо је оно посебан показатељ правде, чистоте и истине.

Да, лакше ће бити спасавати се у селима. И то се просто објашњава - рекло би се ђаволска ужурбаност.

Исто се може рећи и за наше Полесје Белоруско. Али није важно место, важно је одбацивање свега што везује човека са сатанистичком суштином наших држава, са људским начином живота, који је усмерен на зависност од неког “центра”. А у том центру се неће морати тражити рогови - и тако ће све бити очигледно. Исквариће сав народ, свакоме ће дати број, као у логору код нас за време Стаљина - то је била прва проба да се цео свет претвори у логор. Затим ће се вршити притисак са тешким порезима, дажбинама - на све: и на земљу, и на воду, и на грејање. И десиће се тако да ће човек сав свој новац почети да даје тамо некој „држави“, а то, мили мој, није држава, није отаџбина, већ је то рогати кушач. И човек ће бити у потпуној власти онога коме је дао своје уточиште, јер није навикао да држи постове, а тим пре не строге постове. Није навикао да живи „горе од свих“, није смирио своју гордост, а све је одлагао „за касније”. А дошло је то погубно „касније”, и оно се нема с чиме сачекати, као човек који није узео кишобран за време пљуска. Господ ће уредити да се не дугује превише новца ради тамо неких кредита - биће довољно за хлепчић, и слава Богу. Све остало је – неумереност.

Држава ће бити, а већ је и сад, главни непријатељ спасења. То је многоглаво чудовиште, без имена, без звања, које живи само на рачун исисавања последњих сокова из људи, који му се клањају. Главе тог монструма су разне власти: председник и министри, савети, свакојаки парламенти, бандити разних врста: као милиционери и они у тренеркама; судови, посебни делови војске, и уопште сви они који гутају плодове људског рада, хранећи тело чудовишта.

- Оче Антоније - прекинуо сам га - а шта је са потчињавањем власти, како је објавио Апостол?

 - А шта ја причам а да то није у сагласности са Првоврховним?! - старац је зачуђено отворио очи. – Није ли Павле разносио Јеванђељску Реч насупрот свим забранама власти? Зашто је био кажњен Апостол Петар, зашто је гоњен Апостол Јован Богослов? Па шта да ти причам кад и ти знаш о прогонству Светитеља Јована Златоустог, и трновитом путу светитеља Василија Великог. А колико је претрпео Свети Григорије Палама? Ако се тако говори, онда ни највећи праведник светитељ Гермоген није требало да просвећује, поучава и благосиља народ на борбу са Пољацима и осталим завојевачима?! Исто је власт била у питању, и исто Богом допуштена, али због људских греха, због греха...

Треба правити разлику, ЈУДА МАКАВЕЈ ЈЕ УСТАО ПРОТИВ ВЛАСТИ због чистоте исповедања вере, али сада пребива са праведницима. А ЈУДА ИСКАРИОТСКИ ЈЕ ИСПУНИО НАРЕДБУ ВЛАСТИ – ПРОДАО ИМ ЈЕ ХРИСТА, МЕЂУТИМ И ЗЕМЉА ЈЕ ОДБИЛА ДА ПРИМИ ТЕЛО ИЗДАЈНИКА. Два човека са истим именом. Чини се да све иде у прилог томе да и Макавеј буде гоњен, али не, Божије дело треба вршити са разумевањем. Једно је - када се ти супротстављаш властима из своје гордости, због сопствене сујете, а друго је - ради ревности за Божију веру. Не треба ратовати – АЛИ НЕКА УВЕК НЕПРИЈАТЕЉ ТВОГА БОГА БУДЕ И ТВОЈ НЕПРИЈАТЕЉ! ТО СЕ ОДНОСИ НА СВАКУ ВЛАСТ! ВЛАСТ ПОСЛЕДЊЕГ ВРЕМЕНА ЈЕ – ВЛАСТ ДЕМОНСКА, ИСКВАРЕНА. Само захваљујући њеним дејствима морал је данас толико уништен, али ће то бити још горе кроз неко време. Сви ти судови, парламенти, који се потчињавају длакавој шапи рогатог господара, који ће преварити људе да се њему поклоне. Али они неће бити приведени толико силом, колико ће имати своје присталице у замкама похоте. Он сам неће распрострети те мреже, већ како се каже, не бих био искушан да нисам желео да искусим. Човечанство се убедљиво и свесно припрема за антихристову власт, оно жели заробљавање његовим мрежама, јер људима не одговара Христова слобода, Његов Крст и Његова Голгота. Данашња власт је - привремена власт, неразумна. То није исто што и руска монархија, када је отац предавао сину наслеђе заједно са одговорношћу за њега. Да ли је цар био бољи, или лошији, али он је био православни раб Божији, отац својих поданика, домаћин у земљи коју је по наследству предавао рођеном сину.

Сви садашњи изабраници - раби, нису од Бога. Њихов домаћин ће чинити све, да се потчињени народи не задржавају на кратком путу у ад, како би све потчињено помагало главноме - изградњи светске државе и доласку антихриста. И каквој се то власти треба приклонити?! И ништа не смета ни противити јој се када су у питању вера, спасење ... Цесару само цесарево, али Богу – Божије!

Биће могуће преживети једино по примеру првих Хришћана - испуњавати дужност, али свето чувати и штитити своје Хришћанство. Само ће Хришћанима последњих времена бити теже него Христовим следбеницима из првих времена - и саблазни ће бити веће, и контрола строжија. У прва времена су постојале многобожачке државе, и борба против Хришћана је била само од стране Јевреја, то јест њима створеним идолопоклоницима. Сада ће све адске силе напасти на последње верне како би их саблазниле, како би их одвратиле од пута спасења и усмериле на клизав и страшан пут у ад. То ће и бити главни циљ свих оних који ће држати власт у последњим временима.

Из књиге "Поуке и беседе старца Антонија" 

 

[ Генерална ] 08 Април, 2017 20:34
 
Кад чујете на тв дизниленду о српском гостопримству према мигрантима, онда да знате како та представа изгледа.
 
 
[ Богољупче ] 07 Април, 2017 19:59
 
[ Богољупче ] 06 Април, 2017 21:52
 
[ Заозбиљски смешно... ] 03 Април, 2017 16:23

Скоро сам ишла да вадим нову личну карту, наравно, без чипа, на чему сам годинама инсистирала. У почетку то нису дозвољавали „појединци са задатком“, па су и професоре и правнике, који нису хтели да приме чип, ти „појединци са задатком“ звали назадним. Али се, гле чуда, испоставило да чип не мораш да примиш, и да је лична карта са чипом скупља од оне без чипа, тако да се све увек врти око среброљубља и среброљубивих.

Елем, као што рекох, отидох више силом него милом, јер ни затвор није крај света (ако знаш управљати собом), и тако кроз причу открих да ни њима тамо није баш незанимљиво. Готово исто као ни медицинском особљу на пријему, и службеницима које зову на 088. Има нас разних на слушању, гледању и разумевању, па им се дешава да се приликом сликања људи почну скидати што до појаса, што и преко њега. Наравно, службено лице тада мора да објасни како они не снимају плућа и нису ту ради нашег здравља. Али их је највише који уопште нису задовољни сликом. То су они који су се навукли на фотошопове и селфије у купатилу поред веш машине, углавном. Њима службено лице објашњава на болно истинити начин да они заиста тако изгледају у природи. А међу њима има и оних појединаца који, након сликања, остану да седе сатима у чекаоници, правећи гужву, а све чекајући да добију слике. Можда би и требало позабавити се нашим здрављем са оваквим пацијентима. Но, има и оних примера, који, на помен узимања отисака, почну да одвезују ципеле. Међутим, како нам је познато да овде не вреде ни отисци прстију лопова - будући да смо дознали од једног из полиције како су привели једног на саслушање, а он се води као у затвору - то не могу рећи да је и овај баш пацијент што скида ципеле за отиске. У чудној ми земљи живимо, ипак. Али највећа занимљивост је она кад је објашњавала човеку да се потпише на оном сокоћалу пиши-бриши. И човек се потписао „пиши-бриши“. Сад замислите онда колико ми знамо чему чип служи? Срећом, поред мене је био још један човек у чекаоници, који, чувши да не желим чип и инсистирам на томе, и он сам рече: „Без чипа и мени!“. Јер, упамтите, са чипом је скупљи живот у сваком смислу, нарочито за оне који мисле стомаком. Он је већ почео да вам одузима посао и ствара вишак људи на планети, у којој су села празна. 

 

[ Музичка кутијица ] 28 Март, 2017 17:39
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 25 Март, 2017 15:12
 
"Они нису цртали срца за Косово, они су све српско носили у свом срцу..." 
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 25 Март, 2017 01:18
 
Србија и Русија се вековима онемогућавају, од стране Енглеза, да добију свој излаз на море. И данас је тако, па је њихов представник код нас на власти вајни протестант. Тако треба да разумемо, као и то зашто имамо најнеспособнију власт, која, и поред беле куге, огромног броја људи који одлазе из земље, те малог притиска на бирое за запошљавање, не може да запосли ни ово мало јада...  
 
 
[ Лепота живота ] 19 Март, 2017 21:08
 
Ово је прича за сву децу са Принциповца, јер свакога од њих има помало у њој. Иначе, то је једна од емисија Буквара Православља на радио Шиду. Текст чита Мирко Нанић.
 
 
[ Пријатељи моји... ] 19 Март, 2017 15:38

Драга Суза, велики причољубац и књигољубац, написала је на свом блогу утиске о прочитаној "Крилатој причи". Још једном јој се од срца захваљујем, а заинтересованима остављам линк ка објављеном чланку, као и Сузином блогу.

"Крилата прича" - причалица Јелена Јергић

 

[ Лепота живота ] 16 Март, 2017 01:06
 
Ништа се у нашем животу не дешава да би нас уништило...
 
[ Бисерје са нет-а... ] 12 Март, 2017 03:36

 

 

У дворцу једног племића била је необична просторија. Зидови, плафон и под били су обложени огледалима. Ненадано, на ту собу наиђе пас. Био је збуњен, угледавши свуд око себе створења слична њему самом, те он зарежа. Пси, свуд унаоколо, учинише исто. У том пас залаја. Али и остали пси добише гласове. Пас намисли да бежи, али га са свих страна нападоше грозна, режећа створења. Најпосле проведе несрећник целу ноћ окружен бруталном бандом. Следећег јутра су племићеве слуге нашле мртвог пса. Препукло му је срце. А све је могло бити другачије само да је пас, уместо режеће њушке, махнуо репом и пружио, оном ко га је гледао, шапу у знак пријатељства.

Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.

 

Зеркальная комната

Во дворце одного вельможи была необычная зала. Стены, потолок и пол в ней были зеркальными. Как-то раз абсолютно случайно забежала в залу собака. Она растерялась, увидев вокруг целую свору подобных себе существ, и оскалила зубы. Псы, окружающие ее, ответили тем же. Тогда собака стала лаять. И псы все вместе тоже подали голос. Собака металась, но со всех сторон на нее набрасывались оскаленные, злые существа. Целую ночь провела бедняжка в окружении озверевшей своры. Наутро слуги вельможи нашли ее мертвой. У нее разорвалось сердце. А ведь все могло быть по-другому, если бы, войдя в комнату, вместо злого оскала собака вильнула хвостом и протянула тем, кто смотрел на нее из зеркала, лапу в знак дружбы.

 

[ Лепота живота ] 08 Март, 2017 20:35

Не једна тачка, већ три тачке: Циклус „Моћ књиге“. Чланак једанаести

Шаљивџије кажу да се ремонт не може завршити. Он се може само привремено прекинути. Исто се односи и на разговор о књигама. На срећу, никуда не можемо да се денемо од њих. Разговор о њима не престаје, већ само утихне на неко време. Чак и следеће речи које изражавају супротну мисао нису ништа друго до младићка дрскост. Талентована, али ипак дрскост:

           Славите ме! Нисам пар великима.

           Изнад свега што је учињено ја стављам „nihil“.

           Никада

           ништа

           нећу да читам.

           Књиге? Чему књиге! (Мајаковски „Облак у панталонама“)

Чему књиге? – питаш. А сам пишеш књиге! Кажеш да нећеш да читаш? Хтео или не хтео, читаћеш. И те како! Што историја и доказује, бар кад се ради о истом овом Мајаковском. Постоји, истина, појава као што је да човек добровољно заћути, кад одлаже у страну све речи, укључујући и написане. Али то је нешто из реда нама непознатих озарења и погружавања у другу стварност. Има један кинески афоризам на ову тему. „Речи су налик на замке, а смисао на зеца. Кад човек ухвати зеца, одбаци замке. Пронашавши смисао свега људи више не користе речи.“ И на крају: где да нађем мудраца којем нису потребне речи? Попричао бих с њим...

Да, другови. И разговор о књигама, и читање књига нас заиста одводе у ћутљиве пустиње и на врхове ћутљивих планина. Да бисмо размишљали. И да бисмо се молили. Не ћуте само старци. И велики научници одбијају да дају интервјуе. И велики писци се крију од света у својеврсним затворима. Велико знање, као и велика туга, тражи усамљеност. А где је усамљеност, тамо је и тишина. И књиге нас воде тамо. И ако читаш, али не размишљаш, ако читаш, али се не молиш, чему све то? Јер „ако се буде писало много књига, томе неће бити краја, а много читања замара тело“ (Проповедник).

Књиге нас одводе од буке. Зато замире госпођица на слици с песмарицом покрај зараслог језерцета. Зато човек с књигом седи у пустој алеји. Зато је тихо у просторијама библиотека. А где је још данас тихо? Једино на гробљу, али савремени човек од разговора на ову тему бежи као ђаво од крста. А ми ћемо на растанку попричати о гробљу. Неће то заправо бити на растанку, већ просто на крају овог циклуса кратких беседа о речима из књига који приводимо крају.

Код Дантеа у „Рају“ наводи се дугачак списак светаца који се наслађују животом у рају. Међу њима се помиње извесни Петар прозвани „Једач“ од речи „јести“. На латинском Petrus Comestor. То је француски богослов из 12. века који је „једачем“ прозван због љубави према књигама. Живео је и предавао у Паризу. Он се буквално хранио књигама и није било могуће одвојити га од њих као гурмана од укусне хране. У књишким монасима постоји таква незасита љубав према келији и књизи. Ви који знате сетите се нашег Нестора Летописца и његових похвалних речи о књишкој учености. Они који не знају Нестора и „Печерски патерик“ нека се сете барем Пимена из „Бориса Годунова“. Шта и зашто он тамо пише?

           Нек знају потомци православаца

           Земље рођене минулу судбину,

           Своје цареве велике нека помињу,

           Због њиховог труда, због славе, због добра –

           А за грехове, за мрачна дела

           Спаситеља нек смирено моле.

Ево, таквих Нестора и Пимена било је по читавом хришћанском свету и они су међу зидовима келије водили летописе, проучавали су богословље, бавили су се превођењем. Такав је био Петар Једач. Он је занимљив по томе што је унапред себи написао епитаф.

Ево како гласи:

           Ја сам Петар (камен) – лежим под каменом

           Назван сам „једач“, али сам сад сâм поједен

           Док сам био жив учио сам, учим и после смрти

           Говорим вам, а ви понављајте:

           Ја сам онај ко је живео и ко ће живети.

У суштини, ово је химна духовном списатељству. Све је ту: иронија и игра речи (Петар – лежим испод камена); смели поглед у гроб (сâм сам поједен); вера у вечни живот (живео сам и живећу); превладавање смрти кроз духовно знање (учио сам – учим и после смрти). Епитаф је читав жанр у уметности речи. Рођен у антици он је најчешће имао два смисаона правца. Обраћајући се читаоцу који пролази у име покојника, текст је говорио или „пожали ме, уздахни, сети се“, или „не губи време, живи пуном паром (с различитим поимањем „пуноће“), ускоро ћеш и ти постати овакав“. Хришћанство је у епитаф унело смелост, наду у милост Божију и моралну поуку живима. И Петар Једач је у својих пед редака написаних пре него што му је куцнуо смртни час, оставио поуку свима онима који читају и пишу.

Тешко онима који и после смрти развраћају, саблажњавају и залуђују људе. Тешко онима који су били уверени у то да са смрћу престају сви земаљски обрачуни док само постају јаснији и појачавају се. Благо онима који су учили добру за живота и који настављају да уче после смрти. Тешко једнима и благо другима. И ту хватам себе на мисли да препричавам наравоученије Криловљеве басне „Писац и разбојник“. Најјаче, без преувеличавања, Криловљеве басне која се уместо „Мајмуна и наочара“ или „Слона и Муве“ може укључити у све хрестоматије. Хватам себе на тој мисли, а то значи да ипак не желим да завршим разговор о књигама. Он повлачи Крилова, а затим Езопа, па онда, ко зна кога... Жели да прави нове кругове и нове заокрете не остављајући могућност за лењи одмор.

Али не. Овај циклус ипак затварамо. Ради других тема и других разговора. Ради самосталног трагања, отвореног за многобројне љубитеље књишке речи. Срећан пут свима онима које не треба убеђивати у то да је читање богатство! Слећите као пчеле на пупољке цвећа по полен. Откривајте непознате земље које се налазе на два корака од вас. Стичите нова знања о самима себи и о Господу Богу Чије је име благословено у векове. И нека би вам Бог на овом путу дао што више аутора који кроз све стваралаштво говоре „ја сам онај ко је живео и ко ће живети“. Ако је то тачно кад су у питању они који су нешто написали, подједнако је тачно и кад је реч о онима који читају.
 
Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић