[ Бисерје са нет-а... ] 30 Октобар, 2012 23:07

 

 

 

 

Један проповедник, обраћајући се војницима, упита их:

- Осећате ли посрамљеност док носите униформу са знаком државе чија сте деца?

- Не! - одговорише сви у глас. - За нас је то велика част и осећамо радост да служимо домовини, исповедајући да смо њени војници.

Проповедник их поново упита:

- Можда се стидите што сте хришћани?

Мртва тишина је завладала. Али тишину прекиде један војник.

- Не, оче, ја осећам радост што сам хришћанин, јер је моје срце слободно у Господу. А овог трена осећам потребу да исповедим своју веру у Христа.

 

Брате мој, можеш ли и ти осетити радост исповедајући да си хришћанин? Припадност хришћанска доноси част, а не срамоту. Страх од света чини често да стојимо као залеђени пред људима, пред којима би без страха требало да исповедимо да смо војници Христови.

 

Са грчког А. М.

 

 

 

 

[ Мисли у зрењу ] 29 Октобар, 2012 00:08
 
 
 
 
Maksim - Somewhere in Time
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 26 Октобар, 2012 19:49

Николай Ге. Что есть истина. Христос и Пилат. 1890. 

Шта је истина, Христос и Пилат.

 

 

 

Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара (радозналаца) нити су они, као неки други, присталице људске науке.

Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајим, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога.

Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.

У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају.

Постављају заједничку трпезу, али не и нечисту.

Бораве у телу, али не живе по телу.

На земљи проводе дане, али им је живљење на небу.

Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе.

Воле све (људе), а сви их гоне.

Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају.

Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују.

Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним.

Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.

Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А када их муче, радују се као да живот поново добијају.

Од Јудеја нападани су као туђинци, и од Јелина прогоњени, али разлог непријатељства мрзитељи (њихови) не могу навести.

 

Из „Посланице Диогнету“ (II век)

 

 

 

[ Доколичарење ] 25 Октобар, 2012 20:51
 
 
 
 
 
[ Доколичарење ] 24 Октобар, 2012 17:23
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
[ Заозбиљски смешно... ] 20 Октобар, 2012 21:50
 
[ Доколичарење ] 19 Октобар, 2012 22:29
 
 
 
 
[ Доколичарење ] 12 Октобар, 2012 20:24
 
 
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 11 Октобар, 2012 23:46

 

 

 

 

Живео једном неки богат човек. Био је широке руке и радо је помагао другима.

До њега је имао кућицу сиромах који се у животу није нагледао обиља, него што је имао, распоређивао би тако да што боље повеже крај с крајем.

Једном згодом богаташ, занесен својим доброчинствима, наведе пред људима разговор о томе ко је колико вредан, па у жељи да пецне свог сиромашног суседа, рече:

- Видиш коликима ја помажем? А ти, како живиш, немаш довољно ни за себе самога.

Сиромах га погледа, па одговори:

- А кад би ти знао колико пута сам ја људима у невољи дао све што сам имао, до последњег новчића? Хајде, ти то учини само једанпут!

Богаташ тада спусти поглед и ћутећи се удаљи осећајући многе погледе на својим леђима.

 

 

 

[ Генерална ] 08 Октобар, 2012 21:22

 

 

 

 

Када се Божје осећање посматра у односу Бога према створеним бићима, онда се ово својство Најсавршенијег Бића мора одликовати и најсавршенијом моралношћу. А најсавршеније морално осећање јесте љубав, благост, милосрђе. Зато кажемо: Бог је благ, милостив, предобар. И још више: Свето Писмо директно тврди: „Бог је љубав“ (1.Јн.3,35).

Та љубав Божја, по тврдњи Еванђеља, најбоље и највише се испољава у тајни искупљења и спасења људског рода, јер каже Еванђеље: „Бог је толико заволео свет, да је и Сина свога Јединороднога дао, да нико од оних који верују не погине, него да има живот вечни“ (Јн.3,16).

И не само што се љубав Божја односи на људе, него се она, по тврдњи Светог Писма, односи на целу створену творевину и одражава се на свакој твари. Псалмопевац Давид, који је познавао и створену природу, и Божју љубав и милосрђе, пише: „Благ Господ свјаческим и шчедроти јего на свјех дјељах јего“ (Добар је Господ према свима и жалостив на сва дела своја) (Пс.144,(145),9).

Индуктивним путем можемо се уверити у истинитост Божје љубави и благости из посматрања целисходности у овом свету у којем су чак и бол и смрт целисходни: бол, као сигнал већег зла, а смрт, као услов живота многих бића. Јер, кад не би било смрти у оваквом свету какав је, Земљина површина, па и васиона постале би временом врло тесне за живот. [64]

А још директније љубав и благост Божја испољава се на тешким и покајаним грешницима које Бог по своме милосрђу и љубави не уништава, него чека да се у сузама покајања препороде, и да их окупа својом благодаћу, тако да постану светитељи. У житијама светих има много таквих примера, а посебно је изразит пример Светог Мојсија Мурина [65] и Свете Марије Египћанке. [66]

Најзад, љубав Божја је једино могуће објашњење опстанка овако грешног света, који би по принципу правде, због своје грешности, морао одавно бити уништен. Љубав и милост Божја је једина сила која нас одржава у постојању. Доказ, а и врло пластичну слику љубави приказује нам разговор пророка Јоне са Богом. Јона се жалио за тиквом чији је корен црв подгризао па се осушила, а „Господ рече Јони: теби је жао тикве око које се ниси трудио, и коју ниси одгајио, него за једну ноћ израсте, а другу ноћ пропадне. А мени да не буде жао Ниневије, великога града у ком има више од сто и двадесет хиљада људи који не знају шта је десно шта је лево, и много стоке?“ (Јона, 4,10-11). А та иста Ниневија била је изузетно грешан град (Јона, 1,1). Заиста, кад видимо колики се облак дима од људског греха диже свакодневно од Земље ка небу, онда морамо увидети и осетити „љубав Божју која превазилази разум“ (Еф.3,19).

Техничар-атеист

Професоре, овде сам вас чекао, и надам се дочекао! Какву љубав Божју ви видите у овом свету?! Ако погледате у свет, видећете у њему толико зла као да светом управља најгори дух из пакла уместо Бога, и то још Бога разума, мудрости, и чак љубави! Његош каже да је овај свет „состав паклене неслоге“, да је овај свет „тиран тиранину“. [67] Шопенхауер каже да је овај свет гори од Дантеовог пакла. „Свет је“, вели Шопенхауер, „банкрот у свим својим крајевима, а живот посао који ни трошкове не подмирује“. [68] Иван Карамазов, описујући своме брату Аљоши колико страшног зла има у овом свету, каже: „не примам овај свет који је Бог створио“.

И заиста, професоре, каква је то љубав и милост који пуштају да се драги и вољени створови толико пате и страдају?! Па још при свем том осећати савршено блаженство, као да је овамо у свету све у најбољем реду, па се не би имало због чега жалостити и помутити то блаженство, нарушити тај блажени мир?! Кратко речено: ако је овај свет творевина доброг и милостивог Бога који је сушта љубав и блаженство, онда у свету не би смело бити никаквог зла. Међутим, чак и Библија каже да „свет у злу лежи“ (1.Јн.5,19).

Професор

Да ли је свет баш заиста тако страшан, зао и ружан како је проценио Шопенхауер и остали песимисти, о томе се да расправљати. Чињеница је да у свету покрај онога што осећамо и доживљујемо као зло има још како много добра, лепоте и уживања. Постоје у свету милиони који пате, али исто тако постоје милијарде живих бића које уживају у егзистенцији покрај свег зла којим овај свет обилује. На некој ливади имате и грозног трња и дивног цвећа. Неко може да набере са ње читав сноп самог трња и корова, па ће прогласити ту ливаду да је она само трновита. Други ће набрати букет цвећа па ће прогласити да је ливада само и једино цветна. Тако песимист проглашава овај свет за најгори од свих могућих светова, а оптимист за најбољи од свих могућих светова. У ствари, и један и други суд су изразито субјективни, па према томе објективно нетачни. Твоја оцена света није ништа реалнија ни истинитија. Библија је у том погледу далеко истинитија. Она каже „свет у злу лежи“. Значи, није свет баш сам по себи зао. Он је у основи добар, али „у злу лежи“ (1.Јн.5,19).

Кад би свет био сам по себи зао, то јест, кад би зло било некакво биће, или некаква супстанција коју је Бог створио из незнања, непажње и самообмане, или из зле воље да напакости створеним бићима, онда би приговор био сасвим оправдан. Међутим, зло није никакво биће или нека Богом створена супстанција, него је суштина зла заправо дисхармоничан однос бића. Свако биће и свака супстанција излази из Божјих руку потпуно добра. Ниједно биће и ниједна супстанција није зло само по себи. Оно само може постати зло услед дисхармоничног односа према Богу који је Највише Добро – Summum Bonum.

Дабоме, ово важи само за свесна и слободна бића као што су људи и анђели. Отуда, ако се зло дефинише као дисхармоничан однос слободних створених бића према своме Створитељу, излази да су зло и грех исто. Суштина и узрок зла лежи у греху, јер је грех противљење Богу, Највишем Добру. Доследно, зло, или грех, могло је настати само на тај начин што су слободно-разумни створови прекршили вољу Божју и тиме отпали од Бога. Сва остала физичка зла, од најмањег физичког и психичког бола до смрти, дошла су само као праведна и логична последица тог првог зла, или греха, јер по природном закону саме стварности „плата за грех је смрт“ (Рим.6,23).

Овакво решење проблема зла у основи је сасвим логично. Осим тога оно је дато и у Библији која тврди да је свет био створен без трунке зла, јер после завршетка стварања „погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома“ (Пост.1,31). И анђели и сва материјална природа, све је то било без греха, без моралног и физичког зла. Све је то створено да учествује у доброти Божјој. А доброта Божја садржи у себи Божју Љубав, Божју милост и Божју правду. А Божја правда може се испољити у облику Божје награде и Божје казне. Било у којем од та два облика да се испољи, она је, објективно судећи, у оба случаја подједнако добра. Али субјективно судећи, грешник је не доживљује као неко добро, него као нешто зло. Да, субјективно! Али такав случај ништа не сведочи против Божје љубави и Божјег блаженства. Према томе, кад Бог није створио зло, нити дао икаква повода слободним бићима да греше и произведу зло у виду праведне Божје казне, онда постојање зла у свету ништа не противречи ни промислу Божјем, ни Божјој мудрости, ни Божјој љубави ни блаженству, јер и оно зло које људи чине, Бог окреће на добро.

Философ

Кад Бог не би био свезнајућ, ваше објашњење, професоре, било би у реду и на свом месту. Али оно се не може применити и на свезнајућег Бога. Јер, кад је Бог, као свезнајућ, знао сасвим сигурно да ће слободна бића, анђели и људи, злоупотребити слободу коју им је дао, и прекршити закон који им је такође дао, зар је онда било мудро давати им та два дара, па тиме омогућити њихов пад. Дакле, ако Бог није баш позитивно створио зло у свету, Он га је на овај начин омогућио, па је чак и знао да ће се зло појавити!

Професор

Заиста, у појму слободе садржи се и могућност остварења зла. Јер, воља која се не би могла слободно одлучити за Бога или против Бога, не би била истински слободна. Али сама могућност зла још није никакво стварно зло. Далеко од тога! Тек кад се та могућност оствари, онда је зло конкретно. А дотле није. А да ли ће се остварити, зависило је само од слободних бића.

Послужимо се једном сликом из живота. Инжењер је саградио мост преко реке. Врло корисна ствар! Свако ће моћи да пређе преко њега на другу страну реке. Али исто тако постоји могућност и да свако скочи с моста у реку и удави се. Ако неко својевољно скочи с моста у реку и удави се, да ли ће ико имати право да каже да се инжењер огрешио о закон мудрости што је саградио мост?! Не верујем да би то ико учинио. Исто тако је бесмислено казати да је Бог радио против своје мудрости што је дао духовним бићима слободу, па са њом и могућност пада.

Један студент права

Професоре, сва та ваша објашњења би била и лепа и красна да на свету страдају само грешници. Али у свету од поплаве, рецимо, или земљотреса и ерупције вулкана и других елементарних недаћа не страдају само грешници, него и праведници, чак и деца, која заиста нису могла за своје две-три године живота, или можда само за пар месеци, или чак само за неколико дана после рођења, да сакупе на душу толике грехе да се удаве у мору, или да страдају на било који други начин.

Професор

Ваша примедба је потпуно тачна, правнички тачна! Штета је само у томе што на њу нико од људи не може одговорити исто тако правнички тачним одговором, јер нико од људи не зна општи план света у свим појединостима. Ипак можемо нешто покушати.

Пре свега ми не знамо ко је од људи тај потпуно безгрешни праведник, осим деце, који би заслужио посебан поступак Божје милости. Сви смо грешни. Друго, људи страдају не само због свакодневног личног греха, него и због заједничких греха којима људи свакодневно куже и замрачују овај свет. Осим тога постоји један општи заједнички први грех у којем лежи разлог што у свету уопште постоји зло. Ако свет посматрамо по мери зла које се у њему налази, можемо рећи да постоје три света: небески, у којем нема ни трунке зла, „подземни“, то јест паклени, у којем нема никаквог добра, и земаљски, у којем су зло и добро помешани у разним сразмерама, онако како то измери Божји промисао на основу моралних особина појединих људи, појединих народа и човечанства као целине. С обзиром на све то, овај свет и живот у њему може се упоредити са ратиштем Добра и Зла, где су људи било свесни било несвесни, било активни, било пасивни борци, на једној или другој страни. Зато питати: зашто људи страдају у овом свету, исто је што и питати зашто људи гину и рањавају се у рату? Па зато што су у рату! Какав би то био рат у којем нико не би био ни рањен ни убијен?!

Техничар-атеист

Професоре, ваша су поређења врло духовита, али немојте много одуговлачити са главним одговором. Добро, ми старији и имамо греха преко главе, то каже о себи чак и цар Давид, па није чудо што нам сам грех својом природом доноси страдања, или као израз Божје праведне казне. Али шта деца имају с тим?! Тежиште правниковог питања и лежи управо у томе: Зашто деца страдају?!

Професор

Па зато што нису рођена у небеском свету где нема зла, него на Земљи, где је борбени фронт између Добра и Зла, Бога и сатане. А рођена су на Земљи зато што су људска бића којима је Земља одређена за постојбину. Њихово невино детињство је само предигра њиховог мање или више грешног човештва. Према томе, њима се у општем плану света не чини никаква неправда. А што се тиче љубави Божје, видели смо да се она у виду милости Божје, која одржава у постојању овај грешни свет, излива тиме и на грешне људе, па разуме се, и на децу која страдају не зато што ће тек бити грешна и крива, него зато што се налазе на Земљи која је људским грехом удаљена од Бога, који је Највише Добро.

Техничар-атеист

Па зар Бог није могао створити и Земљу без икаквог зла на њој, као што је створио небески свет у којем, како рекосте, нема никаквог зла. А пакао није ни морао ни требао створити. Тако би постојала у свим световима вечна владавина Највишег Добра.

Професор

Ваша идеја о целини света је изузетно добра. Међутим, варате се, ако мислите да је она Богу била непозната, и да је Бог чекао да Му је ви предложите. Зар сте заборавили да смо мало пре прочитали цитат из Светог Писма који гласи: „И погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома“ (Пост.1,31).

А ево, прочитаћу вам још један цитат из Библије где се прориче да ће по истеку овосветског стања завладати опште добро „и бити Бог све у свему“ (1.Кор.15,27-28 ). Кад ће то бити? Кад историја васионе после општег васкрсења и преображења и коначног Божјег суда уђе у „живот будућег века“. Према томе, ако је „веома добро“ било на почетку и ако ће тако бити и на свршетку садашњег периода у историји васионе, онда немамо ни довољно права, ни довољно разлога да се жалимо на Бога, да Он тобож нема љубави према нама што смо ми, слободна бића, убацили зло у Његов свет који беше „веома добро створен“, јер ће се тада у пуној мери изразити и Божја мудрост и Божја правда и Божја љубав.

Студенткиња Јеховин сведок

Професоре, ви сте споменули да постоји некакав пакао. Ако је то тачно, онда нема места за Божју љубав. А пошто је Божја љубав нешто несумњиво, онда не постоји пакао. У нашим књигама пише да реч „пакао“ не значи неко мучилиште душа, јер Бог који је сушта љубав не мучи никога, [69] него реч „пакао“ значи свеопшти гроб.

Студент адвентист

Професоре, ја иако не припадам истој верској заједници којој и колегиница која је говорила пре мене, ипак усвајам и одобравам њено схватање да пакао као противност Божјој љубави не може постојати. И не само то, него сатана и грешници као носиоци зла у свету неће постојати у некаквом паклу ни после општег васкрсења, јер ће Бог и сатану и све његове духове и све грешнике уништити огњем вечним, [70] па кад њих потпуно нестане, кад буду враћени у стање непостојања, тек тада се може говорити да ће бити „Бог све у свему“, како прориче апостол Павле у Посланици Коринћанима.

Професор

Пошто се вас двоје слажете у тврдњи да пакао не постоји, јер би то било противно Божјој љубави која никог не мучи, и пошто сматрате из истих разлога да ће тај Бог уништити и сатану и све грешнике, да би се остварило пророчанство да ће „Бог бити све у свему“, бојим се да сте се тиме сударили и са чињеницом да постоји зло у свету, и са чињеницом да Христос лично тврди да постоји пакао у којем су зли дуси и грешници.

Ви кажете да верујете Светом Писму. Онда чујте неколико речи из Светог Писма. Библија каже да је Бог казнио цело човечанство потопом (Пост.9.гл.), да је казнио градове Содом и Гомор (Пост.19,1-28 ). А књига о судијама је пуна примера како је Бог кажњавао јеврејски народ кад год је отпадао од Њега. Зар мислите да у тим казнама, које је Бог остварио, није било никаквог мучења ни за кога?! И нису то једини библијски примери. Зато ваша тврдња да Бог никога не мучи, директно противречи Библији у коју ви – како кажете – верујете. Уосталом, зашто да идемо далеко у библијску прошлост. Погледајте око себе и видећете мноштво грешника који већ овде на Земљи сносе казну Божју на себи. А где су толике казне, ту је свакако и мучење.

Ваша тврдња да не постоји пакао, равна је тврдњи да не постоји сатана и његови демони. Знам да то тврде атеисти. Али да то тврди неко ко каже да верује Светом Писму, то ми личи на најобичнију превару. Свето Писмо наводи више случајева да је Спаситељ из бесомучно опседнутих људи истерао демоне који су Га молили да их не мучи (Лк.27-34). А осим тога, Спаситељ је често спомињао да постоји пакао. Чујте Његову опомену: „Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити, него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу“ (Мт.10,28 ).

И најзад, ваша заједничка тврдња да ће Бог после општег васкрсења и суда огњем уништити сатану, демоне и све грешнике, не знам да ли потиче од ваших проповедника, или сте је позајмили из Заратустрине религије, где је то – под називом фрашокрсти – изричито речено, али у сваком случају она представља директно порицање Светог Писма, за које рекосте да верујете у њега. Ево вам свакоме по један цитат из Светог Писма. Узмите ви, девојко, па прва прочитајте шта пише о злим духовима и грешницима: „И дим мучења њихова излазиће ва вијек вијека, и неће имати мира дан и ноћ, који се клањају звери и икони њезиној“ (Откр.14,11). А сада вас, младићу, молим да прочитате други цитат. Ево га: „И ђаво који их вараше би бачен у језеро огњено и сумпоровито где је звер и лажни пророк и биће мучени дан и ноћ ва вијек вијека“ (Откр.20,10).

А ево вам и речи самога Христа: „И ови (грешници) ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни“ (Мт.25,46). Ни речи о уништењу!

Зато ви који кажете да верујете Светом Писму, суочите још једном ваше веровање са оним што каже Христос и цело Свето Писмо, па ћете, ваљда, увидети колико се ваше веровање противи Христу и Светом Писму.

А што се тиче односа Божје љубави и мудрости према људима и злу које постоји у свету, ја бих га сажео у ових неколико реченица.

У овом и оваквом свету који у злу лежи, има страдања. Неко страда због својих греха, јер грех већ сам по себи, по својој природи, изазива страдање било телесно, било душевно. Неко страда због туђих грехова, не по правди Божјој, већ по злој вољи онога грешника који му зло чини. А кад се изричито и јасно појави казна Божја, онда се умножи и страдање. Неко по допуштењу Божјем страда и због својих и због туђих греха. А неко страда не по казни Божјој, него по плану Божјем да се на њему прославе чудесна дела Божја, као што беше случај са оним слепим од рођења (Јн.9,1-3).

У читавој тој смеши греха, казне, Божјег допуштења, непознатих нам Божјих планова и људског страдања, испољавају се још како силно и правда Божја која грешнике сустиже, и милост Божја која стрпљиво чека грешника да се покаје, и блаженство Божје које се обилно улива у душе оних који на правди Бога страдају, и мудрост Божја која у читавом том замршеном сплету ипак води коначном циљу – победи Добра над Злом. Примера за ово можете наћи и у Библији и у стварности, а и у светској књижевности (на пример роман од А. Диме „Гроф Монте Кристо“, или од Виктора Игоа „Јадници“, итд.).

Психолог

Професоре, ја мислим да би сваки отац, кад би видео да ће његов син нешто погрешити и тиме изазвати као последицу велико страдање, свим могућим начинима спречио сина да учини тај преступ. А зар Бог, који је свемилостив и свезнајућ и свемогућ, није могао спречити слободне духове, рецимо сатану и наше прародитеље, да учине грех отпадања од Бога, и тиме би свет био без зла?!

Професор

Са гледишта људске психологије то је питање сасвим на месту. Вероватно је да би сваки отац тако поступио као што си рекао. Зашто и Бог није тако поступио, на то питање би само Бог могао и одговорити. Али и по људском разуму може се наћи известан одговор који би својом логичношћу могао обеснажити постављени приговор. Бог има милијарде милијарди сунаца и планета у васиони које ропски испуњавају Његову вољу без могућности да јој се одупру. Али Он хоће да има и слободних бића која ће слободно пристајати уз Њега. У та слободна бића Он је урачунао и сваког човека, па је човеку зато и дао дар слободног одлучивања. Ако би га у томе на силу спречио да се слободно одлучи, свео би га на статус мртвог предмета, као што су звезде, планете и обично камење. Осим тога, да је човек (и сатана) био физички спречен да оствари свој наум отпадништва од Бога, физичко зло, као последица греха било би заиста спречено, али заслуга не би припала човеку.

Неки човек накани се сасвим озбиљно да убије свога комшију. Но, његов отац, да би свога сина спасао од човекоубиства, дода му празну пушку, а комшији тајно да знак да се за сваки случај сакрије негде. Комшија тако и учини. Убиство се није десило. Коме припада заслуга за тако срећан исход ствари, оцу, или његовом сину, који је имао сасвим озбиљну намеру да комшију убије?

Иста таква ситуација би наступила и да је Бог спречио Адама и сатану да изврше свој наум да отпадну од Бога. Ми људи не знамо небеске тајне Божјег промисла, али нас логика људског ума наводи да мислимо да је можда баш то био разлог што Бог није спречио сатанин и Адамов пад.

Чак и кад се човек уопште не би накањивао да гази вољу Божју, али га Бог насилно спречи да подлегне греху, чак ни у том случају заслуга не би припала човеку, него Богу.

Зато, ето – судећи по људском разуму – Бог није силом спречио грех првих људи, нити спречава грехе осталих људи, јер би их тиме лишио дара слободе коју им је дао, и која сачињава морално достојанство човеково. А самим тим Бог би човека лишио могућности да се морално усавршава, и да постане подобан Богу. Дакле, лишио би човека могућности да испуни циљ који му је сам Бог поставио приликом стварања (Пост.1,27). А то би било недоследно, противречно, и чак бесмислено.

Једино што је Бог по моралном закону, по идеји правде и љубави, био дужан да даде човеку, то је непомућена свест, чисто срце и благодат која ће човеку помагати да се не удаљи од Бога, али која га неће насилно спречавати у слободи акције и одлучивања. А Бог је све то човеку дао.

Теолог

Професоре, мени је често падала на памет мисао, можда грешна, а можда и погрешна. Ево те мисли: Зар не би било у већем складу са Божјом љубављу, правдом и мудрошћу да су створени само они људи и духови за које је Бог по своме свезнању и предзнању унапред знао да неће грешити, да ће постати светитељи? На тај начин би се сасвим сигурно избегло свако зло у свету.

Професор

Добро је што се бојиш да ти је тај савет Богу и грешан и погрешан. Више пута смо нагласили да ми не знамо општи план о свету. Али кад видимо да је Бог ипак створио овакав свет у којем има и грешника, свакако је имао разлога за то. Своје особине мудрости и љубави Бог може да испољи и у оваквом свету какав нам је дат у искуству. Можда чак и боље – ако се за Бога сме уопште употребити израз „боље“ – него у свету који ти предлажеш, у којем би били само праведници и светитељи. Лако је волети праведника и послушника, али показати љубав према грешнику и непокорном, то је – судећи бар према људском разуму – нешто што заиста надмашује људске моћи схватања и делања (Рим.5,6;Еф.3,19).

Неко је рекао: Вратити зло за добро, то је сатански. Вратити зло за зло, то је животињски. Вратити добро за добро, то је људски. А вратити добро за зло то је божански. И заиста је тако. У свету самих светитеља, људи не би имали прилике да виде оно што је веће од свега човечанског; да виде љубав Божју према грешницима, јер сунце Божје греје и праведне и грешне, и дажд Бог даје и праведнима и грешнима. Осим тога, у свету самих светитеља не би било прилике да се види оно што је најпотресније – повратак грешника Богу, повратак блудног сина у Очев загрљај. Теби као теологу свакако је позната Спаситељева прича о Блудном сину (Лк.15,11-24). То је најпотреснија Христова парабола. Свети оци су је назвали „Еванђељем у еванђељу“. И тачно су је проценили. А хришћанска догматика нам показује историјску чињеницу као највеће чудо Божанске љубави: страдање безгрешног Сина Божјег за грехе људи. Е, та љубав заиста надмашује сваки разум (Еф.3,1).

Најзад, ако се „блудни син и не врати у очев загрљај“, а и то се дешава, он ће осетити Божју доброту у облику Божје правде, а за правду се не може рећи да је она неко зло.

Има твој приговор, односно, твој савет Богу да ствара само добре свете људе који неће згрешити и отпасти од Бога, још један тежак недостатак: то значи ограничити слободу Божјег стваралаштва и активности људском вољом. А то је апсурдно. Није Бог дужан да се управља према човеку, него човек према Богу. Усвојити твој приговор и евентуално савет Богу, то значи обрнути ствари стрмоглавце. У суштини, то је сатанска логика.

Саберимо, још једном, разлоге и рецимо укратко: постојање зла у свету не пориче ни Божју мудрост, ни Божју правду, ни Божју љубав, ни Божје блаженство.

1) Бог није створио зло. 2) Суштина зла је грех, а он не потиче од Бога, него од слободних разумних бића. 3) Могућност зла лежи у дару слободе коју је Бог дао човеку, али сама та могућност још није никакво реално зло. 4) За човека је боље што је створен слободан него да је без слободе, јер би у том случају достојанство човека било истоветно са достојанством обичног кипа. 5) Божја љубав се јасније испољава у свету у којем има грешника, него у свету самих праведника. 6) Ове чињенице су довољне да оспоре сваки приговор Богу због постојања зла у свету, а дефинитиван одговор на проблем зла познат је само Богу, и не треба сумњати да ће Бог својим одговором задовољити нашу радозналост и угасити наш револт против постојања зла.

Овакво објашњење је логично, и може задовољити људску логику и разум. Но оно не може задовољити срце човека који трпи на себи сва зла овог света, грубост свога и туђег греха, а нема јаку веру која би му уз обилну благодат Божју, јачу од људске логике, ублажила терет страдања.

Господо, ено звона са саборне цркве оглашују почетак бденија. Предлажем да се одморимо од ове напорне шетње по логичким врлетима и гудурама, па да дух свој одморимо на бденију где ћемо чути ону дивну песму која на грехом рањену душу делује као мелем: „Покајанија отверзи ми двери Жизнодавче (Животодавче, отвори ми врата покајања.)“. А ако желите наставак ових објашњења, и ако их сматрате кориснима, или бар интересантнима, прекосутра, у понедељак, чекаћу вас овде у 17 часова.

 

Из књиге "Бог је Савршено Биће"

Др Лазар Милин

 

  (6) Додај коментар  | [ (0) Трекбекови ] | [Пермалинк]

[ Лепота живота ] 07 Октобар, 2012 18:24

 

 

 

 

Наши су кумови одавно предали молбу социјалној служби за старатељство. Прилично су се начекали да би, најзад, пре неки дан добили девојчицу од две године.

Истина је да је то било и због немања посла, али је још већа истина да су обоје добрих душа, а кумина мајка је, још док је трајао рат, радећи на аутобуској станици доводила прогнане породице у своју кућу, који нису имали никог свог у Србији. И не само то, већ је стара кума и сама узела да се стара о дечаку и уз помоћ рођене деце га извела на пут. (Дечак, сад момак, и поред тога што има мајку, родбину, кућу и пунолетан је, и даље је са њима.)

Оно што је кумове највише бринуло била су деца: да ли ће прихватити добијену девојчицу? Но кумић ју је одмах узео у наручје, али је Софији било мало чудно. Остављајући их да се мало упознају, кума сачека да девојчица заспи, па потом приступи Софији, не би ли јој објаснила улазак туђег детета у њихов дом.

- Сине, ти имаш маму и тату који те воле, а њу нема ко да воли – биле су речи, којима је кума закључила њена ни дуга, ни опширна образложења.

А Софија, која ако је и имала неке недоумице, сем дечјих, како чу ово, узврати:

- Мама, ми ћемо да је волимо!

Након тога је преузела на себе део одговорности, те сада воза девојчицу у колицима и пази на њено понашање у друштву.

Ако се деци приђе из правог угла и да им се простора да и сами промишљају, при том их одгајајући у друштву оних који и мисле, и говоре, и чине на добро своје и својих ближњих, тада ће и деца следити пример, којим се узраста у Човека.

 

 

 

[ Доколичарење ] 06 Октобар, 2012 15:18
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
[ Искораци... ] 02 Октобар, 2012 20:55
 
 
 
 
 
[ Искораци... ] 01 Октобар, 2012 20:35