[ Заозбиљски смешно... ] 31 Август, 2011 16:54
 
[ Лепота живота ] 30 Август, 2011 18:38
 
 
 
 
 
 
 
Thank you for being my Dad
 
 
 
Music & Lyrics by Jon Barker


A son rarely tells his Father 
how he really feels,

A handshake or a pat on the back 
is all that he reveals,

I'd like to right that wrong,

Here in this little song.

Thank you for shaping my life,

Thank you for teaching me all you can,

You are no ordinary man,

You make me everything I am.

Thank you for taking the time,

Thank you for showing me the way,

And thank you for being there
When I need you,

Thank you for every single day.

Now I've been blessed with a son of my own,

Got my own bedtime stories to tell,

If I can raise him half as well
 as you raised me,

Guess I'll be doing pretty well.

Thank you for your guiding hand, 

Thank you for making my dreams come true,

You're an extraordinary man,

And I hope you're as proud of me

As I am proud of you.

Thank you for giving me life,

Thank you for showing me good from bad.

I guess I'm only really trying to say,

Thank you for being my Dad.

Even though the years drift away, 

I never took the time just to say,

'I love you, and I always have,

And thank you for being my Dad.'

'Thank you for being my Dad.'
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 Данас је година од упокојења мога вољеног оца Миленка.
Бог да ти душу прости, родитељу мили, и подари
Царство Небесно.
Амин.
 
 
 
 
 
[ Пријатељи моји... ] 29 Август, 2011 18:49

Добивши на свој јутјубе налог слике од једног корисника да уради видео прилог о деци Сомалије, мој пријатељ Лаки се послушно одазва. Са његовим допуштењем представљам га и вама:

Somalia children

 

[ Генерална ] 28 Август, 2011 17:56
Сузе Богородице
 
 
 
 
 
 
 
Неки од хиландарских монаха, као своју рукодељу, праве од бобица неке биљке бројанице, које се зову "сузе Богородице". Уз бројанице се добија папирић на коме је написано следеће предање о томе како су оне настале: "По предању ова биљка "Богородичине сузе" израсла је код распећа Христовог од суза Богородичиних које падаху на земљу. Давно беше монах који туговаше много јер не могаше научити плести бројанице. Тада му се престави Пресвета и питаше га: "Зашто тугујеш, чадо?", а он узврати: "Не могу научити плести бројанице." Тада му дарова Богомати ове семенчице говорећи: "Узми ове сузе моје и узгајај их на рукодељ, те прави бројанице молитве говорећи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме" и "Пресвета Богородице, спаси нас."
 
 
 
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 22 Август, 2011 18:00
 
[ Заозбиљски смешно... ] 20 Август, 2011 17:22

 

 

 

Када је Бог стварао свет, одлучио је сваком народу подарити две врлине.

Тако су Швајцарци постали прецизни и послушни.

Јапанци вредни и стрпљиви.

Италијани весели и романтични.

Шпанци темпераментни и ритмични.

Када је дошао до Срба, Бог рече анђелу:

- Срби ће бити паметни, добри људи и политичари!

Након завршеног посла, пита анђео:

- Боже, свима си дао две врлине само Србима три. Зар неће тако бити надмоћнији од свих других народа?

Бог рече:

- Хм,... имаш право! Али како се Богом дане врлине не могу накнадно укидати, Срби ће их имати све три, али сваки Србин може имати као и други народи само по две особине: ко је добар и политичар не може бити паметан; ко је паметан и политичар не може бити добра особа; ко је добар и паметан не може бити политичар.

И би реч Божја!

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 19 Август, 2011 13:14

 

 

 

Један веома имућан, размажени цар ходао је са својом свитом. Обилазио би најсиромашније делове краљевства да би са понижењем посматрао сиромашан свет који би сретао уз пут.

Сав у злату и свили, сиромашан свет би у њега гледао као у Бога.

Једног дана, док је шетао са свитом, људи око њега су приметили неког младог калуђера који им је ишао у сусрет. Брзо су га позвали да се поклони цару.

Монах је то са смешком прихватио. Поклони се и рече:

- Помаже Бог, царе!

Цару је ова појава била чудна; никад није видео такву срећу ни на једном лицу. Његови поданици, који су му се клањали, или су били у страху за живот или изгладнели и несрећни. Толика срећа на монаховом лицу отопи ледено царево срце. Цар, затечен и изненађен, јер је то било нешто ново за њега, повика:

- Чудан си ти мали човечуљак... Реци: шта може цар учинити за тебе? Шта желиш да ти поклоним?

Монах се насмеја, начини поклон и рече:

- Хвала теби, добри царе, ја већ имам све што ми је потребно.

Царева свита се у глас поче смејати, и наставише даље.

Док су ходали ка дворцу, цар паде у депресију - први пут у животу осетио се беспомоћно. Те ноћи ока није склопио. У зору је позвао своје слуге да иду и пронађу тог монаха и да га ипак натерају да узме од њега неки поклон. Рекао им је:

- Нека тражи све што је у мојој моћи, нећу жалити ни за чим!

Кад су царски војници пронашли његову келију нису могли поверовати да неко може да живи толико скромно и да буде срећан. Онда су почела убеђивања: нудили су му палате, имања, титуле, чак су и део царства ставили испред њега.

Када више није могао да слуша те њихове, за њега, сулуде понуде, монах скочи и рече:

- Реците цару ако хоће да ми дарује поклон мора да уради следеће:

Нека преплива језеро а да се не удави.

Нека прескочи ватру а да не изгори.

И нека се попне на планину а да се не умори.

Тек тада ће моћи да уради нешто за мене.

У чуду су се слуге вратиле да саопште цару захтев.

Кад је цар чуо, прво је помислио да је монах полудео, а онда је ипак решио да га послуша.

Већ у зору је са својом свитом пошао по даље инструкције за пут ка том чудесном месту о коме је монах причао. Кад су дошли, цар му рече:

- Дај ми мапу тог чудесног места и реци шта желиш да ти отуда донесем.

Монах се поче смејати:

- За то место не постоји мапа; на то место мораш да кренеш сам. Језеро је сво богатсво овога света, које вуче човека у његове дубине. Пламен су све страсти и жеље које горе у нама - њих мораш да прескочиш. А висока планина је тежак физички рад, који не сме душу да замори. Е кад будеш на то место стигао, царе, ти клекни и помоли се Богу за мене! То ће бити мој најлепши поклон.

Схвативши како не може да било шта уради по питању ове три ствари, цар крену назад ка дворцу. Само што је овог пута дворац изгледао другачије. Уместо луксузне палате, цар је видео свој златни кавез, који га је, без решетака и ланаца, везао за себе до краја живота.

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 18 Август, 2011 19:35

Арнаут убија српског калуђера* на Космету у манастиру Девич, 1912.

 

За опомену и наук: свадбена игра у славу злодјела над српском нејачи

ШОТА

Да ли знамо право поријекло ''ШОТЕ''?

Чим споменемо ријеч ''шота'' одмах помислимо на игру која се, нажалост, игра на свакој српској свадби. Њено поријекло води по злу чувеној Шоти Галици, жени србомрсца качака (одметника) Азема Бејта из села Галице (1189 – 1924.) који је својевремено харао по Косову и Метохији. Шота је након мужевљеве смрти зулумћарила и предводила одметнике. У српском народу сачувано је сјећање на догађај када је Шота ухватила шесторо српске дјеце, чобанчади код стада, на планини Мокри, повезала их, наложила ватру и све их бацила у огањ. Док су дјеца горјела, приповједа се, Шота је са качаницима играла своју игру око ватре, оргијала и пјевала: „Шоте, мори Шоте! Шоте, машала! Давно желим, мори, Шоте, да те играм ја!“ На мјесту страдања невине дјечице подигнута је спомен – плоча која је стајала до свршетка Другог свјетског рата, када су је комунисти уклонили како би сачували '' братство и јединство – зјеницу ока свог''. Ово је сушта истина. Да ли из незнања, или пак из неких других побуда и разлога, Срби, нажалост, објеручке прихватају ову игру која је редовно, чак неизоставно, заступљена на репертоарима њихових славља. И, одиста, нема српске свадбе, која ће протећи без сцена падања на кољена што је саставни дио ове игре!?

 

 

 

Право јој је име Qerime Halili, у преводу Шота Гаљици, и њезин муж Азем Бејта, шиптарски терориста који је убијао Србе по Косову и Метохији.

Професор историје и декан косовскомитровачког универзитета, Драги Малинковић, који је на ту тему давно још објавио књигу, наводи историјске податке:

- Песма "Шоте, мори Шоте," настала је као свадбени поклон. Азем Бејта ју је наручио за своју жену Шоту, а Срби су је све време певали као своју. Азем Бејта био је најпознатији шиптарски одметник који је повео устанак качака (одметника) у дреничком крају, истом оном крају који ће касније дати Адема Јашарија.

- Устанак је био велики проблем за Краљевину СХС, све док их војска и жандармерија 1924. године није опколила - наставља Малинковић. - На позив српског команданта да се предају, одметници су одговорили ватром. Шест година су качаци жарили, палили и убијали по дреничком крају, све до 1924.

Тешко рањеног Азема Бејту, према казивању професора Малинковића, из обруча српске жандармерије, спасла је његова жена и саборац Шота Галица. Али, лечили су га надрилекари и Бејта није преживео.

- А Шота Галица, када је њен муж погинуо, обукла је мушку народну ношњу и ставила кече на главу. Наставила је да се бори против Срба и Српства истом силином као њен муж.

Постоји и народно предање, које се на Косову и Метохији преносило с колена на колено. По предању, Шота Галица је после смрти мужа, бесна и дивља, ухватила шесторо српских чобанчића. Свезала их је и затим запалила ватру. Док су деца умирала, она је певала "Шоте, мори, Шоте, Шоте, машала, давно желим, Шоте, мори, да те играм ја".

- То предање нема утемељење у историји, а то значи да немамо податке који би га потврдили - каже професор Драги Малинковић. - Оно се јавило и задржало у народу као језиво казивање и персонификација зла које су Арнаути чинили према Србима. У сваком случају Азем Бејта и Шота Галица убијали су Србе, радујући се сваком убиству. Јер, бројали су узете српске душе. А српски народ, не знајући за све то, обожавао је баш ту песму. Хвала Богу да су из српске музике почеле да се испирају те крваве ноте за крваву невесту.

 

НАПОМЕНА:

* Игуман Дамаскин Бошковић био је игуман Манастира Девич у време када се завршио Други светски рат. Одмах након што су италијанске трупе окупирале Косово и формирале Велику Албанију, албански екстремисти су у организацији радикала Баљи Комбетара покренули серију напада на српско православно становништво покрајине. Према историјским изворима око 10.000 Срба нестало је у овим погромима, а више од 100,000 Срба и Црногораца су били приморани да напусте Косово и Метохију. Њихове куће и читава села су прво опљачкана од албанских муслимана а затим и спаљена до темеља. Српска Православна Црква је погођена изузетном суровошћу. Током 1941. убијено је 14 свештеника и монахиња. Игуман Дамаскин Бошковић је убијен на најбруталнији начин, док су неки свештеници као што је о. Лука Поповић, о. Урош Поповић и Слободан Поповић убијени током Свете Литургије.

 

[ Бисерје са нет-а... ] 17 Август, 2011 22:14

 

 

 

 

 

Стари духовник причао нам је често причу како се једном човеку, док је седео у башти испред куће, обратио ђаво у облику гаврана.

 

Слетео је испред њега и речима човечијим поздравио га.

 

Изненађен, човек је сав претрнуо од страха. Питао је птицу шта жели?

 

Тада му гавран рече да је најмудрија птица и да ће му помоћи да се обогати.

 

Човек, сав срећан, упита гаврана шта да ради?

 

Тад му гавран рече:

 

- Иди у оближњу шуму и попни се на највише дрво. На врху највишег дрвета стоји најскупљи дијамант на свету.

 

Тако човек и уради, али кад се попео на највише дрво тамо није било ничега, а ветар је толико љуљао дрво да човек једва сачува живу главу.

 

Сав љут дошао је кући и почео да виче на гаврана:

 

- Ти си луда птица, замало да погинем!

 

Тад се ђаво насмеја из гаврана:

 

- Ја луд а ти причаш са птицама!

 

 

Ђаво не може погубити човека природом и стварима, него унутрашњим мислима и жељама. Јер човека није гавран натерао на дрво, него његова луда жеља за богатством.

 

 

 

 

[ Музичка кутијица ] 16 Август, 2011 17:54
 
[ Бисерје са нет-а... ] 15 Август, 2011 17:48

 

 

 

Сакупили су се једанпут оци око Светог Антонија, да би испитали која је врлина најсавршенија, тј. која може да сачува монаха од свих ђаволских замки. Сваки је од њих рекао шта му је изгледало најбоље. Једни су хвалили пост и бдење, пошто они усредсређују помисли, доприносе лакоћи духа, и олакшавају човеково приближавање Богу. Други су више ценили сиромаштво и презирање земаљских ствари, зато што њима дух постаје спокојнији, чистији и слободнији од светских брига, услед чега приближавање Богу постаје лакше. Неки су опет хтели дати првенство милосрђу, зато што ће Господ милосрднима рећи: Ходите благословени Оца мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт.25,34). Било је још и других предлога. А Свети Антоније је рекао:

- Све врлине које сте споменули веома су спасоносне и врло потребне онима који траже Бога и који горе жељом да му се приближе. Међутим, видели смо да су многи изнуравали своје тело прекомереним постом, бдењем, самовањем у пустињи, да су усрдно ревновали у напорима, волели сиромаштво, презирали светске удобности до те мере да нису остављали за себе ни онолико колико је потребно за један дан, већ све раздавали беднима. Па ипак се дешавало да су после свега тога скренули ка злу и падали, те се лишавали плода свих врлина, поставши достојни осуде. Узрок томе није ништа друго до одсуство врлине расуђивања и благоразумности. Они нису могли да се користе њеном помоћу. Јер, баш је то врлина која учи и побуђује човека да иде правим путем, и да не скреће у беспућа. Уколико идемо царским путем, никада нас неће привући наши клеветници, ни са десне стране - на прекомерено уздржање, ни са леве - на немар, безбрижност и лењост. Расуђивање је око душе и њен светилник, као што су очи светилник телу: ако око буде светло, онда ће све наше тело (дела) бити светло; а ако буде тамно, и све тело наше биће тамно, као што је рекао Господ у светом Јеванђељу (Мт.6,22-23). Помоћу расуђивања човек схвата своје жеље, речи и дела, и одустаје од оних који га удаљују од Бога. Расуђивањем он растура и уништава све замке које је ђаво спремио против њега, јасно разликујући шта је добро, а шта зло.

На исти предмет односи се и следећа изрека: Узевши комад гвожђа ковач унапред гледа шта може од њега да начини - косу, мач или секиру. Тако и ми треба да расуђујемо каквој врлини да приступимо да се не бисмо узалуд трудили.

 

 

 

[ Лепота живота ] 13 Август, 2011 17:34
Sung-bong Choi
 
Како знати за кога гласати? Да ли је и то таленат, питање је са којим се вреди позабавити...
 
Сунг-бонг Чои је 22-годишњи младић, који је рано остао без родитеља, те је одведен у сиротиште, одакле је, због сталног малтретирања, побегао са својих 5 година. Отада, он живи на улици, продајући жваке и пића, спавајући по јавним клозетима и на степеништима. За себе каже да не уме да пева, али кад пева, осећа да је попут других нормалних људи. Кликните на горњи линк и погледајте дечака који ће на ваша лица натерати сузе, те ћете и сами, попут водитељке, пожелети да га загрлите...
 
 
[ Јеленине приче ] 12 Август, 2011 19:03

 

 

 

 

Идући путем, сретну се двојица путника: један сиромах, други богат.

- Докле путујеш? – упита богаташ сиротана.

- До Горњег града, дао Бог, али ми ваља проћи кроз Доњи град – понизно одговори овај.

- И ја ћу до Доњег града, а за после ћу видети – обрадовано ће богаташ. – Него, како би било да нас двојица наставимо пут заједно? Мени би ваљала помоћ, па ето...

- Може, господару... Мени треба посао и храна.

И тако њих двојица кренуше заједно. Кад стигоше пред капију Доњег града, дочека их стражар речима:

- Ко сте ви?

- Слуга Божији и најамник овог господара – одговори кротко сиромах.

- Слуга ничији, већ господар великог имања и овог човека. Отварај! – наређивачким тоном узврати богаташ.

Стражар их пропусти и они уђоше у Доњи град.

На улицама је све врвило од свакаквог света и шаренила, које је ту било изложено на продају, као и радњи и разноразних угоститељских објеката и чега све не. Богаташу се очи распаметише овим вашаром таштине, да он просто није знао где да се пре окрене. А свет, привучен његовим богатством, устављаше га, вукући га тамо-вамо, што њему силно гођаше. Широке улице се, својом понудом, рашириваху све више и раздраживаху све јаче, привлачећи га.

Са друге стране, сиромашка нико није ни погледао. Штавише, за њега су улице биле толико уске и тесне, претесне од нечовечне грубости, гурања, погрда и ружних речи. Но он је то све ћутке подносио, ревносно пратећи свог господара током читавог дана и угађајући његовим хировима. Кад паде ноћ, понуде посташе још дрскије и бесрамније, а богаташ већ довољно омамљен и слаб да им се одупре. До поноћи, он беше скроз оробљен, без иједног динара – чак је и плату свог најамника потрошио; остао му је тек бесловесни израз на лицу.

Сиромашак, пак, беше сав у ритама, израњаван, али и такав брињаше о свом господару, носећи га до на крај града, где беше капија ка Горњем граду. И ту их дочекаше стражари с питањем:

- Ко сте ви?

- Слуга Божији и најамник свог господара – одговараше сиромашак, једва дишући.

Како то чуше, стражари брже истрчаше пред њега и донесоше му најлепшу хаљину, прстен и обућу на ноге.

- Али, ја сам само најамник, погрешили сте... Господар је онај тамо! – збуњено ће сиромашак.

Али стражари са још већим удивљењем приступише сиромашку, облачећи га и удовољавајући му.

Богаташ, како виде то, позелени од зависти.

- Шта то чините?! Ја сам овде сам свој; мени приличи част, не њему!...

- Што вичеш? Ми теби неправду не чинимо – одговори мирно један од стражара. – Овде долазе они који служе, а који газдују, њима је место друго.

Чувши то, богаташ се, видно обрадован, исцери, очекујући, наравно, да ће пред њега да изађе боља и далеко раскошнија свита од ове за сиромашка. Али, на његову муку, само што он то помисли, кад чу иза себе прво тихо, а онда све гласније и језивије режање. Уплашен, он се хитро окрену у смеру из којег је оно долазило, и имаше шта и да види: по њега дођоше пси какве земља јоште не виде, а и кад би видела, од страха би се распала.

И тако он, разрогачених очију, би одведен њима, носећи у вечност, као једино благо, слику сиромашка како га са великом пратњом и песмом с небеса уводе у Горњи град - не као слугу, већ као сина самог тамошњег Цара, за којим се златна капија затвори.

 

аутор: причалица

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 10 Август, 2011 16:25
 
[ Искораци... ] 09 Август, 2011 15:08
Рашири ми руке
у њих да упловим
и предуго моје
лутање уставим
да у њима станак
бићу своме нађем
омеђи ме собом
с грудима састави.

Исцели ми крила
тим прстима дугим
додиром свиленим
сву ме заодени
освоји ме плесом
наручјем урами
пољупцем расцветај
пупољак у жени.
 
Аутор: Јелена Јергић