[ Генерална ] 31 Јануар, 2010 16:21

 

 

 

 

 

 

Све што настаје, бива или по попуштењу Божијем или по благовољењу, као што говори пророк: Ја сам Господ који правим светлост и сатварам мрак (Ис. 45,7), или опет: нема зла у граду које Господ не учини (Ам. 3,6). Злом он назива сва злопаћења, тј. све невоље које, услед наше порочности, настају ради нашег васпитања: глад, епидемије, суше, болести, ратови. Ништа од тога не бива по благовољењу Божијем, него по Његовом попуштењу. Он попушта да то наиђе на нас ради наше добробити [тј. покајања услед патњи]. Но, Бог неће да ми желимо тако нешто, нити да се слажемо са тиме. На пример, [рецимо], постоји воља Божија по попуштењу да се разруши [неки] град. Ипак, премда је Његова воља да се разруши град, Он не жели да ми сами подметнемо пожар и да га сажежемо, или да узмемо секиру и да га срушимо. Опет, дешава се да Бог попушта да се неко ражалости или разболи. Па ипак, премда је воља Његова да он буде у невољи, Бог неће да га и ми жалостимо или да кажемо: «Пошто је воља Божија да он буде болестан, ми га нећемо пожалити». То Бог неће! Он неће да потпомажемо такву Његову вољу. Он хоће да смо толико благи, да не желимо оно што Он чини [по попуштењу]*). Него, шта хоће да желимо? Његову благу вољу која бива, као што смо рекли, по благовољењу, тј. све оно што бива по Његовим заповестима: да волимо једни друге, да саосећамо, да чинимо милостињу, и све такво. Ето шта је добра воља Божија.


*) – И тиме као да нашу милостивост, по Своме смирењу, ставља изнад Своје (прим. прев.)

 

Из књиге "Поуке Аве Доротеја"

 

 

 

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 30 Јануар, 2010 17:46
 
[ Бисерје са нет-а... ] 29 Јануар, 2010 18:56

 

 

 

 

 

 

 

Мати:

 

- Чиме ти то, сине, привлачиш своју девојку?

 

Син:

 

- Она мисли да сам леп, талентован, интелигентан и да дивно плешем.

 

Мати:

 

- А шта тебе привлачи к њој?

 

Син:

 

- Чињеница да она мисли да сам леп, талентован, интелигентан и да дивно плешем.

 

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 28 Јануар, 2010 19:07

 

 

 

 

 

 

Био на Истоку у старо време богат човек па имао слугу. Слуга беше човек добар, благ, трезвен, умерен, а његов господар зао, напрасит, пијаница, немилосрдан и неправедан.

 

Газда је рђаво поступао са слугом који му никад није могао угодити; али је слуга био трпељив, и кад би га газда псовао, а често и тукао, он је ћутао и покорно се уклањао гдегод у закутак и тамо плакао што се господар љути, уздисао и молио се Богу да газду ублажи, да му измени памет и ћуд и изведе на пут честитог живота.

 

Једног дана газди липше магарац. Газда пошаље слугу на вашар да му купи другог магарца и обећа му награду ако му нађе магарца по вољи.

 

Слуга пође.

 

Путем је мислио о свом газди и молио се Богу да га научи на који начин да газду свог одврати од рђава живота.

 

Мислећи на то, стигне на вашар. На вашару беше много магараца али он не купи ниједног, него би застајкивао и, посматрајући магарце, дубоко се замислио, и, најзад, нешто смислио.

 

Врати се газди без магарца.

 

Газда га срдито запита где му је магарац и зашто није купио.

 

- Не љути се, господару – одговори слуга. – Ја сам ишао по целом вашару, наилазио сам на читаве чопоре магараца, меркао сам, тражио и опет, ето, нисам купио.

 

- А зашто? – љутио се господар све више. – Зар ниси имао довољно новаца?

 

- Не, господару! Новаца сам имао довољно. Било је тамо и много магараца, на избор, али не беше ниједног с пауновим репом.

 

- С пауновим репом?! – узвикну газда, разрогачивши очи.

 

- Да... Ја сам хтео да те обрадујем па да ти купим магарца каквог нико нема: с пауновим репом – одговори мудри слуга.

 

- Ама, јеси ли ти при себи?... Па зар и има где на свету магараца с пауновим репом?! – рече газда, загледавши се слуги у очи, мислећи да је померио памећу.

 

- Дабогме да нема – одговори слуга и обори очи.

 

Газда се још боље загледа у њега, премеривши га од главе до пете. „Овај је полудео“, помисли он, машући главом.

 

- Нема... – понови слуга жалостивим гласом.

 

- Па шта си га онда тражио? – питаше газда, чудећи се све више.

 

- Ја сам доиста тражио оно чега нема на свету – одговори мудри слуга уздахнувши – али као што нема магарца с пауновим репом, тако нема ни ружна живота с лепим завршетком – заврши он, окрете се и оде за послом.

 

А газда оста на месту, гледајући дуго за њим, а потом се врати у кућу да размишља о оном што му је слуга рекао. „То је он говорио о мом животу“, сину му у глави.

 

И размишљајући о томе непрестано, њега обузе стид и кајање. „Мој је живот доиста ружан и свршетак му не може бити леп, као што магарац не може имати паунов реп.“

 

И он се остави дотадањег живота и биваше из дана у дан бољи.

 

Једног јутра дозва к себи мудрог слугу.

 

- Ја сам ти – рече му – обећао награду ако ми купиш магарца по вољи. – Ево ти – рече – награде што си ми с вашара донео причу о магарцу с пауновим репом.

 

И богато обдари слугу.

 

Милета Јакшић
 
 
 
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 27 Јануар, 2010 11:40

 

 

 

 

 

 

СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА КУЛТУРЕ

 

 

* Ми живимо на географској и духовној вододелници између два света, између две културе, између Истока и Запада. Наша народна душа послата је у овај загонетни свет, и речено јој је: живи – на оштрици мача! Може ли ико од нас без опасности по себе живети на оштрици мача? Није ли за такав живот неопходно да се сви атоми бића нашег претворе у очи неуспављиве, и све мисли душе наше у зенице неослепљиве? С једне стране, душу нашу привлачи метежни Запад магнетском тежом својом, а с друге - мами нас спокојни Исток тајанственом красотом својом. Под политираном кором Запада тутње вулканске противречности; под храпавом кором Истока шуме богочежњиве понорнице духа. И нас растржу два света. Куда ћемо ићи: на Исток или на Запад? Наша душа мора бити херувимски видовита и серафимски слуховита, да би могла поћи и ићи путем, који се неће завршити њеном смрћу. He реци: нека се раздели душа народа нашег; нека пола пође на Исток а пола на Запад. Пријатељу, може ли око твоје гледати, ако га разделиш? може ли срце твоје осећати, ако га расечеш? може ли царство опстати, ако се раздели? Саме чињенице непоречно одговарају и непобитно сведоче: не може. Како онда душа народа нашег може живети, и не умрети, и бесмртна постати, ако се раздели?

 

 

 

 

 

* Када се наша народна душа први пут устумарала на раскрсници између два света, Св. Сава ју је одлучно повео путем Богочовека Христа. До њега, она је била слепа; кроз њега она је прогледала и први пут угледала вечну Истину и вечни смисао живота. Од смртног, он је душу нашу окренуо Бесмртном, од временог - Вечном, од човечјег - Богочовечном. Коме ћемо ићи, пријатељи моји, када се душа наша, плава птица наша, устумара у кавезу тела нашег, устумара мучена растковским питањима: шта је живот? шта смрт? нашто се даје живот човеку када се завршава смрћу? Спопадну ли нас та језива питања, ко ће нам одговорити на њих: да ли европски човек или Растков Богочовек?

Није ли човек задао себи растковска питања, будите уверени, још није изашао из животињског стадијума, још се није развио у човека, јер само животиње и поживотињени људи не задају себи та питања. Сматра ли ко да је виши од животиња тиме што се раскошно одева и храни, укажите му на животиње и биље. Гле, зар љиљан у пољу није лепше одевен и од славног цара Соломона? зар није раскошније украшен и од раскошне царице Савске? Гле, зар се пчела не храни боље и од свакога Креза, јер се цвећем храни? А кад светосавски озбиљно загледате у неке претставнике наше интелигенције, видећете да још нису изишли ни из анорганског стања, јер живе телом и ради тела, ради те трошне иловачне чауре душе своје...

Европска култура почива на човеку као на темељу. Човеком се исцрпљује њен програм и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект. Сва је изграђена на софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то – европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину; смисао живота је оно што он прогласи за смисао; добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за бога. Зар нисте приметили како он неизмерно воли да богује, да богује науком и техником, философијом и културом, религијом и политиком, уметношћу и модом, - да богује по сваку цену, макар инквизицијом и папизмом, макар мачем и огњем, макар - троглодитством и људождерством? Он је језиком своје хуманистичко позитивистичке науке објавио да - нема Бога. И вођен том логиком он је смело извео закључак из тога: пошто нема Бога, онда сам ја - бог!

 

 

 

 

 

* Зар не примећујете да је европски човек, у својој културоманији, претворио Европу у фабрику идола? Готово свака културна ствар постала је идол. Отуда је наше доба - идолопоклоничко доба пре свега и изнад свега. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари, као у Европи. To је идолопоклонство најгоре врсте, јер је то клањање пред иловачом. Реците, зар човек не клања риђој иловачи, када саможиво љуби земљано, иловачно тело своје, и упорно тврди: тело сам и само тело? Реците, зар европски човек не клања риђој иловачи, када за свој идеал проглашава класу, или народ, или човечанство?

Нема сумње, Европа не пати од атеизма, већ од политеизма; не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правога Бога, она је хтела да своју глад за Богом засити стварањем многих лажних богова, идола. Од науке и њених хипотеза - створила је идоле; од технике и њених изума - створила је идоле; од религије и њених претставника - створила је идоле; од политике и њених партија - створила је идоле; од моде и њених манекена - створила је идоле, а посред свих идола на васиони трон егоизма посадила европског човека, европског Далај-ламу.

У суштини својој, европска култура је - повампирени фетишизам, фетишизам у европском издању, у европском костиму. "Гурманство за стварима" је главна одлика европског човека. Но фетишистичка метафизика европске културе практично се изражава фетишистичком етиком. Стари незнабожачки фетишизам одликовао се - људождерством. А зар се нови европски фетишизам не одликује исто тако - људождерством, само маскираним, културним људождерством? Зар европска култура није устима своје науке прогласила као главни принцип живота - борбу за самоодржање? Шта је то ако не позив на људождерство? He значи ли то: човече, бори се за самоодржање - свим средствима; бори се, ако треба, и - људождерством! главно је: одржати се у животу! Како? - To не подилази под контролу савести. Живот је кланица, на којој јачи има право да закоље слабијег. Штавише: слабији људи су материјал за јаче. Пошто ни Бога ни бесмртности нема, онда је човеку ради самоодржања - све допуштено. Допуштен је грех, допуштено зло, допуштен злочин. Позитивистичка је наука објавила: све што бива - бива по природним законима. У природи влада као врховни закон - закон неопходности. Он влада и над људима, и над свима њиховим мислима, осећањима, стремљењима, поступцима. Када греше, људи греше по неопходности. Човече, ти ниси крив, ни за највећи преступ свој - ниси крив, јер све што чиниш, чиниш по природној неопходности... He чудите се! - грех не може постојати за човека, за кога не постоји Бог, јер је грех - грех пред Богом. Ако Бога нема, онда - ни греха нема, ни зла нема, ни злочина нема.

 

 

 

 

 

* Треба се ослободити Бога, - то је јавна или потајна чежња многих неимара европске културе. Они на томе раде кроз хуманизам и ренесанс, кроз русовљевски натурализам и разбарушени романтизам, кроз позитивизам и агностицизам, кроз рационализам и волунтаризам, кроз парламентаризам и револуционизам. А смелији међу њима створили су лозинку: треба убити Бога! Најзад је најдоследнији неимар и најискренији исповедник европске културе - Ниче, са врха човекоманијске пирамиде егоизма, објавио вест: "умро је Бог!"

Када нема ни вечног Бога, ни бесмртне душе, онда - нема ничег апсолутног, ничег свевредносног, онда - све је релативно, све пролазно, све смртно. И збиља, протеране су све апсолутне вредности, а зацарене - релативне. Нема сумње, релативизам је и логика, и природа, и душа хуманизма. Ајнштајнова теорија релативитета је завршна, збирна резултанта хуманизма и свих његових философских, научних, техничких и политичких огранака, но не само то, него у последњој линији својој, хуманизам није друго до - нихилизам.

Кризу европског духа овако оцртава немачки философ Карл Јоел: "Нашем погледу на свет недостаје потез ка целини уопште и смисао за апсолутно. Недостаје нам целина осведочења, a са највишом снагом осведочења и највиша снага веровања; наш морал нема великих карактера; наша историја нема личности кроз које се изражава цео народ и цело време у најзбијенијој снази. Недостаје нам велика поезија, јер наша фантазија, отргнута од космичке целине, хвата се само маленога a у великом се само игра, јер наше песнике не носи више оно космичко осећање класичара, које је њиховим стиховима давало виши звук и њиховим ликовима унутрашњу нужност. Имамо најопојније сликарство тона без мелоса, најраскошнији патос без етоса, и најшаренију инструментацију, илустрацију, инсценацију, највештију технику без душе. Имамо највидљивију средину, најбогатију позорницу, најживљу радњу без јунака, са масама и марионетама као јунацима. Имамо режију као уметност с најјачим ефектом, уметност појава без суштине. Имамо најбогатији живот; али он нема мира и заокружености, унутрашње хармоније, јер му недостаје смисао за целину, за измирење човека и света. Тако криза философије постаје криза времена".

 

 

 

 

 

* И заиста, стварност је над стварностима, да су нихилизам и анархизам логички завршетак европске културе, неизбежна завршна форма европског хуманизма и релативизма. Хуманизам се неминовно извија у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава нихилизмом. Је ли неко данас атеист, знај, ако је доследан, сутра ће бити анархист, a прексутра нихилист. A је ли ко нихилист, знај да је до њега дошао од хуманизма кроз атеизам.

Шта остаје од човека, када се из тела његовог извуче душа? - Леш. Шта од Европе, када се из тела њеног извуче Бог? - Леш. Истерали су Бога из васионе, зар није постала - лешина? Шта је човек који пориче душу у себи и у свету око себе? Ништа друго до - униформисана иловача, ходећи мртвачки сандук од иловаче. Резултат је поражавајући: заљубљен у ствари, европски човек је најзад и сам постао - ствар. Личност је обесцењена и разорена; остао је човек = ствар. Нема целог интегралног, бесмртног, боголиког човека, већ сами разломци човека, телесна љуштура човека, из које је протеран бесмртни дух. Додуше, љуштура је углачана, политирана, тетовирана, али је ипак љуштура. Европска култура је обездушила човека, овештаствила га и механизирала. Она ми личи на чудовишну машину која гута људе и прерађује их у ствари. Финале је дирљиво тужан и потресно трагичан: човек - бездушна ствар међу бездушним стварима.

 

 

 

 

 

* Таква је, у главним линијама својим, култура европског човека. А каква је култура светосавског Богочовека? На чему почива она? - Она сва почива на личности Богочовека Христа. Бог је постао човек, да би човека уздигао до Бога. To је почетак и завршетак, између којих се креће православна, светосавска култура. Њена је девиза: Богочовек да буде у свему први, да буде све у свему. He само Бог, нити само човек, већ Богочовек. Ту је оличено и остварено најприсније јединство Бога са човеком: ту нити се Бог потцењује на рачун човека, нити човек на рачун Бога. Ту се постиже идеална равнотежа и остварује савршена хармонија између Бога и човека. Пуноћу и савршенство своје личности човек постиже кроз сједињење са Богочовеком. Богочовечност је једина категорија, кроз коју се пројављује сва многострука делатност православне културе. Почиње се од Богочовека, а завршава идеалним, интегралним, обогочовеченим човеком.

У центру светова стоји Богочовек Христос; Он је осовина око које се крећу сви светови, горњи и доњи. Он је тајанствени центар душа, ка коме гравитирају све душе, гладне вечне Истине и Живота. Он је и програм и извор свих стваралачких сила светосавске културе. Ту Бог ради, човек сарађује; Бог ствара човеком, човек ствара Богом; ту се наставља божанско стваралаштво, и то наставља човеком. Ради тога човек износи из себе све што је божанско, ставља га у акцију, у стваралаштво, у живот. При томе, у том стваралаштву, све што је божанско, не само у човеку него и у свету око човека, долази до израза, до акције; све што је божанско ради, све што је људско сарађује. Но да би човек успешно сарађивао Богу, мора навикнути себе: да мисли Богом, да осећа Богом, да живи Богом, да ствара Богом. A све то разоткрива нам циљ светосавске културе.

Какав је циљ светосавске културе? Циљ је: да што више божанског унесе и оствари у човеку и у свету око човека; другим речима: да оваплоти Бога у човеку и у свету. Стога је светосавска култура: култ Христу Богу, служење Христу Богу. Уствари, светосавска култура је непрекидно служење Христу Богу, непрекидно богослужење: човек служи Богу кроз себе и кроз сву твар око себе: систематски и плански уноси Бога и Божје у сваки свој посао, у свако своје стваралаштво; буди све што је божанско у природи око њега, да би сва природа служила Богу, предвођена христочежњивим човеком. Тако, сва твар учествује у свеопштем богослужењу. Јер човеку, који служи Богу, служи природа.

 

 

 

* Кроз вежбање у еванђелским врлинама, човек стиче власт над собом и над природом око себе. Изгонећи грех из себе, и из света око себе, човек изгони и дивљу и разорну силу, потпуно преображава и себе и свет, укроћује природу и у себи и око себе. Светитељи су најбољи примери тога: осветивши, преобразивши себе практиковањем еванђелских врлина, они освећују, преображују и природу око себе. Многобројни су светитељи, којима су дивље звери служиле, који су самом појавом својом укроћавали лавове, медведе и вукове. Њихово је опхођење са природом молитвено, благо, кротко, самилосно, нежно, не грубо, не сурово, не непријатељско, не дивље.

He спољње, насилно, механичко наметање, већ унутрашње, драговољно, лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина - ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу. Јер царство Божје не долази спољним, видљивим путевима, већ унутрашњим, духовним, невидљивим. "Оно неће доћи да се види, - објавио је Спаситељ. - Нити ће казати: ево га овде или онде! Јер, гле, царство Божије је унутра у вама" (Лука 17, 20-21), унутра у души Богом створеној и боголикој, у души освећеној Духом Светим.

Јер је "царство Божије правда и мир и радост у Духу Светом". Да, у Духу Светом, не у духу човековом (Рим. 14, 17). Оно може бити у духу човековом онолико, колико човек испуни себе Духом Светим помоћу еванђелских врлина. Зато је прва и највећа заповест светосавске културе: "Иштите најпре царства Божијег и правде његове, и ово ће вам се све додати" (Матеј 6, 33), то јест додаће вам се све што вам је потребно за одржавање телесног живота: храна, одело, обиталиште (Мат. 6, 25-32). Све је то само додатак царству Божијем. А култура Запада иште најпре тај додатак. У томе је њено незнабоштво, јер, по речи Спасовој, незнабошци ишту најпре тај додатак. У томе је њен трагизам, јер је душу истрошила бринући се о стварима. А безгрешни Господ рекао је једном за свагда: "He брините се за живот свој, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете га обући... Јер све ово незнабошци ишту; а зна Отац ваш небески да вама треба све ово. Hero иштите најпре царства Божијег и правде његове и ово ће вам се све додати" (Матеј 6, 25; 32-33; Лук. 12, 22-31).

 

 

 

* Сва сунца и звезде не вреде колико једна душа. Истроши ли човек душу своју у пороцима и гресима, неће је моћи откупити, макар постао господар свих сунчаних система... Ту је човеку остављен један излаз, само један, и нема другог. Ево њега: Богочовек Христос је једино осигурање душе човечије, осигурање на бесмртност и вечност. Стварима се душа не осигурава, већ поробљава. Богочовек ослобађа човека тираније ствари. Над Христовим човеком ствари немају власти, али он има над њима. Свима стварима он одређује праву вредност, јер их све цени Христовом оценом. А пошто у Христовом ценовнику душа људска има несравњено већу вредност од свих бића и ствари, то светосавски човек сву бригу своју, сву пажњу своју, посвећује души. Јер је светосавска култура првенствено култура душе.

Човек је велики једино Богом; - то је мото светосавске, богочовечанске културе. Без Бога, човек није друго до - седамдесет килограма крваве иловаче. Шта су људи без Бога, ако не - гроб до гроба? Европски је човек осудио на смрт и Бога и душу. Није ли тиме и себе сама осудио на смрт, иза које нема васкрсења? Сведите искрено и непристрасно биланс европске философије, науке, политике, културе, цивилизације, и ви ћете видети да су оне у европском човеку убиле Бога и бесмртност душе. Но ако озбиљно загледате у трагику људске историје, ви ћете морати увидети да богоубиство увек завршава самоубиством. Сетите се Јуде. Он је прво Бога убио, па затим себе уништио. To је неумитни закон који влада историјом ове планете.

Зграда европске културе, зидана без Христа, мора се срушити, врло брзо срушити, пророковао је видовити Достојевски пре 90 година, и сетни Гогољ пре 100 година... И на наше очи збивају се пророштва словенских пророка. Десет векова зидана је европска вавилонска кула, и нама је пала у део трагична визија: гле, сазидана је огромна - нула! Настала је свеопшта пометња: човек човека не разуме, душа душу не разуме, народ народ не разуме. Устао је човек на човека, и царство на царство, и народ на народ, па чак и континент на континент.

 

 

 

* Заљубљен у Европу, руски мислилац Херцен је дуго живео у њој, али је при крају свога живота, пре 90 година писао: "Доста смо дуго проучавали црвоточни организам Европе; у свима слојевима, свуда смо видели прст смрти... Европа се приближује страшној катаклизми... Политичке револуције се руше под теретом своје немоћи; оне су извршиле велика дела, али нису свршили свој задатак, срушиле су веру, а нису оствариле слободу; распириле су у срцима жеље које нису биле у стању испунити... Ја сам први који бледим, и бојим се тамне ноћи што наступа... Збогом умирући свете, збогом Европо!"...

Коме ћемо ићи: европском човеку или светосавском Богочовеку? Пођемо ли првом, претворићемо се у пролазног мољца; пођемо ли другом, претворићемо се у бесмртног творца светосавске богочовечанске културе. Практикујући еванђелске врлине, човек чини себе непролазним и вечним. Господо, ви настављате свето дело Светога Саве, ви стварате православну културу, ви изграђујете, улепшавате, обесмрћујете и своју душу и душу нашег народа, знате ли када? - Када светосавски верујете у Господа Христа, када Га растковски волите, када My се светосавски молите, када постите, када чините милостињу, када изгоните грехе из себе, када светосавски волите свој народ, када благосиљате оне који вас куну, када добро чините онима који вас мрзе, када се Богу молите за оне који вас гоне. Једном речју: када испуњујете Еванђеље Христово.

Знате ли шта значи: бити светосавски православан? - To значи: непрестано се борити са страстима и гресима у себи и у свету око себе. Са среброљубљем бори се - сиромаштвом; са похотом бори се - постом и молитвом; са гневом бори се - кротошћу; са гордошћу бори се - смерношћу; са смрћу бори се - бесмртношћу; са ђаволом бори се - Богом!... Када мислиш мисао чисту и свету, знај - ствараш светосавску културу. Свако твоје племенито осећање, свако твоје еванђелско дело, свака твоја добра жеља - неимар је светосавске културе...

 

 

 

* Човече, sei stolz und glücklich! = буди горд и срећан! - поручује европском човеку завршитељ европске културе, Ниче. Смырысь, гордый человъкъ! = смири се, горди човече! поручује словенском човеку апостол православне културе, Достојевски. Смири се, горди човече, смири пред вечном Христовом истином и правдом!

У мојим закључцима о европској култури има много катастрофног. Али, нека вас то не чуди, јер говорим о најкатастрофалнијем периоду људске историје, о апокалипсису Европе, чије страхоте ломе тело њено и дух њен. Нема сумње, сва је Европа минирана вулканским противречностима, које, ако се не уклоне, могу ускоро експлодирати завршним уништењем европске културе...

Стављени на опасну вододелницу између две културе, зенице наше душе пече огњено питање: европски човек или светосавски Богочовек? Од одговора на то питање, зависи судбина наше народне душе и у времену и у вечности. Желите ли да душа нашег народа заблиста незалазном светлошћу; желите ли да од пролазне постане непролазна, од неславне - славна, од смртне - бесмртна, од временске - вечна, од човечне - богочовечна, онда изаберите светосавског Богочовека. Изаберете ли Њега, шта ће вам учинити човек? шта смрт? "Смрти, где ти је жаока? пакле, где ти је победа?" Изаберете ли Њега, ви ћете стати у ред словенских бесмртника, у ред најбољих и највећих Словена, у ред главних неимара православне богочовечанске културе: Светог Саве Српског и Светог Сергија Руског, Светог Прохора Пчињског и Светог Јована Рилског, Светог Гаврила Лесновског и Светог Серафима Саровског, Гогоља и Достојевског, и осталих бесмртника словенских. А када сте са њима, и са њиховим свепобедним Господом Христом, онда вас нико неће моћи победити ни у овом ни у оном свету, и онда ћете бити непобедљиви победници на свима бојиштима у свима световима...

 

Из књиге Архимандрита Др Јустина Поповића

„Светосавље као философија живота“

 

 

 

Нека нам је свима срећан и Богом благословен данашњи Празник

Светитеља Саве, онима који се уче и онима који их уче нека је срећна

школска, а свечарима Крсна слава!

На многаја љета!

Амин. Боже дај!

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 26 Јануар, 2010 18:43

 

 

 

У дворској школи Стефана Немање, учило се мачевање.

 

Учитељ мачевања гледао је вежбање сваког дана, а повремено је долазио и прави витез – да ученицима покаже своје вештине с бојног поља.

 

Дечаци су вежбали дрвеним мачевима. Ратник је показивао својим, гвозденим мачем.

 

И млади Растко је вежбао. Био је вичан мачу, брз и окретан.

 

Једног дана, дође Немањин витез да их поучи окрету улево са доскоком; позивао је дечаке, једног по једног – да се с њим мачују.

 

Сваког је похвалио.

 

Последњи је био Растко.

 

Растков дрвени мач заустављао је витезов гвоздени и пре него што би се сударили.

 

Витез се томе зачуди, па покуша да употреби вештине које користи с одраслим мачеваоцима.

 

Растко замахну – витезу мач испаде из руке.

 

- Држиш ли ти мач или крст, дечко? – упита витез и загрли Растка.

 

- И мач је крст – рече Растко, па пољуби свој дрвени мач, а витеза пољуби у руку.

 

Из књиге Драгана Лакићевића „Штап Светог Саве“

 

 

Пророчки стихови Светог Владике Николаја у извођењу о. Војислава Билбије:

 

 

 

 

[ Јеленине приче ] 25 Јануар, 2010 21:22
 
 
 
 
аутор: причалица
 
[ Бисерје са нет-а... ] 24 Јануар, 2010 20:59

 

 

 

По завршетку академије живео сам у једној кући и тамо сам чуо ову необичну причу о чуду преподобног Серафима која можда нигде није записана (а можда и јесте записана у рукописима, али није објављена, јер се чини сувише нестварном савременом маловерном интелекту).

 

Мени се ово чудо не само чини необичнијим од других, него упоредо са преображењем преподобног Серафима, описаног од самог очевидца Н.А. Мотовилова, сва остала се чине веома проста, незнатна и природна.

Причу ћу испричати по сећању: више пута сам га чуо од дадиље, старице Александре.

-То је било давно,- почела би полако старица, са прекидима, - Дошао је у саровски манастир нови архијереј. Много се наслушао о угоднику Божијем, али сам није веровао у чудеса баћушке. А можда су му и људи свашта причали?

Срели су архијереја монаси са звонима, част његовој части, у цркву га испратили, а онда у архијерско одмориште. Онда, угостили га онако како и треба. Другога дана служба. Све је архијереј погледао, а онда упитао:

- А где живи отац Серафим?

А баћушка тада није живео у манастиру, него у својој пустињи. Упрегли су коње за архијереја. Била је зима, снега је у саровским шумама било – какви само сметови ! На силу је путовао архијереј.

Баћушку су раније обавестили да сам архијереј иде њему у госте. Угодник Божији му је изашао у сусрет без капе (клобука) и смирено је направио архијереју поклон до ногу.

- Благослови – каже - мене убогог и грешног, свети владико! Благослови баћушка!

Архијереј благословио и иде напред у његову пустињицу. Баћушка га под руку придржава. Свита је остала да причека. Ушли, помолили се, сели. Баћушка тако и каже:

- Гост код мене високи, а угостити га код мене убогога Серафима и нема чиме, - обратио се он опет архијереју. А он, угодник, прозрео је душу његову, да не узима све за благодат, оно што Бог даје светима. А и да каже директно неће, да не би увредио архијереја.

А баћушка је био добар, зато га је и медвед волео, јер је веома добар био овај угодник. Од његовог изгледа сва злоба је нестајала у људима и у зверима.

Архијереј је мислио да баћушка хоће да га угости чајем, па рече:

- Не брини се, ја сам сит. А и нисам ради тога ја к теби дошао по великом снегу. Ето о теби говоре разне приче.

-Какве, баћушка, приче? - пита угодник, као да не зна.

- Ето, кажу да ти твориш чудеса.

- Не, баћушка, убоги Серафим не може творити чудеса, њих може творити само један Господ Сведржитељ. А Њему је све могуће, Милостивом. Он је и цео свет прекрасно из ничега створио, баћушка. Он је и Илију хранио преко гаврана. Он је и нама, с тобом, баћушка, ето погледај, какву само благодат дао.

 

 

 

Архијереј је погледао у угао, куда му је показао угодник, а тамо је већи грм малине израстао, а на њему пуно зрелих плодова.

Запрепаштени владика није ништа могао да каже. Зима, а малина, и још из голог пода израсла! Као у причи!

А баћушка Серафим, узео чајни тањирић, и бере малине. Набрао и донео пред госта.

- Једи, баћушка, једи! Не стиди се. У Бога свега има много! И преко убогога Серафима, по његовој молитви и по Својој милости неизрецивој, Он све може. Ако будете имали вере колико је зрно горушичино, тада и гори можете рећи: “Баци се у море!” - и она ће се преместити. Само не треба сумњати, баћушка. Узми, узми !

Архијереј је све појео, а онда се изненада поклонио баћушки до ногу. А баћушка је успео да га предупреди и да каже:

- Не смеш ти да се клањаш пред убогим Серафимом, ти - архијереј Божији. На теби је велика благодат! Благослови мене, грешног, и помоли се!

Архијереј је послушао и устао. Благословио је баћушку и само рекао две - три речи:

- Опрости ми, старче Божији. Погрешио сам пред тобом! И моли се за мене, недостојног, и у овом животу, и у будућем.

- Слушам, баћушка, слушам. Само ти до моје смрти никоме ништа не спомињи, иначе ћеш боловати…

Гледа архијереј, а грм се и не види, а на тањирићу од малине још сока остало, значи да то није било привиђење. А и прсти су код њега били од малина.

Изашао је архијереј. Чека га његова свита. “И шта би то могло бити, - мисле, - да је он тако дуго говорио с баћушком Серафимом?” А он га, опет испод руке, све до саоница прати. Посадио га и опет се још једном у снег поклонио.

А архијереј, само што су одмакли каже својима:

- Велики угодник Божији. Истину су за њега говорили, да он може да твори чудеса.

Али ништа им о малини није рекао. Само је целим путем ћутао и крстио се, а онда би опет поновио:

- Велики, велики угодник!

А тек када се баћушка упокојио он је свима испричао за малине.

 

Из сећања о светом Серафиму Саровском.

Превод с руског: Наташа Убовић

 

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 23 Јануар, 2010 13:26
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Неко рече Волтеру:
 
- Живот је тежак!
 
Волтер узврати:
 
- У поређењу са чиме?
 
 
 
[ Пријатељи моји... ] 22 Јануар, 2010 20:37
 
[ Бисерје са нет-а... ] 21 Јануар, 2010 02:17
 
[ Генерална ] 20 Јануар, 2010 17:50

 

 

 

 

 

 

ПОВЕСТ О ДЕСНОЈ РУЦИ

СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

која је крстила Господа

 

 

Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.

Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља.

Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, a храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, a c друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин (1). Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом.

Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху. A од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:

 

 

 

У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, где се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.

А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не отступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Антиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.

 

 

 

А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.

Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију. и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа (2), тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон (3) обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин.

 

Из "Житија светих за јануар", Свети Јустин Ћелијски

 

 

 

НАПОМЕНЕ: 1. Никифор Калист - црквени историчар, монах Софијског манастира у Цариграду; скончао око 1350 год.; Кедрин - исто тако познати црквени историчар, живео крајем XI или почетком XII века. 2. Византијски цар Константин VII Порфирородни царовао од 913 до 959. год.; а сродник његов Роман - од 920. до 944. год. Тако су они владали заједно од 920. до 944. године. 3. Халкидон - град у северозападном крају Витиније на обали Босфора према Цариграду.

 

Свима нама нека је срећан и Богом благословен Празник, Сабор светог Јована Крститеља - Јовањдан, а свечарима, Домаћици најпре, свако добро, онима, пак, који се на име Јован одазивају честитамо Имендан!

 

 

 

[ Генерална ] 19 Јануар, 2010 16:50

 

 

 

 

 

Празнујући Богојављење Господње које бива на водама Јорданским, сетимо се, да се Господ Бог наш јављао некада над водама, и то не узалуд већ да учини нешто знаменито. Мало је указати на то да је, кад се јавио над водама Црвенога Мора, открио дно морско, и по суву провео људе своје; и указати на то да је вратио воду натраг када је испод Јерихона Ковчег Завета прелазио реку Јордан: "Јордан се обрати натраг" (Пс. 113, 3) Него ce треба сетити овога: Он je y почетку, када се Дух Свети ношаше над водом, створио небо, земљу, птице, звериње, човека и сав видљиви свет.

Сада се над водама Јорданским јавља Бог у Тројици Један. Отац у гласу, Син у телу, Дух Свети као голуб. Шта Он овим својим јављањем чини? Нови свет гради, све обнавља. Тако се у тропару предпразништва каже: Јави се, желећи да сву твар обнови, тојест да сагради нови свет, друкчији од првог. Старо прође, вели Свето Писмо, и гле, све ново постаде (2 Кор. 5, 17). Први свет беше по природи тежак, не могаше се к небу уздићи, захтеваше да се јави сухо, на чему би стајао као утврђен. Нови свет, изведен из вода јорданских, тако је лак, да му не треба сухо, не гради се на земљи, нема овде града који остаје, него тражи оно што је гope, хрли ка отвореним над Јорданом небеским вратима чим изађе из воде: "Изађе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса" (Мт. 3, 16). Први свет, оптерећен житејским, када би зажелео небо, биле би му потребне лествице, утврђене на земљи а врх да им досеже до неба. Но и такве лествице Јаков виде, али свет не узиђе по њима. А нови свет без лествица има узлаз. Какав дакле? Ето, уместо лествица Дух Свети као голуб лети над водама. Зашто? Зато што људски род није више гмизавац што гмиже по земљи, ни животиња што пузи, већ као крилата птица излази из воде крштења. Због тога се Дух Свети и јави над Крштењем као птица, да би своје тичиће, које бањом крштења рађа, без лествица узводио за собом к небу. И збивају се овде речи из песме Мојсијеве: "И диже се над птићима својим", које Јероним преводи овако: И птиће своје позива летењу. - Својим јављањем на водама јорданским Бог гради такав нови свет, који се не прилепљује за земљу, него као крилата птица стара се да лети к отвореним небесима: "Изиђе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса" (Мт. 3, 16).

Овде ћемо подсетити на оно што стоји у Светом Писму написано: Рече Бог: Нека воде изведу птице које лете по небу (1 Мојс .1, 20). И погледајмо, како свако Лице Свете Тројице, јавивши се сада при обновљењу света над водама јорданским, изводи из воде крштења своје посебне духовне птице, и позива их на летење, да би на потребним крилима врлина узлетале ка отвореним над Јорданом небесима. Али пре но што то видимо, треба од Учитеља Цркве да сазнамо како сваки човек, који се роди од воде и Духа, постаје небеска птичица.

Свети Златоуст каже: Најпре је речено, да вода произведе душе живе што се мичу; а откако Христос уђе у воду Јордана, од тада вода производи, не душе живе што се мичу, него душе разумне и духовне. Душе, не које као гмизавци гмижу по земљи, него као птице високо лете. Због чега и Давид рече: Душа је наша као птица (Пс. 123, 7). Али не птица земаљска већ небеска. Јер је жнвот наш на небесима, живот који људима даје вода крштења.

 

 

 

Али не само водом јорданском обновљена природа људска постаје птица, него и Лица Тројичног Божанства која су се јавила, узимају на себе подобије посебних птица. Знамо да Свето Писмо Бога Оца уподобљава орлу: Као орао покрива гнездо своје (5 Мојс. 32, 11). У Светом Писму читамо да се и Бог Син уподобљава кокоши: Јерусалиме, Јерусалиме, вели Господ Христос, колико пута хтедох да сакупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила! (Мт. 23, 37). Знамо да се и Бог Дух Свети јави над Јорданом у подобију голуба (Мт. 3, 16). Ради чега се дакле Лица Пресвете Тројице уподобљавају овим трима птицама: орлу, кокоши и голубу? Ваистину ради тога, да јата таквих птичица духовно изведу из воде крштења, тојест да људе начине духовним птичицама, некога као орла, некога као кокош, некога као голуба.

Црква небеска, оне верне Божје који јој из земаљске Цркве долазе кроз изванредне подвиге, дели на три посебна лика: на лик Учитеља, на лик Мученика, и на лик Девственика. Ова три лика, нећемо погрешити када речемо, да су то она три јата птица, у води крштења рођених и изведених. Лик Учитеља, то је јато орлова који високо лете и не трепћући гледају у сунчев сјај. Јер свети Учитељи богопознањем, као крилима, узлећу високо, и светлим умом као оком гледајући у светлост Тросунчаног Божанства, просветљују се мудрошћу. - Лик Мученика, то је јато кокошију многопилежних, јер они проливањем своје крви за Христа умножише децу Цркве. Јер крв Мученика роди прву Цркву, и умножи децу њену више од звезда на небу, и више од песка на обалама морским. - Лик Девственика, то је јато безазлених голубова, јер они свецело приносе себе на живу жртву Богу, и труде се како да угоде, не телу, него јединоме Господу.

Ова три јата духовних птица, као што рекосмо, родише се у води крштења. А на који начин? Обратимо пажњу: природњаци причају о рађању птице ноја, да он не изводи своје птиће као остале птице лежањем у гнезду, него очима. Јер очи те птице имају у себи неку природну еилу: од њиховог гледања оживљују и изводе се птићи. У Песми над песмама природа наша вапијаше к Богу: Одврати очи своје од мене, јер ме окрилише (Песма над песм. 6, 4). Као да говори: Господе, погледај на мене милостивим очима, и не одвраћај их од мене, јер ме оне чине крилатом птицом која узлеће к небу.

И погледа Бог на природу људску у јављању своме на Јордану: погледа Бог Отац, отворивши небеса над Сином; погледа Бог Син који је у телу дошао из Назарета Галилејског да Га Јован крсти у Јордану, погледа, кажем, јер све блато Адамовог греха, све болести природе наше ту сабра, и донесе да их спере, и да нас очисти од грехова наших; погледа Бог Дух, силазећи над Богочовека који се крштавао. Тако погледавши Бог Тројица, зар не окрили природу људску? Окрили је ваистину, јер од тог божанског погледа, одмах се појавише јата орлова, кокошију и голубова, тојест лик Учитеља, лик Мученика и лик Девственика. Разгледајмо ово у Светом Писму. У Откривењу свом Богослов виде пред престолом Божјим стаклено море, као кристал (Откр. 4, 6). A то море престављаше собом тајну светога крштења. Јер између престола Божјег и људи који желе да приђу престолу Божјем посредује вода крштења. И нико се не може приближити Богу, који седи на престолу на висинама, ако најпре не пређе море крштења. Свето Писмо каже: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божје (Јн. 3, 5). А зашто је то море, што преставља тајну крштења, стаклено и кристално? Знамо да ће тумачи Светога Писма рећи, да је стаклено због чистоте која очишћује душу онога који се крштава, а кристално због крепости која укрепљује срце. Још је и због тога стаклено и кристално, јер као што кроз стакло и кристал пролази сунчани зрак, тако благодат Божја прожима тајну крштења, и њоме долази човеку и просветљује дом душе његове. Али ми ћемо рећи да је море, што пред престолом Божјим преставља тајну крштења, исто тако и због тога стаклено и кристално, да би се Пресвета Тројица, која седи на престолу, показала и видела у њему као у стакленом и кристалном огледалу. Јер је у светом крштењу показан лик Тројице. Идите, рече, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19). Овде, расуђујући по човечански, могло би се рећи: ако Бог Отац седи на престолу свом као орао, онда би требало да се у том мору што је пред престолом, као у стакленом и кристалном огледалу покаже лик орла; ако Бог Син седи на престолу као кокош, јер тако себе назива у Еванђељу, онда би у том предпрестолном мору, као у огледалу, требало да се покаже лик кокоши; ако Дух Свети седи на том престолу као голуб, онда би требало да се и у оном мору покаже лик голуба.

 

 

 

 

Бог Отац, као орао, изведе из Јордана јато духовних орлова, тојест црквених Учитеља. Јер свети Кирил Јерусалимски каже: Почетак света је вода, почетак Еванђеља - Јордан. Од воде поче овај видљиви свет, од Јордана поче учитељство. Од воде засија светлост дана, јер Дух Божји носећи се над водом рече да из таме засија светлост. Од Јордана засија светлост светог Еванђеља. Први учитељ целога света, Божја сила и Божја мудрост - Христос, одакле поче своје учење? He од вода ли Јорданских? Од тада, каже Еванђелист, поче Исус проповедати и говорити: покајте се (Мт. 4, 17). И одмах се за Њим јавише многи учитељи, свети апостоли, које Он слаше на проповед. Тако вода би почетак и птицама вештаственим и птицама духовним. Јер одакле бише узети за апостолство и учитељство Петар и Андреј, Јаков и Јован? Зар не од воде? Од рибара направи апостоле. Одакле Самарјанка постаде у своме граду проповедница истинског Месије? He од воде ли извора Јаковљева? Одакле и слепац што је прогледао постаде сведок чудесне силе Христове? He од воде ли бање Силоамске? Све то беше прасликовање светога крштења, у коме се и слепоћа душевна уклања, и греховне прљавштине спиру, и учитељи добијају божанску мудрост. Јер се крштењем даје човеку она благодат, којом он може стећи велики разум, и отуда учитељима расту духовна крила, као што је написано: Окрилатиће као орлови, трчаће и неће сустати (Ис. 40.31).

Бог Син, као кокош скупљајући под крила расејану децу, изводи из воде крштења птиће своје - свете Мученике, сам најпре носећи на муке тело своје, крштено водом: сам најпре полажући за нас душу своју на крст, да и ми будемо готови умрети за Њега. Овде ћемо споменути речи апостола: Сви који се у Христа Исуса крстисмо, у смрт његову крстисмо се (Рм. 6, 3). Апостол као да каже: сваки који се у Христа крстио, треба да умире за Њега, треба да буде налик на смрт Његову. А ко се тако у смрт Његову крстио, ако не свети Мученици, који говоре: Убијају нас за тебе сваки дан? (Пс. 43, 23). Ко је тако налик на смрт Његову, на коју Он би одведен као овца на заклање, ако не свети Мученици, који говоре: Сматрају нас као овце које су за клање? (Пс. 43, 23). Зато им се и пева: Ви који проповедасте Јагње Божје, бисте заклани као јагањци. - У смрт Његову крстише се: четрдесет и девет светих Мученика, који са светим Калистратом бачени у језеро (1), постадоше налик на смрт Његову; и десет хиљада светих Мученика, који са светим Ромилом бише распети у пустињи јерменској у један дан (2). Но и сви свети Мученици. који за Христа пролише крв своју, постадоше налик на смрт Његову, као они који се у смрт његову крстише. Они још у води крштења свог беху предзначени за мученички венац. Од природе кокош има обичај да најбоља зрна избира за храну и да, када их пронађе, дозива своје пилиће. Назовемо ли врлине духовном храном. сваки ће посведочити да нема бољег зрна, да нема веће врлине од љубави. Љубав је изнад свих. Особито љубав која душу полаже за љубљено створење: Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). To зрно љубави пронађе, и показа га птићима својим, духовна кокош - Господ Христос, који душу своју положи за пријатеље: Ви сте, рече, пријатељи моји (Јн. 15, 14). Томе зрну слегоше се позвани птићи - свети Мученици, и почеше из љубави душе своје полагати за Господа. Као што једно од тих лица говори Господу: Тебе, Жениче мој, љубим, и Тебе тражећи страдам (3). - А одакле ти духовни птићи беху позвани зрну љубави? He од воде ли крштења, у којој се у смрт Његову крстише? Обратимо пажњу на речи светог Анастасија Синаита, који у благоразумном разбојнику, коме вода што истече из Христових ребара би крштење, говори овако: Ка оним птицама (тојест к небеским духовима) излете из животворне воде, што истиче из бока Господњег, прва од свих птица, свети разбојник, са царем птица Христом летећи по ваздуху у paj.

Бог Дух Свети, као голуб, изводи из воде крштења своje птиће, чисте телом и душом голубове, тојест девственике. Јер док природа људска не би у лицу Христовом, силаском и дејством Светога Духа, сједињена са Божанством, и умивена Јорданским водама, дотле брак беше изнад девствености; дотле девствена чистота, потпуно чувана Богу, мало се где чула: Што је рођено од тела, тело је (Јн. 3, 6). Само тело рађаше, а дух беше неродан, те је некада Бог говорио: Неће Дух мој боравити у овим људима довека, јер су тело (1 Мојс. 6, 3). А када људска природа стаде у Јордану, и осени је Дух Свети, тада се одмах роди од Духа девственост, која је изнад брака, која мудрује о духовним, не о телесним стварима.

 

 

 

 

Најпре Бог Отац, као духовни орао, призива летењу птиће своје, духовне орлове, тојест Учитеље, јер имају нарочита крила, о којима Црква говори: Крила богопознања прелеташе све крајеве земље и узлетеше на небо. - Каква су то крила тих птића? то су, осим осталих врлина које су заједничке свима, зацело ове две: дело и реч. Што Учитељ црквени, што орао небопарни, друге учи речју, то и сам чини делом. А да су дело и реч крила духовних орлова, види се из књиге пророка Језекиља: Овај свети пророк виде једном четири четворокрилне животиње које вуку Божје колеснице. Те животиње пуштаху гласове из крила својих. Пророк каже: И чујах глас крила њихових кад лећаху, као глас вода многих, као глас Бога свемогућега; а када хођаху, глас речи њихове беше као граја војничког табора (Језек. 1, 24). Заиста је то силан глас, необична песма. Али, гласу се томе није толико ни чудити, колико томе одакле он излази. Глас не из грла, реч не са језика, песма не из уста, већ из крила оних животиња. Пророк каже: Чујах глас крила њихових. - Каква је ово тајна? Ево каква: Животиње што вуку Божје колеснице означавају учитеље црквене, који су изабрани сасуди да пронесу име Божје по васељени; и они својим учењем вуку правим путем који води к небу Цркву Христову као колеснице Божје на којима је хиљаде хиљада душа верујућих. А крила тих животиња, која су глас издавала и певала, означавају дело и реч учитељску. Крила заморена летењем, означавају ово: Учитељ црквени треба најпре сам да покаже пример доброг делања, да својим богоугодним животом као крилат лети испред свих к небу...

Бог Син, као духовна кокош, призива летењу своје птиће - свете Мученике. А њихова крила, њихове врлине, осим осталих врлина које су заједничке свима, нарочито су ове две: вера и исповедање вере: Та два крила Мученика описује апостол када говори: Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 10). Непоколебљива у срцу вера, то је једно крило; смело исповедање устима имена Христовог пред царевима и мучитељима, то је друго крило. Таквим крилима, вером и исповедањем, окрилати духовна птица, која пре свих улете у рај - благоразумни разбојник што на крсту пострада са Христом. Јер у то време, када је Господ наш страдајући добровољно за нас, био од свију остављен, и од Петра који My ce клео да ће умрети са Њим, једини је разбојник веровао у Њега срцем и исповедио Га устима, назвавши Га Господом који царује, говорећи: Опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје! (Лк. 23, 42). Заиста је велика вера разбојникова! Када у свих вера малакса, када се саблазнише о Христа сви што беху веровали, он се једини не саблазни, него My ce c вером помоли. Зато и чу: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). О томе свети Амвросије говори овако: У онај час, у који рај прими Христа, прими и разбојника. Али ову славу подари разбојнику једино вера. - Видите да та птица, крсни мученик који је заједно с Христом био распет, узлете у рај не другим крилима до вером; коју је устима исповедио. Ову славу, вели светитељ, разбојнику подари једино вера.

Најзад, Бог Дух Свети, који се јавио као голуб, призива летењу птиће своје, девственике. Јер је његова особина ово: устројити човека да као птица обилази горње светове. Тако пева свети Дамаскин: Светоме Духу припада свеузрок спасења; ако кога Он по заслузи надахне, брзо га одваја од земаљског, окриљује, узраста, устројава к небу (4). - Он и духовне голубове, свете девственике, устројава к небу, призивајући их летењу. А врлине - крила ових голубова су ово: умртвљење тела и духа. Да је умртвљење тела једно крило, које човека узноси к небу, показује свети Амвросије тумачећи ове еванђелске речи: Ви сте бољи од много врабаца (Лк. 12, 7). Он каже ово: Ако тело пригрли закон Божји, и скине са себе грех, оно чистотом осећања прелази у природу душе, и духовним крилима узноси се к небу. - Овде овај Учитељ под прелажењем у природу душе разуме умртвљење, помоћу кога природа тела као да прелази у природу душе, када ce гope подчињава бољем, и тело покорава духу: када човек скида са себе грех, и очишћује чувства, чега не може бити без умртвљења. A ко умртви себе, постаје лак и крилат као птица, и духовним крилима узноси се к небу. Дакле, умртвљење тела је прво крило девствености која к небу лети. Јер, ко хоће да чистоту чува, треба пре свега да умртви себе, што Дух Свети показује код Давида када Христу говори ово: Хаљине твоје миришу смирном, алојем и касијом (Пс. 44, 9). Овде тумачи Светога Писма под смирном разумеју умртвљење, под алојем смирење, под касијом веру. Смирна је, кажу, због тога символ умртвљења што својом горчином умртвљује црве; и умртвљење тела умртвљује зле жеље, и чува савест од греховних терета као од црва који разједа. Алој је нарочита врло мирисна маст, изазива смиравање, јер се том машћу лечи надимање стомака; а и смирење лечи од горде надмености. Касија је арабијско биље, означава веру, јер успева по местима где има много влаге, и расте високо; и вера, добивши свој корен и почетак од воде крштења, расте чак до неба... Овде ћемо упитати: зашто Дух Свети, хвалећи Цркву за различне врлине, хвали најпре умртвљење, јер смирну ставља на прво место? Свакако зато, да покаже да за обуздањем неразумних жеља, за искорењењем телесног сластољубља, за умртвљењем тела греду све остале врлине, и иду за њим као за својим вођом. Зато је овим духовним птићима, тојест Девственицима, који желе да им небо буде гнездо, потребно најпре то прво крило - умртвљење тела.

Друго крило њихово је умртвљење духа. To je, не само не чинити грех делом, него ни духом не желети, ни умом не помишљати на грех. Јер неко може бити чист телом, а духом, тојест вољом, жељом у мислима чинити неисказане прљавштине наслађујући се нечистотом. He саветује апостол узалуд: Очистимо себе од сваке прљавштине тела и духа (1 Кор. 7, 1). Овим он очигледно указује на двоструку прљавштину: прљавштину тела и прљавштину духа. Навикло је тело да се бави прљавим делима, а дух прљавим мислима и жељама. Узалуд се девственост хвали чистотом својом, и нада да доспе на небо када само тело чува непоквареним, а не стара се да очисти душу која скврнави себе мислима и жељама. Јер као што птица не може летети једним крилом; тако и који ради само на телесној чистоти, без чистоте духа, неће ући у небеске дворе. А ко брижљиво чува обе чистоте, полетеће као голуб за Оним који се јавио као голуб.

Ето чусмо шта учини Бог Један у Три Лица, јавивши се на водама јорданским при обновљењу света, како из вода крштења изведе духовне птиће: Учитеље, Мученике, Девственике, и призва их у небеса која се отворише. И као што је од Учитеља, Мученика и Девственика, тако нека буде и од нас грешних, Оцу и Сину и Светоме Духу, Богу који се на Јордану јавио, част, слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове, амин.

 

Из "Житија светих за јануар", Свети Јустин Ћелијски

(скраћено)

 

 

 

НАПОМЕНЕ: 1. Спомен њихов празнује се 27. септембра. 2. Спомен њихов празнује се 6. септембра. 3. Из тропара Мученицама. 4. Васкрсни антифон шестога гласа.

 

[ Генерална ] 18 Јануар, 2010 17:47

 

 

Још први Хришћани су се осењивали крсним знаком, као надање у помоћ Господа Исуса Христа који нас је спасао Својим страдањем на Крсту, и као непобедиво оружје против ђавола. Али, пошто су они дубоко поштовали и волели Господа Исуса Христа, чинили су то са пажњом и дужним поштовањем. Али, како је слабила вера код Хришћана, тако су многи почели немарно да се крсте. И тиме да чине велики грех. Када би многи могли да виде себе како се крсте, изненадили би се, и можда застидели. Као да их неко јури, као да ће се опећи, пролете руком испред себе. Ево зато једног примера из књиге блаженопочившег оца Гаврила из манастира Ралетинац код Крагујевца, великог мисионара, о правилном крштењу:

 

 


« Недавно један човек беше дошао у цркву на богослужење, и при целивању светих икона се необично крстио: јако је прстима притискивао чело и груди, да му је на челу остао отисак прстију. На моје питање зашто се тако крсти, одговорио је:
- Невоља ме научила.
После тога исприча следеће:
- Путовао сам једне ноћи сам. Ноћ је била прилично видна. Негде око поноћи још сам био далеко од насеља. На једној раскрсници испаде пред мене некакав човек, црн као угаљ и ружан, и поче да се врти око мене, да ме плаши и скаче на мене. Ја се сетих да је то ђаво, и препадох се од страха, али помоћи ни са које стране нисам могао да се надам. У страху ја почех да се крстим, али неправилно, у ствари да млатарам рукама, како сам био научио, и како раде многи други. Али враг се није уплашио од таквог крсног знака, него поче да ми се руга, рекавши: Не плашим се ја од таквог крста! И после тога поче још више да облеће око мене и да ме плаши. Ја се тада сетих како су ме некад старији учили да се правилно крстим, па саставих лепо три прста и прекрстих се правилно, говорећи: У име Оца, и Сина и Светога Духа. Амин. Тек што то учиних, сатана закука и побеже. Ето зато се ја од тог доба крстим овако и молим са страхом Божјим.

 

 


Сви људи који се не моле Богу, не умеју ни да се прекрсте, по томе ће се увек познати чија је вера празна и мртва. Такви се налазе под власти сатане у свако доба, у њиховим срцима враг пландује и ужива, тамо је мрак у души и она је мртва без Духа Божјега, а то јадни људи не знају, кад дође смрт они тек тада виде коме су служили и коме припадају, али доцкан. «

Зато, пријатељу, увек кад се крстиш (пре и после: сна, рада, јела, пута, за време молитве, Причешћа, кад ти је лако, и кад ти је тешко, увек), крсти се правилно, пажљиво и побожно, јер је то преимућство нас, православних Хришћана, које нам је Бог даровао. Састави десну шаку у крсни знак (да сви прсти буду правилно и чврсто састављени, да се не би између њих «провукао ђаво», како је говорио велики отац Јустин (Поповић), и са три прста додирни чело, стомак, десно и лево раме, говорећи: У име Оца, и Сина и Светога Духа. Амин. Сви велики подвижници су много пута виђали ђаволе, и одагнавали су их знаком Крста (у тропару Светој Петки певамо: ... наоружавши се храбро крсним знаком против духовних непријатеља (ђавола)...). Многи верници, а посебно жене, стављају на себе знак «антихриста», тако што додирују чело, па стомак, а затим место рамена, додирују врхове својих груди – што је изврнути Крст, а он је символ «антихриста». Стога осењујте рамена, а не груди, како не би навлачили гнев Божји на себе.

 

[ Бисерје са нет-а... ] 17 Јануар, 2010 19:04