Habent sua fata libelli

Habent sua fata libelli Циклус: „Моћ књиге“. Чланак девети

Августин из времена блокаде

„Књиге имају своју судбину.“ Тако гласи једна од латинских крилатица. Латински језик, налик на лего-коцке, на свој начин префињен, али ипак строг и избрушен, изродио је мноштво крилатица. Оне су више крилате попут авиона него попут птица. Реченица о томе да књиге имају сопствену судбину је једна од таквих. Судбине књига се могу пратити исто тако помно и с подједнаким чуђењем, као људске судбине.

Рецимо, „Августинова“ исповест је књига која се на путу стицања знања нипошто не може заобићи. То је књига коју си дужан да прочиташ или у младићким годинама на студентској клупи, или у зрелости, крпећи рупе у образовању. У XVIII веку превео ју је игуман Агапит (Скворцов) и она је изашла под редакцијом митрополита Платона (Левшина). У XIX веку Кијевска духовна академија поново ствара свој превод. Аутор је Подгурски. Али најдивнији превод који се може такмичити с оригиналом у погледу околности у којима је написан и по степену посвећености Богу – јесте превод Марије Јефимовне Сергејенко. Блажени Августин је под њеним пером проговорио на руском у Лењинграду за време блокаде. Људи су силазили с ума од страха, падали су у несвест од глади, заборављали су укус некада најобичније хране и жвакали су лепак. Људи су масовно умирали, а они који су остали у животу нису имали снаге да копају гробове. И у то време у једном од лењинградских станова без огрева, педесетогодишња жена се увија у рите и дува у прсте. Пред њом су листови папира и латински текст о патњи срца најплоднијег оца Западне Цркве. Немој ме казнити, Господе, ако нисам у праву, али ми се чини да град у блокади није преживео и да непријатељ временом није био потиснут само захваљујући војним напорима. Једноставно, тешко је побеђивати опкољене градове у којима гладни људи преводе богословске текстове.


На ивици

До оваквих открића свако долази сам. Да би се остварила човек не може само да прочита књигу. Треба да прочита нешто о аутору, о околностима у којима је текст написан, о историјској епохи. Односно, треба да смести текст у контекст, или тачније, да учини тако да му контекст постане очигледан. А текстови не живе ван свог контекста. То треба да буде јасно. Ево, доспела ми је у руке књига Н. Берђајева „Руска идеја“. Све у њој ми се свиђа. Много је љубави према домовини, много је знања пропуштених кроз срце. Руска жудња за слободом, руско ропство, пространство и бекство. Суровост у свакодневном животу, а поред ње – одрицање, аскеза и светост. Час бекство из историје, час страствени подухвати да се промени свет. Све то треба читати и о свему томе треба размишљати. А онда пратити фусноте и проналазити у речницима и енциклопедијама непозната имена, незнане књиге…

Али ево датума на крају књиге – 1946. година. Берђајев ће 1948. године умрети од инфаркта. Књига је написана две године пре него што се његова душа опростила од земље и пре сусрета његовог тела с истом овом земљом. Аутор има 72 године. И књига због ове чињенице постаје још занимљивија. Да ли сте разговарали са старцима који имају преко 70 година? Сложићете се да не поседују сви они добро памћење, ватрено срце и одређени поглед на свет. Берђајев није од другачијег материјала. Али је врло необичан. „Ја сам, – каже аутор у позним годинама, – преживео три рата од којих су два добила назив светски. Преживео сам две руске револуције, кризу европске културе, руски комунизам, преврат у Немачкој, окупацију Француске и прогонство. Четири пута сам био у затвору: два пута за време старог режима, и два пута за време новог. Очигледно је, умрећу у прогонству.“ Пажљиво читајте ове речи старца који је једном ногом у гробу. Управо он две године пред смрт пише дубоку књигу о руској мисли, о њеним лутањима и озарењима. Реците, зар се у вама не рађа и нехотице поштовање према овом витезу духа, чак и ако се ваши ставови не подударају с његовим мислима? Чини ми се да вредност књига таквог писца расте сразмерно с тим како се умножавају његове невоље и како се приближава оној јами из које ће једног дана васкрснути.

Изнад судбине

Сергејенко и Берђајев. Ових имена има много. Књиге сваког човека који их пише одликују се његовим својствима. Оне су више него деца, него књиге. Књиге Кафке који није имао деце, личе на заметке који за очевог живота нису пронашли пут до полица у књижарама у виду готових производа. Књиге Ф. Достојевског су малтене написане на коленима, али су распродате као вруће пирошке. Књиге В. Розанова слепљене од чланака које као експлозија буде успавани мозак малограђанина огрезлог у мисаоном салу. Све ове књиге и друге исте такве јесу жива деца рођена од живих родитеља. Оне носе у себи татин генотип иако изјављују да се од њега потпуно дистанцирају. „Не, Аљоша, ти си моја крв. И ти си Карамазов,“ – с пуним правом стари развратник каже младом искушенику.

Да Сервантес није био рањен у бици код Лепанта… Да се Достојевски није намучио на робији… Да Хемингвеј није био у Шпанији… Књижевност би била другачија. И проучавати је одвојено од судбине аутора је подједнако безумно, као и објашњавати све преврате сижеа околностима пишчевог живота. И једно и друго је само део истине. А цела истина се не добија од збрајања првог и другог. Постоји још нешто… Читајте књиге и читајте биографије. Али знајте да постоји још нешто…

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
 

Аутор pricalica ( Лепота живота ) :: Коментари (0):: Пермалинк

Храм и књига

Храм и књига Циклус: „Моћ књиге“. Чланак осми

Игоова прогноза

У свом култном роману „Богородична црква у Паризу“ В. Иго развија мисао о супротстављању књиге и здања, тачније – књиге и храма. „Ево шта ће те убити,“ – каже Иго за књигу, обраћајући се храму. Ово је веома оригинална мисао. По уверењу аутора све што је било велико пре Гутенберга, нашло је оваплоћење у камену. Све идеје су захтевале градилиште, камен, длето, велики волумен. А после проналаска штампарске машине књига је истакла своја права на ширење истине и све је престигла. Књига је јефтинија и лакша од громада као што су древни храмови. Она се шири по свету као паперје на ветру. Неухватљива је као сунчев зрак. Можеш је ставити у џеп и носити куд год ти падне на памет. Док храм захтева огромне трошкове приликом изградње, а затим и приликом експлоатације.

У храму као ансамбл, као група, као породица живи све оно што ће се касније распршити у појединачне облике уметности. Ево га како стоји насред града као великан. Крштење и венчање, појање и проповед, икона, витраж и скулптура – све живи у њему као што бобица, печурка и дивља животиња живе у шуми. Органски. Природно. Касније ће се икона претворити у слику и захтеваће засебне сале и изложбе. За њом ће каменим скоковима похитати скулптура. Музика ће запевати одвојено од Литургије, говорништво ће се с катедре преселити у парламент и на партијске трибине. И заборавиће на храм. Стидљиво ће заборавити оно чему су вековима дуговали свој интензиван живот. Своја нова обитавалишта такође ће назвати „храмовима“. „Храм уметности“, „позоришни храм“, „храм знања“… А овом одласку испод купола Дома молитве, по Игоовом мишљењу, темељ је ударило штампање књига.

Све у једном

Храм је жив унутра и споља. У кућама људе окупља огњиште, а у граду – храм. Тако је било раније док телевизор није заменио огњиште. У храму је човеку добро да размишља сам, кад је јутрење већ одслужено, а вечерње још није почело. И у храму је лепо кад сви заједно певају, кад наступи празник, или пост, или важан народни догађај. Живот се из храма прелива на улицу, на трг, тамо где трговци постављају своје тезге и столове, а глумци играју одређене епизоде недељом. Све што човек треба да зна храм објављује од јутра до вечери сваком својом скулптуром, сваком сликом, сваким зраком светлости који се обојио пролазећи кроз стакло витража. То да Бог постоји јасно је као бели дан. Довољно је бацити поглед на громаде цркава, које су грађене вековима. И Бог постоји, и Христос је васкрсао, и свет није хаос, већ ред и склад. О томе древне цркве могу да говоре дан и ноћ онима који имају уши да чују. И ако се у оно доба док храм и књига још нису постали антагонисти, пишу књиге, оне и саме личе на цркве.

Дантеова „La Divina commedia“ је храм. У ову књигу човек улази као под сводове. Овде је све испреплетено и органски повезано: богословље и астрономија, историја и данашњица, поезија и философија. Цео свет је унутра. Иго Дантеа и Шекспира отворено назива градитељима храмова. Њихово стваралаштво је монументално. Човек га види из даљине и крсти се.


Заокупљајући лакоћом

Књиге из каснијих епоха су друга ствар. Не могу се упоредити са храмом, а ни не претендују на то. Реч увек гради здање. Али какво? Бункер, шатор, кафић покрај пута. Затворска барака, војничка касарна, фабрички погон. Зар је мало здања која се могу саградити од речи-цигала уместо громада страховитих размера, које у себе пуштају само крштене!... Иго је у праву. Књига је ступила у борбу с храмом као лаки пешадинац против добро наоружаног витеза. Књига је почела да проповеда оно што је људима пријатно и то свуда. А пошто је има много, више јој се не могу запушити уста. Храм је позивао човека да дође, да се бави својом душом. Књига је сама потрчала човеку у сусрет како би се бавио истом стварју. Очигледно је да је однела превагу у брзини и пријатности. Она је изродила слободоумље, умножила је спорове, додала је уље у ватру таштине. „Зашто да идем у храм ако ћу се помолити код куће?“ – каже сад онај ко се не моли никада. „Зашто да слушам свештеника ако могу и сам да прочитам Јеванђеље?“ – каже онај ко чита само новине.

Али књига није остала сасвим без здања. И њој су потребне зграде, поред штампарија и библиотека. Књига, која се бори са древним храмовима, лака и приступачна, почела је да позива у живот гомиле других здања, супарника храмова. Прво су то били позоришта и музеји, затим берзе и сајмови трговине, а сад су мегамаркети и спортске арене. Они примају на хиљаде и милионе људи, подсмевајући се тихо, а понекад и отворено, све празнијим црквама. У рату за човекову душу Дом молитве губи од домова трговине и разоноде.

Не супарници, већ сарадници

Тешко да храм и књигу доживљавамо као супарнике. Макар због тога што се књиге читају и у храмовима. А и сам Иго је написао књигу о храму. О Богородичној цркви у Паризу. Односно, сродио је у оквиру једног дела умеће писања и штампања с легендом из древне старине, која се одиграва на степеницама древног светилишта. И у томе постоји известан изазов и задатак. Величина и животна снага ће пратити народе и цивилизације који буду успели да споје љубав према књизи и живу љубав према храму. Наши храмови нису саграђени да бисмо у њих водили туристе, премда је и то само по себи изванредна појава. Наши храмови од којих је већина срушена (под утицајем специфичних идеја прочитаних из књига) треба да буду обновљени. Али ни књигу не треба испуштати из руке. Ко је још сасвим недавно могао да поверује у то да ће на месту базена у близини станице метроа, назване у част Кропоткина, бити обновљен храм Христа Спаситеља? Колико је било скепсе и сумње! А стоји и окупља богомолнике.

Обнављање Домова молитве у нашој отаџбини је у суштини блиско борби против неписмености. Знамо да спајамо слова уречи, али је питање шта читамо? Да бисмо читали оно што је потребно, живо и чисто, потребни су храмови у којима ће човек чути нешто о правилном правцу кретања.

Пријатељство храма и књиге је знак непобедивости. Иго је, наравно, био у праву у својим оштроумним опаскама у роману. Али то је западна проблематика која вечито супротставља познавање вере или благодат – добрим делима. Источно мишљење је у стању да сједини и помири у јединственом религиозном искуству противречне и зараћене западне категорије. Код нас је први штампар био клирик – ђакон Иван Фјодоров. У нашој варијанти Гутенберг уопште не мора да се свађа с каменоресцима и иконописцима. Треба истовремено градити храмове и писати књиге тако да књига људе доводи у храм и да их храм учи да се разумеју у књиге. Епоха ово и очекује, и захтева.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић 
Православие.ру
 

Аутор pricalica ( Лепота живота ) :: Коментари (0):: Пермалинк

Изучавај реч Божију!

Изучавај реч Божију! – Циклус „Моћ књиге“. Чланак седми

 

Заповест о читању

Кад говоримо о књигама било би и чудно и неопростиво да не посветимо пажњу једином народу на свету којем је дата заповест о читању и изучавању. То је, као што сте се досетили, јеврејски народ. Оно што сад слободно поседују (ако желе и ако се труде) хришћани, раније је неподељено користио само овај народ. Имамо у виду узвишено Мојсијево учење о стварању света, историју патријараха, слатки и тајанствени Давидов Псалтир, Соломонове приче, пророчанства и заповести. И речено им је: „Нека се не раставља од уста твојих књига овог закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано“ (Ис. Нав. 1: 8). И још је речено о речима Бога: „И често их напомињи синовима својим, и говори о њима кад седиш у кући својој и кад идеш путем, и кад лежеш и кад устајеш“ (5 Мојс. 6: 7). У суштини, „увек се бави речју Божијом и поучавај се у њој“. Речено је чак и: „И вежи их себи на руку за знак, и нека ти буду као почеоник међу очима. И напиши их на довратницима од куће своје и на вратима својим“ (5 Мојс. 6: 8-9). „Нека имаш подсећање на Мене где год да гледаш,“ – каже им Господ и ниједном другом народу ово није речено. Али сад смо и ми ступили у Завет. Нови. „Који некад не бејасте народ, а сад сте народ Божији; који не бејасте помиловани, а сад сте помиловани“ (1 Петр. 2: 10). Значи, и ми, не као телесна, већ као духовна деца Аврама, треба да преузмемо на себе тежину духовних напора. Да читамо, размишљамо, говоримо деци и да их поучавамо.

Смисао ових речи и труд који оне намећу људи обично избегавају наводећи неколико аргумената. Па, као прво, ми нисмо Јевреји и није нама то речено. Имамо Нови Завет. Стари је изгубио своју моћ. Наводно, све је тако. Све је тачно. Али погледајте најбоље међу нама. Монаси су увек с књигом. Све што чине на својим дугим службама јесте да читају и поју, поју и читају. И у келијама седе над књигом. И тако целог живота. Зар то није испуњавање заповести? Имају и бројанице као знак на руци, и камилавку на очима као почеоник, и уопште све што их окружује подсећа на Бога. А свети епископи? Којег год да узмеш, сви су се загњурили у књиге као пчелице. И Василије Велики, и Тихон Задонски, и Теофан Затворник. Има их још веома много! А ту је и свети Псалтир који се по уставу чита сваке недеље, и који у свом првом псалму блаженим назива човека који се даноноћно поучава у закону Господњем. Тако да први аргумент није никакав аргумент.

Не само фарисејство

Друга је ствар ако човек каже: каква је корист од ових вежбања? Све се постепено своди на формализам. Распитајте се каква је јеврејска пракса. Јесте, везали су речи за руку – то се зове тфилин. И окачили су речи на надвратнике. То се зове мезуза. Али зар је то залог да ће реч пронићи у срце? То још увек није залог. Због тога је Господ Исус Христос тако строг у Јеванђељу према љубитељима „цеђења комараца и гутања камила“. Строг је према сваком бездушном и гордом формализму, према сваком обојеном гробу и посудама опраним споља, али изнутра пуним гадости. И фарисејство се из духовне праксе претворило у назив појаве, у слику унутрашње трулежи поред спољашњег лепог изгледа. Чему онда све то? Или ћемо још рећи: они су читали-читали, молили су се и молили, чекали су Месију, чекали... али је Он дошао и одбацили су Га и осудили! Једни Га нису препознали, збунили су се и помрачио им се ум. Други су свесно дигли руке на Невиног. А вековима су читали и изучавали свете књиге. И шта?

Признајући тежину и исправност питања ипак ћемо рећи следеће. Ми уопште не наводимо као пример за углед фарисеје које је Господ осудио. Као пример за углед наводимо фарисеје које је Господ похвалио. На пример, апостола Павла. Он је васпитаван покрај ногу Гамалила, учитеља Израиља. Павле се није стидео да у Посланици Галатима подсети на то да је по васпитању фарисеј. И његов учитељ се у Књизи Дела апостолских показао као разуман човек који се боји да пролије невину крв. Хвалимо и Никодима који је код Христа долазио ноћу. Овај слуга Божији се касније усудио да замоли Пилата да му да Исусово тело и сахранио је Спаситеља кад су се ученици разбежали. Хвалимо и Јелеазара заједно с мученицима Макавејцима. Они нису пострадали за Христа, јер Христос тада још увек није дошао. Страдали су за верност Старом Закону и његовим правилима. Али их Христова Црква достојно поштује као мученике. Упоредите страдање Вере, Надежде и Љубави и њихове мајке Софије са страдањем Соломоније и њених седморице синова. Јер, они су као одрази у огледалу, њихова слава је једнака. И нико од њих није био неук. Читали су Писмо и поштовали заповести. Трудили су се да живе, као што је речено о Претечиним родитељима, „поступајући по свим заповестима и уставима Господњим непорочно“ (Лк. 1: 6). Да није таквих људи ничега у историји не би било. Ничега осим васељенског разврата и крајње запуштености.

Стога укажимо дужно поштовање Старом Закону. Јер да није било Храма не би имали где да уведу трогодишњу Девојчицу Маријам. Не би било обитавалишта Божијег у којем би Она могла да се васпитава. Да није било синагога, где би Исус Христос окупио Јудејце да им каже реч? А да је синагога празна и бескорисна, зар би Сам Христос на сабрању читао пророка Исаију (в.: Лк. 4: 17-19)? Зар би беседио са старцима у храму кад Му је било 12 година? Не, злочин је занемаривати ову дубину и богатство. Треба да читамо и треба да размишљамо. Али треба и да се молимо и да смиравамо срце пред Господом како не бисмо у свом срцу гајили дебелу пијавицу уображености.

Људи, речи и бројеви

Дакле, Јевреји су народ књиге по дефиницији. Све се то види и на световном животу. Одавно је запажено да је Јеврејин искусан тамо где постоји број или реч. Као и музика, пошто је то математика „преточена у звук“. Носећи у крви вишевековну навику предака да чита, анализира и памти Јеврејин ће се одступајући од религије, пронаћи у математици, физици и поезији. Да бисте пронашли доказ за ове речи просто прелистајте историју науке или књижевности. Немојте тражити Јевреје међу скулпторима или балетским звездама. Тамо где су потребни пластика, покрет, очигледан приказ, можете их пронаћи само као изузетак. Постојала је забрана приказивања, али је постојала и заповест о читању. Дакле, тражите их тамо где су звук, реч и број. Некада су били земљорадници, многима је данас тешко да поверују у то. Али су касније били кажњени и за дуго времена су изгубили земљу, па су били приморани да постану занатлије, апотекари и сл. Њихови прсти се нису лепили за перо, дирке или струне због страха од физичког рада. То је одвећ површно објашњење. Сам живот у расејању их је приморавао да опстају не захваљујући сили мишића, већ памети и прецизној моторици прстију. Не треба им завидети због изванредног ума. Макар због тога што је њихов ум обичан, људски. Апсолутно исти као ваш и мој. Али је неуобичајеност њихове судбине повезана с историјом Завета и с Књигом. Отуда потичу сви њихови успеси као народа. Отуда – из Руке Онога Ко је поклонио Књигу, - све њихове историјске казне. Посматрајући их можемо да научимо много тога. Између осталог, и о књигама.

Ради Писма

Наш Господ нам је рекао: „Ако правда ваша не буде већа него књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 5: 20). „Ако не буде већа“ значи да прво треба да постигнемо известан ниво, а онда да га премашимо. Да га достигнемо – па тек онда премашимо. Ево неколико примера за оно што треба да премашимо.

Учитељ и ученик су разговарали шетајући. Учитељ је рекао: „Ево, ово поље је било моје. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Иду даље. И учитељ опет каже: „Ево, овај виноград је био мој. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Иду даље. Па учитељ опет каже: „Ово језеро је било моје. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Ученик је напослетку узвикнуо: „Учитељу, осиромашили сте ради Писма?!“ И чуо је у одговор: „Продао сам оно што је Бог стварао седам дана да бих непрекидно изучавао оно што је Бог диктирао Мојсију на Синају четрдесет дана.“

Или још један пример. Рабинова жена прекорева мужа због тога што јој одавно ништа није купио док је суседни рабин поклонио жени златне минђуше. Он јој одговара: „То је зато што је, кад нису имали хлеба, а овај рабин N се није одвајао од Књиге, његова жена одсекла плетенице и купила брашна да имају. А сад му је Бог дао новац и он се захвалио жени. Ти ништа слично ниси урадила.“

Оваквих примера има много. И молим вас, хришћани, немојте се збуњивати због тога што вам нудим за поуку неке приче о рабинима. Господа нашег Исуса Христа такође су називали овим именом. „Рави, где живиш?“ – упитао је Андреј на самом почетку. „Равуни!“ – повикала је већ Васкрслом Христу Магдалина. Није ствар у појединачним случајевима. Ствар је у томе да треба да се загледамо: а шта имају они чију праведност обавезно треба да премашимо како бисмо постали наследници Царства Небеског! Јер ако физичар и хемичар имају сличну љубав према својим предметима као поменути љубитељи Светог Писма према свом, ови хемичари и физичари ће добити Нобелову награду. И ми обавезно треба да имамо сличну љубав према речима Господа. А и зашто уопште знамо да читамо ако не будемо читали Писмо? јер, сећате се шта је Валтер Скот рекао него што ће умрети? Замолио је децу која су се окупила око његовог одра да му дају књигу. „Коју?“ – упита зет имајући у виду да у књизи има врло много књига. „Постоји само једна Књига на свету, синко,“ – одговори писац на умору. Имао је у виду Библију.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

 

Аутор pricalica ( Лепота живота ) :: Коментари (0):: Пермалинк

Adoption Poem

 

 

Not flesh of my flesh

Not flesh of my flesh

Nor bone of my bone,

But still miraculously my own.

Never forget for a single minute,

You didn't grow under my heart,

But in it.

 

Adoption Poem by Fleur Conkling Heyliger

 

Ниси месо мога меса,

нити си кост моје кости,

али си ипак чудесно моје сопствено (дете).

Ни на минут немој заборавити

да ниси расло испод мог срца

већ у њему.

 

Причалицин слободни превод са енглеског.

 

Аутор pricalica ( Лепота живота ) :: Коментари (0):: Пермалинк

Јунаци са Кошара

 
Песму посвећујем најбољим српским синовима изгинулим за Крст часни и слободу златну, настрадалим од шиптарских зликоваца и Нато окупатора 1999. године и онима који су се на Кошарама храбро борили и чували СРБИЈУ. 

ЈУНАЦИ СА КОШАРА

Једне ноћи хладне
Зима кад је била,
Српкиња је мајка
Чекала свог сина.

Чекала је сина,
Молила се Богу, 
С' Кошара да дође 
Донесе слободу. 

Ал' уместо њега,
Писмо јој је стигло,
Од сина јунака 
И на ноге дигло. 

С' овог боја мајко
Повратка ми нема,
Ко Кошаре чува 
Зна да зло се спрема. 

Ја ти мајко жив се 
Вратит' кући нећу, 
И сад већ у цркви 
Запали ми свећу.

Да Бог мени покој
С' јунацима пода,
Скупом ценом мајко
Плаћа се слобода.

А сина мог учи
И ово му кажи,
Твој је отац сине
На небеској стражи.

Тамо где је Лазар
Своју главу дао 
На Космету светом
И тата је пао.

Па је сада сине
Крај Милоша стао
А Христос му одмах 
Царство вечно дао.

Ко не памти подвиг 
С' Кошара јунака
Нек' га стигне клетва 
Косовских јунака.

Милутин Попадић 
 

Аутор pricalica ( Непозната историја Срба... ) :: Коментари (2):: Пермалинк

У сусрет Трифундану

 
Дивна емисија Маје Д. Недељковић о српском селу, прелу и поселу, као и о српском вину које са нашло на мети Хрвата, о ћирилици и о поруци наших произвођача да купујемо домаће, будући да тако доприносимо опстанку Србије.
 
 

Аутор pricalica ( Непозната историја Срба... ) :: Коментари (0):: Пермалинк

Текстови убице

Текстови убице - циклус „Моћ књиге“. Чланак шести

Крв на листовима новина

Марију-Антоанету су убили памфлети. Цела француска монархија је довучена на губилиште при чему је пут био застрт лецима, трактатима, прокламацијама и другим текстовима. Ако хоћеш да убијеш човека, а да не доспеш због тога у затвор – пусти гласине о њему. Ако хоћеш да појачаш гласине, да их што више рашириш – укључи штампарску машину и плаћај услуге штампарије.

То је прави облик духовног убиства који често претходи физичком убиству. „Краљица је странкиња! Краљица презире народ и траћи новац!“ А убрзо и: „Краљ је безвољни рогоња!“ А онда је већ сасвим близу следећа парола: „Монархија уопште није потребна! Доле Бурбони! Племиће под нож!“ А ту се у прави час појавио и Русо с теоријом друштвеног споразума. И ускоро је гиљотина, овај „намештај правосуђа“, како су је неки називали, почела да шкљоца у свим крајевима „у име народа Француске“.

Тешко нам је да повежемо слику дечака који разноси новине и одсечену главу која је пала у корпу. Међутим, веза између њих је нераскидива. Ево га како лупка ципелама с дрвеним ђоновима по калдрми и виче: „Најновије вести! Најновије вести! Краљица је рекла да они који немају хлеба треба да једу колаче! Купите новине о бездушној краљици!“ И већ у следећем тренутку је возе, оклеветану и понижену на Трг Слоге како би уз повике гомиле, која вечито жуди за представама, помогли краљичиној души да што пре доспе на Небо. То су карике једног истог ланца. И то не много дугачког.

Ми традиционално хвалимо књиге, јер су оне и светлост, и хлеб, и лек. Хвалимо буквар, хвалимо Јеванђеље, хвалимо и медицински приручник и том лирске поезије. Али морамо рећи да су књиге понекад и отров. У принципу, отров и лек јесу иста материја, која се користи у различитим дозама. „Оно што не може да отрује, не може ни да излечи,“ – говорили су стари. Изузетак може представљати само плацебо ефекат.

На пример, причешће није символ, није успомена, већ чињеница. То је Тело Христово. Оно је Лек ако се узима с вером и љубављу. Али је и отров за оне који се причешћују и не верују. „Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире“ (1 Кор. 11, 30). Исто је и с књигом. Она лечи, одагнава чамотињу, упознаје нас с онима који нису поред нас. „Добра књига је попут лепог путовања,“ – говорио је Декарт. „У књигама најбољи људи света без зависти и похлепе деле с нама своје најбоље мисли,“ – такође је рекао. Али ако је лек делотворан то значи да може доћи и до тровања. Или свесног или услед неуке употребе.


Лакомислене Бурбоне који нису предосећали невољу убили су слова и речи памфлетске критике постројивши се попут војске. И Руском царству су кичму сломили танани листићи цигарет-папира с натписом „Искра“. Јер, све је почело од ових новиница. Новине се су биле и пропагатор, и агитатор, и организатор. Није било радија, није било телевизије и било је још далеко до свеопште писмености. И ко би могао помислити да се таква моћ крије у простим текстовима политичког или екстремистичког карактера. „Имате полицију, имате војску, цензуру, новац и власт. А ми имамо новинице. Још ћемо видети ко ће кога надјачати.“ И, о ужаса, демони револуције су били у праву.


„Зараза у главама“

Читава ствар је у томе што чим се мисао преточи у текст, а умножени текст обезбеди доставу мисли у главе, од свих облика борбе против лажне мисли остаје само један – аскетски. Осим аскета, осим оних који умеју да се боре с помислима, нико више није научио да из свести истера мисао која се у њој угнездила. А оваквих аскета никад нема много. Остали су просто осуђени да примају у главу све што у њу лети из невидљивог света: од вицева и сплетки до отворено демонских знања и сатанских дубина. То је добро схватала Катарина Велика. Једном приликом је разговарала с Павлом (сином и будућим императором) о немирима револуције у Европи, и Павле је рекао нешто попут: „Ух, ја бих њих топовима.“ Мајка је на то одговорила отприлике следеће: „Каква си ти будала. Зараза је у њиховим главама. Који топ може да истера мисао из главе?“ То су врло тачне речи крунисане особе. Човек који носи мисао која му се угнездила у срцу, личи на јелена који је за неко време побегао од ловца, али је рањен. Он односи стрелу у јетри и неће далеко отићи. Изнемоћи ће. Изгубиће снагу. Пси ће га стићи по крвавом трагу – и онда збогом. То говоримо о злим помислима. О онима које је Каин прихватао, обарао поглед и ишао утучен. И Раскољников је као у бунилу ишао прашњавим тротоарима носећи у себи отровну идеју. И Јаковљеви синови отровани истом овом завишћу нису могли мирно да гледају Јосифа, ни да слушају његов глас, док нису одлучили да му причине зло.

У рату је као у рату

Данас човекова лична слобода није могућа без умећа рада с информацијама. Ако будеш гутао све одреда, преваранти ће ти извући новац, варалице ће те убедити да купиш бескористан лек, секташи ће те увући у једну од безбројних заједница. Исто ово умеће рада с информацијама и озбиљан однос према информацијама потребни су целој земљи као гарант суверенитета. Тешко да буџет једне непријатељске радиостанице вреди колико савремени тенк. Много мање кошта. Притом је тенк предвиђен за свега неколико минута савремене борбе, а радиостаница као митраљеско гнездо с бесконачним бројем патрона пуца од ујутру до увече по срцима и главама људи, без обзира на растојање.

Рат је у току. Скривени, духовни, мисаони, непомирљиви. Успеси хришћана у овом рату слабе зло и не дозвољавају да скривени сукоби пређу у отворену, оружану фазу. А пораз у овом рату неизбежно покреће силе хаоса које не штеде никога, укључујући и своје дојучерашње следбенике. И они ће бити згажени кад више не буду потребни.

Треба читати без журбе, треба читати с оловком и размишљати о прочитаном. Човек треба да проверава чињенице, да их анализира и да се саветује с онима у које има поверења, који су дуже живели и знају више. Треба држати мисао на извесној удаљености, не треба се одмах заљубљивати у сваку нову идеју, ништа не треба исхитрено прихватати или одбацивати. Треба се држати за сећање на Бога, као за мамину руку у детињству. Ове и друге навике умног рада и унутрашње борбе данас су потребне сваком човеку. И јуче су биле потребне, али јуче се још нисмо били родили и нисмо судије прошлости. Живимо данас. Дај Боже да данас не залутамо међу боровима, којих као увек, има три.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Православие.ру
 

Аутор pricalica ( Генерална ) :: Коментари (0):: Пермалинк

Одмах доведите... аутора!

Одмах доведите... аутора! - Циклус „Моћ књиге“. Чланак пети

Један случај из Конфуцијевог живота

У зрелим годинама, скоро у старости, Конфуције је одлучио да почне да се бави музиком. Овај „хир“ се често појављује код великих. И Сократ је у зрелим годинама почео да се бави музиком. Скоро пред смрт. Ради усавршавања душе, наравно, а не ради славе или убијања времена. Дакле, Конфуције је нашао великог мајстора по имену Ши Сјан и под његовим руководством је почео да пребира струне традиционалног кинеског инструмента – циња.

Научивши неколико класичних акорда Конфуције је одбио да настави обуку и још увек је свирао само оно мало што је научио. Учитељ је рекао: „Време је да идемо даље.“ Конфуције је одговорио: „Још увек нисам схватио смисао онога што свирам.“ Учитељ је после извесног времена поново казао: „Већ сте схватили. Лепо сте ово усвојили. Идемо даље.“ Конфуције је поново одговорио: „Технику сам савладао, али смисао још увек нисам схватио.“ И то је дуго трајало.

Не цитирам. Преносим општи дух и стил специфичног неспоразума. Конфуције је желео нешто више него што је само механичко овладавање техником. Напокон, лице мудраца се озарило, уперио је поглед у даљину и рекао: „Могу да замислим овог човека.“ После тога Конфуције је речима описао изглед аутора мелодије коју је свирао. И учитељ музике Ши Сјан се два пута поклонио Конфуцију, зато што је овај без грешке навео име аутора легендарне и класичне мелодије коју је свирао. Аутора обавијеног седим облацима древних времена, кроз које је Конфуције препознао његово име по звуковима мелодије коју је изнедрио. Ово што је речено директно се односи на књиге.

У пријатељским односима

Шта радимо кад читамо књигу? Прелећемо очима по редовима састављамо слова и речи, поимамо смисао? Наравно, тако је. А шта још? Још општимо с душом аутора. Као што се Конфуције кроз мелодију дотакао душе аутора до те мере да је чак успео да опише како он изгледа, тако и свако од нас читајући књигу, општи с аутором, дотичући душом душу и учествује у тајни општења срца са срцем. Ти (ја, он) можеш да се дружиш и да будеш у блиским односима с Платоном и Аристотелом, Дикенсом и Текеријем, Толстојем и Достојевским. Долазили смо у додир с њиховим душама, и њихове душе су се подједнако моћно дотицале наших. Однос према стваралаштву аутора је највероватније скривени однос према ауторовој личности. Као у пословици: „Није ми драг зато што је леп, него ми је леп зато што ми је драг.“ Ето, не волим га. Одвратан ми је. То значи да су ми и његове књиге одвратне. Или насупрот томе: он је диван човек, чак и ако је у заблуди – диван је. Волим га. Осећам у њему још нешто осим текста, лепо или нежно. А пошто га волим, волим и оно што је он написао. Тако свуда и увек несвесно делује људска душа.

Тајна читања је попут тајне музичког извођења. Тако аутор (Бетовен, Рахмањинов, Мусоргски итд.) чује небеске звуке. Он пати као трудна жена и ове звуке из другог света преноси на нотно писмо и папир. Нема коме другом да их пренесе. Да ли их преноси на адекватан начин? Да, али с извесним одступањем. Коефицијент дозвољеног одступања нипошто не износи 100 процената. Затим извођач чита нотни запис генија и изводи га помоћу инструмента (инструмената). Да ли је у потпуности схватио оно што свира? Да не уноси превише себе у оно што је написао неко други? Рађа се питање за питањем. Превише је људи који сопственим интерпретацијама врше насиље над дивним откровењима малобројних аутора. Музика пати од тога. Позориште пати од тога. („Оњегин“ је један, а извртања на тему овог текста има безброј).

Живо и мртво

Исто је и с књигама. Достојевски је један и увек је исти. Целовит, диван, чудан, али нераздељив. А интерпретација његовог стваралаштва има милион. „Окрутни таленат“, лудак с пером у руци, пророк будућег света, познавалац дубина људске природе, конзервативац и мрачњак, свети писац... Све је то он и још ни из далека нисмо све рекли. Очигледно је да његове текстове, као неку партитуру, читају најразличитији извођачи уносећи у замисао своје и потискујући ауторово. Овде се заправо рађа читав рој мисли. Ево прве од њих: читајући текст веома се приближаваш личности аутора. Дружиш се с њим. Дружиш се више него што су се савременици дружили. Они су са аутором имали нерешене послове, било је ту увреда, спорова, љубоморе и сл. Било је свега оног телесног, пролазног, ситног и онога што притиска, свега онога трулог што заклања вечност од погледа који не види на близину. А твоје пријатељство је чистије. Достојевски ти није дужан, а ниси ни ти њему. Ниси спорио и ниси се свађао с њим. Ради се само о смислу. Само о идејама и прозрењима. „Само!“ Шта може бити боље? Ево Гогољ је увек био мрзовољан и потиштен. Никад није имао пара. Он је ово, он је оно... Нека одступе ове сувишне информације. С Гогољем општим у свету чистог смисла и у овом свету он је мој друг и наставник. То је велика ствар. Оно што је у Гогољу било мртво узела је смрт. А оно што је у Гогољу било вечно сачувала је књига. И треба се смирити пред аутором и пред оним што му је откривено. Не треба својим интерпретацијама заклањати откровење које му је дато. Читање (као и музичко извођење) претпоставља смирење.

И душа с душом разговара

Узгред речено, зашто треба да читамо свете оце? Да бисмо накупили цитате и да бисмо њима као пендрецима тукли своје духовне супарнике? Да бисмо се надимали и правили да лично „познајемо Шулберта“? Овај је рекао ово: ето ти! А овај је одговорио: ето ти! Наравно да не. Не због тога. Треба да читамо оце како бисмо свој дух сјединили с њиховим духом, како бисмо свој дух учинили заједничарем духа великих људи. Како бисмо додирнули. Осетили. Задрхтали. Треба да читамо да бисмо усвојили њихов начин размишљања, њихов приступ животним тешкоћама. Да бисмо на свет бар понекад гледали очима Исака, Антонија, Макарија и Игњатија. Иначе све то нема никаквог смисла. Иначе је уображеност и лажно знање које надима, али не гради. Књиге светаца треба читати само ради личног упознавања са свецима. Лично познанство ће са своје стране родити молитву, угледање, жељу да научимо и да постанемо слични. Старчество је управо лично познанство. А још и учење, предање, школа светости, и уопште све дивно и наднебеско.

Ако читаш књигу великог, али не светог човека – помоли се за њега. Ако читаш књигу заиста светог човека – замоли да се он моли за тебе. Не читаш само књигу. Општиш с душом. Ову тајну читања треба уврстити у све школске програме. Текстови су добра ствар, али је душа која је родила текст, увек више од текста који је родила. И у књигама не треба тражити речи, већ душу. Од једних душа треба бежати вртоглавом брзином. Другим душама се исто тако вртоглавом брзином треба приближавати. Чини ми се да је само такав приступ читању осмишљен и моралан. Само такав.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић 
Православие.ру
 

Аутор pricalica ( Генерална ) :: Коментари (0):: Пермалинк

Коначно!

"Крилата прича" - најзад изашла из штампе!
 
Крилата прича 
 

Аутор pricalica ( Крилата прича ) :: Коментари (4):: Пермалинк

«Шта име моје ти значи?»

«Шта име моје ти значи?» - Циклус «Моћ књиге». Чланак четврти

Хамлет за воланом

Постоје сервиси за позивање таксија који клијенту на телефон шаљу кратку поруку о томе да долази возило и наводе име возача. Једном сам наручио кола и добио СМС-поруку: аутомобил марке (рецимо) „нисан“, боја (рецимо) црна, возач се зове Хамлет. У принципу, не сећам се тачно марке и боје ових кола, али име возача нећу заборавити. Без било каквог „рецимо“ возач је био Хамлет.

„Баш ме занима,“ – мислим, какав је овај таксиста Хамлет. С беретком? С мачем? Тужних очију као што су очи Смоктуновског?...“ Долази возило, излазим из зграде, седам у кабину. За воланом је човек источњачког изгледа од четрдесетак година. Мршав, кратке косе, необријан. Ништа нордијско. Ништа онострано и загонетно. Питам: „Јесте ли Ви Хамлет?“ Каже: „Јесам. Куда идемо?“ Одговорио сам и кренули смо.

Али занимало ме је: зашто Хамлет? Зашто не Дон Кихот, или д’Артањан? Упитао сам. Не подругљиво. Добронамерно. Каже: „Мој тата је волео позориште. Радио је као лекар. Као обичан лекар. Није био начелник болнице, није био чиновник. Просто лекар у дому здравља. Али је био лудо заљубљен у позориште. Могао је да превали преко сто километара до Бакуа да оде на представу или на оперу, а онда ноћу да се врати и да ујутру буде на послу. Он ми је дао име Хамлет.“ Питам: „А имате ли браће и сестара?“ – „Имам.“ – „А да ли су они, - кажем – Ђулијете, Офелије, Меркуцији?“ Он врло мирно окреће волан (сигурно је навикао на таква питања). „Не. Они имају обична имена. Само сам ја Хамлет.“ Даље се возимо ћутке. Осмехујем се гледајући кроз прозор. Добронамерно. Онда кажем: „Ви сте Азербејџанац, зар не? Ако је отац ишао у позориште у Баку, то значи да је Азербејџанац. Знате, био је још један Азербејџанац који се звао Оњегин...“ Сад се већ он осмехује: „Не, нисам знао.“

Власт јунака

А он је заиста постојао и звао се Оњегин Хаџикасимов. Његова породица је била племенитог порекла. Префикс „хаџи“ уз презиме значи да је у његовом роду било праведника. Мајка му је била филолог и лудо је волела руску књижевност. Земља је 1937. године обележавала стогодишњицу смрти А. С. Пушкина. Зато је сину који је рођен те године дала име Оњегин. Узгред речено, Оњегинов млађи брат такође има књижевно име: Низами – у част веома познатог источњачког писца Низамија Гјанџеве. И он је рођен кад је била нека годишњица. Схватили сте: занимљива породица. Оњегин (онај из Азербејџана) је занимљив још и због тога што је био један од најпознатијих песника на чије стихове су компоноване песме. Валериј Ободзински је певао његове песме. „У сваком стиху су само тачке после слова „л“... Тако сам хтео (на руском: хотел), али нисам умео (на руском: сумел)...“ Многи се тога сећају. Певао је у Булбул-огли. Многи су певали. А пошто у СССР-у нису важила међународна ауторска права Оњегин је смело преводио западне шлагере на руски потпуно мењајући смисао. Рецимо, “One way ticket” је претворио у „Плаво-плаво иње“. То је било исплативо. Новац, слава и сви атрибути и једног и другог. Међутим, Оњегин је 1985. године постао Олег. Крстио се и примио је Православље. После је отишао у Оптину где је постао Силуан. Умро је у схими с именом Симеон. Сахрањен је негде око Домодједова. Ето, то је таква прича. „Не знате за овог азербејџанског Оњегина?“ – питам таксисту Хамлета. Каже: „Не. Не знам. Стигли смо.“ Платио сам и опростио од Хамлета. Идем и размишљам. Тачније – сећам се:

Срце без жеља било је тада,

Кад мучну сам врелину пила...

„Оњегина“ ваздушна громада

Као облак нада мном се надвила.

То је Ахматова. Сину није дала име у Пушкинову част, али је била очарана његовом поезијом. И како се само прецизно изразила: „ваздушна громада“. И размишљам: ко је још добио име у част Пушкина? Тачно. Сетио сам се: Вампилов, драматург, добио је име у част Пушкина. Дивни Вампилов који је написао „Лов на патке“ и „Старијег сина“. И „Кућа с погледом на поље“ и „Анегдоте из провинције“. Који је уопште био јединствен и самоук. Све што је написао вреди. Живео је још краће од Пушкина. Са тридесет пет година се утопио у Бајкалском језеру, 1972.

„И небом плове бродови од облака. / Али је сваки гроб – крај земље.“

А рођен је исте године кад и Оњегин, 1937. Јубиларне године. Ето, мислим, какву власт Пушкин има над људским судбинама. И не само Пушкин, већ и Оњегин; не само Шекспир, већ и Хамлет. Односно, нема је само аутор, већ и лик. Он је нешто попут сенке, измишљен је – а такође делује. „Ваздушна громада“. „Ваздушна“, али „громада“.

„Оњегин и космос“ 

Идем тако и сећам се Германа Титова. Гагариновог дублера и другог космонаута у свету. Гледао сам документарни филм о њему. Он је добио име Герман у част јунака Пушкинове „Даме пик“ (премда бих се ја плашио да дам сину име у част таквог јунака). А сестра му је Земфира. Она је, опет, добила име из Пушкинових „Цигана“, оних у којима је и Алеко (премда се такође не бих усудио да дам кћерки име у част овакве јунакиње). Германов и Земфирин тата је био професор руске књижевности негде на Алтају. Очигледно, озбиљно је волео стваралаштво „сунца руске поезије“. Није деци дао име по црквеном календару, него по школском програму. Ето, да није сину дао име у част Германа, већ макар у част Ленског – Владимир, Титов би можда први полетео у космос: причало се да партија није хтела да пошаље у орбиту Руса који се зове Герман. Јуриј је боље. Више смо навикли на њега. Топлије је. Како год било, други космонаут света је такође волео Пушкина. Пушкин му је помагао да живи. Тачније, да преживи.


Космонаути се тренирају и дресирају тако да ни из далека не може свако да доспе у космос: може се десити да умру и на земљи од преоптерећења и несрећних случајева. И колико их је – пионира неба, који су се упокојили на тренинзима на земљи! Један од тестова јесте глува соба. У њој нема ниједног звука и влада мркли мрак. Ту човек треба да седи. Понекад данима. А посматрају га лекари и начичкан је сензорима. Проверавају да ли може да издржи самоћу, некретање и одсуство спољашњих побуђивача. Простије речено, проверавају да ли ће човек полудети у космосу или неће. Дакле, Герман Титов је у глувој соби декламовао читаве главе из „Евгенија Оњегина“. Да би сачувао психичко здравље. Да би изашао из ове собе као друштвено користан човек. И рецитовао је тако много да су стручњаци који су га посматрали стекли утисак да Титов зна напамет целог „Оњегина“. Али је он знао Мајаковског и још нешто. Био је образован и паметан. Једном речју, из собе је изашао као друштвено користан космонаут. И чик нека сад неко каже да су за освајање космоса потребни само физика, само инжењери и само сложена техника.

Да би човек летео до звезда треба прво да их посматра. А гледање звезда је већ поезија и ако је нема човек ће целог живота гледати у земљу као да је нешто изгубио.

Ничег више нисам стигао да се сетим тог дана, зато што није требало да идем далеко од места на којем сам изашао из Хамлетових кола. Поштено говорећи, ничег више о Оњегиновом животу ван кабинета књижевности се не сећам. „И више није било мастила, и оловка се сломила“. Ако се сетим или ако сазнам, испричаћу. Часна реч.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић 
Православие.ру
 
 

Аутор pricalica ( Генерална ) :: Коментари (4):: Пермалинк

Кад спаљују књиге

Кад спаљују књиге: Циклус „Моћ књиге“. Чланак 3

Да су књиге небитне људи их не би спаљивали. Овако их спаљују. Спаљују их редовно и аргументовано. Калиф Омар је спалио Александријску библиотеку пропративши паљење сакраменталном реченицом: „Ако је у свим овим књигама исто оно што и у Курану,чему оне? А ако у њима нема онога што је у Курану, тим пре нису потребне.“ Хитлер је спаљивао књиге. Спаљивао је марксисте и лењинисте, али и Брехта, Ремарка и многе друге за које је сматрао да су се изродили и да изражавају бесмисао.

У принципу, свуда где постоји завршен и искристалисан поглед на свет људи са задовољством штампају једне књиге, и са задовољством спаљују друге. Штампаће Нови Завет и спаљиваће сановнике и хороскопе. Или ће штампати Куран и спаљивати Јеванђеље. Или ће штампати „Мајн Кампф“ и палити све остало. Штампаће документа Пленума и спаљиваће све у чему се говори о Богу. Не ради се о прогонима људи. Ради се о одбацивању непријатељских идеологија. Ватра и вода су непомирљиве.

Замка сваштаждерства

Ми, хришћани, нисмо изузетак. У књизи Дела апостолских се описује како су људи који су се покајали захваљујући проповеди апостола спаљивали окултне књиге. То није варварство. То је добровољни акт људи који су темељно размислили о својој прошлости. И сад бисмо радо предали ватри приручнике за идолске требе, разноразне магијске књиге, свакакве изворе разврата и саблазни – све оно што квари душе, скрнави умове и умножава саблазни. Данас, као и увек, ако се неко покаје и упита: „А шта да радим с оном демонском литературом коју сам сакупљао и коју сам жудно читао?“ – одговарамо: „Спали је.“ Никад немој спаљивати људе, али спали књигу која садржи отров и која више не делује на тебе, јер си се исцелио. Управо тако и никако другачије.


А шта бисте хтели? Хтели бисте, у духу најновије свеопште моде, да хришћани воле све без разлике и да буду некакве мазе? Тако некакви хрчци, симпатични, али безопасни? Било би лепо, али хришћанин не треба да воли грех. Може да се љути на грех. И киоск са штампаном порнографијом за њега нипошто није исто што и киоск са сладоледом. А оно што је заиста чудно и неприродно јесте кад се „Playboy“ и Житија светих налазе на истој полици у књижари. Сваштаждерство није нимало боље од једностраног фанатизма. Реч се више ценила у време „самиздата“ и цензуре него у време слободе и књижара препуних глупости. Сваштаждерство и равнодушност су симптоми духовне анемије. То је беживотност. И ако је данас све могуће: да се порно часопис и Јеванђеље с тумачењем светих отаца налазе једно поред другог – колико сутра то неће бити могуће. Односно, нипошто неће моћи, зато што се крајности срећу. То је својство крајности. Јуче је све могло, а данас ништа не сме. Управо тако бива.

Сећање не гори

Оне године кад је умро Стаљин – 1953. – у Америци је објављен Бредберијев роман „451 степен Фаренхајта“. Знате, Американци су баш конзервативни. Баш их брига за наше литре и километре. Они имају своје пинте, галоне, бареле, миље и сл. Код њих ни термометри нису по Целзијусу. По Фаренхајту су. Температура која је наведена у наслову је температура на којој гори папир. А папир је управо онај чврсти материјал на којем се утискују мисли, за које се испочетка чини да су ефемерне, али се на крају испоставља да су свемоћне.


У Бредберијевом роману људи спаљују књиге. Све се десило некако изненада. Људи су градили и градили срећно друштво, давали су добра, олакшавали су доступ уживању. И онда се десило оно о чему је у цртаном говорио Чебурашка: „Ми смо градили, градили и на крају смо саградили!“ Саградили смо друштво зомбираних идиота који живе у виртуелној стварности великих кућних екрана (још 1951. године у САД је било 10 милиона кућних телевизора!). Књиге не само да су постале непотребне, већ просто опасне. Зар је мало тога што може да смисли и да изведе човек који чита... Књиге нису потребне. Прво су престали да их штампају. А онда су почели да их спаљују. За спаљивање су ангажоване ватрогасне бригаде. За оне који не знају, у свести Американаца то су хероји. Хероји-добровољци. И ови хероји-добровољци су почели да обилазе градове с резервоарима пуним керозина. Немају више шта да гасе. Технологија је толико напредовала да више ништа не гори. Техника је престигла етику и ватрогасци сад пале, а не гасе. Пале књиге.

Даље се радња захуктава. Ватрогасац односи с пожара (ломаче) пар књига, чита их и... прогледа. Затим следи сукоб са системом, унутрашња истрага, опасност од смрти, бекство... Али живог главног јунака доводи у известан гето, или извесне катакомбе. Тамо живе људи који су побегли од „новог уређења света“. И они у сећању чувају главне текстове цивилизације на умору. Један човек не може све да запамти. Али могу да научим 40 псалама (могу), а ти још 40. Неко може напамет да научи „Хамлета“, а неко други „Оњегина“ (код нас је и Мајаковски знао „Оњегина“ напамет). Тако се памти Јевнђеље по Јовану, Проповедник, Јов, Соломонове приче, Толстој, Достојевски и тако даље. Пред нама је катакомбно човечанство из времена новог варварства. Недостаје само апостол Петар, као у „Quo vadis“ Сјенкевича. Али одсуство апостола у потпуности надомешта апостолски дух оних који се супротстављају (без крви и устанака) новој безбожности са свемоћи телевизије.

Ову књигу треба прочитати. И још треба (чак и ако не читамо Бредберијеву књигу) да учимо напамет Давидове псалме и Шекспирове сонете. То спасава. А ако неке и не спаси (које више ништа неће спасити и који неће читати), многима ће помоћи да остану људи. Или да то постану. Не може се тек тако бити човек. Човек прво треба постати. А без књига то није могуће.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић  
Православие.ру
 

Аутор pricalica ( Генерална ) :: Коментари (0):: Пермалинк

Пелагея - Вишня Белоснежная

 

Аутор pricalica ( Музичка кутијица ) :: Коментари (0):: Пермалинк

Грчки јерарси позвали на бојкот

    

 

Јерарси Јеладске православне цркве позвали су учитеље и родитеље да бојкотују и протестују против новог школског програма, који има за циљ „искорењивање полних предрасуда“, преноси агенција Agionoros.

Митрополит Идри Јефрем је истакао да се Православна Црква не слаже са директивом министарства образовања и да се противи увођењу предмета „Искорењивање хомофобије и трансфобије“ у грчке школе.

По речима владике, родитељи треба да изразе своје неслагање по том питању и да не пуштају своју децу на часове из тог „предмета“.

Митрополит Глифадски Павле објаснио је да увођење „часова содомије“ у грчке школе нипошто није случајност и подсетио на пређашњу изјаву заменика министра образовања Грчке на геј паради у Солуну, када је он рекао: „Ђаци морају да знају, да је разноврсност сексуалних оријентација благо и не смеју тога да се стиде.“

Владика тврди да се у школском програму, које предлаже министарство образовања, поред разговора о хомосексуализму, налазе и теме „фалусних симбола“, а деци се препоручује да у школске свеске записују ружне речи које су им биле упућене. Министарство образовања још саветује и да се деци приказују филмови, који одговарају побројаним темама.

Митрополит Павле такође позива учитеље и родитеље да одбаце тај предмет и протестују против њега.

Митрополит Пирејски Серафим се обратио својој пастви преко посланице, која ће бити прочитана у свим храмовима Пирејске митрополије у недељу, 29. јануара 2017. године.

У својој посланици владика, познат као ревносни традиционалиста, позива родитеље ученика да јавно изразе свој протест и да школама предају писмене изјаве да њихова деца неће посећивати часове у оквиру тематске недеље „Деконструкција родних стереотипа“. Поменути часови треба да буду одржани у свим средњим школама широм Грчке у складу са меморандумом министарства образовања.

Агенција Ромфеја преноси и део посланице митрополита Серафима у којој стоји: „Данас сатана опет подиже главу и дрско прети да уништи све оно што је добро, узвишено, морално, духовно, хришћанско, што је у складу са Јеванђељем и предањем светих отаца, све што је већ у прошлим епохама и својим трудом изградила Православна Црква. Он покушава да заведе човека, чији је једини циљ постојања да потчини своју плот духу, да се продухови и Божијом благодати обожи, уместо да подчини свој дух плоти. То је свргавање плана Тројединог Бога, намењеног човеку. Сатана жели да човек постане роб плоти, ужитка, греха, да од духовног постане материјално створење, попут немуште животиње.“

Митрополит Серафим у својој посланици истиче да: „Православна Црква уважава приватни живот сваког човека, као и његову одговорност за слободу избора.“ По његовим речима, Црква нема никакву намеру да се меша у ту слободу. Истовремено, Црква не може да не реагује на активности које „Злочиначки подривају онтологију и физиологију човека и распирују његове најниже пориве, пропагирају хомосексуализам, педофилију и содомију, те чудовишне, неопростиве злочине против вечнога Бога и људске личности, које су у потпуности једнаке гресима Содоме и Гоморе.“

Митрополит подсећа да Библија, изражавајући вољу Божију, вољу Творца човека: „Осуђује хомосексуализам као страст и срамоту, који су били кажњени огњем и сумпором у Содоми и Гомори. За све свете оце, хомосексуализам је одвартни и прљави грех, презрење Бога Творца.“

„Јавно испољавање хомосексуализма, поред тога што вређа јавни морал и наша верска осећања, шаље младима пример изопаченог сексуалног понашања и руши темељ грчке породице и друштва, у време беле куге. Такође, деца коју васпитавају хомосексуалци пате од психопатолошких поремећаја“ – истакао је митрополит Серафим у својој посланици.

С руског Александар Ђокић

 

01 / 02 / 2017

Аутор pricalica ( Генерална ) :: Коментари (2):: Пермалинк

Час историје 1/32

 
Док старачки САНУ спава, подмладак не дрема...
 

Аутор pricalica ( Непозната историја Срба... ) :: Коментари (2):: Пермалинк