Све у причама бива

Философија

Два пријатеља философирају:

- Видети значи веровати! - рече први.

- Није тачно! - одговори други. - Ја тебе видим, али ти не верујем...

Глава дванаеста

Животиње су, на инсистирање краља и његове породице, остале, како би присуствовале најлепшем догађају у току године. Августовске кишне капи, тај велелепни призор, не само да су биле насушна потреба, већ и нешто много више. Оне су, такође, и сведоци тога да се време још није навршило и да све оно што треба да се збуде још није испуњено; са тиме је већина била упозната, али нико, па ни ја, довољно да зна са сигурношћу.

Наш тројац је наставио дружење. Задовољство због преокрета који се догодио није сплашњавало. Тако се још једном на делу потврдило да се не храни ум стомаком, већ стомак умом; јер где главе нису сите и на месту, без њих се лако остаје.

На срећу то овде није био случај – овога пута. Али је у прошлости било много таквих примера. А прошлост је увек компас за будућност. И ако кажем како осећам да сам у неку руку и поседник и део тог компаса - нека ми не буде замерено. Просто је незамисливо раздвајати нас, будући да сам сведок свих праваца и скретања током читаве историје. Међутим, људски ме је бунила сумња да ли тај компас поседује и сова. Јер, неретко, изналазила је и пред друге простирала све оно што је премашивало њену старост, али не онако шаролико, већ у изворном, првобитном стању. Тако и сад, проводећи време на овом месту, један наоко безазлен детаљ покрену точак, који унесе призрак старог у време ново. Шта се десило? У једном тренутку приметих сенку која за трен прекри сјај совиног погледа, уносећи у њега кратку пометњу. Наиме, све животиње су се држале некако групно, да би се негде са стране издвојиле змија, кукавица и вук, који се стадоше тајно дошаптавати. Иако сам могао да чујем о чему причају и пренети то сови, ипак, она ничим не показа да је томе рада. Али и лисица је, приметивши, и сама осетила трнце узнемирености.

Но сова је мудро скренула причу на другу страну.

Наставак...

Најпре кренуше дошаптавања, да би се потом, ко гром из ведра неба, један глас издвојио:

- Срео је мене!

Била је то лисица, која се придиже како би је сви могли видети.

А моје до тада слепљене уши за земљу, наједном се издигоше као антене. Шта ли ће из овог испасти, мислио сам. Али ме моја радозналост и жеља - да се ствари већ једном истерају на чистац, брзо умирише.

У исто време сова упути својој пријатељици поглед у којем се, осим захвалности, јасно читала и драгост због њене смелости.

- А да ли би била рада да нам појасниш шта си, заправо, тамо радила, пре него што си доспела у рупу? – упита је сусретљиво.

Лисица осети нелагодност али је брзо савлада храбрим иступом.

- Док су радници радили у пољу, ја сам искористила прилику да мало загледам у њихов ручак...

- И?

- И док сам се бакћала са једном од шерпи, у којој је било нешто преосталог меса од...

- Да...!?

- ... Један комад ми је испао и откотрљао се до ватре, која је готово била на умору, али је масноћа с меса пробудила једну од жишки...

Отегнут уздах из грла свих пронесе се долином.

- Шта је потом било? – настави сова с испитивањем.

- Унервозивши се, јер се пламичак већ почео дизати, сакрих се у траву да ме радници не виде. Али тад пристиже ветар. Хтела сам, најпре, побећи, али како је ветар кидисао на ватру са свих страна, то се у једном тренутку нађох између њега и врелих пипака и, не желећи да будем примећена, ја радије изабрах да прескочим ватру... Остало... остало знаш... – заврши лија, завртивши репом.

- Да, лијо, познато ми је...

Све очи беху упрте у лију, али пре него што се било ко усудио ишта рећи, сова их предухитри новим испитивањима:

- То је тек део слагалице. Идемо даље! Где је за то време био вивак?

- Ја?!? – огласи се овај извирујући из траве. – Како где...? Па чим се први дим почео извијати у смеру шуме, ја се не лењих, већ похитах да о томе обавестим своју пернату родбину и друге обавештајце.

- А шта је радила родбина?

- Оно што сам им саветовао: да купе перје и – бришу.

- Хм, да... – изусти сова, не правећи предах. – А где су били даброви?

- Кад чусмо вест, скочисмо у реку и запловисмо ка сигурном – одговори најстарији представник те групе.

- Ка сигурном... – понови за њима. - А где су биле веверице?

- Ми смо одмах кренуле за птицама – рекоше неколико њих углас, шепурећи се с реповима.

- Јелени?

- Потрчали за птицама и веверицама, заједно са зечевима, јазавцима, јежевима, дабровима, творовима и свима другима... – рапортирао је онај с највећим роговима, поносно их дижући увис.

Сви набројани потврдно климаху главом.

- Тако! Сад су већ неке ствари јасније, зар не? - примети сова значајно.

Али, судећи по лицима већине, тек сада многима није било ништа јасно. Ником, па ни мени. Међутим, испитивање доби наставак.

- Све ово, дакле, дешавало се док ватра још није стигла у шуму – примети сова. - А да видимо сад шта је било даље, кад је шума већ горела. Насупрот ватри, у сусрет нам је пристигла још једна вест...

- Да су краља убили и отели! – забрунда медвед.

- Да! – потврди сова. – И, кад си се већ јавио, да питам, медо: како твоје шапе?

- Доооброоо! – узврати овај помало збуњено.

Али сова никада није питала без разлога, ма колико да су чудно питања изгледала.

- Како стоји ствар са жирафама? Жале ли се на своје вратове? А слонови са сурлама? Орангутани и шимпанзе, имају ли проблема са дугим рукама?

Сви прозвани, међусобно се загледајући и ишчуђавајући, одговорише да се не жале ни на шта.

- Искрено, драго ми је због тога, као и да смо сви на броју, те да нема страдалих. То је оно што је добро. Међутим, у свему томе има нешто што није добро.

- Како...?! – узнегодоваше животиње.

– Није добро што смо живи и читави?! – усуди се да пита зебра.

Наравно, то није било оно што је сова рекла, те није било ни потребе да појашњава, те, уместо да се правда, она рече:

- Оно што не ваља је то да од дрвећа не видесте шуму, које сте дрвета ви! Нити је шума без вас нити ви без шуме. Свако је мислио на оно што је његово али не и на оно што је наше. И још се кренуло са тражењем кривца! У свом себељубљу изнашло се сасвим довољно изговора да се у вести, која је била непоуздана, спрам оне о ватри која је била тачна, пронађе разлог за суманути гнев, који је покренуо „пут освете“. Али, у јурењу за непостојећим духовима, ми остасмо без дома, без наше шуме. Уместо да су се тај труд и воља за бесмислом употребили тамо где их је било смислено употребити, ми сада не бисмо били избеглице. А могло је, само да је вивак, уместо да шири панику, позвао шумски живаљ на будност, па да су се и друге птице њему придружиле, а јазавци, творови, јелени и други ровове направили, даброви бране отворили... Да су нам велика браћа дошла у помоћ: медведи, слонови, жирафе, зебре, орангутани и други, на добро дакле, да нас одврате од зла, али се, авај, и они сами окренуше злу.

Слушајући с пажњом ове совине речи, посрамљеност поче избијати на лицима многих. Сагнуте главе сведочиле су да се капије многих утамничених срца почеше отварати, примајући у себе светло познања. Да је то заиста било тако, почеше то и потврђивати, најпре орошавањем очију, а потом и речима.

- Тако је, сово! У прави си! Живела ти нама! – викали су једни.

- Сви смо криви, без изузетка! – говорили су други.

- Живео наш министар правде! – ускликнуше трећи и у том усклику им се придружише и сви остали.

На крају, завршавајући ову своју беседу, сова додаде:

- Нека нам све ово буде на наук: један дом не сме да почива на оном што је „моје“ већ „наше“. Да се уграђујемо, дакле, а не одзиђујемо! Више зла може нанети оно што је у нама, него оно што нас напада споља. Памтимо зато: само се оно домом може звати где смо и ми део њега и он део нас.

- наставиће се -

аутор: причалица

у.п.: Слике су са нета.

Три приче

Глава једанаеста

Био је то сусрет какав се не памти! Пружајући ми своја крила у загрљај, која срдачно прихватих крилима својим, сова и ја заплесасмо. Али било је то више од игре; плешући, нас двоје уједно разменисмо и све оне мисли које су нас пратиле током читавог пута. Истина, многе од њих сам забашурио, што је и иначе мени било својствено, али их је сова пажљиво извлачила – несумњиво, знајући да ће јој користити. При свему томе нисам се ни најмање бунио. Та било ми је драго!

А у том слављеничком ритму дочекасмо она и ја и лију као трећег члана дружине с почетка. Пријатељство ово, у огњу искушано, отворило је преко потребну наду и довело светло истинске слободе на наша лица. Горели смо од бриге за другог, али се у томе нисмо трошили. Напротив, тај осећај је почео да нас преплављује и преноси и на друге, чинећи нас целином.

Кад се сова и лисица поприлично сморише од играња, оставих их насамо како би одахнуле. Био сам сигуран да имају штошта једна другој да кажу. Али дешавања, на која су биле позване, не дозволише им одвећ дуг предах. Но ипак, приметих да сова изнађе сасвим довољно времена за неке потанкости.

- Лијо, како је твој реп? – упита, погледа упртог право у лијине очи.

- Шта да ти причам: као нов! – похвали се ова усхићено, додајући: - Погледај га само!

- Да, изгледа прекрасно – примети ова, намигујући на мене.

Наравно, лисици то не промаче.

- Де, де, немојте се снебивати, знам ја да је то, заправо, ваша заслуга. Хвала вам обома!

Од њених речи мене спопаде неко слатко врпољење, али се, као спонтани одговор на њену искреност, у мојим очима закотрљаше две капљице.
Сова ју је топло и уз осмех загрлила. Међутим, сам овај тренутак био је и још због нечега важан: мудра министарка, премда и направивши увод у оно што тек следи, она у исти мах подвуче линију разграничења између приватног и оног што јој је у опису посла. Зато је најпре и хтела да се увери, не само колико је лијина рана зацелила - због чега је и није гледала у реп већ у очи, тражећи ону једном запажену искру, а која је, узгред буди речено, неколико пута заискрила - већ колико је цела очврсла. Кад је пронашла што је тражила, она предложи да разговор наставе касније, са чим се лија драговољно сагласи. А сјај њихових погледа, попут оног кад гостовасмо у шумарку, где нас је све иста мисао прожимала, јасно је сведочио у корист пријатељства генерације које ништа више прекинути не може. Блиставило њихових испуњених бића исијавало је на површину, што се нарочито могло приметити на лисици: њено се крзно, под нежним додиром сунчевих зрака, бојило јарким руменилом.

Лав и лавица, мотрећи из прикрајка, и сами су били сведоци тога. (Касније ће, причу о томе, предати на чување својој деци, а ови својој па редом до далеких неких времена и поколења.) Но, да не би погледима друге збуњивали, они се посветише остатку животињског света, покушавајући да задовоље њихове потребе. Како краљевски двор ни у чему није оскудевао, то они прилично брзо удовољише свима. Најзад, кад би услужен и последњи гост, краљ их све позва да му се придруже на пропланку.

Послушно кренувши за њим, свима у колони се чинило као да поворка поздравља сунце на заласку; оно их је, заузврат, све увесељавало својим пурпуром, који се преламао у нијансама од најсветлијих до оних загаситих. Величанствен призор који никога није збуњивао. Напротив! Очаравао је присутне својим препознатљивим говором, у коме је свако на свој начин укрепљивао добро познату наду о зори новога дана.

Стигавши на указано место, све нас дочека непрегледно зеленило по којем присутни поседаше. Његово, пак, краљевско величанство са породицом, пратњом и совом продужи до оближњег и омањег узвишења, где се и уставише. Одатле су имали поглед на све окупљене.

И ту, како то бива у добром друштву, где родитељи и деца с повечерјем сређују мисли и утиске, спонтано крену прича и приповедање. Најпосле, стигло се и до неизбежног – оног што је од почетка тражило одговор.

- Драги пријатељи! – гласом неприкосновеног владара огласи се лав са узбрдице, позивајући све да обрате пажњу. - У разговору који смо сова и ја водили, сагласисмо се, да смо, на срећу, избегли несрећу, чије би последице биле катастрофалне да се замишљено остварило. Али, то не значи како ћемо се сад овде растати, а да из свега нешто не научимо. Од велике је важности да са овог места понесемо оне мисли које ће нама и нашем потомству оставити преко потребну наду... Послушајмо шта нам у то име има рећи наш министар Правде...

И ту се лав мало повуче у страну, препуштајући сови и реч и место.

А док се она спремала за свој говор, ја сам, загледан у предивни залазак сунца, већ био готово спреман да тај призор испратим из неколико углова. Али једна друга мисао је учинила да ова испари; мисао, која је хтела да останем и будем не само посматрач у току беседе, већ и њен део.

И раширивши се по трави – остах.

- Ваша краљевска височанства, драги пријатељи! – отпоче сова свој говор. -  Верујем да све нас прожима исто питање: откуда ми овде и ко је томе крив? То нас је пратило током читавог пута, и неретко сте ме питали о томе. И увек бих вам рекла да кад будем имала све податке, да ћу вам исте и предочити.

- Па!? Сакупи ли те податке? – упита неколико гласова из гомиле.

- Надам се, искрено, да ћемо их сад све добити – узврати сова одлучно. – А да би се то догодило, предлажем да кренемо од почетка.

- Мислиш од тога како се ветар играо с ватром? – упиташе неки радознало.

- Не. Већ од тога кога је ветар срео у рупи где се сакрио након што је почео осећати грижу савести?

- наставиће се -

аутор: причалица

Наставак...

На овај његов позив уследише салве овација.

- Прихватамо предлог – изјави лисица у име свих. – Али нам, пре него што кренемо, објасните: како то да сте живи?

- Захваљујући човеку – одговори лав мирно, а на свеопште чуђење.

- Човеку...?! – згрануто и у неверици ишчуђаваше се лисица.

Лав је тог тренутка добро осмотри; чинило се као да жели у нешто да се увери пре него што настави да јој се обраћа. И не само њој.

- Као прво, морам рећи да сам упознат са целим овим случајем од његовог самог почетка, где се и крије грешка која вас је довела чак довде. Хм,... мислим да ћу убудуће морати обратити више пажње на везу преноса важних саопштења – додаде он некако више за себе. - Елем, због тог мог пропуста, вама су, како сам обавештен, јавили да су ме убили и отели. А као што се да приметити, ја нити сам убијен нити отет; оно што се заиста десило јесте да сам се убо, због чега сам однешен како би ми се указала помоћ. Сигурно вас интересује како ми се то догодило? Просто: играјући се са синчићем, сео сам на траву да се одморим и тако налетео на помало ратоборног бумбара. И то је све! А сада, да не дужимо више; сова је остала и чека нас с нестрпљењем…

И позвавши лисицу погледом пуним неке топлине, он јој се с разумевањем осмехну. Тог момента њој сину одакле њему све појединости и њено срце поче раздрагано да куца.

Придружих јој се у њеном ликовању, које напросто није могла а није ни хтела сакрити. Истом приметих један такав исти блесак одушевљења и у краљевом оку. На крају, зар би он и могао бити љут на овакву приврженост, која их је све окупила, а која је била доказ вредан хвале да је омиљен међу онима којима служи свим својим бићем.

Вртећи се с лијом раздрагано у колу, наједном је - с њеним сагласним допуштењем, дабоме - пустих, остављајући је да са осталима дође до краљевске оазе. А ја се дадох у трк невиђене брзине, коју сам користио само у случајевима од посебне важности - када јој је љубав давала силу.

И тако, севнувши брже од брзине мисли, нацртах се пред совом!

- наставиће се -

аутор: причалица

у.п.: Слике су са нета.

Глава десета

Од оно мало кушаног саћа, као што већ рекох, животиње се силно разгоропадише: једни што су пробали па су пожелели још, а други што нису, због чега се стадоше гурати, гребати и уједати све око себе. Претило је да још овде избије битка и то са непријатељем створеним у путу.

Лисица је презриво посматрала понашање самоназваних јунака догађаја који се још није ни догодио, осим у машти већине. Змија је допола попунила рупу у коју се завукла, вук је мерачио смер најбезбеднији за могућу бежанију, док је кукавица тражила дрво спаса ка којем би, у најскорије време, могла да полети. Једино се лија мучила с мишљу шта јој је чинити, видећи да јој од њих нема помоћи. Вртела се, вртела, повремено тражећи мене погледом пуним очекивања.

Ма колико да сам јој желео помоћи, знао сам, као што је знала и она, уосталом, да ће се морати ослонити искључиво на саму себе. Прикупљала је снагу, бирајући речи за своје обраћање разјареној гомили. Осећао сам њен страх; али био је то страх другачији од оног за време пожара, кад је морала да бежи - услед непознавања језика којим би му се обратила. Одавде, она ни не помисли на бекство, осећајући спону која их је све повезивала кроз један исти језик, језик сродности и припадности, а која је распламсала ону једном уочену искру у њеном оку што је мени ономад промакла, али не и сови. Стога она, без икакве бојазни од грешке, крену у своју најважнију битку, уједно се носећи мишљу како је овај њихов план од самог почетка био нешто најглупље што је учинила у свом дотадашњем животу.

Дошло је време да на све то стави тачку.

- Тииишииинаааа! – цикну лисица колико год је грло понесе.

Разуларена гомила се у месту укипи, створивши призор који би сваки сликар пожелео да овековечи. Међутим, тог истог тренутка деси се нешто толико чудесно, због чега се ова огромна смеша перја, канџи, рогова и чега све не напрасно преобрази, а сви затечени се стадоше братимити најтоплијим загрљајима.

Лисица, збуњено и у неверици, пропрати овај њихов преображај радознало се осврћући у потрази за узроком. И угледа у даљини, како, обасјани сунчевим зракама - ко што и приличи краљевској породици, њима у сусрет иду лав и лавица са обавезном пратњом.

- Краљ је жив!?! – разрогачивши очи, изрече она гласно своју мисао, у чему јој се, гласним повицима, придружише и остале животиње.

Ливада се у трену заори од надошлог прилива радости, стоички подносећи силно табанање. А међу свима њима, ипак, најсрећнија је била лисица, којој је добар део терета пао са леђа. Још кад се и сам краљ баш код ње зауставио, њеном одушевљењу као да не би краја; оне друге чланове одбора он тек окрзну погледом, од кога ове прођоше неки хладни трнци.

- Дакле, министре рата, чини се да је разлог вашег путовања био неоправдан!? – обрати јој се његово краљевско височанство, лав, помало строго, али не превише; више тајанствено.

- Како?!? – збуњено дочека лисица његове речи, колачећи очима од изненађења. – Зар је краљевска висост упозната за разлогом нашег доласка овде...?

- Наравно, какав бих ја то био краљ да не знам шта ми се дешава у краљевству. Но, о томе ћемо после. Видим да сте уморни и гладни. Стога вас све позивам да будете моји гости.

- наставиће се -

аутор: причалица

у.п.: Слике су са нета.

Мудрост Европе

"У Русији је управо објављена антологија афоризма аутора из Европе, под насловом "Мудрост Европе" (од Дантеа до Фројда).
 
Антологију је приредио Владимир Шојхер, а објавила је издавачка кућа "Вече" из Москве. У књизи се налази више хиљада изјава, максима, афоризама и мисли филозофа, уметника, књижевника, научника, војсковођа и политичара од једанастог до двадесет првог века, међу којима су Данте, Спиноза, Кант, Гете, Шилер, Флобер, Ниче, Шопенхауер, Ками, Сартр, Еко, Вајлд, Фројд...
 
У овој антологији заступљени су и српски писци: Иво Андрић, Александар Баљак, Милан Бештић, Борислав Богдановић, Радивоје Бојичић, Владимир Булатовић Виб, Милован Витезовић, Горан Гаћеша, Вук Глигоријевић, Здравко Гојковић, Ранко Гузина, Радивоје Дангубић, Весна Денчић, Раде Ђерговић, Слободан Добрић, Драган М. Јеремић, Растко Закић, Небојша Иваштанин, Владимир Јовићевић Јов, Раде Јовановић, Перица Јокић, Павле Ковачевић, Вишња Косовић, Петар Лазић, Дејан Лопичић, Ива Мажуранић, Љубиша Манојловић, Илија Марковић, Саво Мартиновић, Алек Марјано, Даница Машић, Дејан Милојевић, Митар Митровић, Момчило Михајловић, Веселин Мишнић, Филип Младеновић, Нинус Несторовић, Јово Николић, Александар Новаковић, Драган Огњановић, Ђорђе Оташевић, Срба Павловић, Миленко Пајовић, Милан Пантић, Раша Папеш, Душко М. Петровић, Ранко Пивљанин, Зоран Т. Поповић, Миливоје Радовановић, Душан Радовић, Драган Рајичић, Зоран Ранкић, Слободан Симић, Милан Р. Симић, Зоран С. Станојевић, Стеван Стојичић, Витомир Теофиловић, Миодраг Тодоровић, Зоран Туцаковић, Бранислав Црнчевић, Александар Чотрић и Слободан Јанковић.
 
Афоризми су тематски сврстани у поглавља: Свет и живот, Однос према животу, Човек, Разум, Истина, Морал, Љубав и брак, Понашање, Односи међу људима, Друштво, Држава, Политика и Историја."

Наставак...

Глад, која им је морила стомаке, терала их је да се осврћу око себе у потрази за било каквом храном.

Првом се медведу, због нечега, њушка развуче у гримасу, која је требало да представља осмех. Црпећи последњи атом снаге, он потрча ка стаблу, које се, као шестаром забодено, налазило насред ливаде. Обузет знатижељом да сазнам шта је то видео што други нису, ја га, без трунке умора у себи, лако обиђох, те га сачеках под ободом шеширнате крошње. И ту добих одговор: глад дуга колико и зимски сан нањушила је пчеле! Читав рој малих радилица смењивао се пред улазом у кошницу: једне доносећи нектар, друге полазећи да га скупљају. Једно равномерно зујање указивало је на посвећеност послу, у којој је свака јединка била на висини свог задатка. Али ова одлика их није красила само као радилице. Оног тренутка кад је примећен медвед-напасник и оглашена узбуна, све и једна пчела преобрази се у војника, спремног да сваког трена положи живот свој за кошницу, краљицу и потомство. Задивљујући призор! Ипак, све беше узалуд. Чак и поређане једна до друге нису се могле изједначити са медведовом висином, нити наудити његовом телу, удобно скривеном под густим крзном. Она једина небрањена тачка за могући напад био је његов нос, али далеко од тога да су свој бес могле исказати на њему.

За пчеле, битка је унапред била изгубљена.

Покупивши сласни плен, медвед се још ту, на месту крађе, задовољно поче гостити. Трпао је мед у уста са обе шапе, а све са мишљу како би му ово могла бити последња храна пред предстојећу битку. Али, премда је и био алав, ипак није могао баш све да изједе. Истина, није ту много ни преостало, али је одлучио да вишак понесе у табор.

Какав је само метеж изазвало ово делење саћа на мрвице! Изби општа туча и хаос, где се није видело ко преко кога гази. Чланови одбора се једва измакоше да не би и сами упали у овај кркљанац. При том им се на лицу читао израз гађења због призора недисциплине; нарочито код вука, који се ослањао на глад као на савезника у борби. Па ипак, нико од њих четворо није смео да упути ниједан знак протеста поводом догађаја, бојећи се да не буду окривљени за стање у којем су се нашли. А да мука буде још и већа, једна пчела, која је, судећи по држању, највероватније имала високу функцију у палати меда, приступи овима и са гневом у гласу примети:

- Ако се не варам, ви сте овде главнокомандујући?!

- Да – потврђиваху ови невољно.

- Онда би требало да се стидите када предводите овакву банду напасника и лопова! - истресаше пчелица свој јед по њима.

Потом, пажљиво их осмотривши, додаде:

- Хм, кад боље размислим, немам се чега ради чудити! Довољно је само погледати ко их предводи! Брука сте и срамота!

Тим речима, на које не би упућен ниједан приговор, пчела заврши своју мисију и дигнутог чела одлети своме роју, ниједном се не осврнувши.

Ваљало би овде напоменути да се од придике само лисица постидела; на остало троје она се одбила као од зида.

- наставиће се -

аутор: причалица

у.п.: Слике су са нета.

Глава девета

На „пут освете“, како су га одборници назвали на једном од састанака, кренуло се након неколико дана припрема, а са првим зрацима сунца.

Узалуд сам покушавао да на лицима змије, кукавице и вука пронађем ма и зрнце неког кајања или преиспитивања. Што тражих не нађох, али зато нађох све што не тражих. Нагомилани бес, који је попут пламена севао из њихових погледа - а све због разбијених снова - терао је животиње да пред њима обарају главу и обраћају им се само у крајњој нужди.

Истини за вољу, ни сама лисица, премда министарка, није се осећала ништа боље у њиховом друштву. Чак је оклевала и са сазивањем састанака, јер није могла да поднесе њихову окрутност. При том је гајила наду да ће их то њено оклевање, може-бити, натерати да посумњају у ваљаност плана, те да ће га бар у нечему изменити, што, за почетак, и не би било лоше.

Напетост је била велика, а одборници, пак, неумољиви. Само једним поменом мртвог краља изазвали би код животиња такав талас негодовања који се могао мерити са махнитошћу.

Морам овде напоменути да сам био људски уплашен мишљу куда ће нас све ово одвести. Била је то претња, не само по човека, већ у највећој мери по њих саме.

Овакво одборничко понашање доводило је у питање лисичину част. И премда је она покушавала да на све начине смири ситуацију, тај притисак који су чланови одбора вршили на њу био је огроман, тако да је, хтела-не хтела, морала да повија реп пред њима; јер, у противном случају, могла је изгубити положај министра!

Усамљена у својим размишљањима, све више је тражила моје друштво. Признајем, и ја њено, али је с прва то све било са још увек присутним подозрењем и најчешће уз некакве изговоре. Допуштала би ми да јој се приближим због мог пријатељства са совом, као и чињенице да је у мени видела чиниоца од важности, који ће јој помоћи у овој лудости. Са друге стране, ја сам јој прилазио из осећаја кривице, који ме је од почетка прогањао. Наравно, са таквим осећањима и мислима свакако да нисмо могли пријатељовати; бар не још. Па ипак, у једном смо обоје били сагласни: пут на који кренусмо обоје смо били вољни да искористимо за упознавање.

Колона се кретала споро, али бучно. То је, заправо, била последица једног од наших тајних разговора, на ком се договорисмо да их водимо најдужом могућом стазом. Намера нам је била да животиње што више исцрпимо. Нисмо кружили истим путевима, да се неко не би досетио, али смо смишљеним триковима – за које је била одговорна моја маленкост, успели да са мапе уклонимо сваку пречицу. Из тог разлога сам и ишао нешто мало испред саме колоне, заустављајући и преусмеравајући по потреби њихов поход.

Чињеница је да нам је на почетку пута умногоме помагала њихова радозналост, као и одушевљење призорима које до тада нису имали прилике да виде. Многи су дали себи обећање да ће се по повратку населити у неком од крајева кроз које пролазисмо. Али, како је време одмицало, то је и одушевљење сплашњавало. Чак се и песма, која се могла чути из њихових грла, постепено претварала у нескладно мумлање. Међутим, није само она губила ритам, већ и маршевски корак. И ма колико да су се одборници трудили да построје војску, вук најпре, она би се свако мало растурала, јер су мање живуљке, осим што су мотриле на пут, морале да пазе и на кораке већих зверки, како их ове не би погазиле. Поврх тога су нам се прикључивале и нове животиње; неке за време покрета, а неке након што би код њих преноћили.

Путовали смо дуго, али је то путовање било по свему необично. Не само због повода и обимности друштва, већ и због времена, кога, сем по сменама дана и ноћи, никако другачије не могасмо мерити, будући да је лето, од свих других годишњих доба, било то које нас је свуда и свагде и дочекивало и испраћало. Због тога многи нису имали представу колику смо раздаљину прешли и било им је тешко објаснити да нису дошли „иза ћошка“. Али оно што им умови нису могли растумачити, могла су њихова измождена тела. Но управо у тренутку, кад већ сви беху на ивици снаге - услед силног тумарања и прашњавости, стигосмо надомак циља.

Пред нама се прострла ливада, љубазно нас примајући на конак. Онако гладним и уморним, није их требало два пута нуткати; поседаше, како би поделили последње мрвице хране.

Искористио сам ову станку да темељно осмотрим дружбу коју сам незванично предводио. Издалека, поглед је био величанствен; никада, ни пре а ни до дана данашњег, не видех на једном месту оволико животиња. Али кад се приближих да их поближе осмотрим, слика је била посве другачија: никада на једном месту, ни пре а ни до дана данашњег, није било толико јадних живуљки на окупу. Са осећајем дубоког жаљења загледао сам сваку понаособ. Међутим, и поред тога, нисам допуштао да ме овај призор завара. Носио сам ја у себи знање о томе како празан стомак уме да буде незгодан преговарач. И није ни трен прошао од ове моје помисли кад ето ти невоље.

- наставиће се -

аутор: причалица

у.п.: Слике са нета.

Свеће за изношење

У црквеној продавници гурали су се људи. Узимали су углавном свеће. Млада жена замоли за десет воштаних свећа.

„Извините, да ли ћете их запалити или желите да их понесете са собом?“, упитала је продавачица.

„Са собом.“

„А могу ли знати ради чега?“

„Девојчица ми је болесна, баба ће је лечити. Одливаће восак.“

„О чему ви то? Па то је враџбина.“

„Ма какве враџбине? Увек смо тако лечили. Баба је верник, у цркву иде, свештеник је благословио да лечи.“

„То није могуће. Никада свештеници такве бабе не благосиљају, чак и не допуштају причешће, као врачарама.“

„Сама сам видела како ју је свештеник благословио.“

„А за шта је благословио, да ли сте слушали? Има таквих лукавих баба: лече људе враџбинама, восак одливају, а пре тога иду код баћушке и кажу: „Благословите!“ А баћушка, не знајући за шта моле, и благослови. Оне затим свима и говоре да су им, наводно, у цркви благослов за лечење дали. Тако, не узимајте грех на душу, него доведите дете на причешће, даће Бог и биће боље. И ви треба да се исповедите и причестите, јер наша деца – она су наши оваплоћени греси, ради нас, јадни, страдају.“

„Значи, нећете ми дати свеће?“

„Извините много, али да преузмем на себе такав грех, не могу... Прођите, следећи!...

„А мени дајте три било какве свеће“, замоли жена, која је стајала следећа.

„Са собом желите понети? А ради чега?“

„Па да очистим стан.“

„Како га ви то „чистите“?

„Па као и обично – запалим и освећујем све углове и сва нечист изгори.“

„А знате ли ви да је то враџбина?“

„А ако је то враџбина, шта се то онда овде у цркви дешава? Посвуда горе свеће.“

„Свеће имају једну намену – да светле, овде их и пале, да би сијале, а не „светиле“. Свећа је суштина наше молитве; ми свећу палимо, молимо се и одлазимо, а свећа гори и пламен се од ње ка небу уздиже, као и наша молитва. У томе је духовни смисао црквене свеће. А какав је духовни смисао, када ви са свећом по стану идете горе-доле? То је враџбина. Да би се стан осветио, треба свештеника позвати и светом водом собе пошкропити и зидове. Извините, ради таквих циљева свеће вам не могу дати.“

„А мени мила, само једну, али воштану. Ја не врачарим, хоћу ухо да полечим“, проговорила је друга, старија жена. „Све ми кроз уво сева, тако да ми треба да ставим топли восак у папир и он ће гној извући.“

„Бако! Па вама је восак потребан, а не свећа. Свећа је молитвом освећена, грешно је тако користити. Идите на пијацу и восак купите.“

„Али пијаца ми је далеко, мила, а црква, ето поред.“

„Добро, дођите сутра, питаћу у складишту, уколико тамо има свећа које још нису освећене, одвојићу једну за вас, притрпите се до сутра. Следећи!“

„И мени воштане. Мени не треба за враџбине, ја се лечим код лекарке вернице. Ми тамо за време медитације свеће палимо.“

„О, Господе! Каква медитација са црквеном свећом? То источњачке религије имају медитацију, а у православљу немамо такав термин. Нису такви лекари православни.“

„Не, она је јако православна! Код ње у кабинету свуда около су иконе. И „Оче наш“ она пред дијагностиком ауре чита.“

„Жено! Померите се мало у страну, сад ће се баћушка вратити, поразговараће са вама. Ви и сами не знате у какву клопку по својој вољи идете. Па какав је ово дан данас?

Следећи....и ви желите да понесете свеће са собом?“

„Ма не. Желим да запалим за здравље и упокојене.“

преузето

Архиепископ и хирург

Кружи Русијом необична прича: каже, да је у совјетско време био хирург-свештеник. Положи болесника на операциони сто, очита над њим молитву и јодом нацрта крст на месту где треба резати, па тек потом узима скалпел. И резултати његових операција су били чудесни: слепи би прогледали, непокретни би стајали на ноге. Да ли је то помагала наука, да ли Бог...

"Сумњамо у то", кажу једни. "Тако је било", тврде други. Једни кажу: "Комитет нипошто не би свештеника трпео у операционој сали". А други им одговарају: "Немоћан је и Комитет, ако хирург није обичан хирург, већ професор, и не обичан свештеник - баћушка, већ прави епископ". "Професор - епископ? Не, то није могуће", говоре искусни људи. "Дешава се, одговарају им не мање упућени. Тај професор - епископ је још и генералске еполете носио, а у протеклом рату управљао је свим болницама Сибира".

На пожутелим фотографијама из совјетских времена видећете седог старца обученог у расу. На грудима крст и знак архијерејског достојанства - панагија. Озбиљно и проницљиво гледа преко старачких наочара. Професор - епископ је готово наш савременик - проживео је под совјетском влашћу преко четрдесет лета; по његовим књигама је учило неколико поколења совјетских хирурга. Држао је предавања студентима, на научним скуповима и конференцијама и проповеди у храмовима. Добро су га знали рањеници у војним болницама и изгнаници који су били изгнани у Архангелском и Краснојарском крају. Једноставно је претпоставити, да је професор - епископ, сјединивши у својим рукама крст и скалпел, поразио савременике управо тим необичним сједињавањем две разнородне сфере делатности. Пропаганда је убедила грађане у то, да су наука и религија неспојиви, и чак више од тога, те две сфере могу постојати, само водећи једна против друге непрестани жестоки рат. И одједном се појављује он - епископ и професор. Невероватно, но то је факат.

Савременике је чудила раса хирурга, но још чудеснијим се чинио непокорни карактер епископа. Сачувана су сведочења очевидаца његовог разговора са врховним Ташкентског Комитета Петерсом, који је важио за свирепог човека, чије руке су биле заливене крвљу. Петерс је упитао профсора:
- Како то ви, Војно-Јасеницки, ноћу се молите, а дању режете људе?
- Ја режем људе у име њиховог спасења - одговорио је свештеник - а у чије име их ви режете?
- Како можете веровати у Бога? Зар сте Га видели?
- Не, нисам Га видео. Но, ја сам много оперисао на мозгу и отварајући лобању никада тамо нисам видео ум. Ни савест такође тамо нисам нашао. Значи ли то да они не постоје?

Енциклопедијска забелешка о његовој биографији изгледала би на пример овако: Војно-Јасеницки Валентин Феликсович. Родио се 1877.г. у Керчи. Умро 11. јуна 1961.г. у Симтеропољу. Хирург, доктор медицине. До 1917.г. лекар у болницама средње Русије, касније - главни лекар Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног универзитета. Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука, хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство. Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига "Огледи из гнојне хирургије", која је доживела три издања (1934, '46, '56 г.). Изабран је за почасног члана Московске духовне академије у Загорску. Награде: Признање Варшавског Универзитета (1916.г.), брилијантни крст од Патријарха све Русије (1944.г.), медаља "За херојски рад у Великом Отаџбинском рату" (1945.г.), Стаљинова награда првог степена за књигу "Огледи из гнојне хирургије", и "Касније ампутације услед рањавања зглобова из ватреног оружја" (1946.г.). Војно-Јасеницки је умро у чину архиепископа Кримског и Симтеропољског.

Од детињства Валентин је имао велики дар за сликање, и окончавши гимназију, а потом кијевску уметничку школу, припремао се за упис у Петроградску уметничку академију. Маштао је да постане уметник. Но, за време пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је потребна помоћ? И тада, прочитавши у Новом Завету: "Жетве је много а делатника мало" (Мт. 9, 37), осетио је да те речи Господ говори непосредно њему. Тога се удостојавају ретки изабраници Божији. Тако је свети Антоније Велики, чувши у храму речи Јеванђеља: "Ако хоћеш да будеш савршен, иди, продај имање своје и раздај сиромашнима; и имаћеш благо на небесима; и хајде за Мном" (Мт. 19, 21), осетио, да Господ управо њему то заповеда. Пошао је и испунио све до краја. Зато је и Велики.

Млади Валентин, чувши призив Божји уздрхтао је и узвикнуо: "О Господе! Зар је заиста у Тебе мало делатника?!". Он тада није могао ни замислити, да ће постати управо такав делатник на њиви Господњој. Касније, после много лета, када га је Господ призвао као радника на њиву Своју, он је био сигуран, да је тај јеванђелски текст био први призив Господњи да Му служи.

Ступивши на медицински факултет Кијевског универзитета, он је са интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао најбољи студент факултета. Млади лекар Војно-Јасеницки дипломирао је са десетком. Школски другови су га упитали чиме намерава да се бави убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки спрема да постане лекар у државној служби, уместо да се бави науком.

"Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумеју, јер ја сам изучавао медицину са искључивим циљем да цео свој живот будем сеоски лекар, да помажем сиромашним људима", - сећа се архиепископ. Да цео живот буде сеоски лекар светитељу није било суђено, али да цео живот служи људима, јесте.

Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у Москви. Почео је писати књигу "Огледи из гнојне хирургије", која је спасила животе мноштву рањеника у време Другог светског рата. "И тада, на моје изненађење - пише он - у мени се појавила крајње необична и дрска мисао: "Када ова књига буде написана, на њој ће стајати име епископа. Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао сањати, но нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној", - написаће касније свети Лука, већ на заласку својих лета.

Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без неких видљивих напора од стране човека. До револуције, Валентин Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а после 1917.г. пошао је путем мучеништва и исповедништва. Најпре затвор у Ташкенту. Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо деце. Две ноћи без сна читао је Псалтир над одром вољене, и ту је Господ опет говорио с њим: "Који усељује неплодну у дом, матер која се радује деци" (Пс.112, 9). Те речи псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су унеле у његову душу наду и утеху. Ускоро се заиста нашла та самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој деци мајком за цео живот. Управо их је она однеговала, јер је будући светитељ убрзо постао свештеник, што је у то време значило постати вечно прогоњен мученик, и готово не виђати своју децу.

Почетком 20-тих година, епископ Ташкентски и Туркестански Инокентије, рекао је Војно-Јасеницком: "Докторе, ви треба да будете свештеник". Професор, који до тада никада није размишљао о свештенству, сагласио се. Поставши свештеник, он је као и раније оперисао, држао предавања студентима, али само у раси и са крстом на грудима. У операционој сали професора Војно-Јасеницког висила је икона Мајке Божије, пред којом се он молио за успешан исход операција. Једном су по наређењу комесара Гољтгота икону скинули са зида операционе сале. Неколико дана професор је преседео код куће, радећи на својој књизи "Огледи из гнојне хирургије", но убрзо су га замолили да се врати у болницу због једне тешке операције. Он се извинио пред колегама: "То се десило кривицом комесара Гољтгота, у кога се уселио демон, и он је оскрнавио икону".

Многи лекари су причали, да се о. Валентин увек са великом љубављу и дубоком пажњом односио према сваком болесном човеку, да су његови односи према болесницима били идеални.

1923.г. 46.-то годишњи свештеник био је тајно замонашен и касније, исте године, хиротонисан за епископа са именом апостола-јеванђелисте, лекара и иконописца Луке. Хиротонија је била тајна, но када су о њој обавестили Патријарха Тихона, он ју је потврдио и озаконио. Постати епископ у то време, значило је потписати самоме себи смртну пресуду. И већ после прве архијерејске службе, пред његов стан је дошла "црна врана" (назив за марицу). Тако је почео једанаестогодишњи период његовог страдања по затворима и прогонствима.

Бог је од младости изабрао светог Луку, дао му крст, под чијом тежином би изнемогао обичан човек, и повео га на Голготу. Пошто су њега затворили, децу и Софију Сергијевну, која им је заменила мајку, истерали су из стана. У затвору су га испитивали, по њиховом устаљеном обичају, сваку ноћ. А дању, он је писао своју књигу "Огледи из гнојне хирургије". На насловном листу је написао: "Епископ Лука, професор Војно-Јасеницки".

У своје прво изгнанство владика је упућен у зиму 1923.г. У "столипинском" затворском вагону до Краснојарска, потом - на коњима у Јенисејск. У то време уопште није био стар - 46 година - али већ веома болестан. Троје слепих дечака излечио је тако да су прогледали. Но, ни ту га нису остављали на миру. Пред Благовест су га упутили у село Хаја на реци Чуна, притоки Ангаре. После два месеца опет су га вратили у Јенисејск и затворили, а затим упутили низ Јенисеј.

Чинило се, као да је сам сатана седео тада негде на врху у "органима" власти покорене Русије и смишљао како да што више нанесе зла онима, који су се усудили да се у та времена супротставе његовој вољи. Около пустош, глад, но "органи" нису жалили снаге и средстава на то, како би нанели зла најбољим људима у земљи, премештајући их попут шаховских фигура, с места на место, кроз снежне пустиње и набујале реке, издржавајући огромну армију мучитеља и крвника.

Из јенисејског затвора владику су упутили у Туруханск, где га је, када се искрцао на обалу Јенисеја, дочекала маса народа спустивши се на колена, просећи благослов. У ГПУ епископу су рекли, да му је строго забрањено да даје благослов. А он је одговорио, да је то дужност епископа и да не може одбити да да благослов. Убрзо су га упутили по Јенисеју још даље, на север, ка поларном кругу, у сеоце Плахино, које се састојало од неколико колиба. Живео је у соби, где је уместо стакла у прозорима био лед и кроз све пукотине дувао је ледени ветар. А кроз три месеца владику су поново вратили у Туруханск, зато што су месни сељаци организовали погром ГПУ, јер после одласка епископа Луке није имао ко да их лечи.

У изгнанствима, он је као и раније био спреман да помогне свима којима је потребна лекарска помоћ и пастирски благослов. Он је лечио и оперисао понекад и примитивним средствима: уз помоћ перореза, машинских клешта, зашивајући рану женском длаком...

Чак и људи моћног духа понекад, по допуштењу Божијем, падају у униније, осећају богоостављеност. Сам Господ у Гетсиманском врту страдао је "до крвавог зноја", и говорио: "Душа је моја жалосна до смрти..." (Мт. 26, 38 ). И управо нам је Он рекао: "Блажени изгнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско" (Мт. 5, 10). После осам месеци у изгнанству, пао је у униније измучени епископ Лука. У олтару се владика молио пред иконом Спаситеља за избављење, но, како се он сам сећа, у тој молитви је био и ропот на Господа. И ту је епископ одједном угледао како је Христос одлучно окренуо Свој Пречисти Лик од њега. Тада је схватио своје безумље и дрскост. Разумео је да треба да заволи страдање послато му од Бога.

Тешко је човеку да заволи страдање, чак немогуће без помоћи Божије. Господ је створио душу људску по образу и подобију Своме за рајску хармонију и радост, зато нас жалосне околности рањавају, попут непријатељског метка. Залечити рану и претворити жалост у радост може само Бог. У ту помоћ Лекара душа и тела наших веровали су светитељи, и зато су све ударе судбине примали са чврстином и храброшћу. Тиме се они и разликују од нас, маловерних и малодушних.

Онај који истински тражи спасење на свом искуству се уверио, да управо страдање мења срж срца човечијег, чинећи га способним за примање благодати, и зато га и воли.

Олакшање је дошло када се епископ Лука до краја смирио, савладавши главну науку у свом животу: научио се трпљењу, узвишеној мудрости, послатој од Бога. "Милосрдни отац наш - пише свети Антоније Велики - када узблаговоли извести из искушења истинске синове своје, не ослобађа их самога искушења, већ даје трпљење, и они примају заједно са трпљењем благодат Светога Духа на утврђивање душа својих".

Завршио се рок владичиног изгнанства, но последњи пароброд је отпловио из Туруханска у Краснојарск без њега. Епископ Лука је био спокојан. Господ му је за време молитве, како је то бивало више пута у његовом животу, рекао: "Уразумљујем те и припремам за пут којим ћеш поћи." После три месеца, он се упутио у Краснојарск по залеђеном Јенисеју у покривеним санкама, које су сељаци специјално направили за њега, благосиљајући успут житеље приобалских села, где архијереја никада нису видели. Свуда су га дочекивали са црквеним звонима, служио је молебне и проповедао. Био је то заиста славан архијерејски пут.

Светитеља је очекивало још мноштво митарстава: прогони, затвори, ислеђивања. Но, он се већ научио да се храбро држи, и Господ га је наградио благодаћу Светога Духа, кога се удостојавају исповедници и мученици. А када је Дух Утешитељ са тобом, тада ништа није страшно.

Године 1937. оптужили су га за шпијунажу, две недеље су га испитивали, не дајући му да спава, покушавајући да га натерају да потпише признање те лажи. Готово сви који су били подвргнути тим мучењима, нису издржали и потписали би признање. Владика је издржао и није потписао. И опет су га послали у изгнанство у Сибир.

Морално ослобођење дошло је светитељу као и целом Руском народу, почетком Другог светског рата. То само на први поглед звучи парадоксално. У стварности, то је очигледно. И "власти" и "органи" схватили су, да армија најамних мучитеља и крвника не може да заштити земљу. Да спасу Русију од ропства могу само најумнији, самопожртвовани, трудољубиви, које је свих тих година совјетска власт покушавала свим силама да погуби, уништи, сломи. Но, по милости Божјој, нису све погубили, нису све сломили. И они су одједном постали потребни. Када је почео рат, на градски телеграф стигао је телеграм. Био је адресован на Председника Президијума Врховног Совјета СССР Михаила Ивановича Калињина. Телеграм у Москви нису испоручили, већ су у складу са постојећим правилима направили записник. У њему је садржај телеграма: "Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасеницки, издржавам изгнанство у селу Бољшаја Мурта, Краснојарски крај. Будући да сам специјалиста гнојне хирургије, могу указати помоћ војницима на фронту или у позадини, где ми буде поверено. Молим да моје изгнанство прекинете и упутите ме у болницу. По окончању рата спреман сам да се вратим у изгнанство. Епископ Лука".

Молба је била задовољена. За епископа Луку, генијалног хирурга, долетео је авион у сеоце Бољшаја Мурта и довезао га у Краснојарску болницу. Ту је он спасао животе многим рањеницима, а у цркву је морао да иде далеко изван града, јер у Краснојарску није остао ниједан храм.

За време рата, свети Лука руководио је хируршким одељењем у болници. Збрињавао је најтеже болеснике и рањенике и чудесно вршио операције. После рата архиепископ је био награђен медаљом "За херојски труд у Великом Отаџбинском рату". Но то није сметало властима да наставе прогон светитеља - он је био принуђен да се врати у изгнанство.

Странице мемоара епископа Луке дају изражајну, готово живописну слику његовог живота у изгнанству: сурова хладноћа, глад, били су стални сапутници професора-свештеника. Но, ништа није могло сломити тог човека. У једном од писама из тог доба писао је, да је заволео страдање, које тако чудесно очишћује душу.

После рата светитељ је руководио болницом у Симбирској губернији, оперисао дању и ноћу - на очима, на бубрезима, желудцу, вршио отварање лобање, гинеколошке операције. Слава о знаменитом хирургу брзо се проширила. Под кров болнице нагрнули су посетиоци из других покрајина. Једном је вратио вид младом слепорођеном сирочету. То је окупило слепце из целог округа, и они су у дугачком реду, држећи један другога за штап дошли у болницу.

Једном, како се сећа његов колега доктор Левитанус, професор, сазнавши за смрт болесника, тражио је да му детаљно наведу, шта је тачно учињено за страдалог пацијента. Доктор Федермесер почела је да набраја лекарске радње, но, потом је одмахнула руком и сама себе зауставила: "Ма шта говорим! Болесник је свеједно био изгубљен...". Изгубљен? Величанствен, увек смирени професор буквално се продерао: "Ви немате никаквог права да прекидате борбу за живот болесника! Ви чак не смете ни да помислите на неуспех! Само да радите све што је потребно! Да учините све, чујете?!"

Да виче на лекара, то је Војно-Јасеницки веома ретко себи дозвољавао. Но болесник је централна фигура. Било да је ноћ или недеља, било да је на годишњем одмору или на боловању - ништа га не ослобађа од обавезе да се хитно јави на одељење, ако је то неопходно за спасење пацијента. Тај строго успостављени поредак, професор је и сам испуњавао без и најмањег роптаја.

Идеја, која је руководила поступцима светитеља, јасно је одредила систем његових односа са друштвом. Он је био сагласан да постоји у том друштву само при једном услову: ако му сачувају право и на веру. Свет без вере, без строгог моралног поретка био је за њега просто немогућ.

Но, епископ Лука је часно и достојанствено носио свој крст. Морални и етички принципи тог човека били су потпуно јасни. Ево неколико извода из његових мемоара: “Најважније у животу је - увек чинити добро људима. Ако не можеш учинити велико добро за људе, потруди се да учиниш макар мало”.

У мају 1946.г. Владика Лука је био постављен на дужност архиепископа Симтеропољског и Кримског. У годинама управљања Кримском епархијом Високопреосвећени Лука изговорио је велики део својих проповеди. Почео је да проповеда још у Ташкенту, но због затвора и прогонства многе године је био принуђен да ћути. Али, од пролећа 1943. када је у Краснојарску отворен храм, па до краја живота архиепископ Лука је неуморно проповедао: писао је проповеди, изговарао их, штампао их и листиће са текстом слао по градовима широм земље. "Сматрам својом главном архијерејском обавезом да увек и свуда проповедам о Христу" - говорио је он.

Дуге године затвора и прогона, а такође и искушења током целог његовог тешког живота и као последица његовог изузетно напорног рада, одразили су се на здравље архиепископа Луке. Пет година пре смрти, он, који је повратио вид толиким људима, потпуно је ослепео. Но, прихватио је то са добродушним смирењем, настављајући да служи и проповеда.

За 38 година свештенства Владика Лука изговорио је 1250 проповеди, од којих је најмање 750 записано и сачињавало је дванаест обимних куцаних томова (4500 страница). Савет Московске духовне академије назвао је ту збирку проповеди изузетном појавом у савременом црквено-богословском животу и изабрао аутора за почасног члана академије. Верници, који су присуствовали богослужењима, запамтили су за цео живот како је служио Владика Лука. Било је то стајање пред Господом. Сваку реч је изговарао јасно, да би дошла у дубину бића. Нарочито је надахнуто читао Велики покајни канон Андреја Критског.

Док је још видео, трудио се да служи литургију сваки дан, чак и ако су само две три старице дошле у храм. Наставио је да служи и када је већ сасвим ослепео. Задивљује Владичин подвиг: јер, не само да га је слепоћа оптерећивала, већ и дијабетес, од којег је имао страшну слабост, тако да је сва његова одећа била мокра од зноја, при том су још страдале и ноге због јаког тромбофлебита и костобоље. Пред службу би долазили да му ноге увију у завоје. Но, он никада није скраћивао службе и код куће се јако дуго молио.

На Дан Свих Светих у земљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. године, архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоход поред одра Владике и лекара, а на дан сахране процесија је била дуга три километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповедништво све православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила да се његов одар носи главном улицом Симтеропоља. Но, људска река је поломила све препреке, и огромна процесија је три ипо сата пролазила кроз цео град и певала: "Свјати Боже, Свјати Крепкиј, Свјати Бесмертни помилуј нас". И нико их није могао натерати да ућуте. "Ми сахрањујемо свога архиепископа", - говорили су. Затим су почеле стизати вести да су многи болесници, дошавши на гроб светога Луке, по молитвама добијали исцељења.

Одлуком Архијерејског Сабора 2000.г. Архиепископ Лука је прибројан лику светих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму Свете Тројице у Семтеропољу.

Ако доспете на градско гробље у Семтеропољу, са десне стране главног улаза у гробљанску цркву наићи ћете на гроб са спомеником од белог мермера. Он је уочљив из далека: по гомилама свежег цвећа, које се не прекидају ту ни зими, ни лети, по необично јасном - златном натпису на мермеру:

АРХИЕПИСКОП ЛУКА

(ВОЈНО-ЈАСЕНИЦКИ)

27/IV 1877. - 11/VI 1961.

Доктор медицинских наука,

професор хирургије

Кажу да је архиепископ Лука сам саставио тај натпис. И то има дубоки смисао. У срцима људи он ће заувек остати епископ – хирург.

Тропар:

Возвеститељу пута спасоносног, исповедниче и архипастиру земље Кримске, истински чувару отачких предања, стубе непоколебљиви, Православља учитељу, лекару богомудри, светитељу Лука, Христа Спаса непрестано моли веру непоколебљиву православнима да дарује и спасење и велику милост.

Из часописа "Православни пут"

Бићу - кад порастем!

Калеидоскоп

Дође једном младић код Старца да се посаветује:

- Оче, трудим се, али имам проблема са родитељима. У свему оном што се тиче мене и мојих жеља, мајка и отац имају различите ставове. Просто не знам којем родитељу да се приклоним, јер је немогуће да им обома удовољим. То ме раздире... Шта, оче, да радим?

Старац га саслуша помно, па узврати:

- А имају ли твоји родитељи добар брак? Слажу ли се?

- Истина, они се слажу и мислим да имају добар брак, али се често питам како то...

- Да... Дозволи да ти испричам једну причу. У једном граду отац и мајка наизменично чуваху сина. А у том месту, путем којим би пролазили идући ка школи или се из школе враћајући, свакога дана сретали су једног одрпанца. Можда дечак и не би тог човека прашњавог лица и одеће ни приметио да се путем није нешто чудно дешавало. Наиме, кад га је туда водила мајка, она би му увек говорила:
- Учи школу, да ти овај не буде пример!

Међутим, када га је пратио отац, он га је другачије саветовао:
- Сине, ма колике школе изучио, нека ти овај човек буде пример!
И дечак је, будући послушан, чинио како су му родитељи говорили. И није имао никакве сумње да их је требало послушати – обоје.

Младић, изненадивши се, понови:

- Обоје!?

- Да, обоје – потврди и Старац. – А ево и зашто: када је мајка ишла са сином, то је било већ прошло подне и она га је водила кући из школе, а одрпанац је тада седео на клупи, држећи и испијајући пиво. Са друге стране, отац је дечака пратио изјутра у школу, а у то време, путем који су пролазили, могли су да виде тог човека како вредно ради. Тако је мудри дечак њихове подељене погледе ставио у калеидоскоп својих мисли, уобличивши их у јединствену целину. Тиме не само да их је обоје испоштовао, већ ни од своје слободе није изгубио, а свој лични пут је дугиним бојама испунио. Исто онако како су се, будући различити, твоји родитељи у погледу брака пронашли и саставили.

Младић, сав усхићен, заблагодари Старцу на времену и причи и, покупивши разнобојне стаклиће погледа са којим је дошао, оде да и сам, у калеидоскопу својих мисли, пронађе за њих слику.

аутор: причалица

у.п.: Слике су рад белоруског сликара Леонида Афремова, који је имао јединствену технику цртања, при којој није користио четкицу већ нож.

О лечењу и лекарима

Добро је познато да реч поседује велику моћ. Она може да делује на човека како погубно, тако и благотворно; како да убије (у правом смислу речи, физички!), тако и да исцели, и то од, рекло би се, неизлечивих обољења. Има огромно мноштво примера за то. "Опште познат је моћни утицај психе болесника на ток болести. Стање духа болесника, његово поверење или неповерење у лекара, дубина његове наде у исцелење, или напротив, психичка депресија изазвана неопрезним разговорима лекара у присуству болесника о озбиљности његове болести, дубоко одређују исход болести" - писао је лекар и свештенослужитељ Војно-Јасењецки (архиепископ Лука). Узгред, какав прекрасан спој: лекар и свештеник. По предању и сам aп. Лука је био лекар. Вештина лечења тела, смелост лечења бесмртне душе, и предавање, наравствено поучавање, спасавање, надахнуће. Лекари-свештеници, како вас је још увек мало, а како је велика потреба за изабранима на том божанском пољу!

Архиепископу Луки (Војно-Јасењецком) припадају и следеће речи које се односе на психотерапију: "Психотерапија која се састоји у словесном, тачније духовном дејству лекара на болесника је опште признати метод лечења многих болести, метод који често даје изврсне резултате". Овде треба издвојити веома важан акценат: суштина психотерапије се састоји заиста далеко више у словесном (језичком) него у духовном дејству. Јер неодухотворена животворном силом духа реч је празна форма и љуштура. Зато нема никаквог смисла говорити о духовном лечењу ако нема љубави у срцу лекара, ако нема потпуне вере, божанске горљивости и праведности не само на устима, него много више на делима и у реалном животу. Значај духовног лечења бескрајно је велики и још није у одговарајућој мери оцењен од стране савременог човечанства. (Древни исцелитељи су стављали духовно лечење на највише место, дајући му предност у односу на све друге начине и лекарска средства.) Чудесна исцелења болести и васкрсавања из мртвих нису бајке или књижевне измишљотине, већ реалне чињенице које је потврдило мноштво сведочанстава. У својој првој књизи, посвећеној чудесним исцелењима, изабрао сам много фактичког материјала о том питању. Али ако бих себи поставио задатак да сакупим и опишем сва чудесна исцелења позната човечанству, за то не би биле довољне никакве књиге у целом свету. (Наравно, не могу се убрајати у чудесна исцелења псеудоисцелења многих савремених "чудотвораца" који пре свега имају користољубиве циљеве из комерцијалних побуда или из жеље да се прославе. Њихови исцелитељски ефекти се објашњавају сасвим другим узроцима, о чему је подробно испричано у поменутој књизи). Духовно дејство се остварује посредством дејствовања на духовну структуру болесника (а преко ње и на сав организам).

Истинско духовно лечење могуће је само посредством благодати Светога Духа, а не кроз тварне енергије или вољне напоре. Дар исцелења је дар благодати, а не резултат специјалног учења, тренирања, или коришћења неког система исцелења. Онај који је добио спољашње исцелење телесне болести од лажног исцелитеља (а тако нешто је могуће, на пример, на рачун прерасподеле енергије) у стварности се не исцељује потпуно од болести, јер се не уништавају узрочно-последичне везе које су довеле до обољења. Осим тога, само благодат ствара истинска чудеса. Приликом лажног лечења, напротив, греховне страсти се чак укорењују (гордост, мржња, таштина и друге), а такође се неретко допуњују негативним утицајем споља, јер се у процесу лечења као резултат међусобног утицаја душа могу, кроз ослабљену психолошку баријеру, прихватати енергије опасне по духовну структуру, енергије којима манипулише лажни исцелитељ.

Према духовној врсти лечења данас се треба односити крајње опрезно. Судећи по пророчанствима Светих Отаца и мишљењима подвижника светости последњих времена, истински исцелитељски подвизи су појава веома мало својствена "последњим временима", данима када у људима има тако мало љубави, вере, светости и праведности. Зато изазивају озбиљне сумње саопштења о покушајима масовних исцелења и егзорцизама, чак и оних који покушавају да то чине некористољубиво и помоћу молитава и вере у Христа. Понављам, ово мишљење је засновано на пророчанствима и ауторитетним мишљењима, а не изражава само личну тачку гледишта.

Из књиге "Терапија душе"

Владимир Константиновић Невјарович