Некад и сад
Питали једног старца:
- Како сте ви раније живели без интернета, телефона, електронике?
Старац је одговорио:
- Као што ви живите без љубави, искрености, повјерења и хуманости...
"Монах и Бес" 2016
Крилата прича - у сусрет Божићу
ПРЕДГОВОР
Познавати писца Јелену Јергић из Шида значи познавати у једној личности биће коме је умор потпуно стран појам, када је реч о љубави према Богу и ближњима. Њен константни рад, посебно брига о деци, осведочен је кроз писање, хвалa Богу, ево већ пете књиге, чији је назив „Крилата прича“.
Последица њенe љубави ка творевини Божјој, посебно човеку јесте то што она својим пером отвара духовне очи сваком читаоцу, указујући на праве животне вредности, уздижући непролазно над пролазним, правду над неправдом, истину над лажи.
Јелена кроз приче, приступачне сваком узрасту, указује на животне вредности, деци тако показујући пут истине и живота, узимајући на себе улогу родитеља који је дужан указати на то детету, и припремити га за период предстојећег самосталног живота. Одраслима указује на суштинске животне вредности које човека чине срећним, указује на мноштво непотребних брига којима се човек обремењује удаљујући се од Бога и ближњих.
Из Јелениних речи види се да је хришћанка, православка. Њене књиге, поред других дела, о томе сведоче. Њено умовање, расуђивање, јесте православно. Такав начин живота је чини срећном, што жели пренети на своје читаоце.
Изнад свега уздиже „Повест о пастиру“, који је праобраз Спаситеља, упућујући нас на њега као сигуран заклон, у времену, у Царству небеском.
Писац у многим деловима није ослоњен на знање, само знање, већ на веру у Господа, утемељену на љубави и осведоченом искуству.
Коме препоручити на читање, поред других дела, „Крилату причу“ Јелене Јергић? Прво деци – њих ће дуго задржати у том периоду живота, чистима, безазленима, послушнима, на путу хришћанства, путу спасења, родољубља.
Одраслима, онима који су родитељи – указаће на светост породице и обавезу родитељске одговорности, на узвишеност дара и улоге у друштву.
Одраслима, обремењеним бригама и пословима – отвориће духовне очи, указати на вредности и ствари које су нам потребне, али и на оне које нису.
Сваком човеку који жели да уручи благослов, да каже ближњем своме да га воли – нека у било којој прилици поклања „Крилату причу“, као и друга дела Јелене Јергић.
Протојереј Зоран Јагодић
Бизерта - повратак у легенду
"Почивај у миру, наш ђеде Ђунисије, заједно са 1790 српских јунака, који леже на великом гробљу малог Феривила, који дадоше животе у јуначким бојевима на пољу части, за победу и Отаџбину." - речи су које унук Лука упућује свом деди Ђунисију Николићу из Заовине, трећепозивцу 4. пука.
Емисија гледаоце води од села Заовине, родног краја Ђунисија Николића, до гробља Ференвил у Тунису.
Његову ратну судбину пратимо од тренутка када је мобилисан, па све до 2005, када његов потомак полаже струк босиљка и баца грумен земље из родног краја на гроб у далеком Тунису.
Ако бих те волео
Необично путовање Серафиме
Панта Драшкић - цена части
Овај филм који се бави животом и делом Панте Драшкића, првог ађутанта краља Александра Првог, своју премијеру имао је на затварању 50. јубиларних Нишких филмских сусрета 28. августа 2015. Након тога, филм је приказан и на фестивалу "ЛИФЕ" у Лесковцу одржаном у октобру ове године.
Играно-документарни филм о животу Панте М. Драшкића у режији Петра Ристовског, осветљава судбину овог необичног човека која је посебно актуелна у временима кад је и сам појам државности а камоли части, обесмишљен. Колико пута су се само у последњих неколико година променила имена улица, градских тргова, називи институција, а заборављали велики и значајни људи. Тешко је исправљати ствари ретроградно, заборав је постао манир сваке власти али бар ови, ретки покушаји као што је и овај филм, можда могу да помогну.
Панта М. Драшкић, био је пре свега војник Краљевине Србије а онда официр који је стекао тај чин због исказане храбрости у балканским ратовима. Управо то га је и препоручило за службу у двору према чему је имао отпор. Прихватио је ипак свој задатак часно јер на војнику је да служи. Носио је на својим рукама краља Александра приликом повлачења из Србије кроз албанске мочваре о чему је писао у својим мемоарима. Исти су послужили као основ писања сценарија овог филма, једном од наших најталентованијих драмских писаца данашњице, Владимиру Ђурђевићу. А додатну снагу филма, дали су и аутентични документарни материјали добијени од породице Драшкић - Пантине фотографије, одликовања, списи ... те отуд одлука да се овај играни филм, обогати и правим документарним материјалом.
У филму игају: Лазар Ристовски (старији Панта), Ђорђе Марковић (млади Панта), Иван Томић, Даница Ристовски, Игор Ђорђевић, Марко Јањић, Бојан Жировић, Владимир Јоцовић, Теодора Ристовски, Павле Јеринић, Данијел Корша, Небојша Ђорђевић, Милан Тубић, Матеја Поповић, Иван Заблаћански, Милан Вучковић и други.
Као црнорукац, Панта Драшкић бива након Солунског процеса 1917. премештен у другу службу, односно враћен својој војсци. Биће тешко рањен у биткама а део кости његове лобање Александар И Карађорђевић носиће са собом као амајлију све до своје смрти. Панта ће га наџивети као што ће и преживети хапшење од стране комунистичких власти 1946. И преживеће и ту осуду јер част никад није имала цену-о томе говори овај филм.
Панта М. Дршкић био је деда покојног позоришног редитеља Љубомира Муција Драшкића.
Директор фотографије је Драгослав Бојковић, костимограф Сузана Глигоријевић, сценограф Мирослава Андрејевић, монтажер Мирјана Митровић, продуцент Ана Тодоров, организатор Милка Јовановић, уредник Наташа Дракулић.
Уништавање Србије
ИВА - Засп`о Јанко
Свештеници и "свештеници"
Знате ли да је неки поштар покрао пензије, неки пилот својом грешком побио путнике, неки службеник покрао предузеће, неки официр издао своју земљу и војнике њему поверене, неки Крајишник постао шпијун најгорих непријатеља свог народа, нека мајка оставила дете, неки муж испребијао жену, неки атеиста откривен као педофил, неки лекар примио мито, неки народ оставио своју веру на милост и немилост унутрашњим окупаторима и мрзитељима православља... па нам неће пасти на памет да на сам помен поштара, мајке, Крајишника, пилота, атеиста - кажемо како су СВИ ОНИ исти као тај њихов огреховљени и заблудели представник.
То се тако ради само са свештеницима (и политичарима). С тим што политичари имају и своје приврженике у том истом народу (и то често и у великом броју гласача и симпатизера), а свештенике нема ко да чује, а камоли одбрани од ове колективне клевете. Само се они, групно, означавају као "попови" и затим сложно и немилосрдно каменују и клевећу, без икакве мере и праведниг суздржања. Само српски свештеници, они што се буде кад ми још спавамо, они који посте кад ми мрсимо, они који су на себе примили страшна страдања под усташама и комунистима не желећи да напусте своју веру и свој народ, они који су у ери Титове власти колективно сиротовали и били третирани као грађани другог реда.
Само су они - у најгорем случају, бар мало бољи и посвећенији другима од огромне већине народа што их тако непоштедно критикује - предмет опште поруге, исмевања, критике, мржње, неразумевања. Само српски свештеници и архијереји, одмах чим се помену или угледају.
Народу у Србији сметају цркве ("уместо којих је требало направити болнице и школе") а не сметају им луксузни квартови, прелепе виле (за личну употребу), огромни тржни центри и пословне зграде - за које не пишу нити говоре са оноликом страшћу и љутњом да их треба претворити у те исте болнице & школе.
И од десетина хиљада луксузних аутомобила им сметају само они које возе владике (као представници народа своје епархије), а не сметају им неупоредиво луксузнији и новији аутомобили естрадних звезда и звездица, мафијаша, бизнисмена, спортиста, банкара, добитника на лотоу, проститутки..., као да бити владика не значи имати посебан углед и поштовање у друштву (и све оно што УВЕК И КОД СВИХ иде уз то)? И као да најугледнија црквена лица других религија такође не возе аутомобиле (те прецењене лименке које служе да се неко, што безбедније, превезе из тачке А у тачку Б), али то исламским, римокатоличким... верницима, ето, не смета. Само су православне владике и патријарси српске и руске Цркве, једини, на тапету својих бивших безбожничких и комунистичких друштава. Оних који су их сасвим недавно живе пекли, стрељали, бацали под лед, исмевали и третирали као џакове за ударање и пљување...
А да не говоримо о томе да су се некада српски архиепископи, митрополити и патријарси (без лицемерног подилажења најгорим инстинктима масе) возили у кочијама са по шест или осам коња - НА ПОНОС И ДИКИ СВОГ ВЕРНОГ НАРОДА! И то никоме (осим најгорима) није сметало. Јер су знали да то код свих српских непријатеља (као и данас) изазива бес и неукротиви демонски гнев и нису желели да пред њима устукну и пусте да српски архијереји делују дроњаво и јадно.
ПА И СВЕТИ САВА ЈЕ БИО ЗЛОБНО НАПАДАН ОД КОНКУРЕНТСКИХ ЕПИСКОПА (из грчко-византијске Охридске архиепископије) БАШ ЗБОГ "ЛУКСУЗНО ОПРЕМЉЕНИХ КОЊА И ЗЛАТНИХ ОДЕЖДИ" (како га завидно критикује чувени архиепископ Хоматијан)...
А знали су Срби свих времена (осим овог нашег) да ће исти ти њихови сународници под везеним митрама и са златним пастирским штаповима остати на бранику Отаџбине и у злу, не само у добру. И да ће поделити страдање свог народа, излажући му се добровољно и свесно (упркос могућности да благовремено напусте земљу и тако оставе Србе побеснелим турским и усташким злочинцима). Да ће, кад дође час, мирно и достојанствено (баш као и кад се возе тим тако озлоглашеним лимузинама) пристати да буду највише и најстрашније мучени, сечени, понижавани, ослепљивани, клани... испред свог народа, као њихови утешитељи, исповедници и пастири.
Као да смо упали у лудило и безумље које све види обрнуто и наопачке, на најодвратнији и најзлобнији могући начин, "достојан" најгорих дрипаца, безумника и грешника.
Толики наши свештеници по свим земљама где живе православни Срби дословно ГЛАДУЈУ, и то са својим породицама, окружени себичном равнодушношћу суграђана међу којима живе и мржњом агресивног атеизма, наслеђеног из времена "под Титом" - али о њима нико не говори. Јер се не уклапају у наметнути слику о "грешним поповима".
Нико не помиње те хероје нашег доба што гацају по снегу и иду пешке десетинама колометара да неког опоју и ублаже му предсмртне тренутке. Оне који нам доносе последњу причест и сведоче да смрт није крај свега.
Нико не помиње ни онолике српске монахе што се ДАНОНОЋНО (док се ми одмарамо, читамо, дружимо са пријатељима, гледамо утакмице и филмове) МОЛЕ ЗА СВЕ НАС - и тако вековима, на тврдом камењу својих келија и цркава! Оне испоснике што су се ОДРЕКЛИ ПОРОДА И РАДОСТИ ОЧИНСТВА зарад нас и нашег спасења.
Њих се не сећамо кад коментаришемо "попове-лопове" (омиљену комунистичку крилатицу), нити пред очима имамо сва она језива и величанствена, голготска страдања Саве Трлајића, Петра Зимоњића, Рафаила Момчиловића, Доситеја Васића... под усташама и Варнаве Настића, Михаила Ђисића, Иринеја Ћирића, Јована Рапајића... под комунистима.
То нам не пада на памет, као ни грех оних у нашем тако увек слављеном и наводно безгрешном народу - што су цинкарили за УДБУ, учествовали у рушењу православних цркава (и узимању њихових остатака за своје свињце и штале), заборављали на своје породичне Крсне Славе, престајали да се причешћују... оних што су, на срамоту својих предака, узели пирамиду и звезду петокраку, уместо крста, за своје погребно знамење.
Њих немамо на уму (иако и те како постоје, и то не у малом броју) кад говоримо о страдалном, сиромашном и од свих напуштеном "српском народу" и саосећамо са њим.
О, глупости. О, срамоте. О, ужаса.
Нашег, српског.
P. S.
А Српска Православна Црква је последња још нам преостала институција што може да нас окупи, сложи, ојача и умножи.
И само још њу да склоне и униште, довршавајући свој ђаволски наум са нама. Само им још она смета и руши паклене планове.
А ми често њима, таквима, помажемо у уништењу наше једине наде и последње преостале духовне тврђаве.
P. P. S.
Да ли се иког међу нама тиче то што сви свештеници немају плате и сталне приходе, а бар трећина међу њима нема новца да уплати себи макар доприносе и пензионо-социјално?
Коме они припадају и ко њих брани и помиње? И њихову децу и унуке?
Суровост друштва ове земље према српској Цркви је огромна и речима тешко описива.
у.п.: На питање једном нашем високом војном лицу, који је присуствовао потписивању споразума у Куманову, који су петоктобарци издали и све нас продали, дакле, на питање због чега су неке владике посебно нападане, он недвосмислено тврди да је то зарад разбијања Православне Цркве. Треба само погледати које су то владике, и јасно вам упада у очи да су то региони који треба да се регионализују а потом и расрбе и са Србијом поздраве. Митрополит Амфилохије такође смета, а како видех неки дан, неки наши непотписани портали, који себе називају православним, не либе се да преносе текстове са милогорских портала, које наши Срби православни у ЦГ називају усташким, а који пљују по митрополиту. А уђе ли ЦГ у НАТО, тај исти НАТО неће дозволити да "црногорска црква" има везе са Српском и да има једног патријарха. Иначе, у ЦГ Српска Православна Црква има највише поверења, мимо свих осталих - 70% и то откад је ту Митрополит Амфилохије.