Карирани беби капутић
Бебећа мода
Бебећи Адидас
Мушко-женски удео у ручној радиности
Да ли је ручни рад само женски удео? Овде не мислим стриктно на то: да ли могу и мушкарци да плету или жене да заврћу шарафе (мада је данас поражавајућа чињеница да има више жена које бургијају већ што то мушкараца зна), већ на оно што је једна рукодељка говорила у оном недавно постављеном серијалу на мом профилу (Ремесло). Ту она каже како се жене не би могле бавити ручним радом да им мушкарци (супруг, момак, друг, мајстор) у томе не помажу и не дају свакојаку подршку.
И то је заиста тако! Зато ћу се овде осврнути на њихов удео, као и на део оних занатлија који би могли на нашој љубави према ручном раду да и сами профитирају.
Људска креативност нема граница. Машине могу само да је прате, али не и да воде. Овде ћу навести само неколико примера: осмишљен је у везу бод рококо, за њим је одмах кренула да се прави већа игла за шиће, стигле су нам и нове технике, пластичари и столари су добили нове поруџбе за алатом, па су ту и рамови за вез, калупи за плетену обућу, лепкови и ђонови за обућу, скај, кожа, пластика, украси за торбе... Све ово могу да раде мушкарци. Зашто да увозимо кад има доста мушког света без посла, који то може да ради! На једном сајту за ручне радове највише наруџби је имао један столар, који се определио за израду предмета подесних за декупаж.
Доле сам поставила неколико слика, уколико се нађе неко заинтересован; јер жене то траже и очекују помоћ, зар не?
почетак - наставак
Спонзорство
Представила сам вам неки дан канал „Алмажан кухиња“ двојице рођака из Србије (један је сликар, други филолог). Све је почело као забава, а сад то већ постаје нешто далеко више. Наравно, не могу да улазим у потпуну суштину њихових намера, али ћу се за овај пост окренути ономе што ја налазим да је интересантно и, можда, некоме корисно.
Рођаци су премашили милион по питању пратилаца, а прегледи њихових прилога у видео формату премашују стотине хиљада. Такве објаве нормално привлаче рекламе, а рекламе доносе зараду. Осим тога, момци продају оригинални нож, оригиналну даску и штошта друго на својој страници. Како сви немају фејсбук профил, то их нагони да отварају и сајт и налоге на неким другим мрежама. И још и више! На једној тикви момци су написали „Добро дошли у 16 век“. Судећи по коментарима, нарочито људи који живе на западу, у великим градовима, многи не знају да се шунка једе без печења. Називе наших националних јела пишу српски, па свет учи о паприци, кајмаку, пршути. Ових дана су избацили видео о прављењу пихтија (сликарски таленат је дакако дао свој ефекат свему). Људи траже да виде како се прави наш сир, ајвар, наша сланина, шунка, како раде башту, какве су то кокошке са златним жуманцетом, где живе и, поред свега, траже наше семе. Све ово отвара многе могућности пословања, почевши од видеа, старих техника кувања, начина живљења, рецепата, оруђа, семена, одеће и, зашто да не, спонзорства!
А ово је само један од рецепата за креативце који тек чекају да се искажу. Јутјуб је одлично место за рекламу. Овим путем иду и други. Видела сам и неке наше мајсторе молере. Видела сам и наше везиље, плетиље, рукодељке.
Шта је још занимљиво? Кад погледате неке стране канале, а треба да их гледате, постоје креативци који свој таленат уновче. Како? Пронађу спонзора! Имате идеје и умете да их остварите – пронађите спонзора! Не мислим конкретно на новчаног. Новац може да долази од самог вашег рада, али да вам спонзор буде нека фабрика конца, рецимо. Исплативост тога ће бити обострана. Повезивање је основ успешности и предузимљивости.
почетак - наставак
Што да не
Шанел
Албанија више није земља каква је некад била и сад се далеко брже развија него Србија. Међутим, за ову причу послужићу се само једним детаљом: у тој земљи је сада дозвољено сваком почетнику - у било ком послу, да првих годину дана не плаћа порез. А то је више него довољно времена, у већини случајева, да сваки продавац испита тржиште и сакупи новац за покретање посла.
Ово је нешто што Србији недостаје, а само је потребно мало добре воље и притисак на власт. Не губити време узалуд, већ отимати и себе и народ од пропасти.
Овде ћу се за тренутак још једном осврнути на претходну причу о изради торбе. Али то узмите само као пример, јер је применљиво и на неке друге занате.
Рецимо да неко пожели да прави торбе и крене са њима да их продаје по разним тезгама. Наравно, у тој продаји није згорег размотрити и да се више жена удружи, јер разноврснија понуда помаже продаји (али на страну оставити сваку завист, јер свет и тако није уређен једнако, већ према потреби сваког појединца понаособ). Међутим, још успешнија продаја би могла бити и овако: ако бисте уз изложен модел имали и комплетно спремљен материјал са шемом и видео упутством за израду. Нове технологије нам излазе у сусрет са таквом могућношћу. У свету већ постоје такве врсте услуга. Неки људи живе искључиво од продаје шема, па и исплативије него од готових производа. То је све доступно и лако изводљиво. Да не помињемо куповину преко интернета.
Сећам се, такође, прошлих времена, кад је у граду или варошици била само једна радња, али се у њој могла наручивати роба из већих, па и страних градова (овде тренутно мислим на моду). Сад замислите да се у неком већем граду у Србији заинати неко и покрене овако уређен посао, па да могу и мањи градови и варошице од њих да преузимају - за своје муштерије, које ће да искористе такву понуду - овако упаковане комплете за рад (или већ готове радове). Погранични градови могу разматрати овај посао и шире, безмало као мисију. А нема тог бренда, којег веште руке српских дизајнера и рукодељки не могу да скину, или, још пре, да направе нешто наше а светско!
Свет и нове идеје
Гобленска ташна "Долче и Габана"
Једна гобленска ташна „Долче и Габана“ кошта неколико хиљада евра. Руска дизајнерка је, у једној емисији, показала како се нешто слично може урадити за далеко мање новца. Узела је стару кожну ташну, купила руску шарену мараму, исекла је и обшила, те пришила за предњи део торбе. Стара торба је прогледала у новом руху.
А ово је тек један у мору примера. Свет је отворен више него икад за нове идеје. Неки су то одмах препознали, неки тек треба то да учине. Они, који су у духу времена, кренули су да освајају свет. Неки су школовани дизајнери, неки приучени, али и једни и други су, у потрази за послом, кренули да са светом деле своје умеће. И не само то, већ и да другима помажу у обуци, идејама, осавремењивању. Тако су, захваљујући њима, многима доступне и нове технике и нови алати.
Али има још нешто занимљиво у свему, а то је - повезивање разних занатлија. Баш јуче гледам како жена из Италије прави торбу и за израду користи више врста материјала. То ме је подсетило на време гоблена, где сте имали повезаност фабрике конца, фабрике тканине, фабрике боја и неке већ фабрике за израду игала. Такав је случај и са израдом ташне. Потребни материјали су: конац, копче, игле и алке, кожа или скај, пластика, тканина. И сад само да неко то повеже у продаји, па да се многе торбе из модних часописа, или идејом неког нашег заинтересованог дизајнера, нађу пред онима који желе да обрадују себе или друге. И ето посла за више породица, зар не?
„Домаћица“ и њено осавремењивање
Долче & Габана
Некада су наше мајке и баке везле „Домаћице“, које су красиле део иза шпорета (дужност коју су данас на себе преузеле плочице). Дакле, сад нас на то само носталгија враћа, али са све млађим генерацијама престаће и то. Постало је демоде. Међутим, ако је то прерасло као такво, није немогуће да овој врцкавој форми вратимо живо(с)т.
Наш народ воли шалу, тако да се овај вез може искористити најпре за кецеље, (које не излазе из моде), а затим на торбе, блузе... Онај кућни амбијент са „Домаћица“, може се заменити и сликама и пределима наше земље Србије. Зар није боље да на нашим мајицама, кецељама, торбама буду осликани наши градови и села, а не страни? Додајте и текст и биће дивота. Овим би, заправо, требало да се баве наша етно удружења; дакле не само чувањем, већ и очувањем. Не да буде „бабинско“, већ, како и јесте и треба да буде – свенародно.
Пре извесног времена смо причали о везеним торбама*, да бих, након приче, предложила једној везиљи следеће ( на шта можда не би било згорег да пажњу обрате и други): рекох јој да извезе торбу са, рецимо, кучетом и да дода неки текст типа „Водим куче у пазар“. Како деца најчешће иду у продавницу, то би са тим слоганом и љупким кученцетом тај њихов дечји посао могао да буде занимљив. А еколошки освешћен народ почиње да се васпитава одмалена.
Осим тога, управо је са интернетом и новом технологијом наша омладина била прва која је повадила нашим бакама игле, конце и вуницу и дала им нове задатке по узору на друге земље, где се традиција и вредности чувају и развијају. И не само то, већ су и саме девојке и девојчице пожелеле да ту жицу, која их веже са ручним радом, пронађу у себи и оживе. Тако имамо диван пример девојке, која је, захваљујући иглама, сама себе ишколовала преко фејса, и још отворила и школу за почетнике у рукодељу.
То само доказује да традиција заиста јесте жива материја, која се не да утамничити.
* Та прича се односила на замену најлон кеса везеним и ручно рађеним торбама. Повод за то биле су поплаве, које су нам редовно враћале отпад који трпамо у реке.
Мода или демоде?
Реконструкција женског византијског костима са фреске, Варна, Бугарска (дешавање - Крим)
Као деца, посећивали смо, са мајком, изложбе у Дому пензионера у дане кад се одржавала „Сунчана јесен живота“ (манифестација у част пензионера). Поред „Бакиног колача“ и других такмичења и догађања, била је отворена и изложба ручних радова. Та поставка је готово увек била иста, али сам ја волела да уђем у ту просторију и да разгледам. Она није била нарочито посећена. Чак и у моје време, овакви изложени радови наших бака полако су излазили из моде и младе маме или жене нису имале жељу да долазе у већем броју. Али ја јесам, јер је мој поглед и тада био другачији. Из тог разлога и пишем овај нови наставак, који треба разумети искључиво као моје размишљање и неки лични допринос ономе што је потребно премостити да би традиција и обичај наставили да живе.
Када нешто затворите и заведете као прошлост, онда то код већине остане непримећено и незанимљиво. Међутим, како неко лепо примети: традиција није прошлост, већ жива материја, која се мења, обликује и прилагођава. Као што су наши преци примили од својих предака и прилагодили свом времену, тако би требало да радимо и ми.
Наишла сам на један руски чланак где у наслову стоји, отприлике: „Да ли је фолклорним мотивима место у моди?“ Питање је сасвим погрешно. Они јесу мода! То што смо ми ношње везали за фолклор, то је грешка, јер су наши стари то носили као одећу. И сад имамо парадокс: носимо одећу са запада, а дизајнери целог света, за своје моделе, користе нашу традицију ( и традицију других народа)! И иду још даље: од тога праве високу моду! Најскупљу!
Па сад, драге маме и жене, реците да ли је ручни рад модеран и савремен или – демоде?
Али, приметисмо већ грешку, па ћемо вам у једном дати за право и погледати још једном вашим очима на њу.