[ Доколичарење ] 29 Април, 2018 18:55

Да ли је ручни рад само женски удео? Овде не мислим стриктно на то: да ли могу и мушкарци да плету или жене да заврћу шарафе (мада је данас поражавајућа чињеница да има више жена које бургијају већ што то мушкараца зна), већ на оно што је једна рукодељка говорила у оном недавно постављеном серијалу на мом профилу (Ремесло). Ту она каже како се жене не би могле бавити ручним радом да им мушкарци (супруг, момак, друг, мајстор) у томе не помажу и не дају свакојаку подршку.

И то је заиста тако! Зато ћу се овде осврнути на њихов удео, као и на део оних занатлија који би могли на нашој љубави према ручном раду да и сами профитирају.

Људска креативност нема граница. Машине могу само да је прате, али не и да воде. Овде ћу навести само неколико примера: осмишљен је у везу бод рококо, за њим је одмах кренула да се прави већа игла за шиће, стигле су нам и нове технике, пластичари и столари су добили нове поруџбе за алатом, па су ту и рамови за вез, калупи за плетену обућу, лепкови и ђонови за обућу, скај, кожа, пластика, украси за торбе... Све ово могу да раде мушкарци. Зашто да увозимо кад има доста мушког света без посла, који то може да ради! На једном сајту за ручне радове највише наруџби је имао један столар, који се определио за израду предмета подесних за декупаж.

Доле сам поставила неколико слика, уколико се нађе неко заинтересован; јер жене то траже и очекују помоћ, зар не?

 

 почетак - наставак 

 

 

 

 

 

 

 

[ Доколичарење ] 06 Април, 2018 17:10
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
[ Доколичарење ] 18 Март, 2018 18:08

 

Представила сам вам неки дан канал „Алмажан кухиња“ двојице рођака из Србије (један је сликар, други филолог). Све је почело као забава, а сад то већ постаје нешто далеко више. Наравно, не могу да улазим у потпуну суштину њихових намера, али ћу се за овај пост окренути ономе што ја налазим да је интересантно и, можда, некоме корисно.

Рођаци су премашили милион по питању пратилаца, а прегледи њихових прилога у видео формату премашују стотине хиљада. Такве објаве нормално привлаче рекламе, а рекламе доносе зараду. Осим тога, момци продају оригинални нож, оригиналну даску и штошта друго на својој страници. Како сви немају фејсбук профил, то их нагони да отварају и сајт и налоге на неким другим мрежама. И још и више! На једној тикви момци су написали „Добро дошли у 16 век“. Судећи по коментарима, нарочито људи који живе на западу, у великим градовима, многи не знају да се шунка једе без печења. Називе наших националних јела пишу српски, па свет учи о паприци, кајмаку, пршути. Ових дана су избацили видео о прављењу пихтија (сликарски таленат је дакако дао свој ефекат свему). Људи траже да виде како се прави наш сир, ајвар, наша сланина, шунка, како раде башту, какве су то кокошке са златним жуманцетом, где живе и, поред свега, траже наше семе. Све ово отвара многе могућности пословања, почевши од видеа, старих техника кувања, начина живљења, рецепата, оруђа, семена, одеће и, зашто да не, спонзорства!

А ово је само један од рецепата за креативце који тек чекају да се искажу. Јутјуб је одлично место за рекламу. Овим путем иду и други. Видела сам и неке наше мајсторе молере. Видела сам и наше везиље, плетиље, рукодељке.

Шта је још занимљиво? Кад погледате неке стране канале, а треба да их гледате, постоје креативци који свој таленат уновче. Како? Пронађу спонзора! Имате идеје и умете да их остварите – пронађите спонзора! Не мислим конкретно на новчаног. Новац може да долази од самог вашег рада, али да вам спонзор буде нека фабрика конца, рецимо. Исплативост тога ће бити обострана. Повезивање је основ успешности и предузимљивости.

 

почетак - наставак

 

[ Доколичарење ] 27 Јануар, 2018 23:41

 Шанел

Албанија више није земља каква је некад била и сад се далеко брже развија него Србија. Међутим, за ову причу послужићу се само једним детаљом: у тој земљи је сада дозвољено сваком почетнику - у било ком послу, да првих годину дана не плаћа порез. А то је више него довољно времена, у већини случајева, да сваки продавац испита тржиште и сакупи новац за покретање посла.

Ово је нешто што Србији недостаје, а само је потребно мало добре воље и притисак на власт. Не губити време узалуд, већ отимати и себе и народ од пропасти.

Овде ћу се за тренутак још једном осврнути на претходну причу о изради торбе. Али то узмите само као пример, јер је применљиво и на неке друге занате.

Рецимо да неко пожели да прави торбе и крене са њима да их продаје по разним тезгама. Наравно, у тој продаји није згорег размотрити и да се више жена удружи, јер разноврснија понуда помаже продаји (али на страну оставити сваку завист, јер свет и тако није уређен једнако, већ према потреби сваког појединца понаособ). Међутим, још успешнија продаја би могла бити и овако: ако бисте уз изложен модел имали и комплетно спремљен материјал са шемом и видео упутством за израду. Нове технологије нам излазе у сусрет са таквом могућношћу. У свету већ постоје такве врсте услуга. Неки људи живе искључиво од продаје шема, па и исплативије него од готових производа. То је све доступно и лако изводљиво. Да не помињемо куповину преко интернета.

Сећам се, такође,  прошлих времена, кад је у граду или варошици била само једна радња, али се у њој могла наручивати роба из већих, па и страних градова (овде тренутно мислим на моду). Сад замислите да се у неком већем граду у Србији заинати неко и покрене овако уређен посао, па да могу и мањи градови и варошице од њих да преузимају - за своје муштерије, које ће да искористе такву понуду - овако упаковане комплете за рад (или већ готове радове). Погранични градови могу разматрати овај посао и шире, безмало као мисију. А нема тог бренда, којег веште руке српских дизајнера и рукодељки не могу да скину, или, још пре, да направе нешто наше а светско!

 

– наставак -

 

[ Доколичарење ] 21 Јануар, 2018 19:18

Гобленска ташна "Долче и Габана" 

 

Једна гобленска ташна „Долче и Габана“ кошта неколико хиљада евра. Руска дизајнерка је, у једној емисији, показала како се нешто слично може урадити за далеко мање новца. Узела је стару кожну ташну, купила руску шарену мараму, исекла је и обшила, те пришила за предњи део торбе. Стара торба је прогледала у новом руху.

А ово је тек један у мору примера. Свет је отворен више него икад за нове идеје. Неки су то одмах препознали, неки тек треба то да учине. Они, који су у духу времена, кренули су да освајају свет. Неки су школовани дизајнери, неки приучени, али и једни и други су, у потрази за послом, кренули да са светом деле своје умеће. И не само то, већ и да другима помажу у обуци, идејама, осавремењивању. Тако су, захваљујући њима, многима доступне и нове технике и нови алати.

Али има још нешто занимљиво у свему, а то је - повезивање разних занатлија. Баш јуче гледам како жена из Италије прави торбу и за израду користи више врста материјала. То ме је подсетило на време гоблена, где сте имали повезаност фабрике конца, фабрике тканине, фабрике боја и неке већ фабрике за израду игала. Такав је случај и са израдом ташне. Потребни материјали су: конац, копче, игле и алке, кожа или скај, пластика, тканина. И сад само да неко то повеже у продаји, па да се многе торбе из модних часописа, или идејом неког нашег заинтересованог дизајнера, нађу пред онима који желе да обрадују себе или друге. И ето посла за више породица, зар не?

 

-наставак -

 

[ Доколичарење ] 31 Децембар, 2017 20:16

 Долче & Габана

Некада су наше мајке и баке везле „Домаћице“, које су красиле део иза шпорета (дужност коју су данас на себе преузеле плочице). Дакле, сад нас на то само носталгија враћа, али са све млађим генерацијама престаће и то. Постало је демоде. Међутим, ако је то прерасло као такво, није немогуће да овој врцкавој форми вратимо живо(с)т.

Наш народ воли шалу, тако да се овај вез може искористити најпре за кецеље, (које не излазе из моде), а затим на торбе, блузе... Онај кућни амбијент са „Домаћица“, може се заменити и сликама и пределима наше земље Србије. Зар није боље да на нашим мајицама, кецељама, торбама буду осликани наши градови и села, а не страни? Додајте и текст и биће дивота. Овим би, заправо, требало да се баве наша етно удружења; дакле не само чувањем, већ и очувањем. Не да буде „бабинско“, већ, како и јесте и треба да буде – свенародно.

Пре извесног времена смо причали о везеним торбама*, да бих, након приче, предложила једној везиљи следеће ( на шта можда не би било згорег да пажњу обрате и други): рекох јој да извезе торбу са, рецимо, кучетом и да дода неки текст типа „Водим куче у пазар“. Како деца најчешће иду у продавницу, то би са тим слоганом и љупким кученцетом тај њихов дечји посао могао да буде занимљив. А еколошки освешћен народ почиње да се васпитава одмалена.

Осим тога, управо је са интернетом и новом технологијом наша омладина била прва која је повадила нашим бакама игле, конце и вуницу и дала им нове задатке по узору на друге земље, где се традиција и вредности чувају и развијају. И не само то, већ су и саме девојке и девојчице пожелеле да ту жицу, која их веже са ручним радом, пронађу у себи и оживе. Тако имамо диван пример девојке, која је, захваљујући иглама, сама себе ишколовала преко фејса, и још отворила и школу за почетнике у рукодељу.

То само доказује да традиција заиста јесте жива материја, која се не да утамничити.

– наставак –

 

* Та прича се односила на замену најлон кеса везеним и ручно рађеним торбама. Повод за то биле су поплаве, које су нам редовно враћале отпад који трпамо у реке. 

 

[ Доколичарење ] 27 Децембар, 2017 18:05

 Реконструкција женског византијског костима са фреске, Варна, Бугарска (дешавање - Крим)

Као деца, посећивали смо, са мајком, изложбе у Дому пензионера у дане кад се одржавала „Сунчана јесен живота“ (манифестација у част пензионера). Поред „Бакиног колача“ и других такмичења и догађања, била је отворена и изложба ручних радова. Та поставка је готово увек била иста, али сам ја волела да уђем у ту просторију и да разгледам. Она није била нарочито посећена. Чак и у моје време, овакви изложени радови наших бака полако су излазили из моде и младе маме или жене нису имале жељу да долазе у већем броју. Али ја јесам, јер је мој поглед и тада био другачији. Из тог разлога и пишем овај нови наставак, који треба разумети искључиво као моје размишљање и неки лични допринос ономе што је потребно премостити да би традиција и обичај наставили да живе.

Када нешто затворите и заведете као прошлост, онда то код већине остане непримећено и незанимљиво. Међутим, како неко лепо примети: традиција није прошлост, већ жива материја, која се мења, обликује и прилагођава. Као што су наши преци примили од својих предака и прилагодили свом времену, тако би требало да радимо и ми.

Наишла сам на један руски чланак где у наслову стоји, отприлике: „Да ли је фолклорним мотивима место у моди?“ Питање је сасвим погрешно. Они јесу мода! То што смо ми ношње везали за фолклор, то је грешка, јер су наши стари то носили као одећу. И сад имамо парадокс: носимо одећу са запада, а дизајнери целог света, за своје моделе, користе нашу традицију ( и традицију других народа)! И иду још даље: од тога праве високу моду! Најскупљу!

Па сад, драге маме и жене, реците да ли је ручни рад модеран и савремен или – демоде?

Али, приметисмо већ грешку, па ћемо вам у једном дати за право и погледати још једном вашим очима на њу.

– наставак –

 

[ Доколичарење ] 25 Децембар, 2017 20:10

Шанел и византијски стил 

 

Ових дана угашен је, колико ми се чини, још један сајт намењен продаји рукотворина. Најпре треба похвалити све оне који су уложили време, труд и знање да помогну људима. Али мислим да је направљено много пропуста. Но, нећу сада да их се дотичем.

Има ли продаји рукотворина живота? Мислим да отворене продавнице, фејс и личне наруџбе потврђују да има. А људи и даље воле да виде робу коју купују уживо. А кад купују преко интернета, воле да виде лепо усликан предмет продаје било које врсте и потврду о искрености продавца.

О ценама нећемо трошити речи; и продавац и купац унапред имају свој став о томе, а свака роба има своју муштерију, као и купац што има право да купи шта мисли да вреди.

Али бих се овде још једном осврнула на накупце и препродавце. Чињеница је да роба која нам стиже махом долази или из Кине, или из Турске. А ако Кинез овде цени капу 200 динара, друга рука нека је 400 динара, трећа 600, четврта 800, пета хиљаду – испадне, рецимо, да је рачуница 200 динара по капи. А ви имате у Србији ручно рађене капе од 400, 500 динара па надаље. Зашто не би препродавци куповали од рукодељки и препродавали нешто боље и тако помогли народу без посла?

Једно морамо да знамо: не могу сви људи бити успешни у животу! Једном у сто, хиљаду се посрећи, остало како се снађе. И нема ту љутње. Али ако кренете да помогнете жени, која капе продаје за 500 динара, она већ побољшава своје услове живота и може да купи хлеб и млеко; пекар и млекаџија такође профитирају, чак мало више, и већ могу да праве и колаче; колаче ће моћи да купују имућнији и тако редом и доћи ћемо до ексклузивних комада одеће и капа.

Тада ни увоз неће бити тако лош, па ни роба из Кине. Сем тога, како прича једна наша рукодељка, која је својим очима то видела: један ручно рађен пончо у фри шопу на аеродрому продан је кинеском пару за 150 евра!

Дакле, ми већ сад имамо шта да понудимо и од тога да привређују многи.

- наставак –

[ Доколичарење ] 24 Децембар, 2017 20:41

Византијска одећа - слика са нета 

 

Има једна дивна басна, кажу да је Езопова, о човеку који је имао грумен злата и држао га скривеним. Сваки дан је одлазио крадомице да га гледа и диви му се, док га најпосле неко није покрао. Док је тако седео и тужио над собом, приђе му један човек и рече да на место, где је био грумен злата, стави неки камен; јер му грумен злата и тако ничему није служио. Но, још ћу се вратити на ову причу.

Пар ципела у серијској производњи у Италији кошта нешто преко пет евра, кажу. Е али тај пар само у путу, и крећући се из руке у руку, кад стигне до нас кошта најмање пет пута скупље. Банане, које путују бродовима, морају да се беру јако зелене да би до нас стигле лимункасте. То су само неки познати или непознати детаљи трговине. Али ако добијете капу од двеста динара, морате се озбиљно замислити колика је њена права цена у Кини. Исто тако и од чега је направљена.

Кинези су упали код нас онда кад су муслимани из Рашке одустали од себе. Како? Кренули су са одличним послом, радиле су и привређивале многе породице, како прича економиста Драган Радовић, и наши накупци нису морали да иду у Турску по робу, будући да је њихова роба била одличног квалитета. Али се онда покренула нека градња и они су похитали да купе камионе за превоз грађевинског материјала и да дођу до већих пара, али нису помишљали да то неће бити дугог века. Тако се и догодило и остали су без сигурности.

На њихово место су сада могли да дођу Кинези, јер смо сви заједно осиромашили. Они се милитаризују, да би ратовали за другог (посао им је доносио мир и сигурност дома), други се расељавају.

Наши стари су били сиромашни, али ако су и јели мање, јели су здраво. Код нас је обрнуто: ми сиромашимо и на ту сиротињу додајемо најнижи стандард живота. То је двоструко погубно. У продавници бирате лошију храну, купујете сумњиве лекове, робу сумњивог квалитета.

И то нас враћа на причу с почетка и богаташе наше земље. Немојте узалудно гомилати новац, већ помажите народу у невољи. Страним плаћеницима, који ратују у Украјини, није дата плата већ дозвола да узму шта желе. То се дешава увек, у свакој револуцији и богати ће бити први на удару. НАТО се шири, али како? Некад то јесте био изузетан војни савез, али су га сад разводнили. Сетите се само ко су били пилоти ухваћени у бомбардовању: неки лилипутанци, Мексиканци, косооки; нигде Американца! Ни у Америци неће људи да ратују. А где сте чули за ратника Румуна, Чеха, Словака?

Другим речима - и њихово ће проћи, а народ ће кренути у ослобођење. Мислите о томе.

- наставак -

[ Доколичарење ] 18 Децембар, 2017 16:49

 

Овај коментар смо добили многи. Па и код Мује су ципеле најјефтиније, ако знате виц.

Отишао Мујо у Чешку (Словачку) и видео јефтине ципеле и купио пун камион. Довезао их је кући и распродао за тили час. Али, кад паде киша, ето незадовољних муштерија: ципеле се све распале, јер су биле од картона и намењене - мртвацима.

Тако вам је и са кинеском робом коју нама продају: рок трајања је до првог прања. Наравно, Кина не би била велесила да јој је сва роба таквог квалитета, већ се ова "ж" категорија продаје само сиромашнима. Њена висока технологија користи се и тражи за најбитније сегменте рада од велике важности и поверљивости у свим развијеним земљама света.

Нису ли, у срећно време, прегледали ту сумњиву робу и забрањивали из здравствених разлога њен улазак у земљу? Шта је било са играчкама у Смокију? И онда се престало.

Зато не би било згорег да у приправности оставимо места за сумњу у квалитет. Радије уштедимо и купујмо домаће.

А, сем тога, можда и ми имамо нешто за Кинезе?

- наставак -

 

[ Доколичарење ] 17 Децембар, 2017 22:50

undefined

 

Замоли мене снајка да урадим две капе за девојчице и ја је послушам. Деца, пресрећна, узеше папир и хемијску у руке и послаше ми честитке захвалности са све срцетима и лепим мислима.

Неколико дана касније, дође млађа са мајком код мене, а ту ми је у гостима била и кумица. Ово млађе дете иде у забавиште, а кумче ми кренуло у школу (трећи, четврти разред). Малена је будући полицајац и бистро је дете. Кумица је увела у собу, а она гледа бисере, кончиће, машнице, шналице и пита кумче, жеснки удивљено, ипак, да ли сам то све ја радила. Разговор се води тик иза мојих леђа и ја пажљиво слушам, не желећи да их прекидам. У једном тренутку малена ће рећи:

- Мене је моја сестра питала да ми нешто наштрика и ја сам јој рекла да не желим те бабинске ствари!

Нека промена се очигледно десила, јер, понављам, то дете се радовало са одушевљењем капи коју је добила.

Моје кумче се нађе у незгодном положају, те погледа у мене збуњено. А малена настави:

- Ми у вртићу, наша група, то не носи што праве бабе. То није лепо, је ли тако? - покуша она више да добије саучесника за своје наметнуте мисли и сагласност моје кумице.

Значи, ту смо! Неко дете је имало незгодног кућног васпитача, а очигледно се наметнуло као предводник, па сад диригује групом.

Да не бих кумче препустила даљој неугодности, реших да се умешам, те рекох:

- Неће бити да је тако. Видиш и та одећа на теби је плетена, и на оној манекенки са тв-а, што значи да плетење и ручни рад није ништа старо и бабинско, него модерно.

Малена за тренутак ућута, а моје кумче ми приђе и загрливши ме са разумевањем, рече:

- Ја волим ону капу што си ми направила и неки дан сам је поново носила.

Ово није тек прича о деци, већ о томе како неки одрасли недорасло васпитавају децу. Можете бити модерни, али немојте бити - наивни. Из тог разлога - а потрудићу се да ову тему проширим - и постављам неке ствари овде да сви видимо како је ручни рад саставни део живота свих људи на планети, свих генерација.

 

- наставак -

 

у.п.: Следи неколико кратких чланака на тему традиције и културе.

 

[ Доколичарење ] 15 Новембар, 2017 13:59
 
Више слика на блогу Јеципетља.
 
 
[ Доколичарење ] 05 Новембар, 2017 16:31
 
 
 
 
[ Доколичарење ] 24 Септембар, 2017 12:49
 
 
 
undefined 
 
 
 
 
[ Доколичарење ] 30 Август, 2017 00:54
Рађене су од памучног конца "Маја" и украшене су тракама и перлицама.