[ Бисерје са нет-а... ] 30 Мај, 2010 17:51

 

 

 

 

 

Једнога дана стајала сам пред улазом дворишта великог истражног затвора и полицијске станице. У дворишту је било доста људи, неки су ту послом, неки посећују своје затворене рођаке, неки ту раде. Све је деловало мирно. Одједном, зачула се вика и лом. Отворила су се једна метална врата из којих су брзо излазили људи - као да беже од нечега. Онда сам видела призор од којег ми је застао дах. Појавила се жена, коју су држала четири полицајца, она се отимала и викала, њена одећа је била исцепана и крвава, њено лице пуно модрица и мрља од сасушене крви. Полицајци су је водили кроз двориште до аутомобила, али жена се толико жестоко отимала, да је рушила све око себе.

 

Шта сам могла да урадим? Ово је био тренутак који је требало да искористим. Да ли могу да понудим молитву тој жени? Не, није било време за то. Да ли могу да певам? То би било смешно. Да ли могу да јој дам новац? Њој новац не би помогао.

 

У мом размишљању и жељи да помогнем овој жени, једна мисао ми је испунила и запалила срце. Пришла сам тој жени с леђа коју су чврсто држали и брзо је пољубила на образ и склонила се.

 

Жена се одједном умирила а полицајци су могли да одахну. Она је погледала у небо и рекла: "О, мој Боже!" Окренула се и опет рекла: "О, мој Боже, ко ме је пољубио? Од када је моја мајка умрла нико ме није пољубио." Затим је ушла у кола, која су је возила у централни затвор на одслужење казне.

 

Касније сам отишла у затвор да посетим ову жену. Чувар ми је рекао о њој да се понаша као луда, да шета по својој ћелији и да свакога пита: "Да ли знаш ко ме је пољубио?"

 

Када сам је угледала поново сам остала без даха, њено лице је било чисто, имала је велике и лепе очи. Пришла ми је и питала ме: "Да ли ти знаш ко ме је то пољубио? Затим је наставила: "Имала сам седам година, када је моја мајка - удовица, умрла. Умрла је у сиромаштву, у старом и мрачном подруму. Када је умирала позвала ме к себи, ставила своје руке на моје мало лице и рекла: "Јадно моје дете, моја мала беспомоћна девојчице. О, Боже, смилуј се над мојом малом девојчицом, и кад ја одем, ти је заштити и брини се за њу." Од тог дана до сада, нико ме није пољубио." Жена се поново загледала у мене и питала ме: "Да ли ти знаш ко ме је то пољубио?" Рекла сам: "Ја сам та која те пољубила".

 

Онда сам могла да јој кажем о Њему, чије срце је много нежније од мога, о Њему који је умирао на крсту ради наших греха, о Њему који је био рањен ради наших преступа, о Њему који нам даје пољубац опроштења када се изгубљени враћамо к њему...

 

Evangeline Booth

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 29 Мај, 2010 19:16

 

 

 

 

 

У једној босанској касаби у време турске владавине, живљаше један Бег, који беше добар и племенит и према Турцима и према хришћанској раји. Оптуже злобни људи овога доброг бега Султану у Стамболу и Султан одмах посла новога бега у ту варош са наређењем да казни доброга Бега.

Дође нови Бег у касабу, заведе строги ред и закон и доброга Бега окова и баци у тамницу. Не би то доста новоме Бегу него одлучи да доброга Бега јавно казни и понизи. Нареди да га посаде на једно магаре тако да он буде окренут натрашке. Један Циганин је водио магаре кроз цео град, а пролазници су по турском обичају ударали кажњеника на магарету чиме ко стигне – рукама, ногама, моткама итд. Водио је Циганин магаре кроз целу касабу, како би прошао сваку улицу и сваки сокак и како би свако могао ударити сиротог Бега. Од силних удараца овај беше сав у крви и ранама, болно јечећи од болова.

Пред само вече ступише у последње сокаче касабе. Одједном на крају сокака појави се грдосија од човека, који им иђаше у сусрет. Сажали се Циганин и реши да опомене Бега.

- Добри Беже! Спреми се и скупи снаге да примиш још један ударац, иде нам у сусрет најкрупнији и најјачи човек у вароши. Ако његов ударац преживиш, спашен си.

- Хвала Циго, али тај крупни човек ме сигурно неће ударити, - узврати Бег.

У том наиђоше поред грдосије. Огромни човек се повуче у страну, окрете се према Бегу и дубоко поклони. Циганин и Бег прођоше.

- Молим те, реци ми, Беже, како си знао да те овај крупни човек неће ударити, када су те сви по вароши тукли? – упита Циганин зачуђено.

- Знао сам, мој Циго, - одговори Бег горко, - јер ово је једини човек у овом месту, коме никада никакво добро нисам учинио.

 

Из књиге "Веронаука живота"

 

 

 

[ Генерална ] 27 Мај, 2010 18:11
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Lyn Evans
 
 
[ Генерална ] 26 Мај, 2010 16:30
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 25 Мај, 2010 19:02

 

 

 

 

 

У Аргостолу, у време када је живео преподобни Панагиј Басија ( 1801-1888 ), живела је једна аристократска породица, коју су творили отац и мајка и два сина. Сви су били побожни, премда мајка највише. Њен живот је био проткан добрим делима. Наједном, умре отац! Удовица настави са одгајањем деце, али не заборави ни добра дела чинити, чак их и умножи. Посећивала је болесне и затворенике и уводила их у хришћанску веру.
Једно вече, док је, након вечере, седела за столом, њено старије дете, које је имало 21. годину, осети снажну главобољу и паде у несвест! Ставили су га у кревет и позвали лекара. Дијагноза је била веома узнемиравајућа, те доктор саопшти мајци да се припреми за неизбежно.

Жена је одмах потрчала до кућног иконостаса и целе ноћи се молила Богородици да излечи њено дете. Али, нажалост, ујутру је њен син освануо мртав!
Мајка се није препустила жалости и очајању. Наставила је и даље са чињењем добрих дела. Међутим, не прође ни година дана од смрти првог сина, кад иста несрећа погоди и њено друго дете: једне вечери, у трпезарији, узвикну болно и паде онесвешћен. Лекар је дијагностицирао потпуно исто оболење, као и код првог сина, искључујући сваку наду за оздрављење.
Несрећна мајка опет приступи иконостасу и сва у сузама молила је Бога, Богородицу и Светог Герасима, говорећи:» Због мојих добрих дела сажалите се на мене и спасите моје дете.»
Али и то дете доживи судбину свог старијег брата.
Тада се удовица расрди! Престаде са чињењем добрих дела и поче да псује и Бога и свеце... У кућу није примала никог. Дала је једном познатом сликару две фотографије њене деце
- да јој изради два портрета, како би их окачила на зид један наспрам другог. Прекрила их је танком прозирном тканином и под сваку слику поставила свећњак и велику свећу. Сваки час је палила свеће и гледала своју децу, разговарајући с њима.
Једног дана
, преподобни Панагис уђе у један брод и изађе у Аргостолу. Кренуо је полако, са својим штапом, ка удовичиној кући. Кад закуца на њена врата, она изађе на прозор. Како угледа непознатог свештеника, удовица се разљути и поче страшно да га псује. Он је замоли по други и трећи пут да му отвори, јер је желео нешто да јој саопшти. Али жена настави са псовањем.
- Или ми отварај, или ћу отворити сам
! – рекао је тада преподобни.
И истог часа он закрсти врата својим штапом и ова се одмах отворише!

Госпођа занеми!
Светац се стаде пењати степеницама, говорећи јој да га следи. Кад стигоше у салон, он јој рече:
- Седи у један ћошак, јер ћеш видети нешто што ниси очекивала.
Након што се кратко помолио, покрови који су прекривали портрете су пали и два детета се појавише жива на средини собе! Тада су извадили пиштоље и истовремено испалише по хитац, један у другог, те обојица падоше мртви. А онда се све, и портрети и соба, вратише у првобитно стање.
Док се уплашена жена молила у себи, преподобни Басија јој рече:
- Госпођо моја, Бог те воли! Послао је твојој деци природну смрт, како не би видела ово што си видела сада. Оба твоја сина су заволела исту жену и убили би се на начин који ти је показан. Покај се, дакле. Захвали Богу и настави, као и пре, са својим добрим делима.
Заиста, племкиња се покајала, и вратила се свом некадашњем животу.


Из грчког часописа «Лидија»

 

 

 

[ Генерална ] 23 Мај, 2010 20:02
 
 
 
Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле
премудрим ловцима, пославши им Духа Светог.
Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!

Тропар, глас 8
 
 
 
 
 
 
 
ПЕДЕСЕТНИЦА - ДУХОВИ - Света Тројица, Тројичин дан, Духови или Педесетница је назив празника који се слави педесетог дана после Васкрсења Христовог.
У Јерусалиму, на дан празника Сеница, једног од највећих јеврејских празника, окупљало се много људи из свих крајева света. На тај дан су све куће биле украшене травом и цвећем, а људи су били сабрани на молитву.
И сви апостоли су били ту, јер им је Христос пре Вазнесења рекао: "Не удаљујте се од Јерусалима, него чекајте обећање Оца, које чусте од Мене. . ."
Апостоли су се сабрали на молитву у кући која је, као и све остале била украшена травом и цвећем. Одједном се чуо необичан шум, који је подсећао на хујање силног ветра. Сва соба у којој су били апостоли одзвањала је од те хуке. Тада се појавила необична светлост, која се у виду огњених језика спустила на апостоле. Сви су се испунили Духом Светим и одједном су почели да говоре језицима страних народа, које никада пре тога нису ни чули. И не само то, него су им се откриле божанске истине и најдубља мудрост, колико је могуће људском уму да схвати. Потпуно су им постале јасне Христове речи и дела, као и смисао Христовог доласка на земљу. На апостоле, неуке и просте људе, рибаре и раднике, се спустио Дух Свети, треће лице Свете Тројице и дао им сва знања, просветлио им ум и испунио их божанском снагом, да могу да иду по свету и проповедају веру у Христа Господа васкрслог.
Изашли су на трг, где је било много људи. Разговарали су са свима на њиховим језицима. Понашали су се раздрагано, па су многи мислили да су се опили, али Петар је рекао, да нико од њих није окусио никаква пића, јер је јутро, већ су те речи дар Духа Светога. Тада је апостол Петар почео проповед. Неуки рибар је, Духом Светим облагодаћен, проповедао онако како ни најумнији ни најученији људи нису могли да говоре.
Причао је о Христу, његовом доласку, животу, смрти, Васкрсењу и Вазнесењу. Ова проповед је дубоко потресла све који су је слушали. Становници Јерусалима, који су пре само педесет три дана били сведоци Христовог страдања, схватили су колики су грех учинили кад су тражили да се Христос разапне. Питали су да ли могу некако да се искупе, и шта сада да раде, а свети Петар им је одговорио да треба да се покају и крсте у име Исуса Христа, ради опроштења грехова, а да ће на крштењу примити дар Духа Светога.
Много људи се одмах крстило и тако је настала Црква Христова.
Да није било благодати Духа Светог, апостоли не би могли да проповедају по целом свету и да са врло кратко време придобију много следбеника, који су поверовали свом душом, и постали сами браниоци вере, коју су често потврђивали не само речима него и животом. Дух Свети чува Цркву, и зато је она претрајала до данас, пуна два миленијума, иако је пролазила кроз најстрашнија искушења и страдања.
На овај дивни празник, када су све цркве украшене зеленилом, у спомен на онај дивни давни дан, верујући људи клече у цркви и моле се. Плету венчиће и у њих уплићу најтоплије молитве. Овај празник је дан најрадоснијег сусрета са Богом и Божјим светом, у свој његовој пуноти и сјају. "На тај дан, у Цркви пуној духовних сила, стиче се блискост Бога и човека. У њој се доживљава стварност оног невидљивог, духовног света, који нема материјалних ни временских граница." (o.Михаило Арнаут)
На Духове је све сабрано, свет, време, историја. Тада све добија свој потпуни смисао, јер, овим празником је почело велико и славно време хришћанске Цркве.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 22 Мај, 2010 18:15

 

 

Зец и корњача, након свега, посташе веома добри пријатељи и заједнички седоше да размисле о свему. Обоје спознаше да је последња трка могла да буде много боља. Због тога одлучише да се тркају још једном, али овога пута као тим.

 

Кад је дат знак за почетак трке, зец понесе корњачу до обале. Ту, на реци, корњача упрти зеца на леђа и пренесе га на другу страну. Тамо је зец поново понео корњачу све до циља, којег су, овог пута, прешли заједно. Обоје су због тога осетили задовољство веће него икада пре.

 

Које је наравоученије ове приче?

 

Добро је показати генијалност као индивидуа пред јаком конкуренцијом, али ако се налазите у тиму а тражите повод за надметање, ваш резултат ће увек бити мањи од очекиваног, јер ће увек бити ситуација где ћете ви бити лошији, а неко други бољи.

 

У тимском раду се лидерство подразумева и особа која предњачи способношћу ће , сасвим извесно, бити изабрана за вођу тима.

 

Постоји више лекција које треба научити из ове приче. Немојте сметнути с ума да ни зец ни корњача ниједном нису одустали после неуспеха. Зец је одлучио да уложи више напора и већи труд након пораза. Корњача је променила стратегију, будући да јој је ионако већ довољно напорно.

 

Понекад је у животу прикладно да, кад се суочимо са неуспехом, прионемо јаче на посао, са више труда. Некад је, опет, прикладно да променимо стратегију и почнемо нешто друго. А некад да покушамо обоје. Зец и корњача су научили лекцију од виталне важности.

 

Оног тренутка када престанемо да се надмећемо са конкуренцијом и, уместо тога, кренемо да се обрачунавамо са ситуацијом - биће то неупоредиво боље.

 

Да сумирамо: из приче о корњачи и зецу научили смо много тога. Најбитније у свему је то да ће брзи и доследни увек побеђивати споре и одмерене; сарађујте са конкуренцијом; удружите средства и рад, јер ћете као тим увек побеђивати појединачне извођаче; никад не посустајте пред поразом; надмећите се са ситуацијом, никад са конкуренцијом.

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 21 Мај, 2010 12:44

 

 

Корњача се овде замисли и схвати да не постоји начин да победи зеца на овај начин. Размисливши подробно, она изазва зеца на нову трку, али овог пута по нешто измењеној стази.

 

Зец пристане. Трка отпоче. У складу са сад већ утврђеним правилом, зец је трчао максималном брзином све док није стигао до реке. Тамо, са друге стране, остало је још неколико километара да доврши трку.

 

Зец седе на земљу, питајући се шта му је чинити. У међувремену, корњача га обиђе, уђе у реку, преплива на другу страну те преостали део пута препешачи и заврши трку.

 

Које је наравоученије ове приче?

 

Најпре спознајте које су ваше могућности па према њима подесите и игралиште на којем ће се ваша компетентност моћи исказати.

 

Но, прича још није завршена.

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 20 Мај, 2010 17:55

 

 

Зец је био разочаран што је изгубио и почео је да се преиспитује. Схватио је да је поражен, јер је био превише самоуверен, немаран и слаб. Да није узео све здраво за готово, корњача га никад не би победила. Због тога ју је изазвао на још једну трку. Корњача се сложила.

 

Овога пута је зец истрчао целу стазу без стајања и први је прошао кроз циљ.

 

Корњача је остала далеко иза њега.

 

Које је наравоученије ове приче?

 

Хитри и доследни ће увек победити споре и одмерене.

 

Ако имате у фирми двоје људи: једног спорог, практичног и поузданог и другог брзог али такође поузданог у своме послу, брз и поуздан радник ће се сасвим извесно све више пењати мердевинама успеха, за разлику од спорог и практичног радника.

 

Добро је бити спор и одмерен, али је боље бити брз и поуздан.

 

Али прича се овде не завршава.

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 19 Мај, 2010 10:54

 

 

 

 

Једном давно, корњача и зец су се препирали око тога ко је од њих бржи. Договорили су се да спор реше трком. И, утврдивши стазу, започеше утрку.

 

Зец јурну као тане и извесно време је предњачио. Када је увидео да је далеко одмакао од корњаче, он помисли да би могао сести испод дрвета како би се одморио пре него што настави са трком. И, изваливши се, он заспа. Корњача, упорношћу, престиже зеца и прође кроз циљ као неприкосновени шампион.

 

Када се зец пробудио, схватио је да је поражен.

 

Наравоученије ове приче јесте да стрпљени и упорни стижу на циљ.

 

Ово је верзија уз коју смо сви ми одрастали. Међутим, прича се наставља...

 

 

 

[ Музичка кутијица ] 17 Мај, 2010 18:33
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 16 Мај, 2010 18:19

 

 

 

 

 

Езоп нам приповеда о једној мачки која је ушла у радионицу неког ковача. Тамо је наишла на лим који је мирисао на рибу. А она је толико волела рибу, да је халапљиво почела лизати лим. Међутим, лижући га, раскрварила је свој језик, а, пијући своју крв, мислила је да се храни својом омиљеном храном. Након неког времена, угинула је услед великог губитка крви.

Исто се догађа са грешним човеком. Ма колико му се осладио неки грех, он се храни својом властитом крвљу, уништава себе и разара свој живот. То говори и апостол Павле, кад каже: "Јер је плата за грех смрт".
(Рим.6,23)

 

 

 

[ Јелена - деци ] 14 Мај, 2010 19:25
 
 
аутор: причалица
 
 
[ Генерална ] 13 Мај, 2010 17:53

Вазнесење Господње

 

 

 

 

Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Као што су ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Дјеви у Назарету па све редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклопити месец са свода небесног или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројности и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Кад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну: све добро чини (Мк. 7, 37)! како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем, рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.

Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им отвори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак - ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! Коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.

Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је сина Свог јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да Господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.

И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима [1] почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега, архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак - ако Јерусалим представља ум у чoвеку - јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрaшњег човека. Гордост ума низвргла је Сатану у ад: гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Ко је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.

А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци страдања Господа, сведоци Његовог славног васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења грехова. И апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у апостола Свога, Господ је рекао: јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео (Дела Ап. 26, 16). А апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску Светога Духа вели: овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (2, 32). Још и апостол Јован говори: што чусмо што видесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше - то јављамо вама (I Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његових чудеса и свих догађаја живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и сам Господ посведочио: ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3). Не само, дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути, размотрити и опипати у погледу Слова Божјега него су били сведоци и унутрашњег препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се збило не само на њихове очи и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још мучнијем рађању новога. Колико је самртних мука поднела душа њихова докле они најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути: ми знамо да пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Колико времена, колико труда, сумње, страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања - докле они нису постали истински и верни сведоци како телесног страдања, смрти и васкрсења Господа Исуса тако и свога сопственог душевног страдања, смрти и васкрсења!

Но ипак у то време апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали. Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: нећу вас оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после Свога васкрсења, показујући себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, силу с висине.

И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Како величанствен и дирљив растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао се васкрсли Господ у недогледне висине вечнога живота. Уздигао се не до звезда него изнад звезда; уздигао се не до ангела него изнад ангела, и не до највиших сила небесних него изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих рајских обиталишта ангелских и праведничких, далеко, далеко и за херувимске очи, до самога престола Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и животворне Тројице. Мера те висине не постоји у створеном свету; можда је њој равна у противном правцу само дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут примирења с Богом.

Узносећи се Својим васкрслим телом, које су људи били умртвили и у земљу зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцима израњавали. О, благословени Господе, како је превелика милост Твоја! С благословом је почела историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој долазак у свет архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се, благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их благословом. О, најблагословенији међу људима! О, благодатни источниче благослова! Благослови и нас, као што си благословио апостоле Твоје!

И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Два човека у белим хаљинама јесу два ангела Божја. Невидљиве војске ангела пратиле су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с неба на земљу при Његовом зачећу у Назарету и рођењу у Витлејему. Двојица од њих при вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по промислу Божјем, ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице ангела. Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље ангеле Своје, да их још више укрепи и обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао: нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама - ипак Он чини и нешто више, што им није обећао: Он им показује ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз ангелска уста понови обећање, да ће Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их обогати храброшћу и радошћу.

И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу. Били би тужни, да се Господ на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровењем за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се на небо. Тиме су се очигледно обистиниле пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба): а ако угледате Сина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? и још оно: изиђох од Оца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к Оцу (16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива, обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Господ говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад се и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.

И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије тројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, сила с висине , на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и до краја времена.

Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући - као апостоли негде у граду јерусалимском - чекајући, да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.


Свети Владика Николај
 
 
 
 


1) Код јеванђелиста Марка каже се то исто другим речима : проповедите евангелје всех твари. Свакој твари означава опет - свима људима. „Од сваке твари човек има понешто. С камењем он има заједничко биће, са дрвећем живот, са животињама чувствовање, с ангелима разум... Отуда се под сваком твари разуме човек. " Григ. Двојеслов: Бес.
XXIX.

 

Нека нам је срећан и Богом благословен данашњи Празник Вазнесења Господњег - Спасовдан!

 

Псалам 135. поју Православни Арапи

 

 

[ Лепота живота ] 12 Мај, 2010 18:11

манастир Острог 

 

 

 

 

Поводом данашњег Празника, када Православна Црква прославља великог угодника и чудотворца Светог Василија Острошког, поделићу са вама две чудесне приче људи из мога краја, који су ишли на поклоњење Светитељу у манастир Острог.

 

кивот са моштима светог Василија 

 

Сваке године се у нашем граду организује ходочашће у манастир Острог, али се успут обиђу и неке друге Православне светиње. Једне године, реши нека жена, из села надомак града, да и она пође на пут. Али, претходно оде до мужа да се са њим разговара о својој намери. Но кад муж чу за њен наум, он јој рече:

- Ни случајно! Нема се новаца и не можеш да идеш!

Жену његове речи силно разљутише, али што је она више улазила у дискусију са њим, то је он био истрајнији и озбиљнији да јој не попусти. Најзад, не могавши изаћи са њим на крај, она реши да сакупи паре и без његовог знања крене у Острог.

Тако и би. Кад је аутобус кренуо и она је била у њему - сва срећна. Понела је и дарове да дарива светињу и кад су стигли под Острог, пењала се поносно, све мислећи у себи како јој је драго што није послушала мужа.

Колона се све више приближавала манастиру те стиже и до степеништа. Једну по једну прелазећи, жена ускоро стиже и до вратница. Међутим, кад закорачи да пређе праг – није га могла прећи! Сви су други пролазили, само је она стајала, не могавши да уђе. Нека невидљива сила јој није дозвољавала приступ.

Како се само јадница растужила и у моменту се присетила да је то због тога што није послушала супруга. Затим је сишла у Доњи манастир и, потраживши свештеника, исповедила се. И тако, не успевши да се поклони Светитељу, вратила се кући. Касније је научила речи апостола: «Жене! Слушајте своје мужеве као Господа! Јер је муж глава жени као што је и Христос глава цркви, и он је спаситељ тела.» (Еф.5;22-23)

 

 

 

«Јер ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати...» (Лк.12;2)

Наша сестра у Христу, о којој ће бити речи у овој причи, је жена у старијим годинама, можда већ и бака, нисам сигурна, али свакако мајка одрасле деце. Елем, упише се она на листу за обилазак светиња, од којих је најзначајније место заузимао, свакако, манастир Острог. О путу и путовању не бих овом приликом, али ево оно због чега је прича сврстана међу чудесне. Било је то у време када је поред кивота Светог Василија Острошког стражио Старац Јоил, иначе игуман манастира. Пришавши Светим моштима да им се поклони и целива, Старац Јоил је овој сестри, без икаквог претходног текста или разговора са њом, упутио следеће речи: «Не траје дуго, једва двадесет минута и не кошта више од једног прасета.» Морам напоменути да жена никада пре није видела Старца, нити је он њу видео. И она изађе потпуно замишљена. Но
, наједном, поче да се присећа: када је било време њене удаје, дошло је до расправе: да ли да се венчање обави у цркви или у општини, као и то да ли да купе прасе или да плате венчање у цркви. Договор је гласио: да венчање у цркви дуго траје, више од двадесет минута, а и кошта више од једног прасета, тако да је боље да се тамо не венчавају, већ да купе за те паре прасе!?!

«Јер што у мраку рекосте, чуће се на видјелу; и што на ухо шаптасте у клијетима, проповиједаће се на крововима», опомиње Господ и поучава (Лк 12,3).

 

 

 

 Нека нам је свима срећан и Богом благословен данашњи Празник

и нека нас молитве Светог Василија Острошког Чудотворца

чувају и прате. Амин.