Одем ја тако на славу код једног домаћина у Малом Мокром Лугу, а покрај мене седне његов осмогодишњи син, залепило се дете уз мене, не миче се. Ручак, разумете, као што је ред, почне гибаницом, ја таман да узмем, кад онај мали вели:

„Чико, да видите шта имамо у рерни!“

Тако стоји ствар, мислим се у себи, боље да се не преједем на почетку, него после, те прескочим и пилећу чорбу, хладне батачиће и бело месо, а кад дође сарма на ред, таман пружих руку, а мали ме повуче за рукав и шапуће:

„Чико, да само видите шта имамо у рерни!“

Одустанем опет. Сачекаћу то из рерне. Захвалим се и на прасетини, а сви ме питају што не једем ништа. Ни печене кромпире нисам такао, ни туршију, ни проју, ни кајмак, ништа. Видим изнесоше се и колачи, а ту нам је и опроштајна кафа.

„Чико“, вуче ме онај мали за рукав, „да видите шта има у рерни!“

„Шта има у тој рерни?“, питам бесно, а мали каже:

„Омацила се наша маца.“

Момо Капор