Лептир и ткач
Лептир и ткач
Летео је лептир мали
са листа на цвет,
дивио се шаренилу,
што га има свет.
Пењао се у висине,
мерио је дан.
Под окриљем сјајних зрака,
живео је сан.
И занесен стиже лептир
до дрвета два,
залети се, хтеде проћи,
ал` да видиш зла!
Танка мрежа тврђом ткана
саплете му лет,
а по једној танкој нити
ткач приступи клет.
Гледаше се они тако,
свак` за своју ћар,
један наду ишчекив`о
други вид`о дар.
Нит преоте меру дану,
да их услужи;
лептирићу живот скрати,
ткачу продужи.
аутор: причалица
Јеванђеље о Крсту
Велика је сила Истине, и ништа у свету не може одолети тој сили.
Велика је лековитост Истине, и нема никакве муке ни немоћи у свету, од које Истина није лек.
У својој муци и немоћи болесници траже лекара који ће им дати лек од муке и немоћи. Нико не тражи лекара који би давао што слаће лекове, него свак тражи лекара који зна поуздан лек, без обзира да ли је тај лек сладак, или горак, или безукусан. И што горчији лек један лекар преписује болеснику, и што тежи начин лечења, то, изгледа, болесници више вере имају у таквога лекара.
Зашто људи само из руку Божјих не подносе горак лек? Зашто траже и очекују само посластице из руку Божјих? Зато што не осећају тежину своје болести од греха, те мисле да се само посластицама могу излечити.
О, кад би се људи запитали: зашто су сви лекови за телесне болести тако горки? Дух Свети би им одговорио: зато да буду слика и изображење горчине лекова духовних. Јер као што су телесне болести слика и изображење болести духовних, тако су и телесни лекови слика и изображење лекова духовних.
Нису ли болести духа, ове главне и праузрочне болести, много теже од болести телесних? Како онда да лекови за дух не буду горчији од лекова за тело?
Брижни су и многобрижни људи за своје тело; те кад се тело уболести, они не жале ни труда, ни времена, ни богатства, само да поврате здравље телу. Тада им никакав лекар није скуп, никаква бања далека, никакав лек горак; нарочито када им се још наговести блискост смрти телесне. О, кад би људи били тако брижни и многобрижни за своју душу! Кад би тако ревносно тражили души својој лека и лекара! Тешко је босоногу ићи по трњу. Но ако босоноги умире од жећи, а с оне стране трња налази се извор воде, неће ли се босоноги пре решити да наступи на трње, да се искрвави и израњави само да дође до воде радије него да с ове стране трња на мекој трави умре од жећи?
Крст је темељ Цркве, тврђава васељене. Крст је сила немоћнима, лекар болнима. Крст је очишћење губавима, опорављење раслабљенима. Крст је хлеб гладнима, извор жеднима. Христос је сав био на крсту, и у исто време сав боравио у свему.
Немогуће нам је узети тако горак лек говоре многи раслабљени од греха. Зато је човекољубиви Лекар људи прво сам узео горак лек, најгорчији лек, и ако је био здрав, само да покаже болесницима да то није немогуће. О, колико је теже здравоме узети и прогутати болеснички лек него болесноме! Но Он је узео да би га узели и они који су смртно болесни.
Немогуће нам је босоногим прећи њиву трња, ма колико да смо жедни и ма колико да је бујан и свеж извор воде с оне стране! говоре опет раслабљени од греха. За то је човекољубиви Господ сам прешао бос њиву трња, и сад од оне стране виче и призива жедне ка извору живе воде. Могуће је - довикује Он, Ја сам прошао по најоштријем трњу и Својим стопама га затупио; ходите, дакле!
Ако је крст лек, немогуће нам је узети тај лек! И ако је крст пут, немогуће нам је поћи тим путем! Тако говоре болесни од греха. Зато је човекољубиви Господ узео најтежи крст на Себе, да покаже да је то могуће.
Данашњим Јеванђељем Господ препоручује крст, ово горко лекарство, свакоме ко жели да се спасе смрти.
Рече Господ: ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде. Не гони Господ људе пред Собом на крст него их позива да следују Њему, Крстоносцу. Јер пре него је учинио овај позив Он је предсказао Своје мучење, наиме: да ће га окривити старешине и главари свештенички и књижевници, и да ће га убити, и трећи дан да ће устати (Марк. 7, 31). Он је зато и дошао, да буде Пут. Дошао је да буде први у мукама и први у слави. Дошао је да покаже да је могуће, и да учини могућим, све оно што су људи држали немогућим.
Крст Твој Христе, иако је као вештаствена стварност видљив, али је одевен божанском силом; притом јављајући се свету као вештаствена стварност, он мислено чудотвори наше спасење; клањајући се њему; ми Те славимо, Спасе.
Он не гони људе и не приморава, но предлаже и препоручује. Ко хоће! По својој слободној вољи људи су пали у болест греха, по својој слободној вољи људи треба да се лече и оздраве од греха. Он не крије да је лек горак, прегорак, но Он олакшава људима да га узму на тај начин што га Он први узима, и ако здрав, и показује његово сјајно дејство. Нека се одрече себе. И први човек, Адам, одрекао се себе онда када је пао у грех, но он се одрекао правога и истинитога себе. Тражећи сада од људи да се одрекну себе Господ тражи, да се они одрекну лажнога себе. Простије речено: Адам се одрекао Истине и прилепио се лажи; сада Господ тражи од Адамових потомака, да се одрекну лажи и прилепе опет Истини, од које су и отпали. Отуда: одреци се себе значи: одреци се варљивога небића, које ти се наметнуло на место бића твога које је од Бога. Одреци се земљаности која ти је потиснула духовност, и страсти која ти је потиснула добродетељ; и ропскога страха који је потамнео образ синовства Божјег у теби; и роптања против Бога које ти је умртвило дух послушности према Богу. Одреци се злих мисли, злих жеља, и злих дела. Одреци се идолопоклоничког поштовања природе и свога тела. Речју, одреци се свега онога што ти сматраш да си ти, а у самој ствари ниси ти него ђаво, и грех, и трулеж, и обмана, и смрт. Авај, одреци се злих навика које су ти постале друга природа; имено: те друге природе одреци се; јер то није природа како ју је Бог створио него нагомилана и отврднула обмана и самообмана у теби - олицетворена лаж која ходи под твојим именом, и ти под њеним.
Крстом Твојим Христе, постаде једно стадо од Анђела и људи, и једна Црква —
και μία 'Εκκλησία; небо и земља весели се; Господе, слава Теби.
Kpcтe Христов, узданицо хришћана, наставниче заблуделих, пристаниште витланих
буром, победо у биткама, тврђаво васељене, лекару болесних, васкрсење мртвих,
помилуј нас.
Шта значи узети крст свој? Значи драговољно примити из руку Провиђења сваку лековиту горчину која се пружа. Наиђу ли велике катастрофе, буди послушан вољи Божјој као Ноје. Тражи ли се од тебе пожртвовање, подај га са онаквом вером у Бога с каквом је Аврам хтео принети свога сина на жртву. Пропадне ли имовина, помру ли ти деца изненадно, и стегне ли љута болест, све подноси са стрпљењем не удаљујући свога срца од Бога као Јов. Оставе ли те пријатељи и окруже ли те сами непријатељи, сноси све без роптања а с надом у скору помоћ Божју, као што су чинили апостоли. Изведу ли те на губилиште за Христа, буди благодаран Богу за такву част слично хиљадама хришћанских мученика и мученица. Од тебе се не тражи да учиниш нешто што никад нико пре тебе није учинио, но да следујеш многим примерима других који су испунили вољу Христову: апостолима, светитељима, исповедницима и мученицима. Треба знати још, да тражећи наше распеће на крсту Господ тражи само распеће старог човека, то јест човека састављеног од злих навика и од службе греху. Јер тим распећем умртвљује се тај стари скотоподобни човек у нама и оживљује нови, богоподобни, бесмртни. Као што и говори апостол: стари наш човек распе се, и одмах објашњава зашто се разапе - да више не би смо служили греху (Рим. 6, 6). Крст је тежак староме, телесноме човеку, тежак је телу са сластима и жељама (Гал. 5, 24) но није тежак човеку духовном. Крст је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо јесте сила Божја (I Кор. 1, 18). Зато се ми хвалимо Крстом Христовим; и хвалимо се крстом својим ради Христа. Господ не тражи од нас да узмемо Крст Његов него крст свој. Његов Крст је најтежи. Он се није распео на Крст због Својих грехова него због наших; зато је Његов Крст најтежи. Ми се распињемо због својих сопствених грехова; зато је крст наш лакши. И кад највише страдамо, не треба да говоримо да страдамо сувише, и преко мере. Господ је жив, и Он зна меру страдања наших и не допушта да страдамо више него што можемо. Мера наших страдања није мање одређена и срачуната него ли мера између дана и ноћи, или мера у кретању звезда. Повећава ли се наше страдање, отежава ли се наш крст, то се повећава и моћ Божја, као што и говори апостол: јер како се страдања Христова умножавају на нама тако се и утеха наша умножава кроз Христа (II Кор. 1, 5).
Али дође Амалик да се бије с Израиљем у Рафидину.
А Мојсије рече Исусу: Избери нам људе, те изађи и биј се с Амаликом; а ја ћу
сутра стати на врх брда са штапом Божјим у руци.
И учини Исус како му рече Мојсије, и поби се с Амаликом; а Мојсије и Арон и Ор
изађоше на врх брда.
И докле Мојсије држаше у вис руке своје, побеђиваху Израиљци, а како би
спустио руке, одмах надвлађиваху Амаличани.
Али руке Мојсију отежаше, зато узеше камен и подметнуше пода њ, те седе; а
Арон и Ор држаху му руке један с једне стране а други с друге, и не клонуше му
руке до захода сунчаног.
И разби Исус Амалика и народ његов оштрим мачем.
Потом рече Господ Мојсију: Запиши то за спомен у књигу, и кажи Исусу нека памти
да ћу сасвим истребити спомен Амаликов испод неба.
Тада начини Мојсије олтар, и назва га: Господ, застава моја.
2.Мој.17;8-15
Пре свега велика је утеха наша у томе што нас Господ позива да идемо за Њим. И нека за мном иде! говори Господ. Зашто Господ тако призива оне који узму на себе крст свој? Прво зато да не би пали и сломили се под крстом. Тако је жалосна слабост људског бића, да је и најјачем човеку претежак и најлакши крст, ако га носи без небесне помоћи. Погледајте како очајни постају неверници при најмањем удару! Како се буне против неба и земље при једном убоду игле! Како се беспомоћно повијају лево и десно тражећи ослонца и заштите у празнини овога света, и ако сматрају да им свет не може дати ослонца и заштите, и да је сав свет једна очајна празнина! Зато Господ позива да за Њим идемо. Јер само за Њим идући ми ћемо се моћи одржати под крстом својим. У Њему ћемо наћи снагу, храброст и утеху. Он ће нам бити светлост на тамноме путу, здравље у болести, друг у самоћи, радост у муци и богатство у беди. Код телесног болесника оставља се светлост да гори по сву ноћ. И у ноћи овога живота нама је потребна неугасива светлост Христова, која ће нам олакшавати болове и одржавати наду у свитање дана.
Вера јесте велика вера која може сваку бригу да положи на
Бога, коју апостол назива темељем, Лествичник мајком безмолвија, а свети Исаак
вером сагледавања и вратима тајни. Онај ко је има потпуно је безбрижан, као и
сви свети, који су и сама имена имали саобразна (својим врлинама), као
(уосталом) и древни праведници. Петар, на пр. (има име) тврдоће, Павле покоја,
Јаков борца (пошто је изгазио велијара (тј. ђавола)). Стефан, опет, има име
неувенљивог венца, Атанасије бесмртности, Василије царства, а Григорије бдења у
мудрости, тј. богословљу, Златоусти - многоценог злата и многожељене благодати,
а Исаак - опраштања. Просто речено, и у Староме и у Новоме (Завету) имена су
саобразна (врлини човека). И Адам је назван према четири стране (света): Јер А
има од истока (Ανατολή), Д од запада (Δύσις), А од севера (Άρχτος),
и М
од југа (Μεσημβρία). Свети Петар Дамаскин, "Подсетник пустињског трезвоумља"
Други разлог због чега Господ захтева да се иде за Њим исто је тако важан као и први, и тиче се циља драговољног одрицања себе и узимања крста на себе. И многи су се привидно одрицали себе да би се још више истакли у овоме свету. Многи су налагали на себе безбројна паштења и мучења само зато да би им се људи дивили и славили их. Многи су то чинили, и дан данас чине махом у незнабожачким народима, да би кроз то задобили у себи неку чаролијску и мађионичарску моћ, да би кроз исту могли владати људима, шкодити једнима а користити другима, све из пустог личног славољубља и користољубља. Овакво самоодрицање није никакво самоодрицање но самовозношење, и овакав крст не води васкрсењу и спасењу но потпуној пропасти и предаји ђаволу у руке. Онај пак ко са својим крстом ходи за Христом слободан је од сваке охолости, сваког превозношења над другим људима, и од сваке жеље за светском славом и коришћу. Као што један болесник узима горак лек не зато да би показао како он може да прогута тако горак лек, него зато да би оздравио, тако и прави хришћанин одриче се себе, то јест гнуша се свог болесног бића, узима крст свој на себе као горак но спасоносан лек, и иде за Христом, својим Лекаром и Спаситељем, не зато да га хвале и славе људи него да спасе своју душу од смртне лудости у овом животу и од црвоточног огња у оном.
Нека нам је свима срећан и Богом благословен Крстовдан!
Амин!
Боже дај!
Верујућа докторка
(слика са нета)
Мој брат од тетке испричао ми је следеће:
Када је био дечак, имао је другара са којим је размењивао играчке, а кад су
одрасли и свако кренуо својим путем, брат је за новог пријатеља - будући да се
обојица баве рачунарима - потражио оца свог друга из детињства. И дружба је
права! А онда се деси да човек добије шлог и заврши у болници и то, како брат
каже, у време кад му је дао наш документарац о жигу звери, обећавши му ускоро и
онај други, Дигитални анђео. Међутим, тај је остао на чекању док човек не дође
кући - што из болнице, што са рехабилитације.
После навршеног времена уследио је телефонски позив: човек је стигао кући, па
да му се јави, и између осталог саопшти му да је добио филм од једне докторке;
пошто је погледао неколико сцена, жели да провери да ли је у питању исти онај
који му је брат обећао. Јесте, филм је био тај, и следи прича.
Ова докторка из Сремске Каменице, (где је човек лежао), има мужа, неурохирурга, са којим је изродила сина. А тај њихов син је пре неку годину доживео тешку саобраћајку, тако да је пао у кому, за коју су све прогнозе говориле да не постоји шанса за његов опоравак.
Два доктора родитеља и сви доктори, а наде ни трун!
У међувремену, док се водила битка између вере и невере, дочује докторка за
манастир Ремету и оде да донесе за сина свето уље. Вративши се са светињом у
болницу, она намаза свог непомичног сина, не толико са вером да ће му штогод
помоћи, колико јој би жао да, премда и без наде на оздрављење, дете не добије
ране од лежања. Кад га помаза, она изађе из болнице, седе у ауто и крене кући.
Међутим, негде на пола пута зазвони јој мобилни и она се јави: зову је из
болнице да се моментално врати, јер се нешто чудно дешава. Кад је стигла, а оно
њен син помера руку и ногу...
Данас, њен син, сада човек, живи сасвим нормално, као да се никад ништа није
догодило! А све ово је овом човеку испричала сама докторка, за коју се овај
изненадио видећи је хришћанком.
И присетих се овде речи Светог Јустина Ћелијског, који каже: «Христов Богочовечански подвиг спасења је тако безгранично огроман, да је наша вера увек мала, увек премала, да га обухвати и схвати, зато се често с апостолима молимо: "Господе, увећај пам веру" (Лк. 17,5), а каткад очајнички вапијемо: "Верујем, Господе, помози моме неверју" (Мк. 9,24). На свима ступњевима наша је вера увек: "по чињењу превелике силе Божје" (Еф. 1,19).» (Авва Јустин Ћелијски, „Тумачење Посланице Ефесцима светог апостола Павла“)
Посета Владичице
донесоше књигу од знаменитих догађаја...“
(Књига о Јестири 6,1)
Док су се реченице смењивале на екрану, моје се мисли некако највише задржаше на следећем делу: „По сведочењу матушке Макарије, Царица Небеска посећује болеснике, страдалнике и све који ишту њену помоћ. Она често обилази наше градове и села. „Идем да обиђем куће: неке ћу записати за смрт, а које оставим живеће тише“.“ Не беше то без разлога, јер, ето, од 16. августа - недеља је била и сам почетак поста – и у нашем дому лежи једна старица, која је несрећним случајем пала са лестви и завршила на подрумским степеницама. Будући да је успела некако да дође у кућу, уз малу помоћ куме и свога штапа, сматрали смо да нису сломљене ни ноге ни кукови, због чега нам је помало и лакнуло. Међутим, и поред тога, али и због крварења неких посекотина на ногама, одвезли смо је у амбуланту, одакле је послата у Сремску Митровицу на снимање.
По повратку, који је био прилично брз, (што је код свих нас изазвало додатну радост), и званично добисмо потврду након четири снимања да прелома у ногама и куковима нема. Зашто четири? Хм, за неке ствари је било потребно и прстом да се покаже. Једино што нисмо знали и колико је прстију потребно; то дознасмо касније.
Елем, старица, заправо моја бака, коју је брат донео на рукама, јер због болова није могла да хода, вратила се са неколико фластера, снимцима ногу и налогом да је након неколико дана посети медицинско особље из нашег Дома здравља, како би јој превили посекотине.
Сестре нису биле лење те дођоше и дан раније од предвиђеног, но код баке почеше да се јављају све јачи болови, и то у пределу кичме и грудног коша. Саветовани њима, позвасмо и бакиног лекара, иначе татиног пријатеља, који дође да је обиђе после завршене смене. Након кратког прегледа, његова је дијагноза гласила да је све то последица пада и да је право чудо да је уопште остала жива. Погледао је и снимке и питао је ко их је прегледао у Сремској Митровици. Кад му је брат одговорио, доктор се зачудио:
- Како?! Па он није ортопед!
Али, свеједно, и он потврди да на снимцима нема прелома. Затим преписа баки инекције против болова и нешто за смирење да прима ујутро и увече наредних неколико дана. Сестра која је долазила с вечери била је дивна, за разлику од брата чија је била јутарња смена. Присуствујући једног јутра давању терапије, ја му се пожалих да је баки све лошије и да је бол, и поред инекција, неиздржива, на шта ми он узврати да то мора тако, јер бака има сломљену ногу?!? Сад је био ред на мене да се зачудим.
- Како то мислиш: има сломљену ногу?! Па на нози нема ни гипс и хода на обе...
- Не знам – каже он. – Тако ми пише у налогу.
Срећом, те вечери дође сестра и видевши баку у боловима, она прва изрази сумњу да би се, ипак, по свим сиптомима, могло радити о неком прелому – могуће ребара. Саветовала нас је да пријавимо доктору и да затражимо снимање.
А то беше ноћ уочи Празника, када сам ја, нешто касније, отворила житије схимонањиње Макарије и почела да га прекуцавам.
Ујутру пораних како бих стигла на Празнично богослужење и Свето Причешће, али кад погледах баку, а она се ваља у кревету од страшних болова. Кум, који дође по мене, а коме је ноћ пре умрла рођена бака у Републици Српској и који је пошао да јој упали свећу и молитву принесе, оста уз мене да ми помогне. Позвасмо и мајку, а тати јависмо да позове лекара у нову кућну посету.
У храм смо стигли са закашњењем, али је било важно да стигнемо и да молитву са браћом и сестрама Богу упутимо, верујући Христовим речима да „где су два или три сабрани у име Моје онде сам Ја међу њима“ (Мт.18,20).
Превише потресеној није ми успевало да се саберем, те сам морала мисли да смирујем. Вера је била на испиту, али ко би сузе задржао? Сетила сам се да смо бака и ја заједно започеле пост, али да је она, због пада и ниског притиска, била приморана да га прекине. О томе, и жалости која ме је опхрвала због тога, размишљала сам и док сам се исповедала, једнако Бога молећи да нам опрости и да дође и баку нашу удостоји Светих дарова – на оздрављење, исцелење и спасење. После исповести је моја узнемиреност доста утихнула, али не сасвим. А онда приступисмо Светом Причешћу.
Била сам последња у реду и кад стигох пред Свети Путир; свештеник ме прозва и принесе Пресвето Тело и Крв Господа Исуса Христа. Но кад отворих уста, догоди се да се Свето Причешће некако раздвоји, тако да један део остаде неубачен. Опази то и свештеник те рече:
- Јелена, отвори још једном уста да узмеш и остало.
У том тренутку помислих да ето, даде Бог, да примим и бакин део, јер се причестих два пута!
Заблагодаривши Богу и Пресветој Богомајци у трену осетих да ме свака узнемиреност напусти а наместо ње осетих мир који поврати веру да ће бити боље.
Кум и ја изађосмо из храма. Стигавши кући, нађосмо баку како спава, а мајку и оца како спремају рибу за роштиљ. У 13.30 часова тата је требао да иде по доктора својим колима.
За време док га чекасмо, као уосталом и ручак, окадих кућу и помолих се Богу и Богомајчици. Но у том се и бака пробуди и болови са њом. Гледајући је како се превија, наједном се присетих речи из житија схимонахиње Макарије, и помолих се Богомајчици да сиђе уз плаве лествице и да нас недостојне удостоји посете и помоћи. Било је негде око 11 часова кад се молих и након неких двадесетак минута - тата таман почео да пече рибу, како би и доктора могао да позове на ручак - кад на врата улази баш он, бакин лекар. На питање откуд он сад, пре назначеног времена, доктор рече:
- Одједном настаде нека празнина, нигде никог и ја дођох!
Пресвета Владичице, чула си, помислих ја у себи и заблагодарих Јој у души, при том Је молећи да ми допусти да ја причам са лекаром, што ми иначе уопште није била навика.
Доктор је ушао и погледао баку из висине, остајући и даље при својој тврдњи да је то све последица пада. Чак и поред тога што је она и сада, као и првог пута, показивала прстом где је тачно боли. Већ је хтео да пође, додајући да се терапија са инекцијама настави, али се ту ја умешах, будући да сви остали климаху главом и ћутаху.
- Зар она не треба да снима стомак? Кичму?
- Чујте – поче доктор да објашњава – да она има проблема са стомаком, била би крвава мокраћа.
- Добро, то разумем... крварења стварно нема... Али шта је са кичмом?
- Па она је снимала и нема ништа сломљено... Ево, дајте снимке да погледамо још једном.
Ту се намах присетих оног брата, који је рекао да у налогу пише да јој се дају инекције због сломљене ноге, али оћутах. Не волим да драмим, а и то је сад било најмање битно од свега. Стога указах на оно важније:
- Не, она није снимала кичму, само ноге.
Доктор погледа снимке као да их први пут види и додаде:
- Да, кичма није снимана. Па ништа... Ево ја сам ту санитетом, донећемо носила и одвешћемо баку да сними кичму.
И ту заблагодарих Пресветој Владичици, која је добре мисли ставила у срце овог лекара, који је и сам био дете Божије, те га њима призвала на начин који је у мојој души будио радост и славослов Сину Њеном Распетом и Васкрслом. Сам доктор, и шофер који га је довезао, пренели су баку до санитета, одвели на снимање, а потом је вратили кући. Тата је који минут касније донео снимке, где се видело да бака има сломљено ребро; напрсло заправо. Доктор је послао завој за сестру да баку довече превије око ребара, да то мало учврсти, рекавши да ће бол потрајати неких месец дана и да ће морати мало да потрпи, док не срасте. Како је терапија са инекцијама била при крају, добила је да пије лекове против болова.
Сазнање о напрслом ребру је унеколико донело олакшање, јер коначно дознасмо откуда болови. Но најбитније је од свега било то што кичма није падом повређена, мада јесте од година и живота, јер бака је 1925-то годиште. С инекцијама се завршило, па је бака остала на тродон таблетама. Но болови још увек беху јаки а најгоре од свега је било то што се није могла наместити. А онда је Владичица испунила бакину жељу и послала јој свештеника да је причести. Од тренутка кад се причестила, мојој баки је почело да бива боље и то већ идућег дана, када је почела полако да устаје и да шета, што до тад није могла; само кад је морала до тоалета, који је био на три метра од ње, а она је ишла спорије од пужа, вукући ноге једну за другом.
На крају не могу а да се овде не сетим речи Цара и псалмопојца Давида, који каже: „Зато нека ти се моли сваки светац, кад се можеш наћи...“ (Пс.32,6). Заиста, молитвама Светог Николаја, у чије име осветисмо темеље куће и наше Крсне Славе, и свемоћном заштитом и Покровом Пресвете Богомајке би учињено ово свечудесно оздрављење рабе Божије Милице.
Пресвета
Богородице спаси нас!
Срећан нам и Богом благословен Празник Рођења
Пресвете Богородице, Мала Госпојина!
Чудо св. Јована Шангајског
Између осталог, за њега се говорило да је дечији анђео чувар.
«И ђаци Богословије почели су да примећују да отац Јован мало једе, и то само једном дневно, да је увек насмејан, да се никад не љути, и да никада не спава. Од дана када је примио монашки постриг па до смрти Свети Јован никада није спавао у кревету. Често су га ђаци, долазивши у његову келију, налазили како на коленима спава испред иконе Пресвете Богородице, уморан од метанија (земних поклона). Често је звао ђаке код себе и тада би им давао пакете које је као помоћ добијао, али их никада није отварао, већ је све давао деци и радовао би се њиховом одушевљењу.
Ноћу би обилазио спаваоне и покривао децу, намештао им јастуке и покриваче и осењивао знаком крста. Другим речима, отац Јован је деци био отац и мајка, и анђео чувар.
У Битољу су га сви волели, јер се одмах прочуо као добротвор. Посебно је поштовао светог Наума Охридског, јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника и још од тада потичу сведочанства о његовим чудотворним исцелитељским моћима. «
А сад да се вратим причи с почетка.
Брат Петар и његова супруга, који живе и раде у иностранству, очекивали су принову, свог првенца. Весеље огромно, као што то бива. А кад плод оживе у утроби, те ноћи Петар усни чудан сан: у сну му се јави неки светитељ, сав у светлости, који рече да се зове Свети Јован Шангајски, и каза му да, кад се дете роди, оде у Руску цркву и потражи оца Алексеја, да га доведе и да крсте дете; чак рече и које име да му дају. Петар се прену из сна, зачуђен, али брзо заборави на све.
А онда жена доби превремене болове - сад, да ли се то зове спонтани побачај, нисам сигурна, опростите на незнању, углавном се прерано породи - и како је дете било недоношче, морали су га ставити у инкубатор. И Петар се напрасно присети свог сна и одмах пожури у Руски храм да провери његову истинитост.
Кад је ушао у храм, затекао је неку жену како уређује цркву и аранжира цвеће. Он је упита да ли ту служи отац Алексеј, на шта му жена одговори: "Да, сачекајте, сад ћу га позвати...". Тешко је рећи шта је човек у том тренутку помислио, јер ни он сам не може, ни дан-данас, да опише кроз шта је тада пролазио.
Кад је отац Алексеј изашао, Петар му све исприча: и о сну и о прерано рођеном детету, а отац Алексеј, кад чу за Светог Јована Шангајског, одмах понесе све неопходно за крштење, јер Свети Јован беше, за земнога живота, његов духовни отац!
Будући да је дете било у инкубатору, болничко особље се бунило против било чијег уласка, али је доктор, ипак, дао сагласност да се обави Света Тајна Крштења.
У току ноћи, јављено им је из болнице да је дете преминуло...
На такву вест човек никада не може да буде спреман, али родитељи, шта ће-куд ће, схвате да је најбоље да дете, кад је већ дао Бог крштено, сахране, како то и доликује хришћанима. И Петар оде у болницу да затражи дететово тело, али му особље каже да, услед довољне неразвијености и чега све не, они не практикују да пуштају ту децу да се сахрањују, већ их све стављају у један спремник, малтене контејнер. Оца је ова вест страшно погодила и не налазећи начина да свога вољеног али прерано изгубљеног сина добије, он упита доктора да ли би могао да барем тамо где већ лежи, изврши опело. И доктор пристане.
Поново је позван отац Алексеј и тек што је почео да поје, кад наједном - соба се сва испуни миомирисом и светлошћу и пред њима се појави Свети Јован Шангајски. Они га упиташе који је разлог свему овоме, а Светац им одговори да је то због све ове некрштене дечице која ту леже и о којима једино Господ премишља, и да је било потребно да се ово место освети. У том свод над њима нестаде, раствори се, и видеше небо изнад себе, сво у светлости, а из светлости се указа једна рука, која позва душе дечије да пођу за њом.
Свети оче Јоване, моли Бога за сву нашу дечицу, па најпосле и за нас који слабо или никако не бринемо ни о себи а камоли о њиховом спасењу, а све нека буде Божија воља, не моја. Амин. Боже дај.
Остало ми је само да напоменем, како прича овај брат у Христу, да је брат Петар, по превеликој милости Божијој, након свог рано преминулог првенца, био дариван са четворицом синова. Бог да их све поживи и сједини у Царству Небеском. Амин. Боже дај.
Умоли Свештедрога Бога да нам дарује опроштење грехова, да се смело пренемо духом и чамотињу овог света стресемо са себе и да Богу завапимо да нам да смирења и Богонадахнућа, Богосазнања и духа побожности на свим путевима живота нашег.
Јер си милостиви хранитељ сиротиње и искусни путоводитељ на земљи био па нам и сада буди вођа као Мојсеј и у смутњама црквеним свеобухватно уразумење Христово.
Услиши уздисање смућене младежи нашега поколења изложене бурама свезлог беснила и стреси тегобу чамотиње са пастира који изнемогавају од насртаја духа овога света и који се муче у укочености и празнини.
Да ти са сузама вапијемо, о топли молитвениче, посети нас сироте, који се давимо у мноштву страсти и чекамо твоје очинско настављење да се озаримо звездом невечерњом у којој ти обитаваш и молиш се за чеда своја расута по свој васелени, али која се макар и слабом љубављу, ипак ка светлости отимају, где светлост, Христос Бог наш обитава, Коме припада част и сила сад и увек и у векове векова. Амин.
Паунов плес
Твоје "ја"
Међу људима и дан-данас живи прича о монаху који
је дуго живео у египатској пустињи. Саблазни су га толико измучиле да више није
могао да издржи монашки живот. Зато је одлучио да напусти своју монашку келију
и да крене куд га очи носе.
И док је обувао сандале, у намери да крене и да у живот спроведе своју одлуку,
одједном је близу себе видео неког монаха, који је такође обувао сандале, те с
чуђењем упита незнанца:
- Ко си ти?
И зачу одговор:
- Ја сам твоје сопствено “ја”. Без обзира што због мене напушташ ово место,
желим да ти кажем – знај, ма куда да те буду носиле твоје ноге, ја ћу с тобом
ићи.
Мали дечак
Једном је један мали дечак отишао у школу. Био је јако мали дечак.
А то је била прилично велика школа. Али, кад је мали дечак открио да може да уђе
у своју учионицу право из дворишта, био је срећан. И школа му више није изгледала
толико велика.
Једнога јутра, када је дошао у школу, учитељица каже:
- Данас ћемо цртати.
"Дивно!" - помислио је мали дечак.
Волео је да црта. Могао је све да нацрта: лавове и тигрове, пилиће и краве, возове
и чамце; и извадио је бојице и почео да црта.
Али, учитељица је рекла:
- Сачекајте! Још није време да почнете! - и чекала је док сви не буду спремни.
- Сада ћемо - рекла је учитељица - да цртамо цвеће.
"Дивно!" - помислио је мали дечак; волео је да црта цвеће.
И почео је да црта лепо цвеће ружичастим, наранџастим и плавим бојама.
Али учитељица је рекла:
- Чекајте! Показаћу вам како.
И нацртала је цвет на табли. Био је црвен за зеленом дршком.
- Ево! - рекла је учитељица. Сада можете да почнете.
Мали дечак гледао је учитељицин цвет.
Онда је погледао свој цвет.
Више му се свиђао његов цвет.
Али, то није рекао, само је окренуо лист и нацртао цвет као учитељицин.
Био је црвен са зеленом дршком.
Једнога дана, када је мали дечак, потпуно сам, отворио дворишна врата, учитељица
је рекла:
- Данас ћемо правити нешто од глине.
"Дивно!" - помислио је мали дечак, волео је глину.
Умео је да прави све ствари од глине: змије и Снешка Белића, слонове и мишеве,
аутомобиле и камионе. И почео је да гњечи свој грумен глине. Али, учитељица је рекла:
- Сачекајте! Још није време за почетак!
И сачекала је док сви не буду спремни.
- Сада ћемо - рекла је учитељица - да правимо чинију.
"Дивно!"- помислио је мали дечак; волео је да прави чиније свих облика
и величина.
Али учитељица је рекла:
- Чекајте! Ја ћу вам показати како се ради.
И показала је свима како да направе једну дубоку чинију.
- Ево! - рекла је учитељица. Сада можете да почнете.
Мали дечак гледао је учитељицину чинију.
А онда је погледао своју.
Његова му се више допадала.
Али, то није рекао. Поново је замесио велику лопту од своје глине,
и направио чинију као учитељицину. То је била дубока чинија.
Врло брзо мали дечак је научио да чека и да гледа, и да све прави исто као учитељица.
А онда, убрзо затим, више није знао сам да прави ствари.
Тада се догодило да се мали дечак са својом породицом преселио у неки други град.
И мали дечак морао је да иде у другу школу.
Та школа била је још већа него она тамо, и нису постојала дворишна врата која су
водила право до његове учионице. Морао је да се пење уз неколико степеника и да
иде дугим ходником да би стигао до своје учионице.
И баш првог дана, кад је ту стигао, учитељица је рекла:
- Данас ћемо да цртамо.
"Дивно!" - помислио је мали дечак, и чекао је да му учитељица каже шта
да ради. Али учитељица ништа није рекла. Само је шетала учионицом.
Кад је стигла до малог дечака, упитала је:
- Желим - одговорио је мали дечак. Шта да цртамо?
- Не знам док не нацрташ - рекла је учитељица.
- Како ћу то да нацртам? - запитао је мали дечак.
- Како год желиш - рекла је учитељица.
- А којом бојом - питао је мали дечак.
- Било којом - рекла је учитељица. Ако сви цртају исто и користе исте боје, како бих знала ко је који цртеж нацртао, и чији је који?”
- Не знам - рекао је мали дечак.
И почео је да црта ружичасто, наранџасто и плаво цвеће.
Волео је своју нову школу иако она није имала дворишна врата која су водила до његове учионице!
Људи су жедни једноставности
Добро је ако су људи жедни једноставности, па су дошли дотле
да праве једноставну моду, ако се и не чини једноставном. Долазе неки на Свету
Гору са испраном одећом. Кажем: „Ови не раде на пољу, зашто су такви?“ Неко
говори сељачки по природи, и њему стоји. А други се труди да тако говори и то
је да ти припадне мука. Има и оних који долазе са својим краватама... Из једне
крајности у другу. Један има шест-седам кравата са собом. Једно јутро кад су се
спремали, понесе са собом кравату, сако итд. „Шта радиш тамо?“, пита га неко. „Ићи
ћу код оца Пајсија“, каже. „А, шта ти је то што нисиш?“ „То сам обукао да му
тако укажем поштовање“. Е, где смо стигли!
Уопште немају једноставности, и због тога постоји овај хулиганизам ( =
дивљаштво). Када духовни људи не живе једноставним животом, него су стегнути,
онда не помажу омладини. Тако млади данас, немајући никаквог узора, живе
развратно ( = као дивљаци). Јер, када гледају уштогљене хришћане, људе
придављене краватама, стегнуте - не виде ту никакву супротност нити противљење
свету. Ако не виде једноставност код духовних људи, ни сами неће достићи то
стање. Млади данас прихватају духа овога света, поредак овога света. „Тако
треба да чинимо ми хришћани, тако треба ово, тако треба оно...“. И не чине то
из себе, због благочестивости, него зато што „тако треба“. Некада млади говоре:
„Шта је ово? Да иду у цркву са стиснутим вратом ( - због кравате - прим.
прев.)! Одох оданде!“ И одлазе и враћају се наги. Долазе у другу крајност.
Схваташ: Све то чине јер се супротстављају. И када имају идеале, немају ваљане
узоре. Због тога је потребно да их неко усмери ка ревности, да их покрене
једноставним животом. Они се љуте када духовни људи и свештеници покушавају да
их задрже методима овога света. Када, међутим, нађу оно што је часно, али и
једноставно и искрено, тада имају проблема. Јер када је неко искрен и не
потчини самога себе, онда је једноставан и има смирење. Онога ко је то постигао
ово смирује, али то осећају и други. Свако разуме да ли са њим заиста саосећаш
или лицемерствујеш. Један хулиган је бољи од једног лицемерног хришћанина.
Зато, не треба имати лицемерни осмех љубави, него се треба природно понашати -
нити злоба нити лицемерство него љубав и искреност. Још је боље ако су ту и
емоције, када је остало добро постављено. Треба имати поштовања (према људима -
прим. прев) и свакако љубави, треба делати једноставно а не по шаблону, јер
тако човек остаје само на ономе што је спољашње и постаје спољашњи човек,
карневалски кловн.
Унутрашња чистота дивне душе истинитог човека, улепшава и његову спољашњост, и
сладост божанске љубави ослађује и његов поглед. Унутрашња лепота душе, осим
што улепшава и освећује човека духовно, чини то и са његовом спољашњошћу,
предаје га божанској благодати, улепшава и освећује и ружну одећу коју носи
благословни човек Божји. Отац Тихон је сашио само једну скуфију и један огртач
од дела расе - то је носио, али је задобио велику радост. Јер, ако је од споља
и носио нешто што је стварно било ружно, то није изгледало ружно, јер га је
улепшавала унутрашња лепота његове душе. Једном га је, неки посетилац,
фотографисао у тој његовој одећи и у некаквој пиџами, којом га је огрнуо јер је
видео да се старац смрзава. И сада, они који гледају на фотографији оца Тихона,
мисле да је носио владичанску мантију, док је то у ствари била стара пиџама.
Људи су и његове дроњке посматрали са побожношћу и узимали су их као благослов.
Један такав благословени човек, који се изнутра изменио и који се и споља
осветио, има веће достојанство, од свих оних људи који се само споља мењају
(пресвлачећи своју одећу), а у себи задржавају старог човека са древним гресима.
Поверење
Након смрти супруге, удовац, и сам помало болешљив, остао је са двојицом синова. Један је ишао у школу и био је врло добар ученик; други је, пак, напунио три године.
Схрван тугом, отац се прилично тешко носио са новонасталом ситуацијом. Покушавао је сакрити бол од своје деце и трудио се да доследно испуни све оно што је обећао вољеној жени на умору. Трудио се јесте, али понекад људи, и поред свег труда, не раде увек тако да и други то могу разумети, још мање испратити.
Није било говора о томе да је једно дете било вољено више од другог, али је очево понашање у великој мери чинило да се старији син осећа занемарен. Наиме, проблем је био у томе што је отац, у својој бризи, заменио места дечацима. Тако је старијег сина третирао као мањег, а мањем је придавао значај старијег. Имао је он своје разлоге да брка поклоне и задужења међу децом. Све је он то тако радио, како је говорио, у доброј намери и да би дечаци, размењујући се, развијали братску љубав. Међутим, старији дечак то није могао тако да разуме, те уместо да је отац добио у њему преко потребан ослонац, направио је од њега малог бунтовника. Несумњиво би се нешто слично десило и са овим млађим дететом, да се једног дана мала породица није упутила у парк на сладолед.
Ходајући стазом, отац је држао за руку несташног малишана, који је хтео трком да прекрати раздаљину; старији син је ишао корак иза њих, нимало весео, више замишљен. Када су стигли пред продавца и кад су се договорили ко хоће који сладолед из фрижидера, човек извади новчаник и мањем сину даде новац у руке, да сам плати, док је за старијег платио сам. И то му није било први пут да тако чини, што је често правдао тиме да би овај могао, поверени му новац, користити за неке недоличне работе. Оба се дечака збунише, а само секунд касније млађи врати паре оцу у руке, док му старији врати сладолед.
Понашање малише га учини поносним. Са друге стране, поступак старијег дечака га у тој мери разгневи, да он узе сладолед из његове руке и завитли га испред себе. Већ навикнут на овакве сцене, за које је увек кривио оца, баш као што је и овај кривио њега, дечак се није превише бринуо; штавише, би му чак и драго што је могао да сроза очев углед.
Видевши да се обојица спремају за жучну расправу, продавац се умеша између њих, замоливши их да се смире. Срећом, те га послушаше, али отац обећа сину да ће расправу наставити код куће. Но у тренутку његовог придиковања, дечак, покушавајући да се окретањем главе огради од ње, погледа у правцу баченог сладоледа, који лежаше близу стазе по којој се возише неки мангупи на моторима. И имаше шта и да види: његов мали брат је трчао да узме сладолед, нимало не гледајући око себе. Приметивши да ће, уколико излети на стазу, један од мотора несумњиво налетети на њега, овај потрча колико год га ноге понесоше. Стигавши малишу, дохвати га за мајицу те га хитро подиже у наручје.
Отац је занемео: најпре не могавши да појми дрско понашање дечака, који је у јеку разговора хтео да побегне – тако је он то доживео, а потом кад је, најпосле, схватио због чега је, уистину, дечак потрчао. Његово болесно срце поче помало да се стеже, али га продавац брзо посади на столицу и дода му чашу воде, како би се повратио из шока. У међувремену пристигоше и браћа; старији је, сав зајапурен, носио на рукама млађег, који се смешио и грлио га.
- Тајо, онај је био прљав сладолед – рече синчић, обраћајући се оцу, који је, не трепчући, зурио у старијег дечака. – Дај паре да ми брат купи други.
Отац послушно извади новчаник и целог га, без отварања, предаде у руке младом спасиоцу.
Очи дечака се засјаше због указаног поверења. Извадивши потребну своту, он плати братов сладолед, након чега врати оцу његов новчаник.
- Смем ли да те частим, сине? – упита га отац гласом који је подрхтавао од узбуђења.
- Наравно, тата! – одговори дечак, смешећи се.
Можда би и било тако да се продавац није побунио, те их све частио - на свој рачун.
аутор: причалица
Љубав према непријатељу
Војсковођа Sigisbert Hugo, отац великог и познатог писца (Виктора Игоа), једне је ноћи, јашући на коњу, пролазио кроз бојно поље. У једном тренутку зачуо је запомагање. Непријатељски војник, тешко рањен, тражио је мало воде да угаси жеђ. Војсковођа је извадио чутуру из појаса и, обративши се свом штићенику, рече:
- Дај му да пије.
Када се штићеник сагнуо како би рањенику пружио воду, овај потеже пиштољ на
њега, али, на срећу, метак промаши. Но војсковођа ,и након пуцња, понови
штићенику:
- Дај му да пије.
Колико узвишености у чину војсковође и колика великодушност исказана на делу!
Потребно је много храбрости да би неко показао на делу љубав према свом
непријатељу. Реч Божија жели да је сваки верник такав. "Ако је,
дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га;..."
(Рим.12;20)
У томе се и огледа узвишеност Хришћанства. Љубав, не само према онима који нас
воле, већ и према онима који нас мрзе; љубав према свима, а пре свега према
непријатељима.