Све у причама бива

Србин

Једног дана све ће јасно бити

кад туђина нестане с видика

победиће правда свеколика,

да утеши Србина до века

поштенога Божијег човека,

ког векови по доброти памте,

вековима што доброту чини,

целом свету све у Божје име

који наду полаже на Њега.

Православљем храни се и дише

манастире и цркве подиже,

да украси земљу ко' небеса

и да царство Божије буде ближе.

Нема кога Срб помог'о није,

вековима само добро кује,

свом народу, свуда око себе

мир и љубав да подари - ту је.

А неправду да исправи љуту,

да утеши и посаветује,

вером, надом и љубављу,

да помогне увек ту је.

И кад неко пита Србин шта је,

ти му реци: поштење довека!

Љубећ' Бога, љуби и човека,

породицу и Бога довека.

Зоран Живојиновић

Други о "Крилатој причи"

Драга Суза, велики причољубац и књигољубац, написала је на свом блогу утиске о прочитаној "Крилатој причи". Још једном јој се од срца захваљујем, а заинтересованима остављам линк ка објављеном чланку, као и Сузином блогу.

"Крилата прича" - причалица Јелена Јергић

Гром

Возећи се кроз алеју ка замку у којем је имао лабораторију, научник је стално загледао у небо на ком су се ваљали црни облаци. Наједном, севну муња, алеја задрхта од грмљавине и треска грома негде у даљини. Уплашени научник скочи са кочије, те леже у канал покривши се кишном пелерином.

Кочијаш заустави кочију и рече:

- Господине, немојте се бојати, па то само грми!

На то му научник одговори:

- Благо теби када не знаш шта је гром.

Уз ову причу, коју је ученицима испричао професор електро-технике, одлично се, као наравоученије, надовезује чланак протојереја Андреја Ткачова:

Правилне речи

Христина размишља

слика са интернета

Да не поверујеш!

Јуче ми моја ћерка Христина, која има пет година, каже:

- Тата, ја знам како почињу ратови.

Питам је:

- Како?

Она ми одговори:

- Каубоји шапну Турцима, Немцима и другима да буде рат. И буде рат.

Затим гледа у мене чекајући да потврдим или негирам њене тврдње.

- Тако је - рекох, зачуђен њеним открићем.

Ово Христинино казивање добих неки дан од њеног оца са чијим допуштењем га и објављујем.

Са своје стране могу само да се по ко зна који пут сложим са Хансом Кристијаном Андерсеном, који у бајци „Царево ново одело“, кроз уста детета, објављује велику истину, то јест да су дечја чула чистија од чула одраслих у већини.

С тим у вези, а на тему рата и тога како се деца носе са њим, предлажем да погледате филм мексичког режисера „Панов лавиринт“, који је био номинован за Оскара, али га неоправдано није добио. Но, оно што је добро не потребује увек судијске ловорике.

Слободан Каназир

На овогодишњем 16. Крајишком ликовном салону, који се одржава у Музеју железнице, представљен је и рад Слободана Каназира „Стари улар за нове магарце“.

Јерусалим у Новој Пазови

(слика са интернета)

Наш часни отац, протојереј –ставрофор, Миле Јокић, често, у покушају да нас, паству своју тврдоврату, приведе Цркви, а опет пун љубави према својој деци ненавиклој на редовно долажење на богослужења, посебно на свету Литургију, има обичај да каже: „Дођите и видите: почните да долазите редовно на богослужења, само једну недељу, само један месец, направите експеримент са собом, пратите Цркву, слушајте је, па ћете видети да ли има разлике у вашем животу, да ли се нешто променило на боље у односу на дане када нисте долазили у храм Господњи.”

Нама, из света у коме се подразумева да правила, закони и обичаји важе у сваком, па и најмањем сегменту живота и око којих никад не постављамо питања, него их прихватамо здраво-за готово, могло би се чинити логичним да се дисциплинован однос према богослужењима подразумева и у духовном животу. Међутим, интересантно је да у области духовног, а посебно црквеног живота, себи дајемо за право да се односимо опуштено, ноншалантно, чак и размажено. Стајати неколико сати у реду да би се купила карта за неки концерт или утакмицу, стајање у реду у чекаоницама докторских ординација, чекање да се купи неки производ на акцијском снижењу, чекање у градском превозу, никоме не представља посебан проблем, јер се „тако мора“, док кад треба одстајати сат и по-два на светом богослужењу, клецају ноге, крцка кичма, презнојавамо се или смрзавамо, зависно од временских прилика, мука нам је, боли нас глава и баш као за инат, отвори се апетит, а о нервози да не говоримо. Руку на срце, било је у нашем животу много чекања, редова, стајања и замора, па ипак смо преживели и дочекали циљ својих напора, било да је то жуђена карта, лекарска помоћ, повољно купљен производ или жељено аутобуско одредиште. Због тога овај вапијући савет нашег доброг проте који своје непослушно стадо жели да уведе под сигуран кров Цркве вреди послушати, како он каже, „макар покушати, пробе ради“. И заиста, шта се може изгубити? А добитак је несумњиво велики: спасење душе и окус вечног мира и радости још за живота.

Они који су послушали овај савет, укључили су се у тај спасоносни „експеримент“, односно, како га је лепо дефинисао јеромонах Клеопа у својој беседи приликом свете Тајне Јелеосвећења у Храму Свете Петке у Новој Пазови, на Велику Среду, рекавши да: „Бити хришћанин значи бити путник, путовати за Господом, за Црквом.“ Дакле, они који су кренули за Господом у току овог Васкршњег поста, видели су и уверили се да је силан Господ у делима својим, да се из дана у дан крајолик којим смо путовали на овом духовном путовању мењао, превирући у нама непојмиве дубине и нијансе бескрајне милости и љубави Божије, смерности и трпељивости нашег Господа, уздрмавајући темеље нашег бића како бисмо, ганути толиком немерљивом, неописаном и неизрецивом љубављу Његовом заридали у покајању, немајући шта да кажемо, јер све је Он и рекао и урадио.

И тако, допутовавши и до Страсне седмице, поново саучествујући у свим оним важним и преважним догађајима последњих дана Христовог живота на земљи, тужна јер се васкршње путовање приближава крају, мада не и путовање каравана Господњег, себи признајем, у најдубљем кутку срца, да нисам боља  ни за једну-једину мрвицу него што сам била, него да је све добро у мени од Господа мога. У том неком премишљању, стиже вест да ће Благодатни огањ из Јерусалима бити донет у Србију, у Храм Светог Саве на Врачару. Чуђење, трепет, радост... и онда талас питања, истовремено, да запљусне дежурну рационалну свест: како стићи, како ускладити време, да ли ићи возом, колима... слика гужве... а срце дамарима куца: „Занео си ме љубавном чежњом Христе...“, дрхтећи као срце оне која је чула да ће њен вољени изненада допутовати у град близу њеног. Ишчитавам вест неколико пута, премотавам сећање на одгледани снимак силаска Благодатног огња и оно упечатљиво, прелепо лице младе монахиње која га, тамо, у Јерусалиму, хиљаде километара одавде, у некој од прошлих година, приноси свом насмејаном лицу - плавичасту светлост ватре на врху која не пече, умивајући се њоме, блажено несвесна чудесности тог призора пред којим се укидају природни закони. А за њом следи и сећање на причу о ходочаснику који је, не могавши да приђе од масе света која је окруживала Патријарха Јерусалимског, да упали своју свећу Благодатним огњем, заплакао и чудом, боље рећи чудесном љубављу Свевидећег Господа, Благодатни огањ је севнуо од свећица у Патријарховим рукама, прескочио хиљаде глава ходочасника и дотакао се баш његове свеће, обрадовавши управо њега, лично, усамљеног и тужног, свесног своје немоћи чак и да приђе благодати, обрадовавши га неисказаном срећом, исто као што је у оне дане обрадовао непокретног болесника у бањи Витезди, који је чекао тридесетосам година, немајући човека да му помогне да уђе у воду кад је анђео заталаса.

И онда, баш као што је севнуо огањ упаливши свећице нечијих молитава, чујемо вест да, веровали или не, Благодатни огањ стиже не само у Храм Светог Саве на Врачару, него и у друге храмове, па и овде, у Нову Пазову! Срце поскочи од радости, али га усхићује и спознаја о узвишеној љубави коју Црква, односно сам Господ, има према својој деци коју љуби подједнако. Само Господ Исус Христос тако ради, Онај исти који је на магарету, „младунчету товарне животиње“, како пише Јеванђелист, ушао у Јерусалим, неизрециво смерни Господ Бог, на тај начин васпитавајући и поучавајући своју децу да се воле међусобно. Он се не појављује као „супер стар“ на једном месту, окупљајући обожаваоце и правећи култно место. Не! То није Његов стил, већ благосиљајући нас Благодатним огњем из светог Јерусалима, благосиља нас све - и оне који су близу и оне далеко чак и у исто време и на исти начин. Слава Теби Господе!

Усхићен том вешћу, јер је понајвише и свестан њеног значаја, наш отац Миле, поред неколико пута поновљене информације на богослужењима о стизању Благодатног огња, већ успева да одштампа плакате, да становништво обавести путем медија, да трчи, да покреће, припрема, ужурбано, наравно, са свештеницима новопазовачким и суседних места, да бисмо ми могли, крајње лежерно и опуштено, не мрднувши ни малим прстом, да дочекамо ту велику Светињу тик пред нашим улазним вратима од кућа. Признајмо, прећи групно улицу на обележеном пешачком прелазу подразумева одговарајуће процедуре и веће ангажовање, а камоли организовање преузимања Светиње од аеродрома до Нове Пазове и предвођење Литије, која због нових околности мења  уобичајену трасу и значајно повећава број људи! Тонући у сан, заслужено, јер, ваља се одморити пре тих поноћних дешавања, не сећам се да ми је прошло кроз главу да ли су наш прота и остали наши оци свештеници стигли ишта да презалогаје, а камоли да одспавају…

А испред Храма Преподобног Сисоја Великог, још пре 23 часа чекам, узбуђена, са свећама  у руци, окружена насмешеним лицима браће и сестара из Цркве, који пристижу, поклон од самог Христа, директно из Јерусалима, убеђена да је већини нас који бауљамо првим корацима по Цркви заједничка жеља да отпутујемо у свети Јерусалим-а ево, Јерусалим стиже код нас! Улица блиста осветљена свим светлима, а време, како се пожелети може! Поређани у два шпалира ишчекујемо пролазак кола у којима се преноси светлост Благога Бога. Свештеник Ђорђе, онако висок, надкриљује огањ брижно, као некада први хришћани што су свето Причешће, у својим рукама, на длановима. Предаје га нашем оцу Милету који га уздигнуто, величанствено, уноси у храм Господњи. Звона  радосно поскакују, лепршају беле одежде свештеника, а онда мушкарци излазе из храма са свећама упаљеним Благодатним огњем, да и ми упалимо наше. Гледам у своје свеће са осећањем да је време стало, да су стали звуци, мириси, боје, да постоји само ово сад што траје, Небо које се спустило на земљу и ми, окупљени - заједнички пламичци свећа стопљени у један пламен који гори а не сагорева.

„Христос Воскресе из мертвих, смертију смерт по прав, и сушчим во гробјех живот даровав!", почиње појање, уста се сама отварају и придружујем се, очарана својим пламеном, а опет пазећи да не изгубим корак са високим приликама отаца и браће који достојанствено узносе песму, заједно са сестрама. Неко осећање узвишености тренутка подиже се у грудима, али и љубави – па то су моји, моја браћа и сестре и оци, предводи нас Пастир Добри! О, Господе! Нека овако предвођени Тобом уђемо у Царство небеско као Мудре девојке у ложницу Младожењину! Каква символика: јасно издвојени, ходајући средином главне улице града, поворка хришћана са свећама у рукама, предвођена Богом, појањем слави победу Васкрслог Господа над смрћу! А свет на тротоарима стоји, неки загледани, а ипак се не примичу, други у колима седе чекајући да опет крену тамо куда су намерили, трећи са тераса, налакћени, посматрају равнодушно, док неколико средњошколаца прекида да се кикоће, фасцинирани призором…

Мање свећице су догореле до уласка у Храм Свете Петке, испред кога стојимо, прикупљајући се. „Помириши како је диван мирис воска, то је свећа из Јерусалима!“, шапуће ми познато лице; нагињем се да помиришем и застајем на пола пута јер почиње громогласни усклик јутрења пред затвореним дверима храма. Много пута понављамо „Христос воскресе...“, као деца која дозивају мајку пред вратима, јављајући јој да су она ту, да су стигла, знајући да их чека. И заиста, Она нас дочекује, Пресвета Мајчица наша Богородица, раширених руку са Христом у наручју. Препознајемо  је по радосном дочеку при уласку у храм и благим, кротким, умирујућим, брижним погледом са фреске. „Ангел вопијаше благодатњеј: чистаја Дјево радујсја! и паки реку: радујсја! твој син воскресе тридневен от гроба, и мертвија воздвигнувиј - људије веселитесја!” И заиста: „Прослави се, прослави се хришћанска Црква, зато што над тобом засија слава Господња: слави сада и весели се! А Ти, Чиста Богородице, радуј се због васкрсења Тобом рођеног.”

У експлозији боја фресака које као да су од упаљених свећа још интензивније, од цвећа, шарено офарбаних јаја, одеће хришћана који су напунили цркву, од блиставих одежди свештеника, од свег тог појања и крстоликог опхода испред Олтара, стапам се као честица Једног, Недокучивог, знајући да у овој васкршњој радости Цркве учествује све створено, сав видљиви и невидљиви свет. Мора тако да буде, јер како би другачије - дошао је Васкрсли Господ наш да нас обрадује и дарује Собом док још пловимо реком времена, пре него што дође други пут, исто овако изненада и неочекивано као што је стигао Његов благословени огањ. Да ли ћемо га и тада дочекати спремни?

Благодарим сестри у Христу са чијом дозволом објављујем овај текст.

Ћути

 

Глас монахиње

Драгана Мирковић - Молитва

Исповест

Волела бих да моје искуство неком, барем једном човеку, буде упозорење: да не лута у својим тражењима Бога на небезбедним местима!

Потичем из породице интелектуалаца и веру нисам добила уз васпитање и образовање.

Пред крај студија, знало се да ћу ићи у Италију, и из побуде: да не одем некрштена у бели свет, крштавам се ’95. Убрзо се исељавам.

Почиње нов живот, радим, стичем нове пријатеље.

После неколико година - било је лето, сезона одмора - на столу код познанице нађем часопис о активностима једног будистичког „института“ (тако се декларишу) у Тоскани. Допадне се то мени, веома. Познаница ми исприча причу о медитацији, о стањима ума, о мирном уму који се огледа...

Седнемо да медитирамо, објасни ми како се дише и – заустави се мени ум. О дивоте, о смирења, о среће - Тибет је диван!

„Ево баш за пар дана има семинар, иницијација на Калачакра-у, имају castello у коме је и gompa...“

За пар дана сам се обрела тамо, велика гужва - долази уважени Лама XY који је на Калачакра-у иницирао Далај Ламу лично, кад је био мали...

Уклапам се као домаћа, тих неколико дана, у друштво које интензивно медитира.

Лама седи на узвишењу, ми седимо доле, он води, ми понављамо, он пева и прича, ми слушамо (око 150 људи у једној просторији) па понављамо, заставице лепршају, приносе се тоне миришљавих штапића, медитира се сатима.

„Све је дивно, сви су весели, ето овај исток - све то тако лепршаво, а ми западњаци како смо напорни и не умемо...“

Кључног дана, седећи у медитацији, кроз мене је дословце прошла нека велика кугла, право кроз стомак. Енергетска, каква год, заиста не умем да опишем „то“.

Увече добијамо неку траву, стављамо је под јастук - важан је тај сан: тад се разоткривају карма задаци и дхарма могућности.

Вриштим и будим цео институт - сањам мајку коју за руку уводим у гроб њеног оца, а поред стоји мој брат, мали је и игра се - врти велики точак.

Следећег дана добијам плаву иницијатичку врпцу за око врата, са лобањицом од кости („диииивно“), купујем књига колико могу да однесем са собом (све тибетанска философија, све преведено на италијански, на квалитетном папиру) и практикум (врста молитвеника) где је тибетански написан латиницом, да и сваки писмен не-тибетанац може да чита.

Много материјала, за обраћање Буди, овом конкретно, за „мој случај“, и Калачакра-у - све сам спаковала и донела кући.

Са полице у кући у којој живим, у шаке ми одмах пада нови изазов - књига „Тао у физици“, у којој аутор, Fritjof Capra, објашњава да је све Божије дисање, па се силази у атоме и субатомске партичеле, где све пуца од енергије и великих умова модерне физике и постулата и тумачења разних религија, које – заправо, а како аутор доказује, говоре - једно те исто! Ово ме додатно надахњује. Мозак ми пуца од нових сазнања, „буја живот на све стране“.

Убрзо потом примам Реики иницијацију. Затим се упуштам у групну медитацију са дружином из „египатске школе“ (интензивни „курс“ отварања „трећег ока“, са све „свештеницом“ која даје инструкције – и то дупли „течај“). Почињем да живим сама, читам тибетанске књиге, таоисте, „као свакодневно штиво“, а онда ме фасцинира Зен.

Ту се не заустављам, налазим још погоднију ствар – Nichiren будизам. Веома брзо учим Сутру Лотосовог цвета, напамет је „рецитујем“ на старојапанском, испред Dai Gohonzon-a - што сама, што у групи. То постаје моја редовна духовна „пракса“, ујутру и увече.

Читам и самурајска штива, мој учитељ Аикидо-а ми се допада јер говори о мистичном Аикидо-у...

Пословно, најбољу сарадњу остварујем са колегом, који је уједно уважени члан ондашње антропософске заједнице, а преко кога сам добила прегршт информација и пуно дела R. Steiner-a. Уследило је проучавање дела мадаме Блавацки, а стигла сам и до Gurdjieff –a.

Моја библиотека - се пунила; моја глава, душа и тело - су се тровали.

У медитацији ми се једном лично указала нека задата тибетанска „богиња“, у светлости тачно боје како треба. „О, како је све ово добро…“. Чула сам и свенебеску музику, својим ушима. Данима ме прати мирис брескве – „све је то баш лепо“ - тако сам мислила.

Уредно сам консултовала и Ching и, наравно, веровала да „у том хороскопу, има нешто…“.

У свим овим истраживањима и доживљавањима пролази ми пет година.

Но, ситуација са послом се компликује и распада ми се вишегодишња емотивна веза.
У то време, у књижари у близини, налазим „Мистични Тибет“ – А4 формат, дебела књига, са пуно илустрација.

Ту први пут видим жене које су себи одсекле брадавице, чудне неке маске које ми не делују пријатељски, људе којима, у ритуалима, други секу кожу тестерама, собичке по тибетанским недођијама, пуно избразданих лица и - први пут се загледам у њихове очи.

У тим очима угледам бездану празнину и почињем да схватам да тај свет није само пријатељски и светао, и да то није само свет који слави квалитете ума...

Убрзо сазнајем и да је Хитлер имао везе са одређеним тибетанским монасима, који су, после ослобађања Берлина, проналажени у бункерима (видела сам фотографије).

Сазнајем и да је Хитлер све време рата био са Gurdjieff-ом у радио вези...

Рађа ми се осећај да нешто у мом духовном путу не штима и почиње да ме обузима језа.
„Коме се ја молим, кад изговарам све оне речи старојапанске… Шта ја изговарам?... Па ја само рецитујем и верујем „учитељу“, а немам ни тачан превод свега… Какве су оно слике, какве су оно тортуре, како сад Хитлер, …?“ Почиње да ми се рађа сумња.

Добијам потребу да одређене књиге бацим. Правим некакву моју „магијску заштиту“, узимам велике црне кесе и почињем да цепам.

Крећем од „Мистичног Тибета“, па таоизма… и исцепам отприлике метар којекакве езотерије.

Том приликом примећујем да из кеса са књигама исцепаним у парчиће излази смрад - какав никад до тада нисам осетила! Не смрад леша, него нешто много горе, чега на земљи, једноставно, нема.

У томе пролази два дана и три ноћи.

За то време не спавам, никоме се не јављам на телефон, па је мој добар пријатељ свратио, забринут, а ненајављен, да ме обиђе.

Затекао ме са попаљеним свећама, у замраченом стану, како причам чудне ствари, цепам књиге и бацам „одређене“ предмете...

Отишао је и вратио се са мојим лекаром, који одлучује да ме смести - на психијатрију.
Добијам ињекцију, уз опирање, и будим се сутрадан, на психијатријском одељењу града X на северу Италије.

У међувремену, пријатељи сазнају све, а од њих и мој отац. Он срећом говори италијански, тако да се, у четири ока, договара са начелником да изађем из болнице након што ми се пружи нужна помоћ. Затим одлази до мог стана и пакује све моје ствари.

Враћам се кући.

Доносим отприлике онолико књига, колико сам бацила. „Остале су оне изабране, где је Светло“ - тако сам мислила.

Италијански психијатар ми није дао никакву терапију, препушта све еминентном колеги у мојој домовини, који све то процењује као испад и, снимивши ми главу (колико се сећам мерио ми је некакве фреквенције), закључује да је „механички“ све у реду и како са неуролептиком, за кратко време, могу доста ствари да решим и објасним себи...

Одлучујем да не пијем таблете.

Почињем да радим. И да срећем нове људе. Одлазим на једну хиндуистичку групну медитацију, упознајем једну реики „учитељицу“, аикидо је код куће мање „мистичан“, но све у свему – настављам у сличном маниру „учења и духовног узрастања“.

Прве зиме после тих дешавања, добијам повишену телесну температуру. Са малим паузама, у више наврата, веома често и дуго сам имала 37.2 - 37.4˚Ц. Идем на лекарска испитивања, али нико не зна шта је узрок. Овакво стање траје годину ипо дана. Идем од ординације до ординације, константно сам уморна и отаљавам све обавезе - радим са пола снаге.

У време Васкрса, улазим у Цркву и срећем монаха, Грка, који ми је даје иконицу Св. Серафима Саровског, и каже да се распитам о житију.

Од тад, заправо, почиње ход у другом правцу. И док ово пишем, осећам велику захвалност и љубав према том човеку. Мислим – вероватно се тада помолио за мене и хвала му.

Следи цепање остатка моје езотеријске библиотеке, спонтано, и убрзо.

Док цепам књиге, исти смрад, као и прошли пут, избија из црних кеса. Само што овог пута тај смрад, јутро после, осећа и моја мајка. Она је сведок да тај смрад није предмет моје халуцинације и помаже ми да однесем остатке тих књига до контејнера.

Недуго потом одлазим у парохијску цркву мојих родитеља и обраћам се пароху. У разговору, долазимо до моје исповести. Добијем савет да читам Нови завет, Псалме, уз строго и дуго правило (сад знам, није било другог начина да ми буде боље).

Селим се у свој стан, спремам моју прву исповест.

Са интернета добијам све информације. Сећам се да сам мислила: „Свашта знам, глупости из белог света, а о својој вери – не знам ништа…“.

Док читам и куцам, коче ми се прсти. Док путујем превозом, многи људи ми личе на демоне. Имам појачано чуло мириса, а онај смрад осећам где год да мрднем.

Кадим стан, молим се како ми је речено, борим се са прстима и умом (у глави као да ми је катран, не могу да мислим и формулишем текст – тога се одлично сећам) и пишем – знам да МОРАМ да се сетим свих својих корака по „духовним школама“.

10 куцаних страна текста је отац Д. стрпљиво слушао, док сам читала покривена епитрахиљем. Само је за ону „куглу“ из гомпа-е рекао: „Кугла, а?“. И наставио да слуша.
Прочитао је разрешну молитву, изашао из исповедаонице, стао на врата цркве и дубоко уздахнуо.

Гледала сам га с леђа, људину од два метра - сав се стресао, а његов уздах сам чула са 5 метара раздаљине.

Хвала му за тачну епитимију, за мудар савет у три реченице, хвала му за прву Причест. А он би ме сад исправио, и рекао – Слава и хвала Господу Богу!

Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.

Нисам знала да се, лутајући кроз иницијације и читајући свашта, као крштена, заправо – одричем Христа. И зарадила сам озбиљне духовне и физичке последице.

Последице су, уз савете оца Д., редовно правило и посећивање Богослужења – после око 4 месеца, нестале. Моја телесна температура је постала нормална, а људи ми нису личили на демоне. Престала сам да осећам онај смрад.

Сматрам да је то био греховни смрад. Најгори. Имала сам заслугу да га осетим, нешто неописиво и неподношљиво.

Није узалуд саветовано: „Јеретичке књиге - НЕ читати“.

Нисам са оцем Д. више говорила на ову тему. Он ужива да ме сретне здраву, веселу и запослену. Зна да ме погледа и ведро каже: „Добро си, да!“.

А ја немам потребу да га питам: „Шта је, оче, оно све било?“ Било, и Хвала и Слава Богу – прошло.

Од тада је прошло око 7 година.

Што се мојих духовних „истраживања“ тиче, на сва питања - одговоре сам нашла у православној вери. То је сигуран духовни оквир у коме имам све што ми треба.

За потребе овог писања прелистала сам неке интернет странице, и погледала поједине снимке. Раније, у то бих веровала, а сад ми је, признајем, било сувишно и досадно.

Да се вратимо на породицу. Мој прадеда је био ректор богословије, прабабина лоза – познати иконописци...

Онда је дошао комунизам, убијени су неки људи и мој отац, као дете, није смео да иде у Цркву.

Више се није говорило о вери… Било је такво време, Чак су се и богослови одрицали...

Ипак је то било време пентаграма.

Да Бог сачува. Амин.

Благодарно захвална сестри у Христу на допуштењу да њену исповест објавим на блогу са надом да ће и другима бити на духовну корист и спасење душе. Амин. Боже дај.

Пахуља

свет се разоткрива као цвет у зору
као јутарња роса подиже се поглед
бистар
дишеш лагано као јутарњи ветар
слушаш речи које шећу простором
мисли, жеље, планове
све оне велике и недостижне ствари
које су лепе само у причама
и које нас држе живима
које нам бистре поглед
да видимо даље од ока
снажније од срца
како се речи шире
и мириси зоре пролазе
срце постаје све веће и веће
све топлије и топлије
одвећ загледано у стрепњу
кад зна, да сваки одлазак је уједно и долазак
рекох себи снажнија си од стене
и нежнија од пахуље памука
течеш као вода
нестајеш као пара
и појављујеш се као лед
пахуља
речи су се повукле као магла
цвеће и јутарња роса
открила си себе
свет један цео
у једном бићу
тако си близу
сваким дахом све ближа
као сунце сијаш
као месец обучена
негде
у свем овом неразумевању
негде
у свем овом ратоборном времену
негде…
постојимо и ми
склупчани поред нечијих ногу

Шуки инспирисан @причалица

Поклон

„Dragon Studio“ представља: Руке

Ових дана смо Шуки и ја били ангажовани на видео пројекту. Мој део се односио на звоцање, а све остало потписује Шуки. А сада вашој пажњи представљамо његов „Dragon Studio“ и видео у његовој продукцији. Пријатно гледање!

Најдражој Домаћици

Прошетала сам улицама блога, што овде, што у комшилуку, свим оним местима где си оставила траг а где се ових дана зауставила туга и недостајање. Са свима сам се исплакала, негде и реч утехе оставила, и сад се вратих кући.

Данас, на Побусани понедељак, твоје земно тело је посејано да васкрсне духовно. Сад већ ходаш рајском баштом и ја замолих све моје да те пресретну заједно са твојима, драга Недо. У ових 40 дана моје ће молитве, дао Бог, бити са свима вама. Јер вама је то сада једино потребно. А наше дружење и љубав, вашим одласком, не престаје. Напротив, сада смо још ближи. Ви сте отишли, да бисмо и ми могли одрасти, и сазрети, и на делу показати све оно што смо од вас имали да научимо.

Знамо да је и највећи на земљи мањи од најмањег у Царству Небеском. Нека би дао Господ да се и ми, у своје време, нађемо макар и код ваших ногу.

Хвала Богу на твојој варјачи, Најдража Домаћице, која је давала меру не само твоме кувању, већ и свакој речи, било да смо јој били послушни или се о неку оглушисмо.

Со Свјатими упокој, Христе души раб Твојих,

идјеже њест бољезан, ни печал, ни воздиханије,

но жизањ бесконечнаја.

Са свима упокојеним нека и теби, Недо, Бог душу прости и подари Царство Небесно.

Вечан ти помен.

Кумовима, породици, родбини и пријатељима најискреније саучешће.

Дечји осмех

 

Наши мали огласи

ОГЛАС МАЈЕ ПАВЛОВИЋ

Купујем куцу врло хитно,
колико кошта није битно.
Примам на поклон ако неко нуди,
а после ће мама да ми суди.
Љубав јој нудим, нежност и топлину,
шетаћу је по цео дан, то је мој сан.

Преузето са сајта: Одељење учитељице Ане