[ Бисерје са нет-а... ] 31 Мај, 2012 18:53

 

 

 

 

Један орао је, силом прилика, допао у руке неког окрутног младића. Младић, ухвативши краља свих птица, стави му на ногу тешки ланац. Поносна птица је настојала да га се ослободи. Борила се свом снагом својих крила. Данима и ноћима је померала свој ланац. Након неког времена, услед многих удараца, једна карика се сломила. Али заробљени орао то није уочио... Уморан од многих покушаја престао је да помера ланце.

Ах! Каква штета! Бар да се нашао неко и рекао му да се карика поломила и да би са свега једним, последњим ударцем, био слободан да полети у небеско плаветнило.

 

И ти си, брате мој, заробљен ланцима греха, свезан за ову земљу. Орао си, који је створен да лети високо. Зашто си још увек роб греха? Христос је дошао и сломио карику твога ропства. Замахни крилима своје душе и бићеш слободан. Христос је сломио твоје ланце. Зашто остајеш и даље заробљен? „Ево сад је време најбоље, ево сад је дан спасења“. (2.Кор.6;2)

 

Са грчког превела А. М.

 

 

 

[ Доколичарење ] 30 Мај, 2012 17:37
 
 
 
 
 
 
 
 
[ Доколичарење ] 28 Мај, 2012 17:04
 
 
 
 
 
 
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 27 Мај, 2012 13:58

игурно си читао у старогрчкој митологији о Орфеју: када се, заједно са својим морнарима, приближио острву Сирена, да не би подлегли њиховој очаравајућој музици и тако заувек остали заробљени, чега се Орфеј досетио? Он сам је почео да свира музику коју је научио од Муза. И била је то музика далеко мелодичнија од оне коју су свирале сирене. Тако су успели да прођу и да избегну њихову замку.

Дете моје, колико подмуклих замки се поставља на твој пут! Њихов једини циљ је да те заробе у њих. Да ти униште снове и стремљења, карактер и будућност. Па још са каквом их вештином постављају! Са маестралном извештаченошћу приказују грех угодним, свирајући по нотама неке опојне музике, а све то да не би чуо речи нас који те истински волимо:

Буди опрезан и не упадај у постављене замке.

Мудрије је спречити, него лечити.

 

 

 

Постоји начин да се супротставиш: свирајући музику засновану на Христовим заповестима, која је заиста очаравајућа.

Да, дете моје!

Кад је твоја душа испуњена Божјим присуством,
кад су твоји идеали и циљеви постављени на највише врхове,

кад глад и жеђ твог младалачког срца заситиш у чистим изворима Речи Божије,

кад сваки дан започнеш у расположењу да начиниш у себи и око себе један свет препун љубави, врлине и истине.

Тад снага музике, која долази из света греха, неће моћи да те превари, јер ћеш ти певати своју песму, начињену од складних звукова неба.

Колико је само сирена на твоме путу!

Сваки дан оне те пресрећу са својом музиком: песмом о лаком богаћењу, песмом о слатком животу, песмом о потпуној слободи, песмом о непотребности саосећања.

Ако је твој сан да ти живот буде успешан, затвори своје уши за ту музику која спутава и поробљава и пусти да се твоја душа испуни хармонијом љубави Христове.

Христова љубав даје радост, снагу и надахнуће. Само тако ће твој живот постати и у делу и у речи једна прелепа песма стваралаштва, борбености и врлине.

И немој заборавити да ће иста, својим слатким звуком, призвати и друге у близину Онога Који је извор истинског живота.

Такав начин живота приличи младости, дете моје.

И једини је.

 

Превод са грчког А. М.

 

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 23 Мај, 2012 20:15
 
 
 
Надовезујући се на песму "Срби" (Никите Станескуа) са Виолетиног блога, а тамо у коментару пише и зашто.
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 21 Мај, 2012 19:01

 

 

Магарац је ишао путем, кад наједном поче да пада киша. Велике капи добошаху по његовим леђима. “То боли”, помисли магарац. И сакри се под кишобран. Капи удараху по кишобрану, те магарац помисли: “Сада повређују кишобран.” И заједно са кишобраном уђе у кућу. И чу како капи кише падају по крову. Сада је кућа повређена. Ту се магарац попе на кров и закрили кућу.

- Шта то радиш, магарче? – упита га медвед. – Зар те не боли?

Магарац одговори:

- Некога увек мора да боли. Но ја сам јачи и од кишобрана и од куће. Зато онога ко је јачи мора и да боли…

 

 

 

[ Доколичарење ] 20 Мај, 2012 00:08
 
 
 
 
 
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 18 Мај, 2012 17:27

 

 

 

 

„Најмузикалнија глава 19. века”, како је Вагнер називао Јохана Штрауса Млађег, с оркестром којим је дириговао, кренула је 1847. године на велику турнеју која га је, преко Новог Сада, Земуна и Београда, водила у Румунију и Русију и утврдила му славу једног од највећих светских уметника.

Штраус је у Београду извео и композиције „Александрова четворка” (кадрил посвећен кнезу Александру Карађорђевићу), „Словенску спеванију” и „Србски марш”. После концерта, у „Србским новинама” од 10. октобра 1847, појавио се текст: „Ком Србину неће срце од милине заиграти кад чује песме, које наше просте сељанке певају, художествено изведене, којима се сада први синови у Европи славе?”

Остаје упамћено да је Штраус цео концерт дириговао обучен у србску народну ношњу коју му је, за ту прилику, извезла супруга домаћина код ког је становао. Поводом његовог „Србског кадрила” посвећеног „младим Србкињама”, Аристид Николић (1820-1874) испеваће оду захвалности: „Хвала т’ Немче што виспреним умом / Србске песме у музику слажеш / Изводећи игре благородне / Беч се с њима а и даљни Париз / Наслаждава на пиру весели / Јошт кад б’ реко одкуд ти та мисо?”

Јохан Штраус Млађи, на врхунцу славе, написао је србску оперету „Јабука” и њоме на најсвечанији начин у Бечу обележио педесет година уметничког рада, 12. октобра 1894. године.

Штраус у једном писму каже: „У ‘Јабуци’ користим истинске србске народне мотиве” (Штраус мисли на „Србске народне песме” Корнелија Станковића, штампане у Бечу 1859.) Та оперета у којој се бесмртни творац тог жанра бави нашим људима и обичајима, код нас до јануара 2007. године никада није изведена. После толиких година, напокон је доживела премијеру 13. јануара 2007. у Новом Саду, на стошездесетогодишњицу гостовања Штрауса у „србској Атини”.

У оперети Јабука (1894.), радња се одиграва у јужној Угарској, у србским крајевима како стоји у либрету, и описује народне обичаје Срба и прати двојицу племића, Мирка и Васу из Градинца.

 

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 17 Мај, 2012 17:25

 

 

 

 

Када је једне вечери професор Јанис Хаџиниколау присуствовао Вечерњој служби у полумрачној руској цркви у Монтреалу, пажњу му је привукла једна силуета која се разликовала од осталих. Био је то средњовјечни индијанац чија је коса, везана у реп, досезала до појаса.

Након службе професор није могао да одоли, пришао је незнанцу и представио се.

- „Владимир“, одговорио је незнанац.

- „Ја сам Грк“, а ви?

- „И ја сам“, одговорио је.

- „Говорите ли грчки?“, упитао је запрепаштени професор.

Услиједило је неколико тренутака тишине, а онда је индијанац на грчком цитирао први стих Јовановог Јеванђеља: „У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога и Логос бјеше Бог“. Професор је остао без ријечи, а онда је његов саговорник прснуо у смијех: „Ја сам индијанац“, рекао је, „али некако, осјећам се и као Рус и као Грк и као Србин и Румун, јер… ја сам православан“.

 

 

Ратник

 

„У његовом оку појавио се бљесак“, присјећа се професор, „као и у мом срцу…“. Тако се професор Хаџиниколау упознао са Владимиром. Из његове приче сазнајемо да је Владимир, или Франк Натаве, како је био познат свом народу, рођен у Индијанском резервату Когнавага надомак Монтреала. Резерват је подигнут 1600. године и данас броји 5000 индијанаца из три племена, од којих су већина, као што је то био и Владимир, из племена Мохавк.

 

 

Индијанци из племена Мохавк

 

„Наше село је“, причао је Владимир професору, „као и остали индијански резервати, у 18. вијеку у суштини претворено у римокатолички протекторат. Католички мисионари су на све могуће начине покушавали да обрате цијелу нашу заједницу. Не љубављу, него омчом око врата. Газили су нашу вјековну традицију и искориштавали нас за своје циљеве. Ја сам се до своје 32. године држао утабане стазе. Као што је моја мајка, која је била једна од старица у племену, говорила “Дању римокатолик за очи свијета, а ноћу индијанац за очи душе“. Али када сам напунио 32 године нисам више могао трпјети то спутавање, ту омчу око врата, и побунио сам се на свој начин. Почео сам да истражујем наше корјене, учим наше језике, студирао сам на универзитету бијелих људи, што је за индијанца моје генерације било веома неуобичајено. Годинама су ме водили као путујећег предавача упоредне лингвистике. Често сам био кловн у њиховим академским играма, за њих сам био ријетка, егзотична врста. Упоређивао сам наше ријечи са француским и енглеским еквивалентима, наше навике са њиховим. Понекад сам, ипак, осјећао да ме посматрају као што археолози посматрају фосиле.

Моја стаза до Православља била је, како ми кажемо, “тајна стаза“. Догодило се то кроз лингвистику, предмет који ме увијек интересовао. Учећи лингвистику био сам импресиониран када сам прочитао житије светих Кирила и Методија, који су познати и као Апостоли Словена. Посебно ме заинтересовало ћирилично писмо и словенски језик. Питао сам професора гдје бих могао чути како се говори словенски. Он је предложио да посјетим неку руску цркву. Позвао сам једну од њих, и пријатељски глас ме обавијестио да Вечерња служба почиње у 7 сати увече, а Литургија у 10 ујутро. Упитао сам да ли могу да присуствујем и одговорио је да наравно да могу. Тако, скупио сам храброст и отишао у суботу вече. На тој Вечерњој служби у цркви светих апостола Петра и Павла искусио сам нешто што никада раније нисам. Посматрао сам иконе, слушао појање, гледао људе како се клањају, мирис тамјана је испуњавао ваздух, све то ми је говорило да сам пронашао “тајну стазу“.

Нећете вјеровати, али с времена на вријеме, уочавам паралеле између индијанске и православне традиције. Негдје унутра, ово откриће испуњава мој индијански етос и допуњује га. У почетку сам се осјећао као на облацима. На првој Литургији упитао сам да ли могу да останем и после отпуста оглашених и рекли су да могу. И тако, сјео сам, као индијански пас! Од тада, почео сам чешће да долазим у цркву. У почетку само недељом, онда и суботом, затим и радним данима, кад год је био неки празник. Након неког времена примјетио сам да се после вечерње обавља исповјест. Стао сам у ред, али су ми рекли „Ти не можеш, ниси православан. Ово је Света Тајна“.

„Али цијели наш живот је Света Тајна“, рекао сам.

Онда сам мало размислио и упитао: „Како могу да постанем православан?“.

Предложили су да поразговарам са свештеником.

Недуго затим, донио сам одлуку да постанем православан. На дан када је то требало да се деси, снијежна олуја ми није дозволила да изађем из села. Одложено је за празник Ваведења Пресвете Богородице. И тако је и било… Добио сам име Владимир.

Много касније, сјећајући се свог пријема у Православну Цркву, из сјећања ми је изронила импозантна фигура српског свештеника који је посјетио наше село када сам био мали. Његова појава и његово опхођење оставили су дубок утисак на мене. Сјећам се како је моја мајка коментарисала: “Ево једнога који од своје истине не прави пропаганду“.

Мом народу су досадили мисионари. Годинама долазе, углавном не да би давали, него да би узимали… Никад нису показивали интересовање за оно што ми имамо.

Али тај Србин је био другачији. Он је једини нешто дао, својим присуством… а од нас није узео ништа, осим нашег срца.”

Када се професор Хаџиниколау, након извјесног времена, поново срео са Владимиром, било је то у његовом селу. Договорено је да се нађу у радио станици у којој је Владимир већ годинама радио. Затекао га је са слушалицама на ушима како чита јутарње молитве на свим индијанским језицима, затим на француском и енглеском. Наравно, слушаоци нису могли да виде како се Владимир крсти на православан начин.

Владимир Натаве је био поглавица свог племена, био је духовни вођа. Он је сахрањивао и вјенчавао, био им је нека врста свештеника. Увече, сјео би прекрштених ногу слушајући проблеме свог народа и давао им савјете. Био је пјесник и преводилац, био је и философ. Знао је њихове проблеме боље него било ко, а знао је и строге племенске законе. Они који порекну предачка начела и постану хришћани могу да остану у селу, али не и да врше било коју функцију. Нико у селу, до његовог упокојења, није знао да је њихов поглавица православни хришћанин. А Владимир, који је за њих био Френк, је радио са њима, за њих, стално страхујући да ће сазнати.

„Кад год бих га видио обученог у стихар и са свијећом у руци“, прича професор Хаџиниколау, „како испред епископа и свештеника излази из олтара малене цркве Знамења Пресвете Богородице, нисам могао да се не запитам какво је то срце у том индијанском вуку који је стално понављао “Бог зна“. А он је непрестано правио поклоне, молећи Господа да га просвети да води свој народ кроз буре и искушења и да му да снаге да до краја понесе свој тешки терет.”

„Једног јутра“, наставља професор, „јављено ми је да се Владимир упокојио у свом селу. Питање које ми се наметнуло било је: Ко ће га сахранити, шта ће бити с њим?”

Испоставило се да је Владимир оставио детаљно писано упутство да буде сахрањен по индијанским обичајима, али и да га православни свештеник опоје. Наравно, индијанци нису имали појма шта је то православни свештеник, али Владимир је оставио неколико бројева телефона. Позван је свештеник и ту у сред индијанског села одслужено је опело над тијелом уснулог слуге Божијег Владимира.

Нажалост, професор није могао да присуствује сахрани. Два дана после, у селу је читан Владимиров тестамент у коме је наведено коме ће шта припасти од његове имовине. Владимир је имао 75 година, имао је дјецу, унуке и праунуке, и сваком члану породице оставио је понешто.

Након неколико дана професор је добио пакет. У њему је била књига – Света Литургија на грчком и енглеском језику, коју је прије много година поклонио Владимиру. Унутра је била посвета: Јанију, а испод на грчком – док се поново не сретнемо.

Кад је даље окренуо страну, професор је остао без текста; изнад сваког реда, руком је био исписан превод. Владимир је цијелу Литургију светог Јована Златоустог превео на Мохавк језик. „Ако Бог да“, каже професор, „једног дана овај превод биће објављен“.

 

Преузето

О канадском геноциду:

Линк 1

Линк 2

 

 

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 16 Мај, 2012 17:47

Света Литургија и Причешће србске војске 

Света Литургија и Причешће србске војске

 

Енглески новинар о србској војсци

 

Да ли се Христос икад насмејао? И

Да ли се Христос чему год зачудио?

(Одломак из текста)

 

У време Првог светскога рата један енглески књижевник и новинар обишао је савезничке фронтове, па је био и на србском фронту баш о Васкрсу.

Оно слободне војске што је било, постројило се у парадни строј на дан Христова Васкрсења, и србски Владар изашао је, окружен официрима, пред строј и поздравио је: “Христос васкрсе, јунаци!” На овај поздрав војска громогласно одговори: “Ваистину васкрсе!”

Овај догађај, који је за нас обичан, утицао је на Енглеза силом грома.

„Ја ништа величанственије нисам доживео ни на једном фронту”, говорио је он после на једном предавању у Лондону. “Замислите, да један Владар објављује своме оружаном народу, да је Христос васкрснуо, и да сав тај народ једнодушно одговара потврдно, да је Христос заиста васкрсао! И то се, господо моја, није догодило у некој катедрали или у неком салону, него на пољу смрти, јада и ужаса. И још уз то Владар ван престола и народ ван отаџбине, обоје на крвавој голготи! То је тако нешто узвишено, да се не може језиком изразити. Ја сам се осећао као да присуствујем самом факту Христова Васкрсења у Јерусалиму пре деветнаест векова. Тај народ је непобедив. И немојте се чудити што ћу вам рећи, да сам ја тек тада и на том фронту стекао непоколебљиво уверење, да ће Савезници победити. Победићемо – због силне вере онога маленог народа“.

 

Из сабраних дела Светог Владике Николаја Охридског и Жичког,

књига Х, Химелстир 1983., стр.,58.

 

 

 

 

 

 

[ Пријатељи моји... ] 14 Мај, 2012 21:40

 

 

 

 

Предговор за књигу „ВЕВЕРИЦА МИЦА И ОСТАЛИ ПЕСМУЉЦИ-ПАТУЉЦИ“

Маје Д. Недељковић

Откако су се наши драги Песници, злата вредни, преселили у неке више светове (Чика Јова Змај, Мика Антић, Бранко Ћопић и остали Вечни Дечаци) наша Дечија Поезија остала је да, попут сиротице, чека неку нежну руку која ће да је пригрли и обрадује…

И ето, дочекала је Српска Дечија Поезија руку која је грли, радује, нежно подучава, засмејава, открива светове онаквима какви стварно јесу, а свет је онакав каквим га види дете и најбољи му је друг Дечак-Песник, a у овом случају Песникиња-Девојчица!

Лепо и лако је било расти уз Вечне Дечаке минулих времена, лако је било схватати свет уз њих. Како да дете упозна свет без доброг водича, како да се креће без истинског путоказа? Тешко, скоро немогуће. У мрачној шуми човечанства лако се изгубимо. Али, на нашу радост, сад опет имамо са ким да растемо, има ко да нас опет поведе кроз тајне пределе… Тај наизглед једноставни водич, а драгоцени путоказ, зове се „Веверица Мица и други песмуљци-патуљци“. Дакле, ако неко не зна куда и како даље кроз густу шуму знања и незнања, онда нека следи трагове „Веверице Мице“ и стићи ће до жељеног циља.

На том важном и чудесном путу „веверица Мица и њени мали распевани другари“ воде нас и откривају нам како се то друже пужеви и руже, или жуту тајну једног маслачка и љубомору мачка и сав тај свет који шумори, ромори, жубори, говори… Са „Веверицом Мицом“ се пева и учи, јер за њу су учење и певање синоними. И тако певајући-учећи, откривамо Месеце стражаре у години, који не дају Зими да се меша у послове Пролећа, а ни Пролећу у послове Јесени, а ни Лету да шкраба куда хоће, осим по мору које је његова лична свеска.

После упознавања тих „мудрих појмова одраслог света“ - простора и времена, „Веверица Мица“ нам открива необично-обична бића: пчелицу радилицу, паче које воли колаче, дивне шкољке бисерне, козе као Барбика розе, жирафе са гутљајем кафе… И све то испод дуге, уз таласе што шуме и дрво што се смеје и баца нам у наручје зреле плодове…

Обрадујте своју децу „Веверицом Мицом“! Допустите им да певају, а уједно и уче са њом. Ни мање књиге, ни већег уџбеника! Тако би засигурно о „Веверици Мици“ рекли, да је упознају (а и рећи ће јој - кад тад), Чика Јова, Чика Мика, Чика Бранко и остали Вечни Дечаци. Сложићете се - они знају шта говоре!

Нада Нововић

 

 

 

КО ШТА ВОЛИ...

Море воли да шумори

извор воли да жубори,

киша воли да ромори,

дете воли да говори,

а жабица да жабори.

 

БЛАГО НАМА

Благо нама буба-марама,

баш смо лепе, мале и црвене

и туфнама дивним украшене,

а имамо још и крила

да летимо ми на њима!

 

ПУЖИ, ПУЖИ...

Жуту ружу држи Ружа и на ружи пужа:

„Пужи, пужи пуже преко жуте руже;

пужи, пужи рогове на ружине листове;

пужи, пужи кућицу на ружину латицу!“

Баш се лепо друже пужеви и руже!

 

ПРОЛЕЋНА СЛИКА

Док им благи ветрић пирка

дивно лете три лептирка

плави, бели и црвени

по сунчаној жутој пени,

лете, лете, лете, лете,

па на шарен цветић слете.

 

РУЧКИЋ

„Ал ће слатко да се ручка

овај мед и ова крушка“ –

медведица мама рече,

па нахрани своје мече.

 

РОЗE КОЗЕ

Биле једном једне козе

и то сасвим, сасвим розе.

Реп, брада, длаке, ноге

све им беше боје розе.

И позе им беху розе

и собе им биле розе

и трава им беше розе

и пића им била розе,

а та пића беху бозе

и то бозе сасвим розе.

 

Књигу у електронском издању можете поручити на овом сајту.

Штампано издање могуће је поручити на:

filokalijamarija@yahoo.com

pesmuljcipatuljci@gmail.com

 

 

http://majanedeljkovic.weebly.com 

 

[ Генерална ] 13 Мај, 2012 16:58

 

(The Christian Martyrs Last Prayer by Leon Gerome)

 

 

 

Академик Ј. Лопухин: „С почетком рата у Карабаху московски лекари су почели, из Закавказја, добијати веома сумњиве предлоге. На пример, да набаве срце. Неколико година раније, до скока инфлације, то је коштало 50.000 рубаља.“

С обзиром на то да се рат углавном водио на територији Азербејџана, и да су већина заробљеника и бегунаца - Азербејџанци, информација је у том погледу долазила углавном од једне зараћене стране.

Дакле, бивши заробљеник, М. Мамедов, прича о свом боравку у логору новинару „Криминалне хронике“: „Највише смо се плашили када би некога од нас одвели у болницу на операцију. Такви се никада нису враћали.“

Молим Андреа Пикоа, представника Међународног Црвеног крста у Бакуу, да прокоментарише слична саопштења. Он је опрезан и кратак: „Често немамо приступ ратним заробљеницима и другим категоријама заробљеника. То нам смета да добијемо јасну слику о ситуацији. Могу само да кажем да правила Женевске конвенције о заштити жртава рата нарушавају обе стране.“

И ево, пред објективом тв камере је - трогодишњи малишан Хасан Хусеинов. Његова подвезана рука виси опуштена, као грана. Начелник бакуанске ратне болнице показује ми рендгенске снимке. Он каже, да је дечак био рањен и да су му у заробљеништву извадили кост. Истовремено, према медицинским приручницима још од пре Другог светског рата, сличне ране лако зарастају и кости срастају уз помоћ гипсаног подвеза. Карактеристично је: да је у датом случају кост извађена заједно са зглобним делом. Могуће је претпоставити, каже лекар, да је то урађено ради потреба трансплантологије.

Тај и многи други случајеви описани су на Међународној конференцији за заштиту жртава рата, која се одржава у јесен 1993. године у Женеви. Руководилац делегације Азербејџана, Наин Абасов, ми је причао, како су, после његовог наступа, однеговани хуманисти из „цивилизованих“ земаља прилазили к њему у кулоарима, уздисали и цедили кроз зубе: „Узалуд, узалуд сте покретали то питање...“

Опет грозни телевизијски кадрови. Ту касету су ми доставиле колеге из Србије. Десетине лешева са карактеристичним изрезима на телу. Присутни лекар потврђује: тим људима су повађени унутрашњи органи. Његове речи допуњује официр војске Југославије. Он саопштава да за новац, наручен од продаје трансплантираних органа, хрватска страна купује оружје.

Дакле, рат покрива трошкове већ на пољу битке! Специјалисти цене: потпуни избор органа - од срца до хипофизе - даје на црној пијаци стотине хиљада долара само од једног даваоца.

Није ли могуће предвидети нов тип рата - не за територију, коју је тешко одржати, већ за људску биомасу.

... Трансплантолози тврде: идеална варијанта за пресађивање је - да у моменту вађења органи још увек раде. У клиникама се то постиже уз помоћ најсложеније апаратуре: после умирања мозга, рад организма се вештачки одржава. Тешко је претпоставити такву технику у рововима. Тамо су заробљеници фактички исто тако незаштићени као и лешеви. У условима конфликта, који достиже крајњу тачку суровости, могуће је претпоставити да са таквим контигентом нема церемонија.

(Напомена: То се тиче не само међународних оружаних конфликата. По подацима заједнице родитеља и рођака погинулих лица, страдалих у догађајима од 21. септембра до 3. октобра 1993. године, криминалној трансплантологији животно важних органа подвргнута су тела убијених и тешко рањених младих људи у рејону Белог Дома приликом напада јељциноваца. Тако је тело снајпером убијене шеснаестогодишње Марине из мртвачнице предато родитељима са повађеним животно важним органима. Штавише, многа тела су ишчезла у потпуности – без трага.)

Из бивше Југославије уосталом долазе вести и о случајевима ритуалне антропофагије - једења срца пораженог Православца. У старини се сматрало да је на тај начин могуће овладати најбољим својствима противника. Тешко је рећи - да ли је ту ствар у сећању крви. У сваком случају, учинивши такав акт, човек мења своју свест: он постаје безгранично суров. Не чине ли таква истинска сатанска посвећења они лекари који се баве вађењем органа на пољу битке и у другим сумњивим ситуацијама? Где је ту Хипократова заклетва? У џеп се трпају хиљаде долара.

 

Јуриј Воробјовски, "Западни пут у апокалипсу"

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 12 Мај, 2012 20:31

 

 

 

 

Писмо коалицији „Преокрет“:

Драги Чедо, Вуче и Жарко, драги лидери мањина, драге моје јавне личности,

 

Овом приликом вам се обраћам, јер сам одушевљен декларацијом «Преокрет», којом сте ми напросто отворили очи. И ја сам као већина грађана Србије (никако народа) дуго био у мраку, који су око мене створили јефтини митови и примитивни национализам. Од шкрипе гусала и звекета оружја нисам могао да чујем своје мисли, нити да послушам своје срце. Хвала што сте имали храбрости да позовете на отрежњење све нас који смо дуго лутали по лавиринту лажног српства и православља. Јер ко још верује у Бога у 21. веку? Само лудак и примитивац који мисли да се духовност маже на ‘леба. Само неки ирационални тип, који мисли да су људи добри и поштени и да се човек понекад може ослонити на другога, уместо искључиво на себе. Чему сви ти силни молебани и одласци у цркву, због тамо неког Косова, кад је много паметније провести време у неком лепом тржном центру. Унапред се извињавам што ово писмо пишем грозном ћирилицом и надам се да ћемо ускоро сви писати латиницом - као и сав цивилизован свет. Одавно не видим поенту српског језика. Зашто га у наредном мандату нека одлучнија влада не би укинула? Зашто да ломимо језик нечим што је толико архаично и превазиђено, уместо да сви лепо говоримо енглески, француски и немачки? Кад наша земља једног дана буде коначно слободна и подељена на интересне зоне великих слободарских сила, можда ће нам се тај сан и остварити.

Ја већ дуго времена сањам исти сан. Сањам како се кроз центар Београда шетам булеваром Хенрија Кисинџера и скрећем у Кушнерову улицу, да попијем кафу у мом омиљеном кафићу «Ал Каида». Док одбијам димове хашиша из наргиле и пијуцкам кафу из филџана, гледам око себе софистицирана лица НАТО војника, који се смеју и испијају пинте холандског и белгијског пива. У тренутку блажене среће, запахњује ме неподношљив смрад и одједном угледам гомилу дроњавих сељака у народним ношњама, како тегле кромпир и лук на пијацу... Ту се нагло пробудим из сна, престрављен језивим призором шајкаче, који ми још увек трепери пред очима. Мука ми је када помислим да делим исти ваздух са тим затуцаним креатурама, уместо да се грлим са прелепим Фламанцима, Валонцима и другим просвећеним народима. На срећу, радује ме то што ће добротвори из «Монсанта» ускоро прочистити нашу прљаву и загађену земљу својим чаробним ГМО семенкама, па више неће бити потребе да идемо на прљаве пијаце. Хране ће бити на сваком ћошку у изобиљу. Моћи ћемо да је уберемо из сваке жардињере, уместо што нас свакодневно пљачкају којекакве сељачине са штрокавим ноктима. Убеђен сам да је «Преокрет» најбољи пут да коначно модернизујемо ово заостало и залутало друштво. Да се већ једном ослободимо тог косовског баласта, који нас спутава да идемо напред. А шта уопште значе у савременом свету цркве и манастири, ако већ имате брзи Интернет на коме можете гледати слике и клипове свих светских храмова? Уосталом, ја, као и ви другови моји, не верујем у тог седобрадог господина, који седи на облаку и дели небеску правду. Ја верујем само у науку: математику, физику, хемију, нанотехнологију... Откако смо добили «бели шенген» више ми није довољно само да путујем, већ хоћу да летим у свемир, да обиђем Марс, Јупитер и Сатурн. Интеграције су наша једина будућност, зато сам се и на последњем попису изјаснио као Земљанин-сајентолог, уместо оног трибалног Србин-православац. Можда ћемо једног дана сви бити грађани Галаксије, а потом, ако буде среће, и грађани Космоса? Можда ће нам поћи за руком оно што ни Икару није успело? – да летимо сами без ракета и авиона. Али Икар је веровао у грчке митове, због чега је и пао у море. А ми сада имамо шансу да се ослободимо своје мрачне традиције, да бисмо једног дана научили да летимо! Наравно, нисмо ми једине будале на овоме свету. Има још пуно залуђеника који се к’о пијани плота држе те гнусне флоскуле: «суверенитет и територијални интегритет». Држе се за територију, као када се српски паор због нужде ухвати за шиљкане. Руси нас још увек смарају са Чеченијом, Шпанци са Баскијом, Енглези са Северном Ирском и Шкотском, Американци не дају Мексиканцима Калифорнију, Кинези траже Тајван, Турци не дозвољавају Курдистан, Израелци не признају Палестину... Чему све то уопште води??? Само новим поделама и ратовима, уместо да сви живимо у миру, заједно, у једној држави, под брижним вођством филантропских банака и мултинационалних корпорација.

Опростите ми, другови моји, што ми је требало толико времена да преломим у себи неке ствари. Дуго сам се, као миш, скривао у рупи сопственог незнања и конформизма. Сада, када видим, све те сјајне људе који су подржали «Преокрет», не могу више да забијам главу у песак. Хоћу и ја да будем тако револуционаран и храбар, као ове јавне личности које се налазе на том списку истине. Хоћу и ја да кажем «не» том Косову и «не» погрешној политици, а «да» Европи, «да» новим улогама, «да» новим пројектима, позицијама и привилегијама. Тек сада схватам зашто су ме истерали из истинољубиве «Политике». Није њено уредништво криво што ме је цензурисало и бранило ми да критикујем моћне, крив сам ја зато што нисам хтео да пишем успаванке за народ, као сваки нормалан новинар. Јер народу је потребан свакодневни одмор, да би могао да пружи свој максималан допринос корпорацијама. Не треба ту нека битанга да му својим шкработинама брани да спава. Бранити гладном човеку да преспава своју глад је најгори могући злочин, и ја признајем да сам крив. Криви су и моји другови из Београдског синдиката, зато што стално даве са том причом о части и поштењу. Да смо се на време освестили и схватили реалност, можда би и ми сада били богати зачетници «Преокрета». Овако ми остаје да се само придружим већ започетој идеји, наравно, под условом да прихватате мене блудног сина. Ја вам свечано обећавам да ћу исправити све своје мане и заблуде. Престаћу да идем на славе код својих старомодних пријатеља. Нећу више конзумирати било шта што има префикс «национално» - престаћу да једем нездраву националну храну и да идем у националне паркове, где се скупљају хулигани и националисти. Нећу никада више писати ћирилицом и навијати за Новака Ђоковића. Нећу седети у кафани «Верона», зато што се та кафана налази у близини Руског дома. Променићу назив предавања Београдског синдиката из «Пројекат Србија» у «Пројекат Европска унија». Научићу албански, босански, црногорски и војвођански језик, да бих се боље слагао са комшијама, осим, наравно, са овима из Републике Шумске, које ћу да избегавам у широком кругу. Пустићу браду да бих личио на лидере «Преокрета» и све друго што је потребно да би ме прихватили. Свестан сам да то није једноставан и брз процес, али бих уз малу помоћ пријатеља лако могао да се променим. Ако бисте ми само омогућили да уђем у ту «high-tech» капсулу за метаморфозу, из које је управо изашао Вук Драшковић, врло брзо бих се излечио од свих слабости које ме спутавају да будем слободан. А онда, када сутра будете написали «Преокрет бр.2» - за признавање независности Санџака (а не Рашке – као што кажу екстремисти), моје ће име бити прво на списку подршке. Можда је боље да прво отцепимо Војводину, док је још нису упропастили зарђали српски плугови.

Ето толико од мене другови, не бих да вам трошим драгоцено време, које можете паметно да потрошите на преокретање. Волео бих да прочитате ово писмо, јер имам осећај да једино ви можете да ми помогнете да се и ја преокренем. Надам се да ћемо се ускоро срести на некој новој револуционарној манифестацији у сали «Американа», или на откривању споменика Лејди Гаги, или на отварању спортског центра «Адем Јашари». Пре тога, можда се и сретнемо на концерту Дина Мерлина у «Арени», под условом да успем да набавим карте за VIP ложу.

 

Срдачан поздрав од јадника који се још увек (али не задуго) зове Србином,

Феђа Димовић

 

 

 

 

 

УСТАЈ БРЕ, СРБИНЕ...

Устај бре, Србине! Устај бре, геџо! Шта је бре, није ти јасно, теби бре причам, Роде без порода, Несрећо без среће, Тикво без шајкаче! Не знаш ти шта причам, не знаш ни где си… Тетураш се кроз живот ко свињче низ калдрму. Увече се сручиш на поцепану софу са балонче јевтиног алкохола, и натунујеш телевизор на ону виртуалну фарму, где ондак срећно грокћеш са сви остали „јевропејци“… И тако бре до сабајле, док се поново не затетураш низ калдрму ко свињче тражећи нешто за своју „напаћену“ гушу. А за душу, Србине, шта ти је бре остало за душу? Где ће ти бре душа, Србине!?

Жену си отерао, или од куће, или у лудило! Ни децу своју више не пропознајеш, не виђаш их више, или кад их случајно нагазиш, не препознајеш их тако обневидео...

Устај бре, Србине, време те гази, земљу ти комадају, бришу те из свих спискова, децу ти уче да „поносно марширају“ и певају „лили марлен“, родитеље ти, свеже упокојене, из гробова чупају, а од храмова твојих светих поново штале праве! Устај бре, геџо, док није касно! Шта је, још ти није јасно, теби бре причам, Србине мој - Туго моја!

Мислиш да те таквог, чупавог, смрдљивог, без шајкаче и без опанка, не препознајем? Вараш се, лако те је препознати… и са тај бугарски џинс, и са тај турски версаће што си га навук`о на те, некад јуначке - а сада кокошје груди, иако немаш пара ни за гаће...

Препознајем те, Роде, и то на пушкомет! Управо таквог су те створили, да би могли и „они“ да те препознају где год да те виде, никад се не зна, једног дана може да им затреба и твој бубрег...

Шта је бре? Кажеш да си сиромах, да немаш више ни кучета ни мачета. Да немаш више ни за добру „шљиву“, а од свог оца ниси научио сам „мученицу“ своју да испечеш. А и да јеси, шта би ти вредело, кад си све раскрчмио… Па се сада тетураш с то пластично балонче у руку, и испијаш ту жуту алкохолисану мокраћу, што ти продају скоро за џабе. Е, није џабе, Роде мој, Јаде мој! Ништа на овом свету није џабе...

Тако су бре „они“, с ту исту ракијештину, истребили цео континент индијанаца, па би сада и нас Србе. Не дај се, роде! Устај бре, Србине, ниси ти бре индијанац! Ако си негде успут и изгубио свој понос, раскрчмио своју дедовину, и загубио жену и ђецу...

…Још увек је у теби оно што је и у свима нама - онај стари, добри Инат - и нешто мало Српске Душе! Устај бре, Србине! Устај бре, геџо, још није касно! Не дај „им“ то мало душе што ти је остало; не дај душманима! Но напуни „је“ да нарасте и прерасте и тебе самог, и све недаће твоје… И онда ће ти све бити лакше; биће онако како треба, и онако како је воља Божја!

Знам, знам, немој се правдаш… Живот те је, не шамарао, већ газио ко булдожер, ко и већину нас. Ниси више знао где ћеш, па ето десило се! И јесте, свакоме може да се деси, и многима се десило… Али зато не мора да траје!

Ниси ти бре, Србине, тиква без корена! Ниси ти бре име без презимена! Ниси ти бре, Србине, домаћин без домаћинства! Чак иако га немаш - чак иако си га прокоцкао, раскрчмио, распродао у бесцење - све док постоји Србија, ова наша земља мученица, постојаће и твоје домаћинство! Треба само да му се вратиш, не само својим телом већ и целом својом душом...

Богат си ти бре, Србине, много богатији него што знаш! Зато те се и плаше, Србине, плаше се да не откријеш својега БОГАтства! Плаше се да не пронађеш ту своју загубљену Душу!

Знају да онда тако БОГатом и пуне Душе неће моћи више земљу да ти пустоше! Неће моћи пород нерођени да ти отимају, нити гробове и храмове више да ти руше!

А сада је доста приче! Време је, Србине, да се прекрстимо, помолимо, и кренемо! Не низ калдрму! Већ уз! Не да се котрљамо, већ да марширамо и запевамо громогласно нашу „Светосавску“ и Боже Правде!

Немаш више чега да се плашиш, Србине! Већ су ти отели све што су могли, а оно што нису могли… Е за то је куцнуо час да „га“ пронађеш, и то сам - у себи!

Време је, Србине, поново да будеш, оно што и јеси, и оно што си кроз вјеке вјекова био - Србин са Душом! А кад имаш Душу и када си поново БОГат, онда је све лакше, и све је могуће… И ондак нека буде, оно што бити мора!

 

Аутор: Миодраг Новаковић

 

 

 

 

 

[ Заозбиљски смешно... ] 11 Мај, 2012 16:12
 
 
 
 
Превод:
Драга математико, не желим решавати твоје проблеме, јер имам и својих.
 
у.п.: Слике су са нета.
 
[ Доколичарење ] 08 Мај, 2012 20:28