[ Дечји биоскоп ] 31 Март, 2012 19:56

 

 

Радња филма смештена је у Лондону, тридесетих година, и прича о три женска сирочета: Паулин, Петрова и Поси Фосил, које је усвојио ексцентрични истраживач Гам, и одгојио их као сестре уз помоћ своје нећакиње.

Прича се врти око борбе девојчица да остваре своје снове: Паулин жели да постане глумица, Петрова жуди да буде пилот, а Поси је рођена за балерину. Али кад Гам нестане и новац пресуши, девојке бивају принуђене да се боре својим рукама. У тој борби оне покушавају да нађу равнотежу између личних амбиција и опстанка у психичком, емоционалном и финансијском погледу.

 

 

Филм је овде, а превод ту.

Пријатно гледање и породично дружење!

 

[ Непозната историја Срба... ] 30 Март, 2012 23:40

Р. А. Рајс 

 

 

 

Oвај чланак написао је др Рајс на тражење управе алманаха „Просвета“ 1916. године, на Солунском фронту. Објављен је у истом часопису седам година касније, 1923.

Откако је почео рат 1914, ја сам био у Србији, са Србима. Нисам их остављао, сем када су после албанског повлачења обнављали своју војску на Крфу и у Солуну. Чим су борбе започеле на македонском фронту, ја сам опет дошао к’ њима. Дакле, могу рећи да сам гледао Србе у несрећи, а у несрећи се најбоље показују и праве мане и праве врлине народа.

Ја сам се у Србији налазио у једном демократском народу који је за своју Отаџбину дао све. Тај народ је водио три врло тешка рата, а недостајало му је најпотребнијих ствари. Ти поносни сељаци нису жалили, него су се борили са чудесним полетом и јунаштвом, против непријатеља много јачег него што су они. Победе на Церу, Јадру, Руднику и Колубари биле су последице дивног моралног стања код оних о којима је у Европи одавно владало погрешно мишљење.

Видео сам српског војника – сељака у борбама. Жесток и борбен у боју, он би постао мек као јагње пред противником када га победи, делио с њим последњи комад хлеба. За време борбе око Битоља (1916), један савезнички официр се чудио колико се брину српски ратници око швапских заробљеника, који су били сасвим млади. „Зар не видиш, рекао му је један стари војник, „да су то деца која нису одговорна за овај рат. Па, онда они имају и мајке, које плачу и чезну за њима“. Србија је страдала као никоја друга земља. Четири пута су њени непријатељи, увиђајући како је она опасан противник, покушавали да с њом закључе одвојени мир. Четири пута одбила је та мала поносна земља и најповољније понуде одлучно.
„Ми смо обећали савезницима да нећемо правити засебног мира”, рекао је краљевић Александар, „ако наши непријатељи хоће мир, нека се обрате нашим савезницима!”

Земља Карађорђевића скупо је платила ову верност према задатој речи. Нападнута неупоредиво јачим силама, којима се придружио још и један бивши подмукли савезник (реч је о Бугарској, прим. прир.), она је била сва прегажена. Али се њена војска и много њене деце спасило кроз опаке албанске планине. Последња Скупштина у Нишу растала се са изјавом: „Волимо смрт него срамоту!“ И српски народ послушао је тај поклич. Окупирали су српску земљу, али српски народ победили нису!

А после тог слома, истерани из Отаџбине, одвојени од оних које су оставили под крвавим непријатељем, ратници шумадијски, дунавски, тимочки, моравски, дрински и вардарски опет су јурнули на противника, и у епским биткама повратили део од оне земље коју беше уграбио од законитог власника. Нема сумње да ће се за кратко време сва Србија очистити од оних што изгубише своју част у овом рату. Ја сам видео и још гледам ове војске осветнице. Знам, то је последња српска омладина. Па опет, она није ни часа чекала да прва на себе прими страшни ударац Бугаро-Шваба. Да ли се у савезничким земљама води довољно рачуна о тој жртви? Било како било, Срби су дали васцелом свету јединствен пример, по коме ће се овај мали народ сматрати пред историјом као врло велик.

Ја сам могао да видим на делу српске поглаваре. Краљ, регент, ђенерали, сви дишу истим духом: све су то загрејани патриоти који заносно чувају слободу свог демократског народа. Колика противност између лепе појаве краља Петра, потомка сељачке шумадијске породице, краља који у часу највеће опасности иде у ровове да с браћом победи или погине, и између гордог и грубог типа Вилхелма Хоенцолерна (немачког цара, прим. прир.), највећег џелата кога историја познаје!

Видео сам, најзад, несрећну српску децу, коју је немилосни непријатељ прогнао са њених огњишта, и која дођоше у Француску, Енглеску и код нас у Швајцарску. Углађени, љубазни, врло благи, они желе да покажу своју захвалност онима који их нису оставили у невољи, али их туга за Отаџбином не оставља. Раде и уче вредно, јер знају да ће им требати доста рада да обнове своју домовину.

Мало је било пре рата оних који су праведно ценили Србију. Ја себи ласкам да сам био у томе малом броју. Требало је, ето, да дођу све оне невоље које је она јуначки поднела, па да јој признају оно место које јој припада.

Ето зашто ја волим Србе!

 

Непознати текст Родолфа Арчибалда Рајса

Преузето

 

 

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 28 Март, 2012 17:58

На Тивериадском озере - Василий Поленов 

 

 

 

(и две врсте људи)

 

У Палестини постоје два језера. Једно је слатководно и у њему живе рибе. Обале су му украшене зеленилом. Стабла шире гране над њим и продужују жедно корење како би се напила те лековите воде.

Река Јордан то језеро пуни бистром водом с околних брежуљака. И тако се оно смеши на сунцу. А људи уз њега граде куће, птице свијају гнезда, и сваки облик живота је срећнији зато што се налази управо тамо.

Река Јордан затим тече према југу и улази у једно друго језеро. Овде рибе не искачу на површину, овде не шушти лишће, нема песме птица, нема дечјег осмеха. Путници бирају неки други смер, осим ако им се силно не жури. Ваздух над том водом је тежак, а не жели да је пије ни човек, ни животиња, ни птица.

И у чему је та силна разлика између двају суседних језера?

Ствар није у реци Јордану. Она и у једно и у друго доноси исту квалитетну воду. Није ствар ни у земљи у којој се налази, ни у околини око њих.

Ево у чему је разлика: Генисаретско језеро прима, али не задржава реку Јордан. За сваку капљицу воде која уђе у језеро, једна из њега истекне. Давање и примање једнаких су размера.

Друго језеро је 'лукавије' и љубоморно гомила оно што прима. Не допушта да га у искушење доведе било какав великодушан подстицај. Задржава сваку кап коју прими.

Генисаретско језеро и даље живи. Друго језеро не даје ништа. Називамо га Мртвим морем.

На овом свету живе две врсте људи. У Палестини постоје два језера.

 

Брус Бартон

 

 

 

 

[ Музичка кутијица ] 25 Март, 2012 17:52

Хтеле су да саграде Цркву у селу. Направиле су музичку групу, како би сакупиле новац. Победиле су на избору за "Песму Евровизије" и представљаће Русију. Сакупиле су новац и саградиле Цркву.

Кад хоће људи - хоће и Бог!

 

 

[ Генерална ] 23 Март, 2012 20:55

Беба Самуел - погледај!

 

...Р. Лере поздравља самовласно стварање човека из непостојања од стране научника - у епрувети. И истовремено одобрава право на утробно детеубиство. Одбивши се од Бога, атеиста, као и увек, приклонио се његовом противнику.

Нису случајно управо масони Џорџ Буш, Џејмс Бејкер, Вацлав Хавел и слични постали ентузијасти формирања Организације уједињених религија, која у једном од својих претходних докумената декларише: „Постоји јединствено мишљење међу учесницима да религијске установе морају на себе преузети одговорност за демографску експлозију.“ Ово је осуда Православља и других конфесија које осуђују абортусе (примедба аутора). „Ми морамо далеко јасније да се изразимо о проблемима сексуалности, средстава против зачећа, абортуса, јер еколошка криза јесте криза пренасељености. Смањите број живих за 90% и неће имати ко да наноси озбиљну штету екологији.“

Бивши помоћник генералног секретара ОУНА, масон Р. Милер, изјављује: „Свако покољење мора да реши шта је истинито, а шта лажно. Нама је потребна наука, а не религија да одреди шта је добро и шта је рђаво. Нама је потребна етика у времену. Оно што је правилно данас може сутра постати неправилно.“

 

„Западни пут у апокалипсу“, Јуриј Воробјовски

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 20 Март, 2012 18:06

 

 

 

 

Истинита прича пронађена у дневнику Аустроугарског официра.

Укотвила се у Црну Гору Аустроугарска флота. Увече су приредили вечеру на броду за племенске старешине. Скупили су све виђеније људе. Кад је почела вечера један млади официр упита Црногорце:

- Зашто се ви борите са Турцима? То је огромно царство, тешко да ће да га победи тако мала земља?

Један од старешина племена одговори:

- Морамо због хране, отимају нам храну и наметнули су порезе.

Кад капетан то чу, поче се смејати гласно и рече:

- То није разлог да се губи глава. Ми се боримо због угледа, части, поштења! То је разлог за губитак главе, а не храна!

Остали официри су са поносом одобравали тај одговор младог капетана. Онда се са доњег краја стола зачу глас једног старог Црногорца:

- Е, децо моја, свако се бори за оно што нема!

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 18 Март, 2012 18:50
 
 
[ Дечји биоскоп ] 17 Март, 2012 19:44
 
 
 
Коњић грбоњић, прелепи руски цртани филм, настао је од истоимене бајке. 
Чувајући у послушности очеву њиву, за разлику од своје старије браће лењиваца, Иванушки полази за руком да ухвати неваљца који им је газио жито и тиме наносио огромну штету. Био је то предиван летећи коњ, ватрене гриве. Овај, видећи дечакову доброту, у замену за своју слободу поклони му два једнако дивна коња - каква се не срећу, а уз њих и једног малог са грбом - Коњића Грбоњића, уз дозволу да са она два може чинити шта му је воља, али да маленог коњића не продаје. Од тог тренутка, у Иванушкином се животу смењују - једна за другом, многе авантуре...
 
 
 
 
 
 
Филм се налази овде, а превод ту.
Пријатно дружење у кругу породице!
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 14 Март, 2012 18:38
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 12 Март, 2012 19:05

 

(слика преузета са новости.рс)

 

 

 

Сви глобални сукоби, ма ко у њима учествовао: земље Осовине и Антанта, фашизам и комунизам, демократија и диктатура, доводили су на исто. Увучене у конфликт, империје или квазиимперије су слабиле и рушиле се, а САД су јачале.

Зауставимо се на историји Првог светског рата, који је почео догађајима на Балкану.

Борба за утицај у том региону води се већ од давнина. Русија је подржавала Православну Србију, Аустроугарска и Немачка римокатоличке Хрвате, Турска се ослањала на босанске муслимане. Том балансу интереса било је супротстављено нешто друго.

Преда мном су београдске новине, са датумом из 1870. године. Оне су опремљене масонском симболиком. Истиче се на први поглед праведна идеја уједињења словенских земаља - идеја која гарантује сукоб империја. На порекло сличних планова тих година је подсетио британски премијер Дизраели: „Владе нашега века имају посла не једна са другом, већ и са тајним друштвима, која су и дан-данас у стању да анулирају сваки договор. Оне свуда имају своје агенте и без колебања прибегавају убиствима.“

28. јун 1914. година, Сарајево. Народ поздравља надвојводу Франца Фердинанда. Али, шта се то догађа? Полицијски кордон као да специјално прекида масу. На брисаном простору се појављује човек: у његовој руци је пиштољ. Пуцњи у теме су смртоносни.

Европски престоли се још увек чине неуздрманим. Крунисане особе ни не сумњају да је злослутни сценарио написао још 1871. године извесни Алберт Пајк. Тај црни папа светског франко-масонства писао је: „Ради потпуног тријумфа масонства, потребна су три светска рата. У трећем од њих биће уништен муслимански свет, после чега ћемо испровоцирати гигантски социјални потрес, чији ужаси ће свима показати погибељност безверја. Револуционарна мањина ће бити уништена, а већина, разочарана у хришћанство, добиће од нас истински сјај учења Луциферовог.“

За сада грми Први светски рат. Бат чизама које марширају не загушује процес убицама надвојводе: Чабриновићу и Принципу. Они признају да су чланови тајне организације Црна рука. Њен циљ је формирање југословенске државе. Мотиви убиства аустријског наследника су, чини се, јасни. Међутим, да ли је независност Словена била реални циљ?

Година 1914.. октобар, Сарајево. Са стенограма судског процеса:

Председник: Масонерија ратује да би свргла тронове?

Чабриновић: Мени су говорили да су масони осудили надвојводу на смрт.

Председник: Да можда мало не грешиш? Где је то био осуђен?

Одговор је дала историја.

Година 1927. Генерал Лудендорф, бивши начелник немачког генералштаба, сећа се: „У периоду између 1910. до 1913., ја сам, будући правоверни масон, извршио откриће које ме је дубоко потресло. Мени је пошло за руком да откријем план о убиству надвојводином, као повод за отпочињање светског рата, чији је коначан резултат требало да буде свргавање тронова и олтара. О том открићу нисам ћутао и обратио сам се одговарајућој инстанци. Одговор који сам добио гласио је: да све што сам изложио, тиче се једино масонских ложа, којима се, по тој ствари, и имам обратити.“

Интелектуалистична иронија поводом масонске завере родила се пре Лудендорфа и доживела је до наших дана. Историја нас учи да нас ничем није научила. Међутим, вратимо се догађајима с почетка века.

Непопуларан сред либералне интелигенције, уверени римокатолик, Франц Фердинанд је уверавао свог начелника генералштаба: „Рат са Русијом треба избегавати зато што нас Француска подстрекава на то, а посебно француски масони, који теже да изазову револуцију, како би свргли монархе са њихових тронова.“

Суд над члановима Црне руке је показао: фанатични национализам, како је то, не једном било у историји, био је искоришћен од неке треће силе. Онај који је дигао руку Гаврила Принципа, мајор Танкосић, имао је, на пример, сасвим специфичне везе у Француској. Оне су водиле у Париз, у улицу Коде број 16. У тој сали са шаховским пољем и сада се налази храм масонске ложе Велики оријент. Она је позната као атеистичка и необично политизована. Управо је Велики оријент имао у виду Франц Фердинанд, када је говорио о хушкању француских масона. Они су, са своје стране, хушкали ура патриоте са друге линије фронта.

 

Одломак из књиге „Западни пут у апокалипсу“, Јурија Воробјовског

 

 

 

А ево како о овом догађају из српске, али и светске историје, пише енглеска списатељица Ребека Вест, у свом делу „Црно јагње и сиви соко“, у поглављу „Босна III“:

„»Никада нећу моћи да разумем како се све то десило.« Проблем није у томе што нема довољно чињеница, већ што их има превише. Пре свега, иако је почињено једно убиство, постоје два убиства у овој причи: једно је починио Принцип, а друго је оно о којем је сањао неко из Фердинандове околине, и та два убиства нису иста. Осим тога, цео догађај више личи на самоубиство него на убиство. Нико на том убиству није тако приљежно радио као они који су убијени. А њих је, мада су убијени, тешко сажаљевати као жртве. Код њих се појавила мешавина тврдоглавог призивања несреће и тескобног супротстављања, каква се обично јавља приликом неуспелог злочина или ситне крађе. А ипак су они припадали своме времену. Не можемо их оптуживати за морбидност када су живели у друштву које је обожавало смрт, које је уживало у контемплацији о смрти животиња, смрти душа у једном крутом друштвеном систему, смрти народа у једној тлачитељској империји.“

 

Цело поглавље можете прочитати овде, где се уједно налази и књига.

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 11 Март, 2012 18:19

 

(слика са нета)

 

 

 

Кад је професор завршио с предавањем, упитао је као и обично, из навике:

- Има ли питања?

Не очекујући никакав одговор, био је силно изненађен када га је један од студената упитао:

- Професоре, који је смисао живота?

Неки од студената, који су већ излазили, чудно су се подсмехнули на питање свог колеге и наставили својим путем.

Затечен, професор је неко време проматрао студента питајући погледом је ли то питање било заиста озбиљно или само нека шала. Схватио је да га је студент ипак озбиљно поставио.

Професор рече:

- Одговорићу вам.

Посегне руком у џеп и извуче новчаник, а из њега извади комадић огледала величине новчића.

И започне своју причу:

- Био сам дечак у време рата. Једног дана сам на улици угледао безброј комадића огледала које је неко разбио. Будући да нисам имао играчака, узео сам један од тих комадића како бих се њиме мало поиграо. Када сам се почео играти са огледалом, понело ме сазнање да могу сунчеву светлост усмерити у нека места и углове где сунце никад није могло допрети: дубоке рупе, тамне просторије на северној и хладној страни зграда...

Када сам одрастао и постао човек, схватио сам да то није била само игра, већ и метафора онога што бих могао чинити у животу.

И ја сам делић једног огледала, којег не познајем у целости и свој његовој величини.

Али, с оним што имам и што мислим да јесам, могу унети бар мало светла, истине, разумевања, доброте и нежности у тамне и скривене кутке људских срдаца и можда променити нешто у човеку чије је срце мрачно.

Ако и други људи то примете и схвате, можда се потруде учинити исто – унети светло тамо где га нема.

Ето, у томе је за мене смисао живота и због тога још увек чувам комадић огледала, јер ми је својом игром светлости показао пут.

 

 

 

[ Дечји биоскоп ] 10 Март, 2012 19:07
 
 
 
Некада давно, живела је девојка Настењка, коју зла маћеха није волела. Повлађујући у свему својој ћерки, маћеха је пасторку терала да ради најтеже послове. Једног дана, не могавши више да је гледа, она нареди мужу, оцу девојчином, да је одведе дубоко у шуму и тамо је остави. А у близини је живео и будаласти момак Иван, који се заљуби у Настењку, али га чаробњак претвори у медведа, заповедивши да такав остане све док не почне да чини добро...
 
 
 
 
 
 
Филм потражите овде, а превод ту.
Пријатно гледање у друштву породице!
 
[ Бисерје са нет-а... ] 09 Март, 2012 19:37

 

 

 

Свекрва се спрема да посети своју сестру на дуже време. Пред полазак, она позва снају и рече:

- Овако, док се ја не вратим, ти да ми сашијеш блузу.

Након два месеца, свекрва заврши с гостовањем и врати се кући. Позвавши снају, она је упита:

- Снајка, јеси ли сашила блузу? Донеси да је обучем.

- Скоро је готова – одговори ова. - Недостају само рукави, крагна, леђа и предњица.

 

Јерменска народна прича

 

 

 

 


[ Доколичарење ] 06 Март, 2012 17:08
 
 
 
 
 
 
 
[ Генерална ] 04 Март, 2012 15:34

 

слика са нета

 

 

 

Унијат: ...Ево у чему смо ми католици непобједљиви. Ви не признајете папине власти, али хоћеш ли одрицати поглаварску власт св. првоврховног Петра над свом црквом, па и над апостолима? Хоћеш ли одбацивати ријечи које је Христос казао: «Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима: и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима». (Мат. 16, 18 – 19).
Православни: Не смијем одрицати Христових ријечи, али ни теби нећу допустити да их јеретички тумачиш. Реци, јесу ли те ријечи казане само Петру?
Унијат: Све су оне казане Петру, али пошљедње је ријечи по васкрсењу Господ казао свима апостолима, а о кључевима и оснивању цркве само Петру.
Православни: Какви су то кључеви?
Унијат: Власт отварати и затварати царство небеско.
Православни: Ако је у томе Петрова власт, онда он нема никаква посебног права мимо остале апостоле, јер је њима заједно с Петром речено нешто више: «Примите Духа Светог. Којима опростите гријехе, опростиће им се, а којима задржите, задржаће се» (Јов. 20, 22-23).
Унијат: Али Петру је та власт дата раније, као главном апостолу, јер је он први признао Христа за Сина Божјег.
Православни: У то мало ријечи ти каза двије неистине, али ћу ти опростити, јер си се од дјетињства научио говорити лажно, као што пише и у римокатоличким уџбеницима и у Гаџегиној књизи. Никако није први апостол Петар, него апостол Натанаило, признао: «Рави*)! Ти си Син Божји, ти си Цар Израиљев», а за то је од Христа добио велико обећање: «Отсад ћете видјети небо отворено и анђеле Божје гдје се пењу и силазе на Сина Човјечјег» (Јов. 1, 49 и 51). Да је Господ рекао Петру, ви бисте и из тих ријечи доказивали његово поглаварство. У осталом може бити да ће се некад наћи и такви јеретици, који ће Натанаила и Филипа држати за поглавице апостолске и све цркве. Дакле по јеванђељу ап. Натанаило је први признао Христа Сином Божјим, а други опет не ап. Петар, него сви апостоли, који се Господу послије Његова хода по води и стишавања буре, кад им је ушао у лађу, поклонише и рекоше: «Заиста си Ти Син Божји». То је описано у 24, глави Матејева јеванђеља, а о Петрову исповиједању у 16. глави. Ни ти ни твој Гаџега никако не знате јеванђеља.
Унијат: Али ипак је власт везати и дријешити Петру дата прије, него осталим.
Православни: Није истина. Она му је дата послије Христова васкрсења као и осталима, као што пише у 20. глави по Јовану, а по Матејеву јеванђељу она је Петру само обећана у будућности, као што су још раније Натанаилу обећана небеска виђења.
Унијат: Покрај свега тога ја те не растављам од ових Христових ријечи: «на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати». Ко је камен и темељ? Петар.
Православни: Да је и Петар, не би то ништа користило вашим папама. Ја сам ти растумачио о кључевима и о везивању и дријешењу, да је то свима дано, а ево шта ми пјевамо при освећењу нове цркве: « Ти, Благи, који си саградио цркву своју на камену вјере, прими у њој наше молитве». Твој Гаџега и сам наводи ријечи Писма, из којих се види да је камен од угла Цркве Христос, а друго су камење – апостоли и пророци (Ефес. 2, 20-21); а апостол Петар пише о томе (1. Петр. 2, 4 – 8 ), - да су сви синови Цркве живо камење, које се наслања на крајеугаони камен – Христа.
Унијат: Ако је Петар исти камен као и сви, зашто га је Господ назвао каменом?
Православни: Господ га је тако назвао не ради власти, коју ће тобоже добити, него због његове ревности за вјеру, као што је и разјаснио у бесједи на Гори, да онај који чује Његову ријеч и извршује је наличи на онога, што гради своју кућу на камену, а малодушни је као онај, што гради на пијеску: његова ће се кућа срушити, ако буде бура и поплава (Мат. 7: 24-27). А Петра је Господ тако назвао по његовој одлучности, да одмах изврши оно, у што је вјеровао: тако он два пута скакаше у море, да што прије дође до Христа кад се јавио (Мат. 14: 29 и Јов. 18, 10) и уопште био је човјек одлучан и нагао.
Христос Спаситељ даваше називе својим ученицима не према оној власти коју ће они добити у будућности, него по њиховим душевним особинама, као зналац срдаца. Тако рече за Натанаила: «Ево правога Израиљца у коме нема лукавства" (Јов, 1: 47), а Јована и Јакова, синове Зеведејеве, назвао је због њихове ревности за вјеру: синови грома, Воанергес (Мар, 3: 17).
Унијат: Па ипак је на Петру, као на камену Господ обећао основати Цркву, и ваша га црква назива темељем.
Православни: Не на њему, него на камену вјере, као што сам ти већ разјаснио: Ти си Петар (Петрос) и на овоме камену (петра), а не на Петру, тј. на камену вјере сазидаћу Своју Цркву.
Унијат: Петра и Петрос то је грчки, а јеврејски је – једна ријеч – Кифа. Спаситељ је говорио јеврејски.
Православни: Није истина. Спаситељ тада као и сви Јевреји, говораше арамејски и кад је тада с крста повикао јеврејске ријечи: «Или, или лама савахтани*)" (Псал. 21, 1), не разумјеше га војници и рекоше: Он зове Илију. – То је једно; а друго је – зашто твој Гаџега нагађа какве је ријечи Господ говорио на источном језику и каква јеврејска ријеч одговара грчкима: Петрос и Петра. Ако се сва ваша вјера оснива на нагађању, шта она вриједи?
Унијат: Та и ваша Црква назива Петра темељем вјере и Цркве.
Православни: А апостола Јована «најчистијом основом наше вјере» (служба 26. септембра), Андрију – «најбољим од апостола» (служба 30. новембра). Али и то је још мало. Знаш ли кондак св. Василију Великом?
Унијат: Не знам.
Православни: Зато не знаш, јер као и сви ваши унијати не читаш молитава благодарења послије св. Причешћа. Послије литургије Василија Великог и молитава причешћа читамо св. Василију: «Показао си се непоколебљив темељ Цркве». Апостол Павле пише о томе Ефесцима, да су «назидани на темељу апостола и пророка» (2, 20).
Унијат: Нек буде тако, али је Петар главни темељ послије Исуса Христа.
Православни: Ето то нико од вас неће никада доказати, да два дана непрекидно говори.
Унијат: Али докажи ти, да се апостоли у истом смислу називају темељи Цркве.
Православни: А ако докажем, хоћеш ли се покајати због свог папизма?
Унијат: Покајаћу се..
Православни: Није истина, нећеш се покајати, јер у Св. Писмо слабо вјерујете, већ као стари незнабошци Римљани вјерујете само у то, како бисте цио свијет покорили папи и Риму, а ни данашњи Рим не признаје папе, него се дигао против њега и изабрао је себи свјетске краљеве.
Унијат: Наведи де ми доказе.
Православни: Доказаћу ти, да се ријечима Апокалипсиса у истом смислу свих дванаест апостола називају темељем Цркве. Ево како нам се описује Христова Црква: Анђео одведе ме у духу на велику и високу гору и показа ми велики град Свети Јерусалим, гдје силази с неба од Бога... Градски зид има дванаест темеља и на њима имена дванаест апостола Јагњета (Открив. Јов. 21, 10-14). – Слично томе и у јеванђељу је Господ претсказивао својим апостолима, кад Му Петар рече: «Ето ми смо оставили све и за тобом пошли: шта ће дакле бити нама?», не обећа никаква посебна права Петру, него је казао: «Заиста вам кажем, да ћете ви који идете за мном, у другом животу, кад сједе Син Човјечји на престолу славе своје, сјешћете и ви на дванаест престола и судити над дванаест кољена Израиљевих» (Мат, 19, 28 ). Сви су апостоли – судије, сви су темељи, сви су камење црквене зграде, али је само један крајеугаони камен – Христос: «Јер другога темеља нико не може поставити осим онога који је постављен, који је Исус Христос» (1. Кор. 3: 11).
Унијат: Ти љуљаш главни догмат наше цркве, без њега се руши католичка права црква.
Православни: Да је ваша црква истинска црква, тако би Спаситељ и казао апостолима: «Ето вам оца и поглавице Петра. Слушајте у свему њега, а послије његове нашљеднике». А шта им је Он рекао? – «А ви се не зовите учитељима, јер је у вас један учитељ Христос: а ви сте браћа» (Мат, 23: 8 ). Видите ли лудост свог учења?
Унијат: Сад ћу и ја тебе осрамотити. Ово је Спаситељ говорио о Петру послије Свог васкрсења: А кад обједоваше, рече Исус Симону Петру: «Симоне Јонин! Љубиш ли ме већма него ови?" Рече му Петар: «Да Господе! Ти знаш да те љубим». Рече му Исус: «паси јагањце моје»! Рече му опет други пут: «Симоне Јонин! Љубиш ли ме?» Рече му Исус: «паси овце моје». Рече му трећи пут: «Симоне Јонин! Љубиш ли ме?»... И рече Му: «да, Господе! Ти све знаш, Ти знаш да Те љубим». Рече му Исус: «паси овце моје» (Јов, 21: 15-17).
Православни: Ти лажеш и на јеванђеље. Зашто испушташ ријечи: «А Петар поста жалостан што му рече по трећи пут: љубиш ли ме?» Или може бити у вашим унијатским јеванђељима те ријечи испуштају? Ето и твој Гаџега не наводи тих ријечи, кад говори о три питања.
Унијат: Ми јеванђеље штампамо без испуштања, а ја испустих те ријечи, јер се оне не тичу нашег Разговора.
Православни: Не, врло се тичу. Гаџега по Христовим ријечима пише оно, што им пришивате сви ви латини: «Исус Христос даје власт Петру да пасе не само јањце, него и овце. Другим ријечима Исус Христос поставио је Петра за врховног пастира не само простих вјерних, него и самих апостола! (стр. 23).
Унијат: А зар није било тако?
Православни: Да је било тако, зашто би онда Петар био жалостан? Зар су ваше папе жалосне, кад их бирају на ту дужност? А Петар са сузама увјерава Христа да га љуби, јер зна да га та три питања не уздижу као главу апостола, као што је Гаџега измислио без икаква доказа, већ га само кори због троструке издаје, кад је рекао: «Не знам тога човјека» (Марк, 14: 71). Опраштајући му због његових суза и љубави Христос га изједначује с другим апостолима, а не узвишује га над њима. Наша Црква и пјева тако: «Троструким питањем: «Љубиш ли ме, Петре?» Христос је поправио троструко одрицање (стихира 29. јуна)
Унијат: Ти си ме сасвим помео, али чим доказујеш да се Господ није задовољио сузама Петрова покајања кад запјева пијетао, него је још тражио, да се поврати у апостолско достојанство?
Православни: Добро. Понови Христове ријечи на мору Тиверијадском.
Унијат: Симоне Јонин! Љубиш ли ме?
Православни: Видиш, Господ га више не зове Петром и чак не просто Симоном, него Симоном Јониним, као да привремено предаје забораву Своје присно дружење с њим и као да се поново упознаје с њим. И још прије, на исти дан васкрсења Христова, анђео говори женама мироносицама: «Идите и кажите Његовим ученицима и Петру, да је пред вама отишао у Галилеју» (Марк, 16: 7). Дакле Петар се није више сматрао као један од Христових ученика све дотле, док га васкрсли Господ није повратио у њихово друштво «троструким питањем: љубиш ли ме, Петре?».
Унијат: А зар га послије питања није поставио над свима? Зашто је прије говорио: «паси јагањце моје», а затим «паси овце моје»?
Православни: Ако хоћеш разумијевај под јагањцима свјетовњаке, а под овцама ђаконе и свештенике, а не апостоле, као што Гаџега лажно пише, нити управу свом Црквом. Из чега се то види? Одмах иза тих ријечи Господ одазва Петра, да му открије каква га мученичка борба чека: «Видјевши Петар гдје за њим иде онај ученик кога Исус љубљаше – рече: Господе! А шта ће овај?». Али Господ му није допустио да улази у живот другог апостола: «Исус му рече: Ако хоћу да он остане док ја не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за мном» (Јован 21: 20-22).
Унијат: Дакле по твоме Петар није био глава Цркве, већ само њезин учитељ, један од њезиних виших дванаест пастира?
Православни: Потпуно је тако. Он се и сам о себи тако изражава: «Ваше пастире молим који сам и сам пастир и свједок Христових страдања» итд. «И кад се јави Поглавар пастира, примићете вијенац славе који неће увенути» (1. Петр. 5: 1-4), а грчки овако: «Пресвитере ваше јер сам и сам пресвитер». Своју посланицу завршује ријечима: «Поздравља вас црква с вама изабрана у Вавилону, и Марко син мој» (1. Петр. 5: 13).
Унијат: Ето тај је Вавилон Рим, гдје је св. Петар био епископ, али није волио да га именује Римом, да га не би убили непријатељи дознавши за његово мјесто живљења.
Православни: Ја нарочито споменух Вавилон чекајући, да ли ћеш рећи исту глупост, коју је написао Гаџега у својој књизи. Апостоли нијесу крили своје пребивалиште, па и Петар је свакојако убијен у Риму, а по томе мало би их и дознало гдје се налази, све да је и написао да је у Риму, јер тада не бијаше штампарија и апостолска писма полако су се предавала из руке у руке.
Унијат: Па зашто је св. Петар Рим назвао Вавилоном?
Православни: Он никако и није писао у Риму, него у Александрији, гдје је становао с Марком у предграђу које се звало Вавилоном, што смо дознали из житија египатских пустињака. Послије су Марка тамо ухватили незнабошци и предали на мученичку смрт, а Петар је свој живот свршио у Риму, што ми православни не одричемо као што то чине лутерани говорећи, да Петар није никад био у Риму.
Унијат: Значи, да говорећи о Петру католици не лажу све?
Православни: Али лажу врло много и не стиде се. Ето твој Гаџега каже: «Св. Оци на првом васељенском сабору у Никеји и на трећем у Ефесу св. Петра називају великим поглаварем апостола». Ништа није тако било, а дјела (записници) првог сабора нијесу ни дошла до нас. У служби 29. јуна Петар се не назива поглаваром, него прваком.
Унијат: Но видиш, ти католицима сам чиниш уступку.
Православни: Неће вам помоћи такав уступак. Поглавар у црквеном језику није то исто што је у нашем свјетовном. Поглавар значи онога који започиње... «Возопитим вјернии Гавриила имушче чиноначалника». Гаврил је први прославио Богородицу и ми кличемо: «Радуј се, благодатна, Господ с Тобом».
Унијат: То је словенски, а како је грчки?
Православни: А грчки – корифеа, корифеонта. Тако се назива најбољи пјевач у кору другова који су му једнаки, најбољи ученик у школи, али не начелник у оном смислу као што је грчки архон. Ето архијереј је – старјешина јереја, архиђакон је био старјешина ђакона.
Унијат: Па је ли могуће да наши католички богослови могу тако хотимично и бестидно лагати?
Православни: Па Гаџега може, надајући се, да читаоци његове књиге немају појма о ономе што он измишља. Он се узда да ће тим лакше стећи повјерење простака уколико дрскије буде лагао. Познато је, на примјер, да су унијати укинули проскомидију: код њих кувар изреже просфоре, а свештеник сложи комадиће на дискос и више ништа; православни свештеници читају све што је наштампано у Службенику на проскомидији. Међутим Гаџега пише: «Наш је обред тачнији него грчки, јер се на пр. у грчкој цркви мало гдје у служби врши проскомидија, а у нас је све задржано». Та то је исто као кад би Јуда рекао Јовану Богослову: «Ја сам увијек био вјеран Христу, а ти си га издао».
Унијат: Многе си ми опоре рекао у своме разговору. Зар је могуће да је сва наша католичка црква до краја огрезла у лажи?
Православни: Лаж је, да Св. Дух излази од Оца и Сина, лаж је и кршити црквену заповијест – не кварити символа вјере, лаж је да је ап. Петар био глава апостола, глава све Цркве. Лаж је да је он свима римским епископима предао не само епископску власт, него потпуно и све своје дарове, које је заиста имао и које сте ви измислили, да је те епископе стара Црква признавала за своје врховне поглаваре.
Унијат: А догмат папске непогрјешивости? Безгрешног зачећа Пресвете Дјеве од њених родитеља Јоакима и Ане, о индулгенцији и чистилишту – зар је и то лаж?
Православни: Папска непогрјешивост је грешна и ружна лаж: познање Божје истине даје се праведности, (Мат, 5: 8, Премудр. Сол. 1: 45), а не дужности.
Унијат: Али и ваша црква 9. децембра прославља зачеће Пресвете Дјеве.
Православни: Још се више слави зачеће Претечево 23. септембра, али их ни једно ни друго није избавило од прародитељског гријеха, већ само ваплоћење и искупљење Сина Божијег. Ако желиш говорићу и о свима осталим вашим јересима, али је засада доста. Ако волиш да знаш истину, да ти је душа дража од лажи, у којој ви одрастате и старите, ако се бојиш Бога, ако љубиш Исуса Христа, тада добро размисли о свему што си од мене чуо и покај се због својих јереси и замоли да те приме у св. Православну Цркву.



Одломак из: « ДВА РАЗГОВОРА «, Митрополит Антоније

Издање: Српско-православног Братства Св. Саве, Сарајево 1930. године