Све у причама бива

Размишљам, како ватре у паклу горе од залеђености.

 

 https://zivotcrkve.rs/blog/slobodan-antonic-rat-protiv-veronauke

Не тугуј када се други не мења. 

Чак и ако је неправедан, и ако руши, и ако греши -

није твој посао да га исправљаш.

Твој позив је да будеш светионик...

Светионик не иде за бродовима. 

Не убеђује, не зауставља. 

Само стоји мирно и светли... 

Показује стене. 

Открива опасност. 

Ћутке сведочи где је живот, а где пропаст. 

Али никога не спасава на силу.

Свако управља лађом свог живота и свако 

ће одговарати за свој избор.

Зато - буди светлост!

И тихо се надај да ће, чак и у последњем

тренутку, неко избећи стене и изабрати живот...

 

Преузето са: Живе речи

Адвокат Зора Добричанин, која заступа родитеље убијене деце у "Рибникару", говори о новом небивалом закону - још једном за наставак разбијања породице - где су деци дата права изнад родитељских и по којима је свако други (неки) бољи вашој деци од вас родитеља.

Ово је, уједно, и наставак разбијања друштва и заједнице, поготово школства, што се види по затварању наставника и професора, који одбијају да прихвате да су им "ђаци" кучићи и мачићи (између осталог, што је родно осетљивима дозвољено да буду шта год желе или осећају).

https://youtu.be/cA1U-ROBnH4?si=vA8HFWiEx_A-hpWE

 

Симоне Јонин, љубиш ли ме?

Да ли свако од нас може, живећи своју обичну свакодневицу у којој трајемо маштајући да ће се најважнији сусрети догодити тек онда кад будемо спремни, да замисли неподношљиви стид који је апостол Петар осетио када се први пут након Васкрсења сусрео са Христом лицем у лице? 

У наговештајима сопственог покајања назиремо тај стид. Ту згрченост целог тела, ледена стопала, избезумљене очи, чежњу да се сопство смањи до величине маковог зрна, и онда, Богу постане неприметно, заједно са почињеним грехом. 

Адам је због стида одабрао кукавичлук - оптужио је Еву за свој грех. 

И Јуда је изабрао кукавичлук - од лица Бога побегао је у мрак смрти. 

Петар је изабрао Христа.  

Не само упркос стиду и греху, него и упркос покајању. Јер оно је некад катанац на гвозденим вратима самице. И то баш онда кад је тако силно да пожелите себи рукама да ишчупате срце. 

Кајањем се исцељење не довршава. 

Мора се стати пред Христа. 

Пред Њега, савршеног добротом. 

Усред ропца самопрезира, када тотално одбацивање себе делује као једина исправна мера.  

Када се одбијање помиловања чини часнијим од молитве. 

Закључано у кајање срце нема излаз, осим срца које воли. Љубавна чежња за другим једина побеђује одсуство љубави према себи. 

Не обрнуто.   

Можемо ли замислити колико је Петар волео Христа када је имао храбрости да се сретне са Њим лицем у лице након Васкрсења. 

Сваки пут кад приђемо Чаши, назремо пространство те величанствене љубави коју мудри зову још и слободом. 

Да, Господе, Ти знаш да Те волим.

 

Христос воскресе, радост донесе - Лена Ковачевић

 

 https://youtu.be/b5Ko3hNSbDw?si=7YXMDlhZlyQqu97W

 

Данас, у свету који се гуши од страха, који свуда види претњу и осећа како му се смрт прикрада животу, Црква не нуди објашњења.

Ставља пред нас Мајку.

Пресвету Богородицу.

Не да нам разјасни све тајне, него да нас научи нечему што смо заборавили: да се вера не доказује него живи.

Она је стајала под крстом. Не као неко ко разуме, већ као неко ко воли.

Болело је. Плакала је. Али није тражила од Бога објашњење.

Није рекла:" Зашто?". Није окренула леђа. Није изгубила поверење.

Остала је.

И ту је тајна коју тешко прихватамо; није неверје кад плачеш него кад престанеш да верујеш.

Вера не значи да ти је све јасно. Вера значи да стојиш и кад ти се све руши. Богородица зна оно што ми стално заборављамо, да Бог делује и онда када ћути, да гради и онда када ми видимо само рушевине, да рађа светлост баш у најдубљој тами. 

Зато, кад ништа не разумеш, кад ти се чини да је све стало, не тражи одговоре.

Остани.

Веруј.

Чекај.

Јер управо ту, у твом најтежем "зашто?", Бог већ ствара "зато".

 

Велика седмица није за оне који се осећају моћно, који су опијени ароганцијом своје наводне врлине, величином свог ауторитета и својим „достигнућима“. Није ни за оне који су остали верни само обичајима и празној религиозности...

Велика седмица је искуство вере, позив на живот, позив на заједницу - егзистенцијално путовање у „море Божанског милосрђа“...

Откад смо престали да квалитет живота меримо радошћу празника, да бол претварамо у молитву, тугу преображавамо у смисао, а чежње и немире у уметност - изгубили смо способност да је разумемо и доживимо... 

Јер да бисмо доживели Велику седмицу, морамо са духовном храброшћу исповедити „да смо у сузама Марије Магдалене видели своје сопствене сузе..."

Отац Х. Пападопулос - Ливиос 

Преузето: Живе речи

 

 

Слободан Антонић: Запад против Цркве

 

 https://zivotcrkve.rs/blog/slobodan-antonic-zapad-protiv-crkve

 

 

Патријарх Порфирије на Цвети у храму Светог Саве

 

 https://youtu.be/vgeRbsgYMQ4?si=bEPONkcE0j98aCUT