Све у причама бива

Созерцавам последњих дана отпадништво доброг дела нашег народа у аутошовинизам, као екстремни и делатни вид појаве која се назива Друга Србија и већи и пасивни део народа југоносталгичара који су комплементари са поменутима.јер им је исти извор и чудио сам се како је могуће да они у формалном смислу нису постали народне апостате (као потурице и покатиличени Срби) нису се званично и симбилично одрекли вере а показују већу мржњу према српству од „традиционалних" отпадника. Како је то могуће?!? 

Могуће је јер су прихватили НОВУ РЕЛИГИЈУ! Самим тим морају да мрзе стару - православну и њен „рам" српски народ. 

Та нова религија је изданак њу ејџа и као таква она нема своју структуру, нема свештенике, или тачније, нема посвећене свештенике, па чак, оно због чега је ова  појава непрепознатљива - нема учење о загробном животу, не бави се проблемом смрти и вечнин животом јер је њен есхатон ОВОСВЕТСКИ! Идеја ПАИДЕЈЕ је заменила вечност. А, смисао  те новорелигијске паидеје, баш као и комунистичке је стварање НОВОГ ЧОВЕКА. Да би се створио тај нови човек потребно је НОВО ВРЕМЕ! Зато за наше другосрбијанце смена режима није политичко већ религиозно питање. 

Међутим, као и сваком религиозном фанатизму и овом је својствена ГНОСИМАХИЈА - презирање разума. Зато је могуће да, супротно политичком прагматизму, у Утиску недеље једна од „свештеница" те нове религије без проблема најотвореније вређа већинске вредности овог народа а говорник на протестном скупу у Новом Саду обзнањује да је ово, практично, борба против геноцидности српског народа. Па како мислите да вам тај народ да поверење да дођете на власт и уредите друштво како ви мислите да треба кад не да то поверење не тражите него пљујете по њему. Замислите продавца на пијаци који уместо да призива муштерије на сав глас их вређе! Говори им да су затуцани примитивци и потомци олоша и да нипошто својим прљавим рукама не дирају његове производе. Наравно да је ово толико глупа и бесмислена слика да се не може ни замислизи али како је могуће да се интелигентни, елоквентни и образовани људи понашају управо тако?! Могуће је јер их је ухватило слепило религиозног фанатизма те им је важније да буду „исправни" него делотворни. Реч је о грађанским зилотима који су суштински антиполитични јер је политика, чак и у својим мрачним и леденим дубинама рационална дисциплина а ови неће да се оптерећују таквим „трицама". Показатељ овог феномена је и јучерашња протестна шетња због насиља у једном новосадском парку. Догађај који се десио јесте за осуду и узнемиравање јавности. Наиме двојица младића су палицама претукла другу двојицу младића односно дечака. Међутим, то је друштвени проблем за који реално ни један режим не може бити одговоран. Одговорност режима, то јест, институција би била ако се не би ухватилу починиоци или би се штитили. Али протестовати због самог тог догађаја је исто као да протестујемо због бахатих возача у саобраћају. Наравно да је то нелогично али шта брига наше грађанске зилоте за логику. Зато је та протестна шетња малобројна и без конкретног циља личила на секташки скуп што је само по себи аполитично. Да се разумемо и овај режим је прожет том новом религијом, управо је Ана Брнабић конкретни примр тог НОВОГ ЧОВЕКА и што је најгоре он је прихваћен у нашој народној средини. Зато ме брине једна црна слутња - сваки претходни режим је утирао пут својим љутим опонентима и они кад би постали „НОВИ" без обзира на беспоштедну вербалну критику би наставили путем који су трасирали претходници. Типичан примет је и садашња повика на жуте лопове а иде се њиховим путем. Бојим се да „Чале" и многе друге појаве, које је садашњим режим „морао" да прихвати из тактичких разлога кад дођу грађаниски зилоти ће бити уздигнути на ниво општеобавезне норме да не кажем култа. 

Зато је важно пробудити „ПЛЕМЕ МОЈЕ КОЈЕ МРТВИЈЕМ СНОМ СПАВА"!! Ми смо, као јавност, несвесни а зато и беневолентни, према новодпској религији другосрбијанаца и југотитоиста. Морамо бити свесни опасности да не бисмо као и.много пута у историји наглавачке ускакали у адове жвале. Да нам се то не.би десило није довољна сама свесност нити противљење лошим појавама већ и стваралаштво на изградњи сопственог концепта ПАИДЕЈЕ. За сада то делује као немогућа мисија али Бог ће помоћи ако буде имао коме.

 

Са: Дејан Перишић 

 

"Не претварај у буру поветарац људских лакомислених речи. Има клевета које од­воде човека у прогонство, које бацају у бе­ду, тамницу, и то није лако. А зар није ла­кше да клевета, попут ветра, прохуји поред ваших ушију? Уђи у дом свој, и не слушај хук ветра.

Корисно је знати речи критике јер су оне лек против гордости и савет да свагда бу­демо опрезни.

Готово да и нема потребе да критикујемо човека од своје воље, једино ако он сам не да повод да му се каже истина. Тешко је осуђивати јер се у то веома лако умеша и самооправдавање. Поред тога, осуда може да начини непријатност другоме, који је пр­енео ту осуду, и зато би најбоље било да се помолимо Богу да Он научи свакога од нас да се на поступке ближњих гледа чистих очију, без осуде и без подозрења.

Ако други човек не показује жељу за по­мирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе под­метати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други на­пада.

Никада не треба улазити у препирке, а на­рочито онда када непријатељ може да над­говори онога који је у праву и када се не­пријатељ не плаши да ће бити прекинут, не­го се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и под­смехом.

Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, по­грешно разумевају друге људе и њихове по­ступке, па због тога постају недобро­намерни.

На грдњу је корисно одговарати кротошћу неголи грдњом. Сетимо се истине да се прљавштина не скида прљавштином, него да се она уклања водом.

Не треба се плашити клевета, него треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче оп­резности, а опрезност чини да клевете по­стану немоћне.

Зашто човек сам себе узнемирава теско­бним размишљањима о некој ништавној не­пријатности? Зашто би наш мир и наша спокојност требало да зависи од људског размишљања? Ако смо исправно посту­пили, нека је слава Богу, а људско мишље­ње нам то не може одузети.

Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их мирно посматрамо, као што посматрамо како ветар њише гране др­већа, или како тече река. Међутим, оче­видно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта радити? Треба се постепено учити томе да најпре осудимо себе због то­га што осуђујемо ближње, потом да се уз­државамо од осуде речима онда када се по­крене помисао на то, а затим да зауставимо и саму помисао на осуду другога. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге.

Када се уздамо у Бога, можемо да под­несемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сусретали мир код оних људи који нас окружују. Јер, речено је: бејах ми­ран са оним који мрзи мир. Нека да Бог да и они заволе мир.

Добро је говорити истину када обавеза, или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако да не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уз­дижемо као неко ко можда боље од других познаје истину. Поред тога, потребно је да знамо људе и догађаје, да се не би догодило да уместо истине кажемо укор и да уместо мира и кротости, начинимо непријатељство и штету.

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који ис­цељује.

Не судите, да вам се не суди, па и ако вам се чини да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак Господу може да стоји или да пада. Још је горе ако судите као зло­намерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они казују о ономе шта је ду­ши на корист и о томе како да се чини до­бро.

Када осуђујемо своје ближње, ми сами се­би наносимо велику рану. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили."

Свети Филарет Московски