Излаз

   Једна се овчица одвоји од Пастира и стада, али још недовољно искусна и ненавикнутих ногу она се брзо оклизну на ивицу. Ипак, ухвативши се за некакву грану, остаде тако да виси - ни на небу ни на земљи. Кад хтеде да осмотри шта је подно њених ногу очи, из страха, одбише послушност наредби из непромишљене главе. Али, наједном, у том њеном тунелу страха указа се мајушно светло и она се поведе за њим. Како се све више за њега везивала, то је светло постајало светлије и боје у њему све разазнајније. Најзад се нађе пред улазом у велики и шарени град, где су на вратима стајала и дочекивала је лица насмејаних а њој налик овчица. Позвали су је да уђе, нудећи је најлепшим напицима, врхунским јелима и притом јој обећавајући најлепша и најбезбрижнија места за уживање. Овчица је већ била решена да се усхићено препусти на вољу домаћинима кад се нечег присети.

   – То мора да је све јако скупо. Ја немам са чиме да платим улаз...

   - Ма само дај руку и уђи, све је овде бесплатно!

   Поводећи се за дивним осмесима, она уђе у шаренград  како би се уверила у тачност његовог описа, али, ипак, задржа толико присебности да вољу над руком задржи у својој власти.

   Заиста, ничега није мањкало, али се најпосле умори од доживљаја, те она позва свог домаћина-водича и упита га где је овде излаз.

   - Какав излаз? - упита овај сад већ измењеним гласом.

   Како се од ових речи у трену отрезни овчица! И осврнувши се по први пут угледа, на свој ужас, како пакао изгледа. Окренути с леђа вукови су носили овчије маске. Овца претрну од страха јаче него икад и помисли да јој сад већ нема спаса. И хтеде још једном да погледа сунце над собом, али кад отвори очи угледа пастира како је држи за ручицу, не пуштајући је.

 

Аутор: Јелена Јергић

 

Мирис

   У једној земљи свакојаког изобиља живело је мало стадо оваца, које је за свог владара изабрало лисца. Желећи да утврди своју власт, он је појединим поданицима давао неке привилегије док је друге везао за себе обећањима. И временом се такав поредак утврдио, а многе породице су наслеђивале положаје, преображавале своју овчију у лисичију свест и шириле своје апетите.

   Али окончаше се времена изобиља и земљу погоди суша и глад. Осетивши да би то могло озбиљно да поремети власт, лисац са својим поданицима поче да диже порез, да обећава још више и да размишља о увођењу плаћеничке војске.

   Уплашене тако за свој живот, овце се страхом везаше за вођу; и што их је он више кињио и израбљивао, то је њихова следбеничка свест бивала све јача.

   А имала је ова земља моћног суседа – вука. Његов чопор је са пажњом пратио сва дешавања у земљи оваца и, како су оне постајале телесно све слабије а вољом зависније, то су вучји зуби све више слинили над њима. И тако једног дана оде вук да за лисца испоручи предлог.

   Лисац, упоређујући своју војску са вучјим чопором, одмах схвати шта му је чинити и за тили час пристаде на све предложене услове у споразуму.

   „Страдаће овце, мени неће длака с главе нестати“, било је све о чему је он мислио.

   Али неким овцама се овај договор није допао и оне сазваше збор у оближњем шумарку ради преиспитивања. Шумарак се сав испуни блејањем, али нити из тога изађе какав предлог нити договор.

   Утом неко примети над њима орла. Он им је некако уливао ауторитет и они, најзад, одлуче да оду са њим да се посаветују.

   – Поштовани орле! – изјави изабрани представник оваца. – Ти летиш и видиш јасније од нас, разумеш боље од нас, снажнији си од нас, и по многим питањима сам доносиш одлуке. Код нас је таква и таква ситуација. Реци нам: да ли је споразум лисца и вука добар по нас?

   Орао, седећи у свом високом гнезду, пређе преко њих својим оштрим и продорним погледом, па рече овако:

   - Чиј` је пастир, оног су и овце!

   Овце се погледаше најпре зачуђено, да би најболеснији међу њима брзо поздравили ову мисао својим промишљањем:

   - Тако је! Ако ико зна – зна орао како су зиме хладне и сурове, како је тешко кад мораш сам о себи да бринеш. Треба споразум подржати! Не можемо ми овако слабе и немоћне да се боримо са јачим, а и не треба. Има ко да брине о нама и нашој сигурности.

   И ови следбеници, газећи једни преко других, појурише како би се показали што достојнијим улизицама.

   Али нешто малобројних изрази сумњу у то да би орлова мисао могла да се поистовети са оваквим поимањем. И у том тренутку орао изрече и њима нешто:

   - Какво стадо, такав му и пастир!

   „Та он стаје змијама за врат! Њега самоћа није учинила немоћним, нити неухрањеним; његова неустрашивост не устуче пред леденим зубима зиме“, помислише, неки и гласно. Тек сад малобројно стадо стаде боље разумевати и, захваливши се орлу, пођоше да најпре своме даху измене мирис.

Аутор: Јелена Јергић

 

Кленови

На једном радију, а у емисији која је ишла уживо, водитељ је са нескривеним симпатијама представио слушаоцима већ добро знаног и нешто редовнијег госта. Он је био познат по својим дугим и отегнутим излагањима, у којима је често (нестручно) постављао дијагнозе појединаца или одређене групе, са посебним освртом на њихов низак коефицијент интелигенције и то претежно на основу датих коментара невезано у којој форми.

– Како су само њихови IQ-ови ниски кад могу, као кленови, да се приме“ на такве теорије завере и лоботомију – говорио је, осврћући се у емисији на један од одабраних коментара у писаној форми; притом је одржао још једно предавање о „тим“ људима са малим IQ-ом и, по обичају, установио им психолошку дијагнозу..

Емисија је текла и протекла. Идућег дана, нека два човека одмарала су се на реци - пецајући. Забачени штапови су се готово истовремено почели цимати и на њима су се, закачени за удице и лажне мамце, појавили кленови.

– То ме подсети...! – примети један. – Јеси ли слушао „психолога“ јуче у емисији како износи нову дијагнозу? 

- Јесам – узврати други.

- Како си знао шта да напишеш у коментару?

– Интелигенција клена: он не бира, већ удара.

Јелена Јергић

 

Крст и звезда

крст и звезда
 

Дедин аманет (2)

 
(слика са нета) 
 

Најпосле, напустих све: и царство и раднике, и узех у торбу само нешто мало ствари и пословног алата и кренух у потпуно непознатом правцу, немајући никакву представу ни шта радим, ни где да се уденем. Знао сам само да сам у свом овом светском шаренилу укљештен и неслободан да дишем.

Оно нешто алата ми је помагало уз пут да не будем гладан, али нигде нисам нажуљао столицу по свом добром обичају. Старе навике је тешко изневерити. Неки су ме позивали из радозналости, други из самилости, неки пак из надмености, али ретки ради посла. Мислим обичног, далеко да је ту било речи о отмености и помодарству. Закрпи рупу, промени ђон, удари које ексерче, залепи и - здраво ђаци! Иако сам то радио рутински, радио сам честито, јер ме је страх да је деда жив и да ме гледа ипак негде чешао, не дозвољавајући да у послу каљам његов образ. Али што сам дубље залазио међу људе, што сам их више сретао, причао са њима, упознавао их, то ми је појам радости и суза био још несхватљивији, а моја мисија, самим тим, готово на рубу пропасти; јер кад сам почео да се распитујем за две чаше, људи су мислили да се шалим, или сам попио чашицу више, да је реч о каквој бајци, па чак и да ми је мало од памети на рођењу одметнуто. На све то ја сам се са њима и смејао и плакао, али сам у себи највише деду помињао, те што ли сам се сулуде потраге и прихватио.

Сулуде, да! У праву су људи што ме гледају бело, јер ни сам себе не видим разнобојно. Тако сам одлучио да се сјурим низ неку падину и што дуже да избегавам људе. Кад већ не осећам да сам слободан, бар да сам миран од света.

Што сам се ниже спуштао, заправо више котрљао, то сам јасније могао да чујем жубор некакве воде. Била је то речица прилично брза и хладна, која је текла између шумских стабала и камења. Одлучио сам да кренем ка њеном извору. Само, подуже је то рекче било, или сам ја кренуо од њеног репа, па је успињање до извора поприлично потрајало. Нисам имао никакву представу да ли је било каквих дивљих звери, а мора да их је било, јер су ме пратила разна шушкања. Међутим, до сусрета није долазило, с тим што ја нисам умео да објасним себи ни да ли их желим или стрепим од њих, тако да сам то оставио деди на бригу – кад је већ обећао да ће се старати.

Речица је почела да се скупља и ускоро се нађох пред некаквом стеном испод које је извирала. Мало је рећи да сам био збуњен. Осећао сам као да сам главом ударио у зид, јер даљег пута није било – бар не напред.

Насумице се окренух да погледам околину и нађох да је ово лепа дивљина. За каквог пустињака било би ово идеално место. Пустињака? Сама помисао да би мени оваква реч могла пасти на памет изгледаше чудно. Истина, био сам крштен, деда је душу увек стављао на прво место, али ко је о томе данас уопште мислио? Кренуо сам и ја у храм са дедом, али су ме после другари избегавали, смејали су ми се, задиркивали ме и ја сам временом почео да се од вере изговарам, а другарима, који су ми се ругали и касније направили и неке каријере, њима сам сласно узимао паре за сваки наручени пар ципела. Од њих им је зависила каријера - тако сам ја то замишљао! Њиховим светом господарила је и газила моја обућа!

Из тог размишљања нагло ме трже звук који се проломи долином. Опрезно се окренувши, опазих како се са стене поче спуштати некаква котарица, заправо носиљка од дрвета само повећа. Подигох поглед више ње и угледах при врху стене неко удубљење. Сумње није било да овде има живог човека.

(наставак, аутор Јелена Јергић)


Дедин аманет

 

(слика са нета) 

 

Завидном оку и непослушном уху тешко је скрасити се и немогуће угодити на дуже време. Ако и добију што пожеле, она радост ишчекивања, прижељкивања, замишљања испари истог трена чим се тога дотакну. Краљ Мида је, једнако несрећно, све чега се дотакао претварао у злато, али код мене је другачије: као да се све истог трена претвори у прах – у ништавило. Моја опсесија о томе да приграбим што више света док сам млад пред овом загонетком је остајала нема и збуњена. Као да је неки зид стајао између нас, неки апсурд, на који, чини ми се, други истих таквих очију и ушију нису имали сличних притужби. И почео сам да желим још више, да грабим још више и да једним додиром све те жеље расплињавам до гађења само да бих то разумео: због чега је тако?

Ја сам по струци обућар. Али радим са пробраном клијентелом, која не жали пара да је примим. И то је заслуга мога деде, који је крпио и правио опанке, па кад је видео да од мог школовања неће бити велике вајде довео ме је у радњу и научио занату. Да је до мене било ја бих и одатле бежао, али са дедом се није дало разговарати о пренемагању или каквим другим детињаријама. „Моје је да те изведем на пут и дам ти посао у руке, а кад бих тебе слушао шта хоћеш данас, а шта сутра нећеш, ја бих био неодговоран човек. Кад порастеш буди свој газда!“, говорио ми је он. А од свих тих речи мени се оно „газда“ свидело највише. И прионух на посао, што је радовало деду, али сам ја већ потајно ковао у себи планове о великом газдинству, модерним аутомобилима, радницима, каквим ексцентричностима (ради шепурења), тако да сам тражио од деде да ме води на све сајмове таштине, где се могла видети скупа ципела и нове технологије.

Када сам урадио свој први помодарски пар ципела, многе очи у граду окренуле су се према радњи мога деде. И посао је почео да цвета, моји планови такође. Деда је био поносан на мене, али то га није спречавало да и даље бди као старији: „Слушај, чедо, и упамти: један мудар човек је рекао да само слободан човек не ради (за плату). Новац није ту да бисмо му служили, већ да би он служио нама.“. Ја бих, наравно, кимнуо главом да би он знао да сам га чуо, али бих одмах потом гледао где је неки нови сајам, да ли у земљи или иностранству, свеједно, и моје мисли су већ заборављале на деду и његове речи.

Моје царство је расло, а деда се полако гасио. Баш пред кончину, док сам се с муком суздржавао да не побегнем и са ове столице за посете болнима, као и са оне школске и сваке друге која ме је одвлачила од скитања, деда изнађе још толико снаге и своје последње мисли посвети мени: „Унуче моје драго, деда одлази, али не и моје старање. Бог је био милостив према нама – биће и одсад, не сумњам. А ти упамти: у животу можеш имати новца колико желиш, али ако не нађеш своју чашу радости и чашу суза то ће све вране и ветар разнети и иза себе оставити пустош и празнину. Научио сам те занату, као што је мене мој отац научио, али ти у задатак остављам и то: да пронађеш те две чаше како би био прави мајстор.“ И само што ме је закрстио и благословио деда је предао дух свом Богу.

У почетку сам осетио велику збуњеност; у мени се мешала туга и неки гнев: жалио сам за дедом, а тамо су ме чекали неодложни и новчано вредни послови. „Па где баш сад, деда, да умреш?!“, помислих, али се намах и заплаках.

Наравно, деду сам сахранио како је тражио - по свом православном обичају којег се целог живота држао, а неке од муштерија сам, нажалост, изгубио. Али свет је и даље наставио да се окреће и ја сам се брзо нашао на разним колосецима што животним, што пословним.

Али уместо очекиваних наслада, које су ме све дотле преплављивале, почело је све да ми се гади, јер није имало укус сласти већ црвљивости. И почео сам, из неког мени необјашњивог разлога, да кривим деду, налазећи да ме његов Бог и није наставио да благосиља. Мени није био потребан, ја сам нашао свог господара, али је било лепо док је дедин Бог био са нама. Сад као да је све земља са дединог или не знам чијег гроба. Нема више радости...!

И ту ми нешто севну преко очију. „Па да, чаша радости и чаша суза – још то је потребно, рече деда, да бих био прави мајстор. А где то да нађем? У којој школи да тражим? Мислиће сви да сам луд! Али мој деда није био луд. Мада, тамо на постељи... ко зна да ли је баш био при чистој свести и памети? А ни он није тражио сведоке да то потврде пре него што ми је оставио потрагу у аманет. Хајд` сад, деда, помози! Ти рече да твоје старање неће престати, па да видимо држиш ли реч и да ли је твој Бог прави Бог?“

Али што сам се ја више обраћао деди за помоћ, то се моја воља за послом гасила, јер никаква наслада, ни сласт, ни радост нису долазили, већ само и једино: гађење, гађење, гађење...

(наставак, аутор Јелена Јергић)

 

Краљ

 

Слика са интернета

 

Једном краљу не би довољно да влада људима, већ пожеле да господари и над животињама. Али то му никако није полазило за руком, јер је звериње већ имало свог краља - лава.

 

Да би се некако умилио лаву, и добио могућност да му приђе и реши га се једном за свагда, краљ посла неколицину својих најближих поданика са предлогом о заједничком лову. Лав их прими, али издаље, и кад их саслуша, рече, загледајући их поспрдно:

- Већ сам поглед на вас говори о томе какав вам је краљ. Такви црви код мене не успевају. Биће да вам је краљ мувљи, а ја мувама забављам свој реп. Сама помисао да са инсектом, па још таквим, идем у лов била би срамота за мене. Пославши вас, он је већ показао своје карактеристике у лову. У мојој шуми, ја никад не ловим оно што је снажно и здраво. Напротив. Узимам што је слабо и немоћно  како би јако и здраво расло, развијало се и умножавало. Ваш мувљи краљ, судећи по вама, чини све супротно. Ускоро ће његово краљевство да занемоћа толико да ће сам постати плен и то хијена и црва које је сам за себе узгајао.

И рикнувши на њих, лав их растера да посрамљени отпузаше четвороношке свом краљу.

 

 

Аутор: причалица Јелена Јергић

 

+ + +

 

Молба онима који преузимају моје ауторске приче: молим вас, потпишите их! Зашто? Из једног разлога: ауторских права. Дешава се да их добијам и на мејл, као препоруку, непотписане. То је мањи проблем. Већи је тај да су људи подозриви, па ме испитују јесам ли сигурна да сам то ја писала. Да не би долазило до тога, умољавам оне који моје приче преузимају да чине слободно то и даље, али да их потписују, као што и друге ауторе потписују. Ово се, дакле, односи само на моје ауторске приче.

Унапред хвала на разумевању и свако добро.

 

Кривица

 

 

Пастир је, предајући овци тек рођено јагње, овако рекао:

- Чувај га, и пази, и поучавај у добру! Живите и храните се од зеленила које је свуда око вас, само немојте јести у камењару.

Мајка климну главом сагласно. Али тек што се Пастир окрену а она устаде са порођајног места, овца крену да размишља о реченом. И њене мисли све више почеше да се отимају. Најзад, једног дана, дошавши до црте разграничења, она гордељиво скочи у камењар; за њом, наравно, пође и јагње. И није прошло дуго кад мајка примети сикћућу и пузећу змију како им долази у сусрет. Овца, која је била искуснија и спретнија, брзо одскочи у страну, али, авај, јагње не би те среће - змија га отровом смртно рани.

За зло које ју је снашло овца крену да криви Пастира. Али Пастир јој одговори:

- Имала си знање које је требало да пренесеш детету како би и оно живело, али си ти то знање, оглушивши се о њега, себично затрпала у себе. Смрт детета је, дакле, на твојим рукама, мајко!

 

Аутор: причалица Јелена Јергић

 

Обећана земља

 

Слика: Улазак Исуса, Навиновог сина, у Обећану земљу

 

- Ми смо, за време Тита и Југославије, имали свега у изобиљу! – жалио се, занесењачки гордо, човек у зрелим годинама.

Стари Србин, који је био у близини, примети:

- То што кажеш да је било свега у изобиљу, данас се испоставља, више него очигледно, да је била храна наопака.

– Како то мислите? – збуњено ће човек.

 – Југославија за Србе није била друго него мисирско ропство за изабрани народ. Зидале су се пирамиде, не толико самом владару, већ жрецима који су њиме управљали, а заузврат смо имали: „... школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова.“ (Свети Владика Николај, „Кроз тамнички прозор“). И ево где нас је то довело! До тога, како је говорио Достојевски, да ако Бога нема – све је дозвољено. То је плод оног што смо сејали, те плакање над овим што нам се догађа и уздисање за оним што је то проузроковало, дозволите, лудост је своје врсте.

И сад, кад нас Господ изводи из ропства у Обећану земљу, ми се, попут жене Лотове и Израиља у пустињи осврћемо за ропским а не небеским хлебом.

Кукавно Српство!

Знајте, ни жена Лотова, ни народ који је четрдесет година лутао по пустињи, нису дочекали да уђу у Обећану земљу. Неће ни Срби, све док не умре у народу и последње сећање на ропство.

аутор: причалица Јелена Јергић

24. 02. лета Господњег 2016.

+ + +

„Први пик НАТО-а биће да гради гарнизон Рашка, раскрсницу путева од Косова, Ибарске долине и горе према Пештру“ - изјава је српског војника након потписивања споразума о окупацији Србије.

Расим Љајић и „нови устав 2017.“

Колонијална измена српског правописа

 

Правда

 
 
 
 
Edvard Grieg - Solveig`s song
 
 

Камен

 
 
 
 
Pietro Mascagni - Intermezzo
 
 

Преображење

 
 
 
 
Бора Дугић - Заувек и после
 
 

Косовски завет


 
 
 
Бора Дугић - Стара Србија
 
 

Послање


 
 
 
WaP - The Promise of Things To Come