Књига је у продаји!
Милошћу Божијом дочекасмо да се „Казивање сестре Људмиле“ обуче у препознатљиво штампано рухо, те да се као такво нађе у продаји. Књигу је, у издању Епархије банатске и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа банатског Г. Никанора, објавио манастир Светих Архангела Михаила и Гаврила у Хајдучици.
Како је настала ова књига, која је, још док се у деловима објављивала на блогу и сајту, нашла своје читаоце?
Најпре је сестра у Христу, Драгана Мирковић, слушајући тадашњу сестру Милку (тзв. Људмилу, потоњу монахињу Меланију), дошла на идеју да сними њена казивања, да би, одмах потом, села и написала писмо у којем ме пита о вољности да снимљени материјал пренесем у писану форму. Није ме требало наговарати – пристадох из прве! И не само да пристадох, већ, да би те приче изгледале што сређеније, те самим тим и лепше, предложих да нам у раду помогне Виолета Милићевић, професор српског језика и књижевности, која је такође наша сестра у Христу. И тако је почело.
Кад је, најзад, овај део био готов, Драгана и ја почесмо да размишљамо о томе да не би било лоше књигу објавити и на тај начин ова казивања приближити и другима. Нисмо дуго чекале да кренемо и са тим планом, дао Бог. Драгана је са том идејом стала пред сестринство у Хајдучицама, да би оне рекле како би случај требало изнети пред владику. И чим је и то урађено, и благослов добијен, почело је сакупљање прилога. Потом је пронађена одговарајућа штампарија, изнађена цена штампе и недуго затим књига је угледала светлост дана.
Желим да се захвалим свима који су на било који начин помогли у овом остварењу. Надам се да ће књига наћи своје место не само на полицама многих, већ далеко пре у душама читалаца.
„Казивање сестре Људмиле“ могуће је купити у Епархији банатској и то у следећим манастирима: Хајдучици, Средишту, Војловици, а ускоро би требало да се нађе и у манастиру Свете Тројице у Бјелим Водама крај Љубовије, затим у Београду у православној књижари „Благодарник“ (и у још једној књижари за коју тек треба да сазнам име). Појединачна цена књиге износи 280 динара, док је за куповину преко десет књига цена 240 динара.
Сав приход од продаје књига иде манастиру у Хајдучици.
Слава Богу за све!
Камионџија
Слика преузета са сајта: http://copypast.ru/2007/09/04/forfriend-1-skulptura_na_festivale_burning_mans_5_foto.html
Вучуревић није успео да се договори са градоначелником Дубровника око прекида рата како би народ из Требиња могао да обере маслине (због производње уља), већ му градоначелник рече:
- Нећу да преговарам са камионџијом! – што овај и беше по занимању.
После неколико дана, Вучуревић се сети тога и, будући да је време било топло, лето као сад, заврну све изворе пијаће воде за Дубровник. И док је било воде по самопослугама, Дубровчани су одолевали. Али са истеком седамдесет дана градоначелник завапи:
- Помагај, колега!
Вучуревић му одговори:
- Извини, мењам уље и филтер, немам времена. Јави се негде у новембру.
* * *
Кад су у Дубровнику угасили телефон Требињу (будући да је тамо била централа, док се у Требињу пуштала вода за Дубровник) и да би на неки начин доскочили Дубровчанима због прекида веза, у Требињу им заврну славину. Кад ево Дубровчана, долазе колима и са молбом:
- Хоћете ли да нам пустите воду?
На то им је одговорено:
- Нисте морали долазити. Могли сте јавити телефоном.
Угао посматрања
На месту где се налази наша кућа негда се налазила циглана. Кућа излази на улицу, али је простор иза куће у долини. У тој „рупи“, нисмо сами; има ту још комшија, а те долине су биле баште које су излазиле на другу улицу. Међутим, од свих саграђених кућа, само смо ми били власници целокупног плаца, што ће рећи да је наша својина био и шљивик и башта. Пре извесног времена, комшијама који нису били власници башта, иста је одузимана и та земља је продата, тако да су сад целом дужином која је излазила на другу улицу никле куће. Нови власници, који су се ту доселили и почели градњу, углавном су били избегли Срби.
А међу пристиглим комшијама био је и мајстор зидар, са женом и двојицом синова. Поред плаца за кућу, остало им је и нешто мало баште, а вредна домаћица се одмах прихватила посла и мотике. И ускоро поче да ниче кромпир.
Морам напоменути да је тај новонастали простор између нас заправо слепа улица, а друм баш и није повелик. У међувремену, нама су стизали камиони са земљом, јер смо решили да „издигнемо“ шљивик и тако поравнамо и изједначимо плац. Наравно, камион је могао да прође, али, под тежином земље и простором на кнап за маневрисање, он је мало „клизнуо“ и загазио у комшиничину башту, прегазивши неке редове кромпира.
Жени, која је избегла из ратом захваћеног подручја, која је тек кренула да се кући и којој је сваки грам кромпира био важан, ово је личило готово на смак света. Она је истрчала у двориште и почела да виче на мог брата и камионџију, тражећи да јој се штета плати. Брат није уопште мислио да бежи од своје одговорности и, гледајући да је мало умири, он рече да слободно израчуна колико штета кошта – биће јој плаћено. Међутим, и поред тога, жена, којој се ваљда све накупило, није престајала да виче, гунђа, претећи чак и мужем. Брат је упорно говорио да му је жао и да са његове стране неће бити никаквих проблема, али узалуд.
Најпосле, у свој тој гужви стиже и њен супруг. Она, видећи свог заштитника, пожури да му се пожали. Међутим, на њено изненађење, али и свих присутних, десило се следеће: муж не да није викнуо на мог брата, већ се обрати жени, говорећи:
- Да ли си ти, жено, нормална?! Какав те кромпир спопао? Шта вичеш и грдиш човека, кад ти је рекао да ће ти платити? А и не треба да ти плати, јер, сети се где си: ми овде зидамо нову кућу, треба нам струја, вода, било каква комшијска помоћ, а ти си у нашој беди решила да нас посвађаш са комшијама због пола џака кромпира.
Жена је овде у моменту посрамљено ућутала, нашавши да је муж боље говорио.
Цео догађај сад се препричава као анегдота, а сам је почетак једног доброг, Богу хвала, комшијског односа. Мој брат и комшиница су отада одлични другари, који се повремено подсете „цене“ кромпира, где комшиница махне руком уз осмех, постиђеност и неизоставно:
- Ах, мани...!
За блог и причољупце причу је забележила причалица.
Поменик
Седам светих краљева, Немањића, испред Седмоврате Жиче
Мисли моја, мој у глави црве,
зар почиње све од четрес’ прве?
И зар до ње ничег било није,
ни нас самих, а ни историје?
Грло моје, загрцни се, реци:
зар су ништа били наши преци?
Слутњо моја, шта ли нам се спрема,
има ли нас кад Немање нема?
Коби вечна, где је српско лице,
ако није олтар Студенице?
Зебњо тајна, постала си страва,
шта је свето ако није Сава?
Историјо и ближа и даља,
зар за ништа дајеш Светог Краља?
Свете лозе зар су ладолежи,
што Милутин у Софији лежи?
Нису л' доказ да ми нисмо лањски
ни Дечани ни Стефан Дечански?
Задња надо, шта се иза крије,
шта је силно ако Душан није?
Коме ли нас доказујеш, фреско,
пут Лазара кроз царство небеско?
Манасијо, сведочи лепотом,
зар смо мали Високим Деспотом?
Грудво земље, у шаци се здроби,
ко расути Срби у Сеоби!
Проспи, душо, макар задњим дахом,
куд одосмо сви за Патријархом!
Давна рано, повређеност боли,
кога диже Ђорђе у Тополи?
Рано јутро, после започети,
са ким Милош устаде на Цвети?
Зар не беху царства за промене
кад стадоше Срби под Једрене?
Веро наша, памет нам дозови,
куд одоше хици Принципови?
Не поне ли река Колубара
обе круне два немачка цара?
Мисли моја, мој у глави црве,
зар почиње све од четрес’ прве?
И зар до ње ничег било није,
ни нас самих, а ни историје?
Милован Витезовић
Из збирке „Певање српско“
Чипкаста бела хаљина
Остала сам ускраћена за фото-апарат, али ми је, случајно пролазећи, у помоћ прискочио кумић са својим (како његова бака каже) „телевизором“. Хаљина је окачена да виси „у излогу“, за који нам је послужио зид од гараже (тачније олук). Вече се било спуштало, па смо хтели мало да је рекламирамо, јер у то време свет почиње да излази из куће како би се прошетао. Проблем је био што се то вече небо почело мрштити, па света баш и није било. Али јесте, дао Бог, сликања. Ипак нешто! Јер није извесно кад ће мој апарат да се с поправке врати кући. А да га чека посла – чека!
Иначе, ова хеклана хаљина је беле боје (а зид сиве, само омалтерисан, па се строго пазило да хаљина не буде у додиру са њим). Рађена је од памучног конца за хеклање (Сент Џорџ, Hakelgarn), а према моделу Олге Лејс. Нисам у потпуности пратила модел, јер, на крају крајева, треба и себе уградити у посао.
предња страна
леђа
предња са стране
Доколичарење једне Причалице
Мом детету
Слика преузета са: Дела љубави
Једнога дана кад ми деца буду довољно велика да схвате логику која води родитеље, рећи ћу им:
- Волела сам те довољно да бих те питала куда идеш, с ким си и када ћеш се вратити.
- Волела сам те довољно да бих инсистирала да штедиш и сам, купиш бицикл,
иако смо имали довољно новца да бисмо ти то ми могли приуштити.
- Волела сам те довољно да ћутим и допустим да сам схватиш како те твој најбољи пријатељ искориштава.
- Волела сам те довољно да те натерам да у дућан однесеш напола поједену чоколаду и кажеш: „Ово сам јуче украо и сад сам донео новац.“
- Волела сам те довољно да ти два сата будем за вратом док не поспремиш своју собу - посао за који ти је требало 15 минута.
- Волела сам те довољно да ти допустим видети љутњу, разочарање и сузе у мојим очима (деца морају научити да им родитељи нису савршени).
- Волела сам те довољно да ти допустим искусити последице онога што радиш, чак и кад су оне толико болне да мени сламају срце.
Али највише од свега, волела сам те довољно да кажем НЕ и кад сам знала да ћеш ме мрзети због тога. Биле су то најтеже битке. Драго ми је што сам их извојевала јер, на крају, то су и твоје победе.
Родитељство је прекрасна и врло захтевна улога у животу човека. Не постоје прописани и испробани „рецепти“ васпитања младог човека - детета. Свако дете тражи свој индивидуални приступ и то нас чини истраживачима дететовог чаробног и непредвидљивог света како бисмо му помогли да се развије као потпуно, срећно и задовољно биће.
Једна мама
Зли дуси
Жива вера
Владика Атанасије Ракита је, на једном предавању, окупљенима испричао следећу причу за коју је и сам, како рече, сазнао по чувењу.
Наиме, на Свету Гору дође неки западњак и поче се дивити духовном благу похрањеном у православним књигама. У једном тренутку примети с жалом:
- Каква би то туга била кад би све ове књиге изгореле у пожару! Какав би то губитак био!
А ту је био и један светогорски монах, који, чувши ово, примети смерно:
- Па и не би био неки трагичан губитак.
Ту западњак разрогачи очи од чуђења, па упита:
- Како не би...?!
- Лепо - појасни монах - јер је Православље једнако живо и данас као на самом почетку и све то записано живи опитно, тако да и кад би све књиге страдале у пожару ми бисмо опет могли то све да испишемо.
По чувењу је, за блог и причољупце, и причалица записала причу.
Девојка и Дух
Ћутљивом
језику и замишљеном уму Ти се приближујеш, жениче душе моје, Душе Свесвети. Од
говорљивог језика се кријеш као лабуд од бурна језера. Као лабуд пливаш по
тишини срца мога, и чиниш га плодним.
Суседи моји, престаните с вашом земаљском мудрошћу. Мудрост се рађа а не ствара. Као што се Мудрост рађа у Богу, тако се она рађа и у земљи. Рођена мудрост ствара, но не ствара се.
Памећу ли се хвалите, хвалисавци! Шта је ваша памет до многопамћење? Па кад много памтите, како не запамтисте тренутке чудесног рађања мудрости у вама? Понекад вас чујем где говорите о великим мислима, што се код вас изненадно и без вашег труда роде. Ко их роди, многопаметни? Како се родише без оца, кад признајете, да им ви нисте родитељ?
Заиста вам кажем: отац им је Дух Свесвети, а мајка преостали девичански кутић душе ваше, у који Дух Свесвети још сме да уђе.
Тако се рађа свака мудрост и на небу и на земљи: од Девојке и Духа Свесветог. Над девичанством прве ипостаси залебдео је Дух Свесвети, те се родио Свечовек, Мудрост Божја.
Што је девичанство Оца на небу, то је девичанство Мајке на земљи. Што је дејство Духа Светог у небу, то је дејство Његово и у земљи. Што је рађање мудрости у небу, то је рађање мудрости и у земљи.
О душо моја, вечито изненађење моје! Гле, оно што се збило једном на небу и једном на земљи, има да се збуде и у теби. Мораш постати девојком, да би могла зачети Мудрост Божју. Девојком бити мораш, да би те Дух Божји замиловао. Сва чуда на небу и на земљи произашла су од Девојке и Духа.
Девојка рађа стваралачку мудрост. Распусна жена ствара јалово знање. Само Девојка може да види истину, а распусна жена може само да позна ствари.
Господе триипостасни, очисти огледало душе моје, и наднеси лице Твоје нада њ. Да би душа моја засјала славом Господара свога. Да би се пречудна историја неба и земље отпечатила у њој. Да би се испунила блеском као језеро моје, када сунце виси над њим у подне.
„Молитве на језеру“
Свети Николај Охридски и Жички
* * *
To a silent tongue and a contemplative mind You draw near, O All-Holy Spirit, bridegroom of my soul. You avoid a talkative tongue as a swan avoids a stormy lake. Like a swan you swim across the quiet of my heart and make it fruitful.
Desist from your wordly wisdom, my neighbors. Wisdom is begotten, not made. As Wisdom is begotten in God, so is it begotten on earth. Begotten wisdom creates, but is not created.
So, you braggarts brag about your intellect! What is your intellect except remembering many facts? And if you remember so much, how could you have forgotten the moments of the wondrous begetting of wisdom within you? Sometimes I hear you talking about great thoughts that were born to you unexpectedly without any effort. Who bore these thoughts to you, intellectuals? How were they begotten without a father, if you admit that you did not father them?
Truly I say to you: the father of these thoughts is the All-Holy Spirit, and their mother survives as the virgin corner of your soul, where the All-Holy Spirit still dares to enter.
Thus every wisdom in heaven and on earth is begotten of the Virgin and the All-Holy Spirit. The All-Holy Spirit hovered over the chastity of the first hypostasis, and the Ultimate Man, the Wisdom of God, was begotten.
What the chastity of the Father is in heaven, the virginity of the Mother is on earth. What the action of the Holy Spirit is in heaven, His action is on earth. What the begetting of wisdom is in heaven, the begetting of wisdom is on earth.
O my soul, my eternal surprise! What happened once in heaven and once on earth must happen to you. You must become a virgin, so that you can conceive the Wisdom of God. You must be a virgin, so that the Spirit of God may fall in love with you. All the miracles in heaven and on earth originate from the Virgin and the Spirit.
A virgin gives birth to creative wisdom. A wanton woman creates barren knowledge. Only a virgin can see truth, while a wanton woman can only recognize things.
O triune Lord, cleanse the vision of my soul, and bow down Your face over her, so that my soul may glisten with the glory of her Lord, so that the wondrous history of heaven and earth may be unsealed in her, so that she may be filled with glittering like my lake, when the sun hovers above it at noon.
by St. Nikolai of Ohrid and Zica
Џевад Галијашевић
Тајна приближавања Богу
Слика: Владимир Панич
По чему се филозофија идеализма разликује од религије? Та философија је покушај да се постојање и примарност апсолутног духа докаже логичким расуђивањем, односно покушај да се оно што је надрационално објасни рационалним путем. Као и сви философски системи и идеализам је заснован на хипотези, односно на недоказивим начелима која се прихватају на веру, али не у религијском значењу вере, већ у смислу вере у одређену претпоставку. Након тога се на том недоказивом постулату путем логичког расуђивања гради читав систем. Поставља се питање по чему се то суштински религија разликује од философије ако је већ философија поставила себи за циљ да докаже идеју постојања Бога. Разлика је у томе што је религија тежња да се уђе у општење са Богом. За религију Бог није апстрактна идеја нити хипотеза с високим степеном вероватноће, као код идеалистичких философских система. Бог је за религију унутарњи факт човековог живота. За религиозног човека Он је главни покретач, почетак и крај живота. Која је главна карактерна црта религиозног човека и у чему се највише огледа његова религиозност? За религиозног човека је пре свега карактеристична молитва – личносно обраћање Богу.
Код људи који се налазе под утицајем источњачких мистичних и окултних система појам религије је сведен на појам медитације, односно на размишљање или обраћање човека самом себи. Ти системи гледају на молитву као на одређени вид аутосугестије. Испада да је сâм човеков дух и субјекат и објекат молитве и да је молитва нешто попут одређене идеје или мишљења које човек треба да усвоји. И материјалисти скоро на исти начин објашњавају молитву. И за њих је она неки вид аутосугестије. Неки се, пак, људи питају због чега је потребна молитва кад је Бог Дух, Апсолут, односно Дух Који све зна и боље од нас зна шта нама треба. Шта је то што Му ми можемо открити? Бог је свемудар и свеблаг и зашто бисмо Га онда требали молити за нешто? Дакле, по њиховом мишљењу молитва је непотребна. Она може бити само плод наше погрешне представе о Богу као о несавршеном бићу чије смо делање дужни да коригујемо својом личном молитвом. Но молитва је потпуна окренутост душе ка Богу. Она је тајна богопознања, тајна боговиђења. Свети оци називају човека словесним бићем, бићем које има дар речи. Човекова душа се обраћа Богу управо речима молитве. Молитва није информисање Бога о нашим потребама, него је предуслов за то да Божанска сила дође у додир с нашим духом и да делује у нама. Бог је свезнајући и познаје нас боље но што ми сами себе знамо. Он познаје сва Своја створења и зна будућност као и садашњост.
Но нас свезнање Божије без нашег личног учешћа препознаје као некакав предмет универзума, док посредством молитве, посредством откривања кроз молитву улазимо у другачији однос са Богом, личносни однос у којем човек као смртно, ограничено, слабо и грешно биће, но ипак личносно биће, разговара са апсолутним Бићем, Бићем бесмртним и свеблагим. Ту је у питању тајна, и то тајна приближавања човека ка Богу. Ту почиње оно што свети оци називају човековим обожењем. Ту се догађа тајна преображења човека као лика и обличја Божијег.
Човек се не моли само због тога да би од Бога добио некаква видљива добра, мада има и тога, или зато што на нашем животном путу бива много препрека које се могу успешно савладати само уз Божију помоћ. Није то најважније. Најбитније је то што током молитве човек добија нешто што је неупоредиво веће од свих блага овог света. Он добија залог благодати Божије, то јест започиње са богоопштењем, с процесом који ће се наставити и у вечности и који се никад неће завршити. Речено сликовито и донекле упрошћено, човек у молитви добија самога Бога. То је прво. Друго, молитва је реализација човекове љубави према Богу. То је одређени барометар нашег духовног живота. И као што свако од нас има потребу да буде с вољеним човеком, да контактира са њим и да, како се то каже, дишу исти ваздух, исто тако је и души, која воли Бога, потребна молитва јер и наша душа тежи да контактира са оним кога волимо. У томе се састоји једна од најважнијих психолошких законитости – законитост духовне симпатије, законитост складности. Ако човек воли Бога, онда тежи да буде у контакту с Њим. Кроз тај контакт човек се мења и преображава се по подобију Божијем. Ту се одвија један од најзначајнијих мистичких процеса – човек се уподобљује Богу. Кад нема молитве, онда човек схвата Бога као објективну реалност, а знамо да постоје неке објективне реалности које нас уопште не занимају. Ако се човек не моли, онда не може ни да живи хришћанским начином живота и његова је вера тада мртва. Та мртва вера је некакво стање у којем допуштамо могућност постојања Више Силе, а у таквом стању човек у суштини не поседује доказе или нека сведочанства о постојању Бога.
Која је разлика између верујућег и неверујућег човека? Претпоставимо да обојица имају иста знања, да поседују исте информације и исти ниво образовања. Па шта је то онда по чему се верујући човек разликује од неверујућег? Разлика је у томе што верујући човек осећа Бога и што у свом срцу има сведочанство о постојању Божијем. То његово унутарње сведочанство неодвојиво је од молитве. Неки људи се питају шта да чине да би поверовали у Бога. Одговор је веома једноставан – треба живети по заповестима Божијим и молити се. Молитва човековој души пружа реалне доказе о постојању Бога. Ми имамо очите доказе о постојању спољашњег света који доживљавамо кроз трансформацију наших органа чулâ и непосредно га прихватамо као датост, као реалност. И верујући човек исто тако непосредно, као реалност, осећа духовни свет, своју укљученост у њега, унутарњу повезаност с њим, савез са Богом и сталну овисност од Бога. Управо се по томе верујући човек разликује од неверујућег, па макар он по свом убеђењу био и идеалиста. Зато и јесте идеалиста онај ко разумски допушта могућност постојања Бога и сматра да је та његова теорија највероватније тачна. Али на томе се све завршава! За разлику од њега, верујући човек осећа Бога. Идеалиста размишља о Богу и може то да чини мирно, прекрштених ногу и с цигаретом у устима, док мисао о Богу код верујућег човека изазива осећај страхопоштовања пред Творцем. Код верујућег човека се формира хармонична веза између његовог духа и Апсолутног Духа, и то пре свега кроз осећај страхопоштовања.
Из књиге Архимандрита Рафаила Карелина „Дах живота“
Писмо англисте британском амбасадору
Отворено писмо Јелене Радојковић, директора Oxford Центра, амбасадору В. Британије, Њ.Е. Денису Кифу поводом британског предлога Резолуције о Сребреници
Поштовани,
Овим путем желим да изразим своје дубоко разочарење као и огорченост поводом предлога британске владе који се односи на Резолуцију о Сребреници.
Више од 40 година свог рада и живота посветила сам неговању и промоцији британске културе и језика. Рођена сам у Бечу (Vienna, 1944). Студирала сам англистику/германистику у Хамбургу, Њујорку, Карачију и Београду. Већ 25 година водим лингвистички центар (Oxford Centar, Београд/Ниш). Кроз нашу школу енглеског језика прошло је више хиљада студената, а књижара Oxford Centar, која ради у оквиру исте организације, је за ових 25 година у сарадњи са британским издвачким кућама Oxford, Longman итд. продала хиљаде уџбеника за енглески језик. Заједно са британским стручњацима, организовала сам мноштво стручних семинара по целој Србији који су имали за циљ промоцију енглеског језика и културе, али и стварање тржишта за британске издаваче.
Пре свега, своје дубоко неслагање изражавам у погледу термина геноцид који се користи у резолуцији. Сама дефиниција геноцида, како лингвистички тако и фактички, не може бити примењена на случај Сребреница:
1. Жртве страдале у грађанском рату у Сребреници нису биле жене и деца већ наоружани војно способни мушкарци. То у основи дисквалификује термин геноцид.
2. Број жртава никада није утврђен, а пошто српска страна није имала увид у истраживања, не можемо прихватити ту квалификацију нити број жртава. Број жртава утврђен 2005. био је 1.180. На волшебан начин тај број је 2014. године достигао 6.400 жртава, а ове године појавом „неких нових жртава“ дошло се до броја од 8.000. Питамо се колико ће жртава бити нпр. 2020. године?
3. Цео немио догађај одвијао се у заштићеној зони УН, која је подразумевала демилитаризацију.
4. Познато је да су по уласку српских снага у Сребреницу евакуисани жене и деца на муслиманску територију. Апсолутно није јасно како су се у тој „демилитаризованој“ зони изненада затекли наоружани муслимански војници Насера Орића?
5. ДНК анализа доказано није поуздана, а врло вероватно је и фалсификована, јер су босански Муслимани потпуно истог етничког и генетског порекла као Срби, што је историјски потврђено.
6. Велики број светских и српских аналитичара тврди да је цео догађај у Сребреници био намерно исцениран како би се створио повод за бомбардовање Срба од НАТО, без одобрења Савета Безбедности УН. Као што је познато, овај преседан је отворио врата свим будућим ратовима, разарањима и милионским жртвама на Блиском истоку, у Африци и Азији у 21.веку.
7. Парадоксално је да се прави геноцид над 3.500 српских цивила у тој истој Сребреници не само не подводи под геноцид него се не спомиње ни као ратни злочин. Да не говоримо о осталим страдањима српских цивила широм бивше Југославије који су били мучки убијани од стране Ал Каиде, Муџахедина, хрватско-америчке војске и „савезничког бомбардовања“.
8. Наводи који говоре о Сребреници као највећем геноциду после другог светског рата су једна крајње манипулисана и лажна конструкција и зато, све док се не организује кредибилна међународна истраживачка комисија, која би укључивала и српску страну, не можемо прихватити никакве квалификације јер оне очигледно у овом тренутку само служе даљем бруталном понижавању српског народа. Најгоре је што овим чином Западна Алијанса покушава да оправда ничим изазван распад Југославије и бомбардовање Србије, а у крајњој инстанци и даље раздваја и спречава помирење народа у бившој Југославији. Питање је, коме то иде у корист и на част?
У својој историји српски народ никада није починио геноцид. Вековима је живео са муслиманима и другим верским заједницама и развио највећу толеранцију према свим народима света.
Што се тиче геноцида, историјски највећи ратни геноциди (после јерменског у 20. веку) догодили су се у Првом и Другом светском рату над Србима у Хрватској, Босни и на Косову.
У току Првог светског рата страдало је више хиљада српских цивила од стране аустријске војске, а о чему постоји обимна филмска и фото документација. Српска војска је тада задивила цео свет јер је војне заробљенике не само чувала него и хранила на истом „казану“, о чему су сведочили сви западни медији али исто тако и британске болничарке. Србија је тада изгубила милион и по радно способног и репродуктивног становништва. Жртве геноцида из Првог светског рата никада нису изнете пред светску јавност нити је Србија добила икакву ратну одштету.
У Другом светском рату у највећем геноциду над српским цивилима (1941-1945) у квислиншко-ватиканској Хрватској под окриљем немачке окупације, а под руководством хрватских усташа, заклано је око два милиона српских цивила. Документацију о томе можете потражити :
– BBC documentary – преко пола милиона жртава;
– Spiegel, април 2010 – 1.8 милиона жртава;
– Karl Heinz Deschner, познати немачки католички теолог, у својим бројним радовима наводи два милиона жртава.
Као ни сва претходна страдања Срба, тако ни овај геноцид није признат од међународне заједнице нити је икада одата пошта овим милионским жртвама.
Такође, изгледа да смо заборавили све жртве британских бомбардовања Србије у 20. веку, те остаје питање зашто је Британија бомбардовала српске градове и цивиле, а да притом Срби никада у историји нису напали Велику Британију и њену територију.
После свега наведеног, поставља се питање да ли Велика Британија има морално право, односно кредибилитет, да буде „Judge and the Jury“ не само у случају Сребреница него и уопште. Колико је геноцида, злочина и отимања националних добара учињено у име и за рачун В. Британије у протеклим вековима британских колонијалних ратова на свих пет континената, од Америке, преко Африке, Индије и све до Кине, где се број жртава мери стотинама милиона.
Дакле, ароганција са којом се британска влада поставља у случају Сребренице представља не само крајњи цинизам него и увреду, како српског тако и свих народа света, а кључно питање је који је смисао и циљ оваквог чина.
Наглашавам да се ово моје обраћање односи на политику В. Британије, нипошто на британске народе, који су, упркос империјалном изобиљу, имали своје тешке тренутке у историји.
Такође, моје обраћање није лично и овим путем желим да изразим дивљење према Вашем одличном познавању српског језика. Надам се да ћете имати жељу и прилику да упознате најстарију европску цивилизацију, која не само да је настала на територији данашње Србије (Лепенски Вир, Винча итд.) него је српски народ све њене тековине (језик, митологија, етнографија...) очувао и до дан данас, и предао осталим народима Европе (о чему пишу Gordon Childe, Bryan Sykes, Stephen Oppenhaimer, Collin Renfrew...).
У доброј вери,
Јелена Радојковић
директор Oxford Центра
у.п.: Ових дана Косово је добило свој позивни број, а остао је још један који треба да се додели и који је за сада тајна. Да ли је то Санџак или Војводина, питање је. Размишљајте о томе: комадање Србије није готово. Са променом Устава то је неминовност. Зато, искључи телевизор, спаси Србију, ако никог другог ради, себе ради. И реци: НЕ промени Устава!