Све у причама бива

 "Ја сам живео са мојим дедом. Он је био добар и вредан човек, који се трудио да ме обучи за живот. Али ја сам хтео да будем мангуп. Предао сам се улици и чарима криминала. Дедине речи тада нису стизале до мог разума. И деси се да заглавим у Централном затвору. Не знам да ли постоји горе место за отрежњење: убице, педофили, хомосексуалци, силеџије, силоватељи... Једина моја срећа у несрећи је била та што је ту казну служио мој познаник и он ми је био заштита. И онда чујеш како се свађају око музике, па дижу у вис три прста и траже још ћирилице, то јест квази народњака. Могу само рећи да ми је то згадило Српство. По изласку сам се пребацио на Пешчаник. А ови исти као они само наштеловани налево.

 

Најпосле се вратих деди и почех да у глави тражим и проналазим само његову мудрост. Смирио сам се. А децу са улица, која желе да скрену, поучавам личним примером, понајвише комодитетом у ЦЗ. "

Преносим вам ову причу из више разлога. Већина нас гледа детективске филмове и дивимо се умећу и памети разних Шерлока и њему сличних. Међутим, добар полицијски рад састоји се из информација које добијају од својих доушника (тастера). Једном ухваћени у неком неделу ви сте особа с досијеом. И ако вас не ухвате као малолетника, ухватиће вас кад напуните довољно година. Они не морају да журе, ви ћете се кад-тад наћи у сачекуши. И тад постајете "оштећена" роба погодна за свашта. Исто је и са штићеницима одређених казнено-поправних домова. Стога будите увек на опрезу, поготово млади, са сваким малолетним преступником. Многи од њих неће умети да се носе са досијеом, па ће се или позиционирати или цинкарити; и једно и друго је по друштво погубно, али за неке бабе здравље пожељно. Посебно поучно је да у самој војсци напредују цинкароши. Ко је служио војску то зна.

 

Дакле, не да нема ничег занимљивог у малолетничкој деликвенцији, већ је пре глупост и кресање сопствених крила.

 

Константин Петрович Побједоносцев, (1827-1907), професор права, сенатор и обер-прокурор Светог синода Руске православне цркве:

ВЕЛИКА ЛАЖ НАШЕГ ВРЕМЕНА - ПАРЛАМЕНТАРНА ДЕМОКРАТИЈА

Избори су ствар вештине која, као и војна вештина, има своју стратегију и своју тактику, при чему се кандидат који се бира не налази у директном контакту са бирачем.

Ако кандидат, сам по себи, у јавности још увек није довољно познат, он почиње тиме што окупља пријатеље и сараднике; затим, они сви заједно крећу у лов на присталице... 

Увек има довољно ограничених или наивних људи, који се хватају на удицу и, гле, са њиховим потписом појављује се и на огласне стубове лепи проглас, привлачан за масу која се свагда лако поводи за именима, титулама и капиталом.

Организују се, дакле, скупови, држе говори; на тим скуповима онај ко има снажан глас и уме брзо и спретно да ниже фразе, оставља вазда јак утицај на масу, стиче популарност, тако се рађа кандидат за будуће изборе; Фраза, и ништа друго осим фразе, царује на тим скуповима.

Гомила слуша само онога ко громопуцателније виче и вештије се заогрће вулгарностима и подилажењем тренутним схватањима и наклоностима масе.

На дан завршног чина избора само мали број бирача даје свој глас свесно; то су, углавном, нарочито утицајни бирачи које је ваљало наговарати појединачно.

Већина, пак, тј. маса бирача даје свој глас, "по обичају гомиле", за једнога од кандидата кога је истакао партијски комитет. На листићима она исписује име које је од свих громкије одзвањало у ушима свију у последње време.

Дотичног човека готово нико не зна, бирачи немају представу ни о његовом карактеру, ни о способностима, ни о настројењима; изабирају га просто зато што су се његовог имена толико наслушали.

Узалудно би било упуштати се у борбу са тим поривом гомиле. Претпоставимо, пак, да неки савесни бирач жели да у тако значајној ствари делује свесно, не хотећи да се "потчини насилним притисцима комитета". Њему на дан избора преостаје само то или да се сасвим повуче или да гласа за кандидата сходно своме схватању.

Како год, међутим, он поступио, изабран ће ипак бити онај ког на прво место истакне маса лакомислених, равнодушних или заведених бирача. Теоријски, изабрани посланик требало би да буде човек омиљен код већине, а у стварности, изабире се миљеник мањине, увек сасвим незнатне. Избор би требало да падне, по теорији, на човека разумног, а у стварности пада на онога ко безобзирније јури напред.

 Изгледало би као да су кандидату потребни квалитети као што су образовање, искуство, савесност у раду, а у стварности сва та својства он може и да има а може и да нема; у изборној трци, у којој су од свега важније одважност и дрска самоувереност, удружене са говорничким даром, па и извесном вулгарношћу која често ефектно делује на масу, они горе поменути квалитети се не траже.

Скромност, удружена са истанчаношћу осећања и мисли, нигде није на цени. Тако настаје народни представник, тако он задобија пуномоћја! 

Ето шта је, у суштини, моћ којом се води парламент. Њој се придружује и друга пресудна моћ - речитост. Речитост је такође природна способност, која не претпоставља ни моралност ни високу духовну узнапредовалост.

Према томе, када вођа партије са снажном вољом сједињује још и дар речитости, он наступа у славној улози на отвореној сцени пред читавим светом. 

Шта је то парламентарна партија? Теоријски, то је савез људи који једнако мисле и удружују своје снаге ради потпуног остварења својих погледа на законодавство и правце државног живота. Али, тако бива само са безначајним групама: велика и значајна партија формира се само под утицајем личног частољубља, групишући се око једне доминантне личности.

Људи се по природи деле на две категорије: једни не трпе никакву власт над собом и зато нужно теже да доминирају сами, други се, по своме карактеру, боје да понесу на себи одговорност скопчану са одлучним деловањем у свему, избегавајући све што би било акт одлучности. Ови последњи као да су рођени за потчињавање и чине гомилу ("стадо") која се поводи за људима воље и одлуке, који пак чине мањину.

На тај начин, најдаровитији се људи добровољно потчињавају, предајући са олакшањем одлуку о правцима свога деловања у руке других. Они такорећи нагонски "траже вођу" и постају његово послушно оруђе, свеједнако у уверењу да их овај води према победи, а неретко и - ка добити.

Дакле, сви битни чинови парламентаризма дириговани су од стране вођа; вође доносе одлуке, вође воде борбу, вође славе победу.

Јавне седнице уствари нису ништа друго до представе за јавност. Говори се држе да би се одржала фикција парламентаризма; фикција, наиме, да сјајан говор сам по себи доводи до парламентарне одлуке о важној ствари.

Сами говори више су у служби прослављења говорника, повећавања његове популарности, прављења каријере, али тек у ретким случајевима пресудни су за гласање.

Каква треба да буде одлука већине, то се обично одлучује ван седнице. Такав је сложени механизам парламентарног лицемерја, такво је лице политичке лажи, која влада у наше време.

По теорији парламентаризма, требало би да влада разумна већина, а у пракси влада 5-6 партијских вођа.

По теорији, убеђење се поткрепљује јасним доказима на парламентарним расправама, а у пракси оно уопште не зависи од расправа, но бива диктирано вољом вођа и схватањем личне користи.

По теорији, народни представници имају пред очима искључиво народно добро; у пракси, пак, народно добро је изговор иза кога се скрива пре свега, лична добробит, корист сопствена и корист својих пријатеља.

По теорији, народни посланици требало би да долазе из редова најваљанијих и омиљених грађана; у пракси, пак, то су најмање частољубиви и најбезобзирнији грађани.

По теорији, бирач даје свој глас своме кандидату зато што га познаје и има у њега поверење, а у пракси бирач глас даје човеку кога, углавном, уопште не познаје, али за кога му је говорима и пропагандом заинтересоване партије наложено да гласа.

По теорији, стварима у парламенту управљају и уопште их покрећу - искусни разум и некористољубиво осећање, а у пракси, главна покретачка снага су одлучна воља, егоизам и речитост.

Ето, каква је у суштини установа коју истичу као циљ и круну државног устројства.