Један
отац је имао јако ружну навику - да хули на Бога. А његов мали син је чуо на
веронауци да онима који хуле на Бога јако смрди из уста. Међутим, шта је могао
учинити мали дечак за свог оца, који је често прљао своја уста; и не само своја
уста, већ и читаву кућу.
Малиша
се досетио. Отац га је много волео, и сваки пут кад би дошао кући, или
би пошао негде, љубио је своје дете. Но, једног дана малиша се измакао и није
дозволио оцу да га пољуби.
-
Немој ме љубити, оче! Твоја уста смрде...
-
Како, сине?! - питао је отац изненађено.
-
Ево, када хулиш на Бога, твоја уста смрде.
Отац
се следио од детињег прекора.
Малиша
је својим прекором помогао оцу да престане хулити, и да ослободи језик од
болештине која указује на непобожност, а сведочи и о распусности онога ко
робује овој ружној навици - хули на Бога.
Да ти кажем сине, све по души и истини како је било. Чуо си за ову нашу цркву,
овај наш манастир Светих врача Козме и Дамјана, Зочиште?
Страдавао он са
народом. Памтио освајаче. Ропство и слободу, похаре и гладне године. Збегове и
Саборе. Претурио невоље, ни броја се не зна колико. Нама манастир био чувар,
заштитник, путовођа. Светилник у невиделици.
А људи долазили, молили
Светитеље, благе лекаре, да им од Бога измоле исцељење душе и тела. И вид да
дарују, духовни и телесни.
Притицали Светом Олтару и Светим моштима и ми и
наше иноверне комшије. Долазили из близа и из далека. И помагала Света Браћа.
Трајало то тако пуних седам векова.
Пре једно двадесет година, посадио
калуђер поред цркве три дрвета: трешњу, јабуку и лозу. С пролећа заједно
цветале. Прва родом даривала трешња. Око Петровдана стизале јабуке. О
Преображењу сазревало грожђе. Било свима на радост. У хладу се одмарали болни и
уморни. Поред цркве жуборио извор, за очи лековит.
Онда, у злу годину,
дођоше зли људи. Поубијаше многе, нас остале протераше. А да се никад више не
вратимо, ни пут да нађемо, спалише нам зеницу ока, свети храм. Свете Мошти
монаси пре огња уграбише и однеше далеко, где ови не могу да им науде.
Злотвори се онда већем злу досетише. Дигоше све у ваздух. Од наше цркве
камен на камену не остаде. Гробље око цркве разрушише. И мртви им криви. Што су
ту, што сведоче о нашем постојању од старине. Тад погину и воће. Остадоше гола,
израњављена стабла са искиданим патрљцима грана. На брег се спусти мук.
Први
пут после седамсто година не чују се звона. Не можеш на невољу да се навикнеш.
Боли, брате, боли много! Ал да се трпи – мора. Почекасмо да се зло мало примири,
па почесмо кришом да долазимо. Ни да кукамо не можемо. Свако свије своју муку,
стегне срце, љуби камен, омије сузама упали цвећу. Богу се молисмо на згаришту.
Прође тако неколико година, туго моја. Лоза се по развалини пружила,
загрлила лишћем, али рода нема.
После чујемо, дошао неки калуђер. Кад видех
мантију, огреја ме сунце.
Даде Бог, поче да се ради. Све камен по камен
пребирамо. Од истог камена црква да се гради. И би тако. Сагради се црква, па
конак, још мало, па ће и звона да пропевају.
Божја воља. Даде Бог љубави,
снаге, храбрости и умећа првоме што крену да обнавља. Помогоше после људи. И све
би с благословом.
А ово хоћу да ти кажем: Оне воћке, родна дрвета, пет
година стајаше мртве, не пустише листа. Прво пролеће, од кад поче да се обнавља
манастир и зида црква, крену по нека млада гранчица, поред оних старих,
искиданих. Кад лани вратише мошти Светих врача, безсребреника Козме и Дамјана, у
обновљену цркву, трешња беше рађала, јабуке узреле, а млада лоза кренула.
Па
сад ти мени реци јеси л’ икад видео такву слику Васкрсења. Велики је Бог и
чудесна су дела Његова. Знаш ону песму:„Како је лепо Господе, кад храм
васкрсава!”
Јесте васкрсао храм, подигли га људи, милошћу Божјом. А кад храм
васкрсава, кад се у њему опет народ Богу моли и Света Служба служи, васкрсава и
Божје стварање.
Немој да плачеш. Дођи и види!
Манастир Светих врача Козме и Дамјана из 13.
века, у селу Зочиште у Метохији, запалили су, а потом динамитом до темеља
разорили Албанци, јула 1999. године.
Храм је обновљен. После седам година, на дан Св.
Врача Козма и Дамјана, 14. јула 2007. године, враћене су Свете мошти и служена
је Света Литургија у обновљеном храму. Храм је опет светионик наде, који
живи пуним духовним животом.
Записано на дан Св. врача Козме и Дамјана,
14. јула 2008., у манастиру Зочиште.
Има разних чуда. Али то је било
некакво посебно чудо. Десило се у косовском манастиру Зочиште.
Код нас би тај
манастир назвали просто Козмо-Дамјановски, али се у Србији манастири
традиционално називају једном речју, по правилу по месту где се налазе, премда
назив овог манастира још треба и умети да се изговори. Нама је то успело тек
другог дана боравка у њему.
Прво што нам је
настојатељ архимандрит Стефан рекао било је то да главну светињу обитељи
представљају мошти светих бесребреника Козме и Дамјана. Код нас их називају
„безмездним врачима“, а српски то звучи изражајније „бесплатни лекари“ (нагласци
су померени: „безмездни“ – то су они који не узимају „мзду“ што ми схватамо као
мито, а код Срба су управо бесплатни). Те мошти се јако поштују, долазе им не
само са Косова, него и из Србије, што за Србе сада представља немали подвиг.
Штавише, мошти поштују и Албанци, како каже о. Стефан. Треба знати да је
манастир смештен у албанском окружењу. У селу крај манастира уздиже се џамија.
Иза зидина тачно по распореду допире глас мујезина. Манастир као да се налази у
позадини непријатеља.
„Како то Албанци!? Па они су муслимани!“ –
питао сам се. Отац Стефан се кротко осмехнуо и раширио руке, као да каже: „па
ипак...“ „Па шта они чине?“ „Долазе, моле се, доводе болеснике, поготово
децу...“.
Што више ми је отац Стефан објашњавао, тим су ми прилике
постајале несхватљивије – „Па како се они моле у православној цркви?“ – „Ћутке,
по своме. Ми не слушамо“. – „И они целивају мошти?“ – „То је њихова ствар. Ми
специјално за њих стављамо простирку на под. Они лежу под мошти. Леже и добијају
помоћ“. Све то ми се чинило некако невероватним. Нисам могао да замислим сличну
слику код нас у Русији, да, на пример, моштима Сергија Радоњешког долазе
муслимани.
„Па онда, чује ли Христос њихове молитве?“ – „Многи се
исцељују...“
Наравно да сам потпуно веровао оцу Стефану, али ми је,
признајем, синуло како би тако нешто требало видети лично, сопственим очима.
Осетио сам да ако некоме у Русији испричам како Албанци долазе у православне
манастире да се исцељују, можда ми не поверују, исувише је све то
невероватно.
Козма и Дамјан даривали су ми такво чудо. После
трпезе, када смо већ паковали кофере, спремајући се за одлазак, зачуо сам гласан
дечји крик. Пошто је у нашој групи било петоро деце, прва помисао је била: да се
није нешто десило? Али сам у омањем манастирском дворишту видео сцену која ме је
запањила: тата и мама водили су манастирском стазом своје дете од пет-шест
година, које је на сав глас очајнички вриштало, као да га неко коље. Уста су му
била тако широко отворена да је изгледало како заузимају већи део лица. При томе
је сам себе ударао длановима по образима или почињао да се гребе по лицу и телу.
На њему су се већ видели трагови тих огреботина, чак до крви. Призор је био
језив!
У сусрет им је кренуо монах који ништа није питао, већ их је
повео за собом у цркву. Имао сам осећање као да их већ познаје. „Ко су то?“ –
упитах га. „Албанци, дошли су код Козме и Дамјана“. – „Знате их?“ – „Не, никада
их код нас нисам видео, вероватно су издалека...“ – одговори ми.
У цркви је монах некако смирено и навикнуто узео сукнену простирку и
простро на под испод моштију. Родитељи су спустили дете тако да му глава буде
тачно испод моштију. Током првих минута дечакова вриска се само појачала. Храм
су испунили урлици. Било ми је жао да гледам јадну мајку како, нагнута над
својим дететом, ничим не може да му помогне. Отац је стајао нешто по страни,
стиснувши шаком шаку на трбуху. Повремено је бацао погледе час на сина, час на
иконе.
У храму није било никога осим албанске породице, монаха и
мене. Остали наши ходочасници, премда су и чули урлик, нису се решили да уђу у
цркву.
Урлици су постепено
почели да се стишавају и прелазе у јецаје.
У том тренутку сам у џепу
подрасника случајно напипао свој фотоапарат „идиот“ и пало ми је на памет: „Сада
имам јединствену могућност да снимим стварно чудо. Па нек потом неко проба да не
поверује“. Извукао сам фотоапарат и направио неколико снимака. Треба рећи да је
отац породице некако спокојно реаговао на то.
Све то потрајало је
десетак-петнаестак минута. Дете се сасвим смирило, полежало још неко време под
моштима. Да га мама није подигла, вероватно би ту и заспао. Монах је сложио
простирку. Обратио сам пажњу на то да током те сцене населник обитељи готово ни
реч није рекао. Све је чинио ћутке, не гледајући родитеље. Неколико пута је
чучнуо крај детета и гледао га, али се при томе није крстио.
Када се
дечак готово сасвим смирио, пришао сам оцу и упитао га на српском: „Како се
зовете?“ Представио се: „Фадиљ“. И он је мене упитао: „Ви сте Словенац?“ Изгледа
да ме је одавао меки изговор, а такође сам био исувише светлокос за Србина.
Изгледа да је за њега појава Руса на Косову била нереалнија од појаве Словенца.
Рекох му да сам ја руски свештеник из Русије, али је тиме моја залиха српских
фраза била исцрпљена. Упитао сам га зна ли још који језик? Испоставило се да зна
немачки. Пронашавши заједнички језик, пуновредније смо поразговарали. Он је
испричао да је пореклом са Косова, али сада живи и ради у Немачкој у сервисној
станици. На Косово долази једном-двапут годишње. Има двоје деце. Са млађим су
искрсли несхватљиви проблеми. Лекари не могу да помогну. И он је специјално
дошао овамо у манастир. Нисам издржао а да га не упитам: „Али ви сте „муслим“?“
– „Да-да, ја сам муслиман“. Застао је и замислио се као да тражи објашњење за
мене (а можда и за себе самог) чињеници да је муслиман дошао у православни
манастир. После паузе изустио је речи које, ради веће документалности, желим да
наведем на немачком: „Kraft ist hier!“ („Сила је овде!“). Поновио је те речи
трипут, сваки пут некако чвршће, убеђеније, при томе енергично показујући
кажипрстом на под храма. Такве речи чути од Албанца код моштију хришћанских
светитеља – много вреди. Мислиман исповеда силу наше вере. Преостало ми је само
да узвратим „jawohl“ („наравно“, „управо тако“).
„А како се ваш син
зове?“ – „Бесмир“ (бес – злодух). Ех, кад би тај Албанац знао шта то име за Руса
значи!
Породица се враћала манастирским вратницама у другом
расположењу. Природно, у овом случају захвалност се излила на мене. Албанац је
почео да ми стиска руку: „Данке, данке“. Упитао сам како се на албанском каже
„захваљујем“? „Фалендерим!“ – то је била прва реч на албанском језику коју сам у
животу чуо. На опроштају смо се сликали за успомену крај вратница
обитељи.
Када смо се растали, помислио
сам какво сам се чудо удостојио да видим (па чак и сликам)! Чудо не само у
исцељењу детета, него је оно главно и веће чудо у томе што сам видео како
Албанци долазе у српске светиње по помоћ, у оне светиње које су сами рушили,
оним Србима које су сами протеривали. Јер, управо тај манастир су пре неких
десет година Албанци срушили, монахе протерали, саборну цркву минирали и дигли у
ваздух. И ево их сада како сами долазе у њега по помоћ и исцељење. Шта је то
друго до духовна победа Срба! Чини ми се да тај Албанац више никада неће дићи
руку на српске светиње.
Морам рећи да се та сцена у храму одиграла
не само у присуству моштију, него и пред иконом Богородице Августовска Победа.
Ето вам и још једне победе за Србију нове иконе у августу месецу.
После тог чуда у Зочишту некако сам постао мирнији за судбину Косова. Пре
или касније она сила, за коју ми је тај Албанац рекао, обавезно ће
победити...
Тражити
Јерусалим Горњи - могуће је једино успињањем. Једна је лествица свима, али су
наши приступи, којима по њој усходимо, различити. Али баш та различитост
открива сву раскош и лепоту Богооткривења, где се, по речима Светог Николаја,
ми огледамо у Богу и Бог у нама. Такође, постоји још нешто једнако дивно што
произилази из наших различитости: то су сва она раскршћа на којима се срећемо и
растајемо, али измењени тим сусретима, који, попут зупчаника, покрећу Богом
створени механизам – свет, који подсећа на кошницу у којој непрестано живот
кључа.
Идући
тако овом долином радосне туге и тужне радости, неко је, милошћу Божијом,
наишао на једну медоносну пчелицу, и нектар божанског саћа понудио и мени, а ја
вама, да сви заједно кушамо и видимо како је благ Господ.
Ово је реклама за филм о острву које је, како пише у електронском писму које сам данас примила, 2000 миља удаљено од најближег копна. Нико тамо не живи, само птице... Па ипак нећеш веровати својим очима!
Погледај видео и сагледај последице наше неодговорности и саможивља!
Кад си у недостатку конца, а да не будеш докон и постанеш роб којекаквих мисли, ради са оним шта имаш. У сваком случају, ако ништа друго, добро је правити залиху за зиму. Мада, на моје изненађење, има и оних којима су сезоне измешане.
Јуче нам је била Софија. Најпре смо биле у Цркви, где се
причестила и она и њена нова сестрица. Она ју је водила и пазила, а на путу
кући се повела прича о томе:
- Каже Милица да је вино било кисело – насмејано примети
кума.
Али Софија се умеша:
- Ја сам пазила да прогута и да се лепо понаша.
- Тако треба, љубави! – похвалих је радосно.
Онда је отишла кући на ручак, а нешто касније је дошла код
нас.
Како се ближи школски распуст, отпоче причу:
- Имаћу само једну четворку.
- Из чега? – упитах је.
- Из предмета „Свет око нас“.
- Добро, биће боље други пут – рекох.
Али онда се сетила да смо скоро ловили миша у кући. Наш комшија
иза куће је пекар и не користи отрове, већ мачке (не користи га ни ветеринар испред
куће, чак није хтео ни коров да шприца да не би отровао нашег пса, који им се
много свиђа), па кад их ове разјуре, они се размиле, а код нас је још увек све
у изградњи па долута понеки. Не волимо ни ми отрове, ни лепак, али лепак за
мишеве користимо понекад. Најбоље се, и најбрже, лове на орас под шерпом, па кад се ухвати
само га изнесеш – или пустиш мачку да га лови.
Софија се, дакле, сетила, па ме упита шта је било са њим и
да ли се уловио на лепак.
- Није, био је много паметан – одговорих јој ја.
- Како? – чудећи се, упита.
- Лепо. Није му хтео ни близу. Дође, омириши, али не
прилази.
- Па где је био.
- Овде код мене. Гледала сам га како се игра, цуња, скаче.
Баш је био мален, али много паметан.
- И како си га ухватила?
- Ушао је у штампач, ми га затворили, изнели напоље и
пустили.
- Нисте га убили?!
- Не, ми не волимо да убијамо животиње без потребе.
Ту ме погледа, мало поћута, па закључи:
- Ни мрава не треба убити, јер и он има своје место у свету.
- Тако је, љубави! – изјавих ја, љубећи је, мудрицу.
Што се мене тиче, ово је био примењени час из предмета „Свет
око нас“, који обећава, или најављује, већу оцену.
Разговарају
врабац и славуј на тему забринутости код људи. Врабац, пун чуђења, упита:
-
Зашто су људи толико немирни и тако много забринути?
А
славуј философ одговори:
-
Пријатељу мој, људи се превише брину, јер немају Небеског Оца као ти и ја.
Заиста
је веома поучан овај разговор небеских птица, и не само поучан, већ и користан!
Некада, толико трагично проживљавамо наше проблеме и урањамо у бескрајну тугу и
стрепњу, из чега се види наше неповерење у Бога. Негирамо Његову Свеприсутност
и све гледамо људским очима. Међутим, иза сваког догађаја, и изнад свих нас,
бди будно око Божије, које свиме управља и брине за све, одржавајући овај свет
у сагласју са Његовим божанским плановима. Имати поверења у Небеског Оца од
велике је потребе, као и у Његову Промисао, од које подједнако зависе како наши
животи, тако и проблеми свих нас.
