Све у причама бива

Још те има, Лазаре

Икона „Необорива стена“ *

Славуј чува грло своје, веома га строго чува, да би грло његово могло извијати песму што весели срце његово и срца свију оних који слушају песму славујеву. Од свега што је шкодљиво и штетно по грло чува славуј грло своје, веома га строго чува.

Паун чува перје своје, ревниво пази и чува златоткану одећу своју, која је њему дика а радост људима који га гледају. Да му неко не ишчупа перје; да му нешто не испрља перје; веома ревниво чува се и брани паун, и уздиже главу своју на високом врату као стражар на кули и обзире се тамо и овамо, пазећи да му неко не ишчупа перје или да му нешто не упрља перје.

Као што славуј чува грло своје, извор радости своје и туђе, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно. Јер је вера твоја извор радости твоје, дубоки и непресушни извор радости твоје и свију оних који те љубе око тебе.

И као што паун чува дивно перје своје, понос свој и вредност своју, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно! Јер је вера твоја свети украс душе твоје, понос и вредност душе твоје.

Јеси ли видео славуја замукла грла? Вреди ли што? Чује ли га ко? Тражи ли га ко? Плаћа ли ко замуклог славуја више него врапца? Глас чини вредност славују. Глас му даје високу цену. Глас му прибавља дивљење и љубав.

Јеси ли видео пауна очупана? Одлучена од све његове славе и лепоте? Зар га не сматрају за ругобу и чудовиште, без златотканог плашта његовог, којим га је Творац огрнуо и уздигао за цара међу пернатицама?

О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!

Свети Владика Николај

* Богомајка монументалног изгледа где се истиче њен смирени и помало одсутни лик. Ово је литијска икона пред којом се, по предању, пред косовски бој помолила српска војска на челу са Светим кнезом Лазаром. Одаје достојанство Милостиве Заштитнице, и симбол је српске туге за палим царством. Данас се икона налази у ризници манастира Хиландар.

Ташна за понети (3)

 

 

 

 

Хришћанска револуција и револуције

Ја сматрам Христову науку - у смислу учења моје цркве - потпуно револуционарном, не само у односу на човека према самом себи. Унутрашња, морална и духовна револуција, јесте револуција хришћанска. То је једина оправдана, корисна, позитивна и конструктивна револуција. Све остало што је Европа назвала револуцијом, јесте обична гомила злочина, већа и мања.

Лекару, излечи се сам! Ова Христова реч грми као гром против оних, који, с мачем у руци и сопственим гресима у срцу, устају против својих ближњих ради отмице било права, или власти, или части, или хлеба.

Више може учинити молитва једног светог човека, него бунт једног целог народа. Милосрђе је решило више питања него гнев и мач.

Но, ко то може доказати данас младим људима у Европи, који нису ни покушали магију милосрђа, магију службе Богу и магију службе ближњима. Ко то може доказати очајницима, који се из дана у дан кљукају по свим школама несрећне Европе мрачном славом спољашњих крвавих револуционара, тј. болесника, који су губави устали са своје постеље да лече остале болеснике.

Ох, млади људи, нека вам само Бог буде у помоћи!

Погрешно је питати, да ли се Христова наука може применити на модеран живот. Христос није дошао да примењује своју науку на један или други период времена него на људе. А људи су и данас исти као у старо време. Да ли се људи возе на фараонским двоколицама или на аеропланима, то ни најмање не мења наш однос према Христу.

Свети Владика Николај

Духовне поуке

A Tale of the Sower

Once upon a time there was a kingdom reigned by a wise and just king. In a far-off village in this kingdom lived a poor man who could barely scrape a living to feed his wife and son; but he had never complained or repined and, since he feared no work, he was respected for his honesty even by the penny-pinching.

At first, he did all the work by himself, but when his son was old enough to be able to help him - he began taking him along.

As the first ray of sunshine appeared in the morning, he would always wake him up with the same words:

- Come, my son, with God's help! What we sow in the morning, we will reap in the evening.

And the boy would get up quickly, following his beloved father, although he did not understand the wisdom with which he was waking up because of his youth. The boy was not able to grasp this since the most work they did rarely included fields and sowing.  On the whole, they worked at the stables, cut and chopped wood, sawed up, carried out different repairs - honestly, they did all the things avoided by the vast majority. However, despite the reality, the boy would always answer anyone who would ask him where he was going or what he did - that he had been sowing since the early morning, thus respecting parental upbringing. Yet, his peers recognized a reason for a joke in his answer, and that is why they called him Sower.

So, the little Sower grew up, not from day to day but from moment to moment, not only physically, but he also began to outshine many in wisdom, even the ones who were older than him. He was extraordinarily disciplined and agile, swift when he listened, patient when he spoke and very hard-working. Above everything else, he had a good line in undertaking: whatever he tackled, it flourished under his fingers – that’s how big a blessing in work he was given by God.

Once he had grown into a young man, he took it upon himself to look after his frail parents, and cared for them without ever offending or displeasing them in any way - until they went to their last resting place. Because of that he was respected even more, both as a man and as a craftsman. And what once used to be mocking, now became a subject of respect and an example for children to look up to. The elderly would have regarded him as a son, if only he had not been so poor.

He was so impoverished that while his parents were alive and after their death as well, he had nothing to provide for his future wife, at least not in the way others expected it to be done; for everything he had inherited was an old, crumbling shed, which was barely standing. Since they had never had enough money to do it up, they did their best to do minor repairs everything they could manage with, patching it as much as possible.

Being left on his own, the Sower could afford repairs even less than ever. Yet, he was so kind-hearted that he was concerned about others more than about himself. However, regardless of one’s wishes, this isn’t something a person can always hold on to, especially at times like this. And so it somehow happened that just after his parents had died a terrible drought came to pass, which caused difficulties not only to him, but to others as well. They started lacking in everything, even work. Many workers, labourers and servants were becoming unneeded and a burden, therefore they were sent away to their homes. Because of that, every bit of bread was a real blessing.

True, life was becoming more difficult day after day, but the Sower did not repine at this time of misfortune. Moreover, he would share even a slice of bread he had earned with hard work with the hungry, especially with neighbours’ children. But not only with them! He would often visit the nearby woods, sharing the last slice with starving offspring of different animals. He was especially fond of a small bear cub, whose mother ended up as a trophy on the floor of a rich man. Their friendship was touching and conditioned by nothing, so they were looking forward to each other every time they were to meet.

In the meantime, while the drought fell upon this part of the kingdom, in the second part, where the royal palace was situated, something unusual happened. Namely, the wise and righteous king began to ponder over organizing his only daughter’s wedding. She was just about to come of age for marriage, so it was crucial to look into the possibilities in due course.

Having thought carefully about who would be worthy of her, he concluded:

- If I commended my daughter to marry any of the princes from the neighbouring kingdoms, it would seem more as selling my own child, and on top of that, who knows what we – she, I and our people - would get by doing so. A foreigner does not have to love what is not his. Therefore, it might be better if she married a fair and honest man, loyal to his country, the one who has been justified as a decent man by common people, than the one having nothing but a title which could easily be followed by some kind of trouble. God, help me!

So, after visiting his daughter, whose wisdom increasingly resembled her father’s, and being given her assent, the King announced to the whole kingdom that he will soon set out on a journey to find a man worthy to be a king's son-in-law.

Of course, the King’s decision ran up against a lack of understanding among many ministers, who had been in contact with the neighbouring princes for a very long time; and those princes cherished the hope that they might inherit the throne. However, the offers were quickly forgotten and faded into the background as the ministers devised something better for themselves: now each of them who had a son recognized a possibility of deserving remarkable honour – to rule the kingdom through their child. Among them, the most cunning one stood out – a particularly and underhandedly devious one: the King’s first minister. He could imagine his son as a future king, although he was a young man of ostentatious and lavish lifestyle who was spending a lot and who was very pliable and venal; thus, as soon as the next day, he began to draw people's attention to him. In honour to this, he even organized a great outing to his substantial but remote estate, which he visited only when it was necessary to collect the tax. He invited the distinguished and close associates from the palace to join his family: his wife and son and his, equally spoiled but beautiful, daughter. Of course, the King wasn’t in a position to attend this celebration because he was in the middle of preparations for the intended journey, which was exactly what this minister, in his sly manner, wanted to thwart with this picnic...

Previous Fairy Tale:

Lake princess

Правда

 

Осмех

Шешир мој (16)

Хеклани шеширић за девојчице од 3-5 година. Рађен је од белог и нешто мало роза памучног конца (Сент Џорџ, Танго). Украс за шеширић рађен је од трака и перлица. Рађен је као брош, у чију сврху је послужио беџ, па по потреби може да се премешта или евентуално користи и у друге сврхе. Цена шеширића је 800 динара и може се наручити преко сајта Све у причама бива.

Патофне (44)

 

Перлице и крпе (3)

 

О посту

Пост је многоцени дар Божји. Установа прастара, која се очувала као отачко наслеђе и стигла до наших дана.

Примите пост са радошћу. Примите сиромашни свога другара. Примите слуге ваш одмор. Примите богати њега који вас спасава од опасности преједања и који чини укусним оно што од сталне употребе постаје безукусно.

Болесници примите мајку здравља. Здрави - осигурање вашег здравља. Упитајте лекаре, и рећи ће вам како ништа није толико сумњиво и несигурно као здравље. Због тога савесни помоћу поста настоје да сачувају своје здравље и да се избаве од разрушавајуће тежине угојености тела.

Не тврди како не можеш да постиш, наводећи као изговор болест или телесну немоћ, пошто, с друге стране, целог живота свога мучиш тело своје са прождрљивошћу. Знам врло добро како лекари много чешће налажу болесницима оскудну дијету и пост него разноврсност и обилност хране.

Уосталом, шта је лакше за тело, да проведе ноћ са једном лаком вечером или да легне у кревет оптерећено многоједењем? Може ли тако да се одмори или ће се сву ноћ окретати претоварено и намучено? Којим бродом један капетан може лакше да управља и да га спаси у морској бури, оним који је претоварен или оним који носи нормалан терет? Онај претоварени неће ли потопити и сасвим мала бура? Тако и тела, када се муче од много хране, лако подлежу болестима. Док када се хране лако, одржавају своје добро здравље.

Погледајмо историјско питање поста, да видимо како је поштован од стране Светитеља и колика је добра донео.

Боговидац Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попење на врх горе Синаја и да прими од Бога плоче са десет заповести. Не би имао ту смелост да се приближи врху, који се димио од божанског присуства, да се није био наоружао постом. Постио је, и тако је могао да разговара са Богом.

Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: „Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби.“

Код великог јунака Сампсона, шта је било оно што га је чинило непобедивим? Пост! Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: „Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће“. Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.

Пост рађа Пророке. Ојачава моћне. Умудрује законодавце. Наоружава јунаке. Вежба борце. Одбија искушења. Станује заједно са трезвеношћу и чистотом. У ратовима чини подвиге а у време мира учи тиховању. Освећује посвећене и усавршава свештенике. Нико не може да се приближи Жртвенику и да заврши божанску Литургију, а да претходно није постио.

После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.

Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.

Пост појачава молитву. Постаје крило њено на путу ка небу. Пост је мајка здравља, васпитач омладине, украс стараца, Он је сапутник путника и сигурност оних који живе заједно.

Муж нимало не сумња у супружанску верност своје жене, кад је види да другује са постом. Жена не копни од љубоморе, када види свога мужа да пости.

Ко је икада претрпео штету од поста? Прорачунај економски стање куће своје за један дан поста. А израчунај и за један обичан дан. Тако ћеш се лако уверити, колико велику добит имаш од поста.

Помисли да и порезници оставе пореске обвезнике да мало времена живе мирно и неометани. Нека дозволи дакле и тело један мали предах устима. Нека учини једно мало примирје оно, које када се наједе, мудрује нешто око уздржања, а кад гладује, заборавља оно што је раније примило.

Онај који пости нема потребе за позајмицом. Нити је принуђен да плаћа камату. Пост постаје разлог да се човек весели. Јер као што жеђ чини слатким пиће и глад пријатном трпезу, тако и пост чини јела укусним.

Ако хоћеш, дакле, да ти трпеза буде пријатна, прихвати промену коју доноси пост. Ако си, пак, увек окружен богатим јелима, чиниш неправду себи, јер уништаваш пријатност неумереним уживањем.

Ништа нема, што не досади сталном употребом. Док, насупрот, често желимо она јела, која ретко окушамо. Стога нам је и Творац наш измислио разноврсност у нашем животу, тако да бисмо осетили пријатност од свих блага Његових. Погледај шта се догађа у природи: Сунце зар није светлије после ноћи? Сан зар није слађи после бдења? Здравље зар није више пожељно после страдања од болести? Тако и трпеза бива пријатнија после поста. Ово дабоме важи за све. И за богате, који имају обиље јела. И за сиромахе, који располажу оскуднијом храном.

Да се сећаш и да се бојиш примера оног богаташа из јеванђелске приче. Стална уживања одвела су га у вечни огањ. Овај богаташ није био осуђен за било какву неправду. Међутим због комфора и разнежености коју је уживао, као и због његове индиферентности за сиромаштво Лазара, кажњен је тако тешко. Насупрот томе, пост и трпљење у страдању зар нису били, оно што је даровало покој Лазару? Прича не говори за њега (неке) друге врлине, до само за ове наведене. Оне (пост и трпљење) уздигле су га и успокојиле у наручју Авраама.

Пази, дакле, и ти, можда, док сада пијеш различита пића и одвраћаш се од воде, касније ћеш зажелети једну кап њену, као онај богаташ. Никоме ништа није било што је пио воду. Нико се није опио. Нико није осетио главобољу и вртоглавицу. Док, насупрот, лоше варење, које нужно прати неумерене и луксузне вечере, ствара страшне болештине.

Живот Часног Претече био је један непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он „највећи од рођених од жене“.

Пост је подигао до трећег неба и апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.

Међутим, за све врлине, за врхунски пример и образац имамо самога Господа. Господ Исус Христос, дакле, после четрдесетодневног поста почео је своје дело на земљи. Прво је утврдио и наоружао тело, које је примио нас ради, постом, а затим допустио кушања од стране ђавола. Слично и ми, постом да се припремимо и увежбамо у нашој борби против духовних непријатеља.

У једном сумњивом ратничком сукобу, присуство неког савезника уз страну једнога, доводи до пораза другога. Дакле, дух и тело налазе се у стању (сталног) сукоба. Коме ћеш бити савезник? Ако си савезник телу, ослабићеш дух. Док, ако си савезник духу, потчинићеш тело. Уколико желиш да ојачаш свој дух, кроти тело постом. Апостол Павле пише: „Уколико се наш спољашњи човек (дакле тело) распада, толико се унутрашњи (дакле дух) обнавља“.

Мојсије, да би по други пут примио таблице закона, морао је поново да пости.

Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.

Али и Исав, шта је било оно што га је унизило и учинило слугом брата његова? Није ли то било једно јело? Ето, за њега је и продао своје првенаштво.

Који су, опет, оставили своје лешеве по пустињи? Нису ли их оставили они који су тражили месо да једу и удобни живот Египта? Док су дакле Израиљци били задовољни само са маном, побеђивали су своје непријатеље и нико се од њих није разболео. Међутим, када су се сетили лонаца са месом и пожелели поново ропство египатско, кажњени су. Помрли су у пустињи и нису се удостојили да виде земљу обећану.

Зар се не бојиш и ти тога примера? Зар не мислиш да ћеш можда због многоједења остати испред закључаних врата небеске земље обећане?

Пророк Данило не би видео божанска виђења, да није очистио душу своју постом. Уживање обилне и мрсне хране ствара у души испарења, која, као неки густи облак дима, сметају уму да види сијање Пресветога Духа.

Пост је моћно оружје против демона. „Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом“, рекао је Господ поводом ђавоиманог младића.

Насладом, пијанством и разним спремањима запаљује се и свака врста раскалашности. Трка за уживањима претвара људе у „пастуве“. Пијанство изазива и страшне изопачености, постаје узроком да развратници траже жену код мушкарца и мушкарца код жене (тј. да падају у мужелоштво и лезбејство).

Пост регулише и брачни живот. Спречава распустност и намеће усаглашено уздржање, да би се супружници посветили молитви.

Не ограничавај, међутим врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: Да никоме не учиниш неправду. Да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.

Свето Писмо наводи: „Тешко онима који се опијају без вина“. Такво пијанство је, примера ради, гњев, који наводи душу да презире. И страх такође, који паралише разум. Уопште, свака страст која помрачује ум, јесте пијанство. Гневљив човек се опија својом страшћу. Не мисли кога има испред себе. Као да се бори у ноћи, граби шта стигне, спотиче се о свакога. Не зна шта говори, псује, удара, прети, проклиње, виче...

Ако, дакле, хоћеш да стварно постиш, треба да избегаваш сваку страст.

Пази и још нешто: Да сутрашњи пост не буде повод за банчење данас. Не уништавај данашњом распустношћу сутрашње уздржање. Нико, када жели да се ожени законитом и чедном женом, не прима најпре у своју кућу лица сумњиве моралности. Јер чедна и поштена жена не пристаје да станује заједно са особама изопаченим и неморалним.

Тако дакле и ти. Са очекивањем поста, не примај развратно пијанство, које је мајка бестидности, пријатељица срамотних шала, спремно на сваку неморалност. Пост и молитва неће хтети да станују у души која је упрљана банчењем. Господ прима у божанске обитељи онога који пости. А гнуша се пијанца као богохулног и грешног. Ако, дакле, сутра дођеш овде и заудараш на вино, како да сматрам за пост твоје банчење? Где да те поставим? Међу пијанце или међу уздржљивце? Банчење које је претходило, показује те као пијаницу, док уздржање које си почео, као постника. Са остацима пијанства, од твог поста нема користи.

Пост не врши утицај само на појединце. Утиче и на целу заједницу. Усаглашава и умирује брзо све људе. Намеће тишину неартикулисаним гласовима и вици, изгони свађе и препирке, удаљује (од људи) осуђивање и оговарање.

Присуство којег учитеља зауставља тако брзо неред и вику деце? Чим се појави пост, сваки немир у граду аутоматски престаје.

Ко може да настави лумперај и забаву у време поста? Ко може да споји пост и развратне игре? Недоличан смех, разблудне песме и неурачунљиве игре, удаљују се од града, чим стигне пост као неки строги судија.

Када би сви послушали савете поста, владао би савршени мир у читавом човечанству. Не би устајала једна држава против друге. Не бисмо имали ратне сукобе нити произвођаче оружја. Не би постојали судови нити затвори. Пуста места не би држала злочинце, нити градови клеветнике, нити мора гусаре.

Када би владао пост, наш живот не би био препун уздаха. Јер он би научио све не само ограничењу расипничког живота, него уклањању и од многих других зала. Научио би их потпуном избегавању и уклањању од среброљубља и грамзивости, славољубља и сластољубља. Ако се ослободимо свега овога, живећемо у миру и светињи.

Ако нам, дакле, таква добра дарује ова царица врлина, примимо је без икакве намрштености, без икаквог гунђања. Сви ватрено испоштујмо духовну трпезу коју нам поставља пост, чистећи нас и припремајући нас за вечну божанску радост у рају. Амин.

Свети Василије Велики

Три млада Србина

Растко Немањић - Свети Сава

Расткова богочежњивост и његово јеванђељски преписано опредељење за Царство небеско дефинитивно су усмерили ход српског народа кроз историју. Пре Растка нисмо били сигурни којим ћемо путем; после њега „ми знамо свој пут“ (А. Шантић). Растко је постао морални образац младог човека који одбацује лажне одговоре од овога света на крајња егзистенцијална питања и трага за коначним решењима. Свети Сава, такође, за сва времена оставља пример родољубља које промовише принцип да не постоји индивидуална срећа без обавезе бриге о ближњем свом. Свети Сава остаје и ненадмашан организациони геније, који је показао како се уређује манастирски живот и Црква у целини, како болнице, школе, законоправила и држава у целини. Он је свакако и један од највећих задужбинара у српској историји, као и велики инспиратор немањићког подизања задужбина широм православног света.

Растко је једна од највећих тајни не само српске већ и светске историје.

Деспот Стефан Лазаревић - Свети Стефан Високи

Стефан Лазаревић, „господин свих Срба, Подунавља и Зете“, „деспот Краљевине Рашке“, како су га суседи називали, једна је од највеличанственијих личности европске историје. Он је храбри младић који уз помоћ своје мајке стаје на чело државе када је она поражена на бојном пољу и када је њена елита потпуно уништена. Он је ратник у најбољој немањићкој војничкој традицији која почиње са великим жупаном Стефаном Немањом и његовим сином краљем Стефаном Првовенчаним. Он је мудри државник који води рачуна о опстанку свога народа, велики геополитичар који уме да пронађе место у свету за своју државу, војсковођа који ослобађа део по део окупиране територије чим му се за то укаже прилика. Он је витез каквог нема, који побеђује на западним витешким турнирима. Он је просвећени монарх о коме сањају философи и политички мислиоци кроз читаву историју. Он је творац српске ренесансе у исто време, ако не и пре, када се овај духовни полет одвија и на Западу. Он на свој двор и у српске манастире привлачи уметнике са свих страна православног света, отвара преписивачке школе и постаје мецена свеукупне културне обнове. Он је велики задужбинар и утемељивач Српског Београда као престонице, кога је изнова саградио и заветовао Пресветој Богородици. Он подстиче развој и других урбаних центара (Ново Брдо, Ресава), у којима развија привреду и просвету, отвара болнице и подиже цркве. Он је најбоље остварио програм Србије изнад Истока и Запада, који је у основи немањићка културолошка формула знатно касније дефинисана у делима Светог Николаја Српског.

Владика Раде Петровић - Петар други Његош

Тако млад стао је на чело и Цркве и државе. Установио је Сенат, стајаћу војску, Гарду и порез у Црној Гори. Послао је десетине питомаца на школовање у Београд и у српској престоници штампао своју „Лучу“. Неговао је непревазиђен култ слободе и независности српског народа и његове државе. Био је велики пријатељ са Илијом Гарашанином, творцем српског националног програма из средине 19. века, о коме је говорио да „нема ниједног Србина којег Српство више искрено љуби и почитује“. По том плану ослобођења и уједињења свих српских земаља Његош би се нашао на челу обновљене Српске Патријаршије.

Три српска младића

Између ова три српска великана постоји приличан број сличности.

Сва тројица потичу из светородних породица и династија: Растков отац је Свети Симеон Мироточиви, Стефанов Свети кнез Лазар, а Радов стриц је Свети Петар Цетињски. Сва тројица са 17 година добијају државне управљачке послове: Растко Немањић хумску земљу, Стефан Лазаревић покосовску Србију, а владика Раде Црну Гору и Брда.

Сва тројица морају да мире завађену браћу: Свети Сава своја два рођена брата - Стефана и Вукана, деспот Стефан две велике владарске куће - Лазаревиће и Бранковиће, а Петар ИИ завађена црногорска племена. Сва тројица врше епохалну законодавну делатност у својој држави: Свети Сава саставља „Законоправило“, свеобухватни зборник грађанског и црквеног права, деспот Стефан Закон о рудницима и Статут града Новог Брда, а владика Раде Законе отачаства. Све најважније државне одлуке сва тројица, као што је одувек био обичај у Срба, доносе на црквено-народним саборима (један од највећих у историји је свакако Жички сабор из 1221. на коме Свети Сава утврђује праву веру, као и онај из 1427. у Сребрници код Страгара (испод Рудника) на коме деспот Стефан проглашава Ђурђа Бранковића за свога наследника, док је један такав сабор високодостојно описан у Његошевом „Горском вијенцу“).

Сва тројица су велики задужбинари и организатори црквеног, школског и књижевног живота свога доба.

Сва тројица су врхунске дипломате: Свети Сава обилази сва најважнија државна и верска средишта свога доба, деспот Стефан мудро руководи опстанком вазалне државе између Отоманске империје и Угарске краљевине, Његош се везује за царску Русију. Свој тројици највећи идеал је била државотворна независност српског народа.

Ова три имена представљају и тројицу највећих књижевника српскога језика. "Житије Симеона Мироточивог“ од Светог Саве, „Натпис на мраморном стубу на пољу Косову“ и „Слово љубве“ Деспота Стефана, као и Његошева трилогија: „Горски вијенац“, „Луча микрокозма“ и „Лажни цар Шћепан Мали“ бисери су српске књижевности и врхунска остварења европске и светске књижевне баштине.

Коначно, сва тројица су били изразите духовне и телесне лепоте, православни племићи и национални јунаци какви су описани још једино у бајкама, што нас враћа на почетак наше приче: из каквог невероватног света долазе ова три младића и зашто ни о једном од њих још увек немамо снимљен нити један српски филм?

Бошко Обрадовић

Извор

Мегафон

Живео дубоко у пустињи стари духовник; живео је у миру и тишини. Понекад су код њега долазили велики професори и теолози да чују коју духовну поуку и паметну реч.

Један младић, који му је доносио храну и доводио те људе код њега, једног дана дошао је сам и тужан. Кад га је духовник упитао о чему се ради, он се пожали.

- О, велики оче, многи људи који су долазили код вас и слушали ваше речи сад их присвајају и ките се њима као да су њихове!

- Лепо је то! - рече духовник.

Младић се зачуди.

- Па како то може бити лепо? Они су угледни људи и народ њих слуша. Зар није требало да кажу да су то од вас чули?

- Ако ће њихова величина да послужи као мегафон да се речи даље чују, зар онда не треба да им будемо и захвални? Речи су као најлепши бисери, који најлепше украсе човека; узалудна им је лепота ако стоје закључани у фиоци, или код мене под каменом у пустињи. Нека се слободно ките њима; изабрали су најлепши накит на свету - рече стари духовник.

Бака Лена

На врху брда стајала је кућа баке Ленке, како су је мештани из подножја брда од миља звали бака Лена. Живела је сама на тој висоравни, није имала никог, али су је сви у селу сматрали својом баком.

Једног дана, док је бака седела на својој тераси на планини, угледа нерегуларне турске војнике башибозлук, који су се приближавали селу. У свом дугом животу, неколико пута се сретала са њима и увек је једва живу главу извукла. Она хтеде викнути из свег гласа да упозори мештане села. Узалуд. Старост, страх и умор нису јој дозвољавали. Почела је хватати паника, а пред очима су јој се већ привиђали ужасни призори. Није било могуће да сиђе до села. А и да сиђе, не би стигла на време.

У једном тренутку, старица се окрену ка својој кући, која је стајала високо на брду и видела се из сваког дела села. Брзо узе метлу, упали је и баци на таван своје куће. Стара грађа букнула је великом брзином.

Наравно, сви су мештани потрчали да гасе пожар и тако су се спасли од скоро сигурне смрти.

Један од мештана упита баку:

- Па ви сте, да би нас спасли, жртвовали своју кућу?

Лена одговори:

- Човек је кућа, коју нико не може поново направити. Нисам вас ја спасла, већ ваша доброта и брига за једну старицу.

Монах и коњ

Решио младић да се замонаши, па отишао код старог игумана да поприча са њим.

- Шта желиш, дете? - упита седи старац.

- Желим да се замонашим.

- А јеси ли способан да прихватиш терет духовног живота?

- Наравно да јесам - одговори младић. - Имам све што ми је потребно! Цео дан могу да радим без престанка, једем само зелениш и не пијем ништа од пића, сем воде. Примам ударце без љутње, идем где ме упуте и могу дуго времена проводити у једној соби без изласка.

Стари игуман се само насмеја, па му руком показа на оближњу ливаду где је био завезан коњ.

- Видиш ти оног коња? И он једе зелениш, носи терет, ради цео дан, иде где га упуте, пије воду, не излази из стаје и подноси ударце без љутње. Али без самосвести и љубави према Богу, он је и даље само обичан коњ.

Девојчица и бајка

Како би објаснио да оно чему већина људи тежи није радост свесности и активности, већ утеха љубави и одобравања, отац је испричао како је његова најмлађа кћерка тражила да јој он свако вече чита из књиге бајки пре спавања.

Једног дана му је пало на памет да све те приче сними на једну аудио касету. И девојчица је научила да рукује касетофоном и ствари су ишле добро неколико дана, све док му једне вечери она није тутнула књигу прича у руке.

- Али, срећо, - рекао је отац - па ти већ знаш како да укључиш касетофон.

- Знам - био је њен одговор - али не могу да му седим у крилу!