Све у причама бива

Пахуља

свет се разоткрива као цвет у зору
као јутарња роса подиже се поглед
бистар
дишеш лагано као јутарњи ветар
слушаш речи које шећу простором
мисли, жеље, планове
све оне велике и недостижне ствари
које су лепе само у причама
и које нас држе живима
које нам бистре поглед
да видимо даље од ока
снажније од срца
како се речи шире
и мириси зоре пролазе
срце постаје све веће и веће
све топлије и топлије
одвећ загледано у стрепњу
кад зна, да сваки одлазак је уједно и долазак
рекох себи снажнија си од стене
и нежнија од пахуље памука
течеш као вода
нестајеш као пара
и појављујеш се као лед
пахуља
речи су се повукле као магла
цвеће и јутарња роса
открила си себе
свет један цео
у једном бићу
тако си близу
сваким дахом све ближа
као сунце сијаш
као месец обучена
негде
у свем овом неразумевању
негде
у свем овом ратоборном времену
негде…
постојимо и ми
склупчани поред нечијих ногу

Шуки инспирисан @причалица

Поклон

Царица Небесна

Врт

Бели анђео

If - Ако

Укус жене

Мт. 21,22

Свети Николај

Прошле године, лежала сам девет месеци, услед болести и, нажалост, нисам могла да спремим славу, Светог Николаја. А док сам лежала, и мој отац је седео у близини, па му рекох:

„Ево, тата, први пут после десет година“, а ово је једанаеста откако је мама умрла да ја спремам славу, „не могу да спремим ништа!“

Имала сам тромбозу дубоких вена обе ноге, због чега нисам могла да устанем из кревета. Притом ме је већ рак најео, тако да ми је стомак отекао од воде да сам једва дисала. Толико сам била слаба да ни до купатила нисам могла да одем сама.

„Ето“, наставих, „када би Бог дао да сутра имамо само мало чорбе и једну рибу, нас двоје да поделимо, те неколико колачића, нама доста.“

Није прошло ни десет минута, кад неко позвони на врата. Тата отвори и каже:

„Ево, дошла комшиница и донела на тацни четири колача! Рекла је да јој дам шерпицу, да ти сипа мало чорбе.“

И ту мој отац оста у чуду:

„Гле, тебе је стварно Господ чуо!“

После подне, дође моја сестра кући и донесе ми у фолији једну печену рибу са роштиља.

„Донела сам ти печену пастрмку“, рече, а никад ми пре ништа није донела, ни кесу бомбона. Тако су све три моје жеље биле услишене: мало чорбе, печена риба и неколико колачића.

Кад сам јој то све испричала, моја сестра се и сама зачуди, те рече:

„Па што ти не молиш мало Бога да и мени да мало прасетине?“

Ту јој одговорих:

„Знаш, пошто ти читаш оне твоје афирмативне реченице, које су ти важније и вредније од Бога, ти тражи од њих прасетину. А ја, која се молим Богу, то се Његовој милости и обратих; и шта сам тражила – то сам и добила. Видиш ли каква је разлика између Бога и афирмативних реченица? Огромна, Данилка! Јер Бог може да делује, а афирмативне реченице не могу.“

Она је само спустила главу и отишла у собу.

Иначе, моја сестра је врло тврдоврата и некрштена. Зна много о вери, али једноставно не прима је ни на који начин. Али то сам све препустила Богу, јер како је Бог окренуо мене, тако ће и њу.

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

Ташна за понети (1)

 

 

Лева нога

Илустрација: Christine Haworth

Јутра сваког, кад устане,
баш на леву ногу стане,
те од тога часа Света
свашта нешто зановета.

Што папуча није ближе?
Зашто прозор није ниже?
Панталоне - што облачи,
кад их с мраком опет свлачи?

Зашто мора зубе прати?
Или лице умивати?
Прљав биће и онако
чим за ћошак буде мак`о.

Још милион ситних ствари -
то му, ето, живот квари,
а због којих жалом жали
зашто није инсект мали.

Јер да јесте каква буба,
не би брин`о око зуба,
нит марио за одело -
буби то је што и тело.

Гледа мајка, а све ћути,
хоће дете да одљути,
и загубљен осмех нађе,
потонуле врати лађе.

Додајући му ципелу,
она рече мис`о смелу:
„Треба хвалит`, сине, Бога,
што си дете, не стонога!

Јер, замисли ти те муке:
имаш ноге, немаш руке;
и кад с јутром у дан крочиш -
на педесет ногу скочиш.

Свих педесет левих да су -
куд ћеш горе, о, ужасу!
Зато буди који јеси
хвалу Богу ти принеси.“

Замисли се Света мали
климну главом и захвали,
насмеја се дечје, мило -
бригама је одзвонило.

аутор: причалица

Читајте и на сајту

Мт. 18,3

Слика са интернета

Кад је Филип имао четири године, била сам код његових родитеља у посети.

У једном тренутку он је утрчао у кућу, са огромном чворугом на глави, кукајући и плачући на сав глас, али нас није погледао. Протрчао је поред нас, улетео у собу и залупио вратима. У чуду погледах у куму, питајући је:

„Шта ово би?! Где оде Филип?“

„Дођи да ти покажем!“, рече кума.

И она одшкрину полако врата. Имала сам шта да видим: Филип је клечао поред једног сточића, на којем је било мноштво икона, и овако се молио:

„Докторе Исусе, молим Те, био сам веома лош! Био сам веома неваљао, па сам пао и разбио главу. Ево признајем, али, молим Те, исцели ме, глава ме страшно боли! Види, имам и чворугу! Докторе Исусе, бићу добар, обећавам Ти! Мајко Божија, помози ми, и Свети Ђорђе, и Свети Никола, и Свети Јоване“, и настави да набраја имена свих светитеља са икона на његовом столићу.

Полако затворих врата и након десет минута он је изашао смејући се.

„Где ћеш, Филипе?, упитах га.

„Идем да се играм!“

„А чворуга?“

„Излечио ме доктор Исус, ништа ме не боли.“

То је та дечја вера, која је јако потребна.

Њихово троје деце (имају и ћеркицу) је врло чудно. Кад су били код мене у манастиру, Марина, њихово најмлађе дете, још је пузала. У једном тренутку обратих се Михајлу, средњем детету:

„Докле мислиш да ова твоја сестра пузи?“

„Па шта ћу јој ја кад је мала?!“, одговори он.

„Како шта ћеш...? Лепо јој реци: „Марина, устани и ходај!““

Михајло је стао испред Марине и рекао:

„Марина! Устани и ходај! Ниси више беба!“

Марина је устала и почела да хода, и више ниједном није клекла на колена.

Та иста Марина, кад је имала три године, а били смо у аутобусу, мало се мешкољила на седишту, што је приметила једна девојка, рекавши:

„Е мала, ти си баш прави ђаволак!“

А она се, онако мала, окренула према њој, сасвим озбиљно говорећи:

„А, не! Ви, матори, сте ђаволи, а ми, мали, смо анђели.“

И ту ју је покосила. Мени је било непознато да јој је неко некад тако рекао.

Једном, кад сам назвала Филипа овде на Новом Београду, поздравих га са: „Ћао, Филипе!“, а он ће мени на то рећи:

„Кумо, ја мислим да се хришћани поздрављају са Помаже Бог.“

„Филипе, душо моја, љуби тебе твоја кума што ти мене увек подсетиш све што треба. Хвала ти, и Бог ти помогао и добро дао!“

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

Склад

 

Еф. 6;1-3

Слика са интернета

Тако мене Бог шета тамо где треба и кад треба. Ако треба у Америку, пошаље ме, ако у болницу...

У болници сам била поред жене која је умирала од рака и, кад смо изашле, она је дошла код мене у госте и ја, видевши је онако тужну, упитах је: „Зашто не ставиш уље Светог Јована Шангајског?“

А док сам кувала кафу у кухињи, прошло ми је кроз главу питање да ли је она уопште крштена. Вратила сам се и питала је, а она ми је рекла: „Нисам. Зато сам и тужна. Требало је да се крстим, а кума ми је отказала јер сам болесна.“

„Отказала ти је зато што тако треба – кума ћу ти бити ја!“

Крштење је обављено у манастиру Раковици шест месеци пре њеног упокојења.

То је оно: препусти се вољи Божјој. Ти, у ствари, мислиш да идеш за својом ствари, али, кад све сагледаш, видиш да те заправо Господ води. Изјалови се оно што си ти хтео, а добио си оно што је Бог хтео.

За оно што сам у Америци урадила, добила сам пламену веру. И то ми се десило код Светог Јована Шангајског, али морам да направим једну дигресију.

Седам дана након свог крштења, отишла сам на Дурмитор, где сам имала чудан сан.

Прве ноћи сам сањала неку светлост и у њој црвену књигу како лебди. Чула сам глас: „Људмила, видиш ову књигу?! Ја ти је дарујем. То је чудотворна књига. Кад год наиђеш на проблем у животу, отвори је и добићеш одговор.“

Пришла сам и узела књигу. Светлост је нестала, а књига је остала у мојим рукама. Кад сам је отворила, видела сам себе како клечим поред нечег белог, прекривеног преко главе, са малим папучицама. Нисам знала шта је то, ни шта су мошти; ништа нисам знала тада, тек касније сам сазнала.

Кад сам била у Сан Франциску, клечала сам испред моштију Светог Јована Шангајског, а кад сам подигла главу, сетила сам се свог сна.

А у том сам сну чула тада и други глас, док сам клечала, да каже: „Људмила!“. Окренула сам се на десно и видела руку у ваздуху, тачније шаку, у положају којим благосиљају епископи: „Ја тебе сада овим крштавам!“ И руком је направио велики крст испред мене из кога је сукнуо страшан пламен, да сам помислила: „Како је могуће да ме није сагорео?“ И ту сам се пробудила.

У цркви, док сам клечала испред моштију, по завршетку молитве светитељу и потом Богородици, пришла ми је једна Рускиња, бакица, и рекла: „Знате, матушка, то што сте молили, то ће вам се остварити.“

„Како знате да ће се остварити?“, упитах, погледавши је.

„Зато што вас је од моштију и иконе обасјала светлост, коју сам ја видела.“

Старица је имала око деведесет година тада и била је са Јованом Шангајским као дете у његовом сиротишту. А ја сам у молитви својој тражила монаштво. То је било 1995. године.

Кад сам први пут изашла из манастира, Филип, коме сам поклонила икону Светог Ђорђа, рекао ми је: „Па шта је то, кумо? Ти изађе из манастира?“ Тада је имао седам година.

„Ето, Филипе, изиђе!“, одговорих му.

„Ништа, ништа“, продужи он, „врло брзо ћеш ти поново назад.“

Из манастира сам изашла јер су ме родитељи уценили. Хтела сам да их венчам у цркви, али они нису на то пристајали док не изађем. Изашла сам, венчала их у цркви, и поново се вратила у манастир.

Кад сам други пут изашла, седели смо код мог кума, а Филип се окренуо и рекао: „Шта је, кумо? Ти поново изађе из манастира?“ Али ту су били присутни и моји родитељи.

„Ето, Филипе, изађох!“, рекох му.

„Немој да се секираш“, настави он, „опет ћеш ти назад, само њих да испратиш.“ И показа главом на моје родитеље.

За пола године испратила сам мајку, а отац се грчевито борио да не одем скоро у манастир. Јер он је сматрао да је његова „света дужност“ да ме заустави како не бих отишла у манастир – док је жив. Али на Господу је то ко ће од нас пре отићи.

Само знам да су ми се, када сам била у Јерусалиму, десиле две чудне ствари.

У Назарету, приликом изласка из цркве посвећене бунару Мајке Божије, притрчао ми је један дечак, Израелац, и у руке ми дао крин на поклон. Значи, поред свих нас који смо били ту, он је мени поклонио цвет. А кажу да је крин цвет Мајке Божије.

Друга ствар која ми се десила била је та да ме је син мога свештеника нацртао, дечак од пет-шест година, како у апостолнику и свему, са голубом на глави, стојим поред његовог оца.

Ту сам му пришла и рекла: „Добро, Милутине, шта је ово?“

„То је Дух Свети“, рече он. „Сестро Људмила, он је сишао на вас.“

„Али ја нисам монахиња!?“

„Јеси, јеси, јеси!“

Само је то понављао.

Дете је очигледно видело нешто што ја нисам. Кроз децу Господ говори.

А Господ ме стално подсећа да сам ја Његова. Управо оно што сам и обећала на самом крштењу. А реч је реч. Зато треба људи да воде рачуна шта причају.

Међутим, ја сам се најпре молила за удају. Отишла сам у манастир Копорин да ми очитају молитву код моштију деспота Стефана, јер коме год је очитана ту молитва, тај се или удао, или оженио, или је отишао у манастир.

Ујутру ми је отац Сава рекао: „А шта ако сам ти ја читао молитву да останеш у манастиру?“, на шта сам ја одговорила: „Па нисте ваљда, оче Саво?! Ја нисам дошла због тога!“

„Па шта ако јесам?“

„У том случају, нека буде воља Божија.“

И за пет месеци сам дошла у манастир.

Господ ми је дао и пензију, преко жене која је дошла у манастир и сама се понудила да ми то среди, што сматрам да је несумњиво прст Божији и Његова помоћ да ме ослободи земаљских брига.

Двадесет пет година сам радила као спољнотрговинац, а целог сам живота сликала и хтела да будем сликар, научила да иконопишем (ишла сам на курс годину дана) и то радим двадесет година. А Господ ми је дао пензију јер сам послушала мајку, која је била упорна да ме упише у средњу економску школу, а потом, такође по њеној жељи, и вишу економску, и радила сам, по њеној жељи, у спољној трговини; дакле, испунила сам све што је она хтела. Из разлога што сам јој била послушна, добила сам и пензију, милошћу Божијом, али је Господ испунио и моју жељу – да сликам.

А отац Тадеј, кад сам га питала за монаштво, рекао ми је да не идем без родитељског благослова. Најпре да послужим оца и мајку па тек онда да одем. Међутим, нисам га послушала - отишла сам, и ево како тегобан пут имам. Значи, жива је истина да родитељи имају власт над децом.

За време мог боравка у Америци, мој отац је пола године плакао за мном. Тих пола године, ја сам имала проблема.

Када је сестра, код које сам становала, дошла у Београд и видела се са њим, и уверила га да она брине о мени и да је све у реду, он је наредних пола године био срећан и расположен и мени је све ишло од руке.

Стога саветујем свима да слушају родитеље, и кад је брак у питању: ако немају благослов само једног родитеља – имаће проблема у браку.

Самовоља никада никоме није донела добро. Морате слушати родитеље док сте у родитељској кући, мужа у мужевљевој кући, игуманију у манастиру и епископе, јер преко свег тог послушања - ти, у ствари, слушаш Бога. Јер су то Његови закони, не људски. А ти закони и хијерархија су дати ради космичког склада, који чува људе, јер су људи крхка бића. А непомјаник прави хаос, у којем се човек погуби и душу изгуби.

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

Мт. 21,16

Свети Георгије убива аждају, Урош Предић

У Америци сам, у Њујорку, радила икону Светог Ђорђа по наруџби једне наше девојке из Београда.

Међутим, кад је икона била готова, она ми је отказала наруџбину, рекавши да јој је мајка већ донела икону. Питала ме је да ли се љутим, на шта сам јој одговорила: „Не, моје иконе иду тамо где их Господ шаље. Коме су потребније, њему иду.“ Што се тога тиче, била сам потпуно мирна.

Икону сам ставила на сто и, кад сам увече легла, гледала сам је и рекла: „Свети Ђорђе, код кога би ти хтео да будеш?“

У том тренутку зазвонио је телефон. Била је то моја кума: њено венчање је заказано за два дана, па да се договоримо око венчања јер, као кума, требало је да правим бидермајер и још понешто.

Док смо причале, чула сам из позадине њеног старијег сина (четири године) како плаче, кука, свађа се. Не знајући шта се догађа у кући, упитах: „Шта је са Филипом?“

„Пусти га! У последња два-три дана није свој: хоће икону Светог Ђорђа, и хоће, и готово!“

Иначе, Свети Ђорђе је њихова слава, а дечак има сваке ноћи страшне снове: демони га нападају, и бежи из кревета. Он сматра да ће га, ако добије икону Светог Ђорђа, светац заштитити. Свети Ђорђе убија аждају, убиће и те демоне. Ту се насмејах и погледах у икону на столу.

„Где да му усред Њујорка нађем икону Светог Ђорђа?!“, повиче кума мени на уво.

„Не брини се“, рекох јој, „Бог ју је већ нашао. Само ти уживај, размишљај о свом венчању, а Богу препусти бригу.“

Још једном погледах икону, рекавши при том: „Е, Свети Ђорђе, тамо ти хоћеш! Детету си потребнији него девојци.“

Наравно, икону сам им поклонила. Ставили су је у собу, и те ноћи је Филип легао на леђа, прекрстио ноге, ставио руке испод главе и рекао: „Свети Ђорђе, ти ћеш да ме чуваш!“ Сат времена је причао са Светим Ђорђем – као да га види. И тако је и заспао. Била је то прва ноћ да није бежао из свога кревета.

Кад су га ујутру питали како је спавао, одговорио је да је спавао одлично, јер га је Свети Ђорђе чувао сву ноћ.

Позвавши следећи пут телефоном, поново зачух Филипа како виче, на сав глас се свађа са неким.

„Па шта је сад опет?“, упитах куму.

„Отац му је узео икону, јер се они ту играју са лоптом, па се боји да ће је ударити и оборити.“

„Молим те, дај ми Пеђу на телефон!“

Кад се јавио, овако му рекох: „Слушај, Пеђа! Та икона није дата да би ти чувао њу, него вам је дата да она чува вас. Молим те, врати икону на место, да чува Филипа, а ако се нешто деси - ја ћу је рестаурирати. Јесмо ли се разумели?“

Пеђа ме је, Богу хвала, послушао и вратио икону. Филип је и даље наставио да прича са њом, да би једно јутро дошао и рекао: „Мама, Свети Ђорђе ми је рекао да ће над Београдом, ускоро, бити велики пожар.“

Нико није могао да протумачи ово, али две године након тога Београд је бомбардован и над њим је био пожар.

Бог се најрађе обраћа деци. Филипов млађи брат, стар три године, који је, пре мог одласка у манастир, кренуо са мном кући, рекао ми је да имам огроман, огроман крст у кући.

„Немам ја никакав велики крст у кући“, одговорих му, док је он ширио рукице колико год је могао.

„Имаш, имаш“, устрајавао је он.

Кад сам дошла кући и прилегла, легао је поред мене и поглед упутио горе, рекавши: „Крст! Крст! Крст! Три крста.“

У кући сам имала оца, мајку и сестру. Када сам пошла у манастир, они су кренули да ме испрате. Он је поново у колима рекао: „Мама, знаш ли где идемо? Идемо да видимо тетка Људмилин ооогроман крст!“

„Ми немамо у манастиру такав крст.“

„Имаш, имаш! Оооогроман! Не знаш колики крст имаш.“

У манастиру сам имала огромна искушења и стварно се показало да сам имала велики крст.

Кад сам изашла из манастира (била сам у манастиру Дужи), прве ноћи сањала сам Богородицу где ми говори: „Људмила, дођи овамо!“

Ја јој приђем, а она каже: „Копај овде! Овде има нешто твоје.“

Ја откопам, а оно – огроман крст. Узмем га, а он виши од мене. Стегла сам га силно, говорећи: „Боже, како је крст лаган! Као перце! Како је могуће да овај крст од пуног дрвета буде овако лаган? А већи је од мене.“

На то ми је игуманија у Дужи рекла: „Крст је лаган, а ти имаш огроман крст животни, јер ти Господ помаже да Га носиш.“

Вратила сам се поново у манастир и поново сам имала тај исти крст, али још нисам завршила са оним крстом код куће, где се и сада налазим - док се све не уреди.

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

Мама воли бебу

Изрод