Све у причама бива

Шарен град

Погледај, Теодуле, како се шарени свет око нас. Како се све шарени у разним бојама и облицима и мерама и размерама. И доле на земљи и горе на своду небесном. Шта је све то до прашина, исто као и моје и твоје тело, и моје и твоје очи, и моје и твоје срце?

Ваистину овај свет је Шарен град. Ко га сагради? Како га сагради? Због чега га сагради? То су три мучећа питања, и четврто не постоји. Ми знамо једино да га сагради из прашине.

Висине и низине су од прашине и прашина, венци планински и равнине подпланинске, шуме и стене, траве и цвеће, градови и дворови - све је од прашине и све је прашина. И људи; да, и људи. Седећи на овој прашини, ко зна на чијем лицу седимо, или на чијим очима, или на чијем срцу. Ветар је могао дићи прашину од мртвих тела и развејати по свету. И то је свакако учинио; и непрестано чини. Ветар је једна сила, која ни живе ни мртве не оставља на миру. Ветар спољашњи и - ветар унутрашњи.

И прашина је сила. Управо све силе природне налазе се у прашини. У њој је и земља и ветар и огањ и вода. У њој је и магнетизам и електрина. У њој су и молекули и атоми и електрони и протони, и још привлачна и одбојна снага. Неприметно она прима зраке из васионских светила, и неприметно сама зрачи. Као да прима дар и даје уздарје; или прима поздрав и отпоздравља. Кажу, ко би разумео једну трун прашине разумео би васиону.

До сад нико није разумео. Да ли ће ко икад разумети? Дељењем и уситњавањем људи су хтели разумети прашину. Но што год су долазили до мањих делова, наилазили су на већу тајну, на веће чудо. Најситнији делови једне труни прашине исто су тако велико чудо као и највеће звезде у васиони. Оно што људи виде кроз телескоп и микроскоп подједнако запрепашћује. Кад испитивачи мисле да су на крају, они су на почетку. Раздаљина између знаног и не знаног не смањује се никако; не, него расте. На лавиринту живота и бића људи нису могли сами од себе досад напипати ни врата ни прозор. Наилазе непрестано на нове окуке и превоје и вијуге; овде у овом лавиринту светском, али никако на врата или прозор.

Да ли Шарен град има врата и прозоре? Да ли има кључеве, и ко држи кључеве Шарен града у рукама? То су прастара питања, која ни у једном покољењу нису излазила из ума нити силазила са језика људских. Једно је само било за све јасно: да се из прашине дижемо и у прашину сручујемо. Колевка никад није могла заситити гробље; нити се гробље могло одупрети ветру, да његову прашину дигне и употреби за нова тела.

Сунце показује различитост; мрак уједначује све. Облачна ноћ уједначује све као гроб. И у таквој ноћи Шарен град се не шарени. Тако и будан човек види различност, док човек успаван све уједначује као ноћ, као гроб. Зар не слутиш, Теодуле, да и у човеку има нешто и као сунце и као мрак? Како би иначе човек имао и особину сунца да разликује и особину ноћи да уједначује?

Шта је то прво а шта друго у човеку? И ово је прастаро питање житеља Шарен града и путника у лавиринту. Питање глодано но несварено; решавано но нерешено. То питање збуњује све који, као ја и ти до сад, говоримо о човеку само као о прашини. Јер изгледа да прашина бића људског није све прашина, и да она скрива нешто у себи што није прашина. Нешто што се малко диже изнад прашине као дављеник изнад потопа; што контролише прашину, што чак и влада над прашином.

Ај, Теодуле, морамо поћи у неку старију прашину. Ова на којој седимо сада изгледа да је млада, да је ветром скоро навејана, и да су људи на њој мало размишљали, те мало њених тајни докучили. Пођимо дакле у Индију, у земљу мајку свих философија, свих мисаоних напора и свих заблуда пре очекиваног Месије света.

Из књиге Светог Владике Николаја "Теодул"

Родитељи

Александар Велики веома је волео своју мајку, Олимпијаду. Али његова мајка је имала изузетно тежак карактер и пуно пута се мешала у опште ствари, што је изазивало негодовање код синовљевих сарадника. Кад је краљ у Малој Азији био Антипатрос, написао му је посланицу, где се веома жали на њено понашање. Но, кад је Александар прочитао посланицу препуну тужби, рекао је:

"Не зна Антипатрос да је само једна суза моје мајке довољна да обрише безброј жалби у таквим посланицама."

Сви ми имамо једну мајку. Чак и да се претпостави како је наша најгора на свету, за нас не треба да престане да буде најсветије и најуваженије лице од свих лица која имамо овде на земљи. Заиста је зачуђујуће да постоје деца која напуштају своје родитеље, остављајући их саме, без хране, без крова, без пажње и интересовања за њих. Сасвим је сигурно да ће таква деца остати без Божјег благослова, што им, свакако, неће на добро изаћи.

О Царици Небеској

Једино је мени матушка подробно говорила о јављањима Владичице. Данас, када схимонахиње Макарије више нема међу живима, неопходно је све открити и другима у нади да речено многим душама може послужити на спасење. „Још док сам тамо становала, - сећала се матушка, - Владичица ме је посећивала. Није пролазила кроз врата (нису јој ни била потребна), него онуда где народ није улазио. Са истока дође, приђе зиду, а он као да се развали, отвори се, па Пресвета уђе. А кад треба да оде, додирне зид и он се опет састави. Куда она прође, цвеће цвета, и где она проборави, цвеће никне. А у овој кући где смо сада сва врата јој се покоравају. Улази преко терасе. Дође она тако, обиђе ме“.

Налазећи се у матушкином дому, одавно сам приметио да су баш та врата, окренута ка истоку, кроз која дуго нико није прошао, била обојена плавом Богородичином бојом, док је читава кућица била обојена златастим окером и црвеним минијумом. Довратници су се у позадини шарено белели.

Царица Небеска се у својој слави јавила матушки када се после двогодишњег животарења на улици доселила к матери Наталији. Тада се Владичица појавила у пратњи седамдесет и четири девојчице и дуго разговарала са малом Теодосијом. „Била сам сва у грозници“, сећала се схимонахиња Макарија. „Она метну руку своју на моје тело, и ја оздравих. Бојала сам се Мајке Божије“. Узрок оваквог страха могао би се можда схватити уколико се подсетимо речи старца Силуана Атонског: „... Приликом јављања Мајке Божије, будући испуњен благодаћу Духа Светога, преподобни Сергије Радоњешки стајаше, док ученик његов Михеј паде ничице, не могући посматрати њен лик. И код Серафима Саровског беше обиље благодати Светог Духа у тренутку јављања Мајке Божије, док искушеница паде ничице, пошто беше обдарена мањом благодаћу“ (Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Париз, 1952, стр.181). И схимонахиња Макарија је, нарочито у последње две деценије свога живота, била обдарена преизобилном благодаћу, те је не само лицем у лице гледала Владичицу, него се удостојавала и беседе са њом.

Сведок једног јављања Царице Небеске искушеници Тихȏбеше стара мати Наталија, која је касније више пута казивала:“Читав живот сам провела као монахиња, а Мајка Божија ме није ни погледала“. „Када сам била у оној кући, Пресвета ми се јавила двапут“, сећала се матушка. „Једаред тај разговор трајаше дуго. Други пут она ми само закрсти леђа и главу. Мене као да је сунце обасјало. Мајка Божија ми се тада није често јављала пошто бејах још млада. А сада, када сам остарила, она ме посећује много чешће“.

Матушка је приповедала и како Владичица снисходи на земљу: „Она силази по једној небеској лествици. Скоро сваки дан у три сата силази Владичица наша са небеса, и одмах се осети миомир неисказане красоте. Мирише као некакав прекрасан плод. Свако може да осети тај миомир, нарочито ако изађе напоље“. Пресвета Богородица се јављала и другачије, особито када ју је схимонахиња Макарија за нешто усрдно молила. „Када Владичица лети, чини ти се да је упаљено мноштво свећа – све се купа у чудесној светлости. А какав се само миомир од ње излива“.

На иконама одежда Царице Небеске се вазда приказује на исти начин: боја њеног дугог огртача разликује се од боје покривала за главу. Једном упитах матушку и о томе. Она ми исприча како је изгледала Владичица када јој се последњи пут јавила: „Била је одевена у дугачку одежду светлоплаве боје, а лице јој беше покривено“. Из каснијих прича схимонахиње Макарије закључих да се Владичица људима јавља на разне начине. „Ако хоће, може се јавити у свој слави својој“, говораше матушка. „О, како је дивна и светлозарна! Као булка је раскошна. Весела је, радосна, урешена, сва у цвећу, а на глави јој венчић. А одећу мења. Јавља се у различитим бојама“.

Другом приликом од матушке сазнадох ово: „Мајка Божија покаткад дође сва у белом, кадикад у црном. А у црвеном – ако је нека велика служба. Она се одене како јој Спаситељ вели. Понекад стави венчић на главу. Одмах би је препознао, макар и у хиљаду људи. Ја сам се већ привикла“.

Спољашњи изглед Владичице наше схимонахиња Макарија описиваше на следећи начин: „Тамнопута је, загасита лица, а коса јој дуга и црна“...

Али, последње године Царица Небеска се јављала схимонахињи „врло жалосна“. „Само што не зарида и не заплаче. А сузе јој крупне, попут бисера. Дође ти да их сабираш“.

„Матушка, да ли те Владичица често посећивала и да ли је код тебе дуго остајала“, упитах је једаред. „Одавно није била“, жалосно уздисаше мати Макарија у доба када је имала великих непријатности од жена које се стараху о њеном домаћинству. „У кући су ми враџбине све оскрнавиле, а она не пребива на нечистим местима“. Али, када је најзад матушка одлучила да прекине да корсити услуге злобних „кућних помоћница“ и када јој је дом опет освећен, Мајка Божија је поче изнова посећивати барем једаред недељно, а понекад и чешће. Обично би свраћала накратко: „Махне ми: „Матушка, сада журим“, и већ је не видиш. Понекад прозбори две-три и одлети“...

„Све у свему, Мајка Божија не говори много. Тек када се на неког навикне, стане са њим дуже беседити“, говораше матушка. „Чим спазим да Мајка Божија долази, сва уздрхтим“.

„Ето видиш, опет ме се плашиш“.

„Па како се не бих плашила, Царице Небеска? Сви смо ми људи грешни“, одговарала би матушка.

Последњих година свога живота схимонахиња Макарија више пута узношаше молитве Царици Небеској за своје болесне ноге, просећи: „Мајко Божија“ Подигни ме са постеље“. Међутим, као и раније зачула би исти, добро јој знани, одговор: „Још није време“. Још би је упитала: „Владичице, зашто си ме оставила без ногу?“. Царица Небеска би одговорила: „Потребна си ми баш таква. Друга би побегла, а ти нећеш“.

Причала је матушка и ово: „Загрлила сам Мајку Божију, и говорим јој:

„Рођена моја.“

А она се осмехује:

„Зашто си ме загрлила?“

„Води ме кући. Води ме к себи“.

„Али, твој подвиг још није довршен“.

„А касније?“

„Касније ћемо видети“.“

Матушка је говорила, а осмех јој је озаравао лице. „А ја јој говорим:

„Ноге су ми непокретне. Болесна сам. Па ипак ћу под Покров твој допузати“.“

А Мајка Божија само ћути и смешка се. Једаред, трпећи велике муке и болове, матушка се стаде тужити Богородици:

„Постадох твоја изабраница, али немам више снаге да носим бремена свију болесника и паћеника, свих пијаница и свих богоодступника“...

И зачу ове речи:

„Издржи још мало. Знам да си се много намучила, али још ниси испунила подвиг свој. Још те не могу узети к себи“.

Јуна 1989. године схимонахиња Макарија казиваше: „Сада ми се често јавља. Скоро сваки дан. Каже ми: „Сада ћу обилазити куће, како би се тише живело“.“ По сведочењу матушке Макарије, Царица Небеска посећује болеснике, страдалнике и све који ишту њену помоћ. Она често обилази наше градове и села. „Идем да обиђем куће: неке ћу записати за смрт, а које оставим живеће тише“.

Схимонахиња Макарија преношаше и друге речи Царице Небеске: „Земља руска никоме не сме бити продата. Мајка Божија то забрањује. Земљом се не сме трговати! Иако није освећена, ипак је ограђена. Мајка Божија говори: „Овде ја стражим“. Она чува Русију и нашу земљу никоме неће дати.

Могу ли се избројити све топле молитве које узношаше мати Макарија Господу и Царици Небеској за спасење земље руске. Када наступише зла и тешка времена, која су претила целокупној земљи, матушка се мољаше особито усрдно. Казивала је како је са душевним трепетом питала Владичицу:

„Шта ће бити са Русијом? Да ли ће опстати?“

„Русија је веома православна“, одговори Богородица. „Русија неће пропасти“.

Схимонахиња Макарија се удостојила најнепосреднијег општења са Царицом Небеском. Често су беседиле „очи у очи“. Владичица јој беше блиска попут рођене мајке. То је матушки давало снаге да истраје на свом подвигу. Много је пута Владичица матушки даривала утеху, радост и блаженство.

Из књиге „Сила се Божија у немоћи показује – Схимонахиња Макарија“

* * *

Нека је свима који славе срећан и Богом благословен Празник Успенија Пресвете Богородице - Велика Госпојина! 

Разумевање

Његова супруга је била мало спорија жена и никада није добијао јело на време. Но уместо да приговара и да се буни одлучио је да учини нешто боље. Док је чекао да му справи јело, он је читао поезију и записивао у једну свеску најлепше песме. Када је, након извесног времена, погледао бележницу, увидео је да се обликовала једна изузетна колекција. Издао је књигу и посветио ју је својој супрузи, која му је... помогла.

Жаба и змија

Мама жаба имала је кћерку. И мама змија имала је своју кћерку. Једнога јутра обе су изашле да се играју.
Мама змија довикнула је својој кћерки:
- Чувај се великих створења са великим канџама и зубима који гризу. Немој да се изгубиш у шуми, дете, и врати се у легло пре мрака.
- Канџеизуби - певала је змијица док је кривудала кроз траву. - Пази се канџиизуба!
Мама жаба довикнула је својој кћерки:
- Чувај се великих створења која кљуцају или уједају. Немој да идеш сама у шуму, мила. Немој да се тучеш и врати се кући пре мрака.
- Кљуцаиуједа - певала је мала жаба док је скакала са камена на камен. – Чувај се кљуцаиуједа!
Змијица је певала своју песмицу “канџеизуби”, а жабица је певала “кљуцаиуједа” кад су се среле на путу. Пре тога никад се нису среле.
- Ко си ти? – питала је жабица. - Јеси ли ти кљуцаиуједа? – и припремила се да скочи ван њеног домашаја.
- О не, ја сам змија, и мама ме зове Змијско Дете: глатка сам, гипка и клизава. Ко си ти? Јеси ли ти канџеизуби? - и спремила се за покрет, за сваки случај.
- Не, не! Ја сам жаба и мама ме зове Жабље Дете. Живахна сам, брза и скакутава.
Стајале су тако и гледале се, а онда су истовремено рекле:
- Ти уопште не личиш на мене
Очи су им засјале. Нису изгледале исто, то је било тачно, али су имале неке исте особине. Обе су знале шта се ради кад се истовремено каже нешто исто.
Чврсто су се загрлиле, затвориле очи и запевале :

Свака је замислила своју жељу, а онда су се раздвојиле. Баш тада је пролетела мува, тик уз жабине очи. Мљац! Излетео јој је језик и она је ухватила муву. Бубица је зазујала поред змијиног носа. Њам! Змија је палацнула језиком и ухватила бубицу. С дивљењем су се погледале и насмешиле једна другој. Две нове другарице сада су сазнале нешто од онога што свака од њих уме да уради. Осећале су се пријатно заједно, као старе пријатељице.
- Хајде да се играмо! – рече жаба.
- Хеј! – рече змија. - Ту жељу сам замислила... Хајде да се играмо у шуми!
- Шума! У шуми! - викнула је жаба. - То је била моја жеља. Могу, ако ти идеш са мном, јер ми је мама рекла да не смем да идем сама.
Жаба и змија одјуриле су у шуму и почеле да се играју.
- Види ово! - рече жаба.

Чучнула је и бројала:

- Једна мува, две муве, три муве, четири!
Скочила је високо, високо, преврнула се у ваздуху и спустила се, хоп!
- Можеш ли ти то да изведеш, змијо?
Змија појури на оближњи насип да проба жабљи скок. Успентрала се на косину, стала на врх репа и бацила се увис. Ево је на земљи, трес! Сва запетљана и извијугана. Насмејала се и покушала поново.
Неколико пута жаба и змија скакале су заједно и сударале се услед скока. Али, колико год да је судар био јак, није их болело. Било им је забавно.
Онда змија рече:

- Гледај ово!

Исправила се на врху насипа и бројала:
- Једна буба, две бубе, три бубе, четири!

А онда…фијууу! Спустила се низ падину на стомаку.

- Пробај то, жабо, то се зове змијски спуст.
Жаба је легла на стомак и клизнула низбрдо. Руке и ноге млатарале су јој док се клизала. У подножју се преврнула преко главе и - трас! Откотрљала се као лопта.
Онда су се змија и жаба загрлиле и заједно се клизале низбрдо. Читава шума одјекивала је од њиховог дозивања и смеха. Једна игра водила је у другу. Забављале су се тако добро да им је дан пролетео за трен ока. До краја поподнева није било већих пријатеља у читавој шуми.
Сунце је залазило кад се змија сетила шта је обећала мајци.
- Обећала сам да ћу се вратити пре мрака - рекла је она.
- И ја – пренула се жаба.
- Довиђења!
Загрлиле су се. Змија је била тако срећна што је нашла праву другарицу да се заборавила и прејако стегла жабу. Био је то леп осећај.
- Јао! Лакше мало! – рече жаба - Немој тако јако!
- Ох, опрости! – рекла је змија и попустила стисак - Забога! Али, стварно је пријатан осећај, тако пријатан да бих могла да те поједем.
На те речи прснуле су у смех и поново се загрлиле, овога пута нежније.
- Свиђаш ми се - рече жаба. – Здраво, змијо…
- Здраво, жабо. Ти си моја најбоља другарица
- Хајде да се сутра играмо заједно! - рекле су истовремено.
- Аха!
Пљеснуле су рукама и опет запевале:

Онда су отишле, змија скакућући, а жаба гмизући читавим путем до куће.
Када је жаба стигла кући, покуцала је као и увек и мама жаба откључала је камена врата. Изненадила се кад је видела како њена кћерка улази у кућу гмизући по поду.
- Па шта је сад ово? – упитала је. – Погледај каква си, пуна траве и прљавштине.
- То ме не боли - рекла је жаба. - Лепо сам се забављала.
- Забављала? Видим да се ниси играла у рибњацима и барама са добрим жабама. Где си била цео дан? Изгледаш као да си сад изашла из шуме.
- Али, нисам тамо ишла сама, мама. Ишла сам са једном добром девојчицом. Она је моја најбоља другарица.
- Најбоља другарица? Ма шта кажеш? - рече мама жаба. – Која то добра девојчица може да буде, а игра се у шуми?
- Види овај трик који ме је научила, мама! –рече жаба. Бацила се на стомак и почела да мигољи по поду гужвајући мајчин брижљиво сашивени тепих од љиљанових латица.
- То није трик за жабу! Устани, дете! - викну мама жаба. – Па шта је сад то, а? Види како си ми смотала тепих. реци ми само, ко је та твоја другарица с којом се играш?
- Зове се Змијско Дете, мама.
- Змијско Дете! Јеси ли рекла Змијско, кћери?
- Јесам. Шта ти је, мама?
Мама жаба је почела да дрхти и лице јој је постало бледозелено. Села је да не би пала у несвест. Када се мало прибрала, рекла је:
- Слушај, Жабље Дете, пажљиво слушај ово што ћу ти рећи - привукла је кћерку ближе себи. – Змија долази из змијске породице. Они су лош свет. Држи се што даље од њих! Јеси ли ме чула, дете?
- Лош свет?- упита жаба.

- Лош, веома лош! - рекла је мама жаба. - Змије су подмукле. Оне крију отров у језику и сломе те кад се смотају око тебе.
Жабље дете прогута кнедлу.
- Пази да скочиш ван змијиног домашаја ако се икада више сретнете. И престани са тим глупим гмизањем. Гмизање није за жабе.
Мама жаба је постављала сто мрмљајући за себе:
- Игра се са змијом! Па шта је то?- извадила је комад вруће проје и ставила јој на тањир.
- Седи и вечерај, дете! - рекла је мама жаба. - И запамти: ја не гојим жабе за змије, знаш ли?
И змија је стигла кући. Зашушкала је по поклопцу од уплетених гранчица који је затварао улаз у њену кућу. Мајка је препознала њено шушкање и отворила резу од пузавице. Змија је упала у кућу.
- Гладна сам! - рекла је скакућући око мајке.
- Де, де, шта ти је? Види на шта личиш! - рекла је мама змија. - Погледај каква си! Чујеш ли ти себе како дахћеш и шиштиш? Где си била цео дан?
- У шуми, мама, са мојом новом другарицом. Играле смо се. Види шта ме је научила!
Змијско Дете скочи на сто и баци се у ваздух. Пала је на столицу, оборила је и запетљала се у њене ногаре.
- Шта је с тобом? Каква је то опасна игра?! - рече мама змија. – Исправи се и види јеси ли читава. Која те је то нова другарица научила?
Сагнула се и отпетљала кћерку из столице.
- Научила ме моја другарица жаба. Зове се Жабље Дете. То је жабљи скок, мама, пробај га и ти. Забавно је.
- Жабље дете?! – чељусти мама змије отворише се откривајући очњаке. - Јеси ли рекла жаба?
- Да - рече Змијско Дете. - Она је моја најбоља другарица.
- Мислиш, читав дан си се играла са жабом, и дошла си кући гладна?
- И она је била гладна, мама, кад је играла игру змијски спуст коју сам је ја научила.
- Свашта од тебе! Дођи, склупчај се овде, и пажљиво слушај шта ћу ти рећи.
Змијско Дете се склупчало на столици.
- Зар не знаш, мила, да је обичај наше породице да једе жабе? Жабе су веома укусне!
Мале очи Змијског Детета раширише се од чуда.
- Да, заиста! - рече мама змија. – Једење жаба обичај је наше куће, то је породична традиција. Скакање није, и зато престани са тим, чујеш ли?
- О, мама! - узвикну Змијско Дете. - Не могу да једем забе, жаба ми је другарица.
- Жаба другарица? Стварно свашта од тебе! - рече мама змија. - То није природно. Сад ме послушај, кћери. Следећи пут кад се будеш играла са жабом, скачи, котрљај се и лудирај колико год хоћеш. Али, кад огладниш, она је завршила игру. Ухвати је и поједи!
Следећег јутра мала змија рано је устала. Одгурнула је покривач од сувог лишћа и испружила се. Сетила се мајчиних речи и осећаја како је укусно изгледала њена другарица жаба када су се загрлиле. Била је спремна да крене.
- Не заборави шта сам те учила о жабама, буди паметна! - повикала је мама змија за њом. - И немој поново да ти причам да се чуваш великих створења с оштрим канџама и зубима који гризу.
- Канџеизуби - певала је мала змија. – Канџеизуби…
Стигла је до шуме и чекала своју другарицу. Радовала се игри са жабом и томе што ће игру завршити тако што ће појести своју фину жабљу другарицу. Лежала је на сунцу, смејала се и певала:

Сунце се дизало све више, али жаба није долазила.

Средство а не циљ

илустрација са нета

Један богаташ, страшно шкрт, да би сачувао своје новце, одлучио је да начини ковчег за њих. Његове размере су биле огромне а његова висина је била већа од висине његовог власника. Поставио га је са пажњом у мрачни део подрума у својој кући; тако је осигурао своје новце. Сваки час је силазио доле, откључавао ковчег и проверавао своје благо у препуним врећицама. Тако су се његове очи радовале, а срце му се увесељавало.

Али једног дана богаташ је нестао. Његови познаници су га свуда тражили, али нико није могао да каже неку позитивну вест. Само је варилац, који је начинио ковчег, препоручио, после неког времена, да провере подрум куће несталог. Родбина је отворила ковчег и, изненађена, угледала је унутра мртвог богатог шкртца. Несрећник је ушао у ковчег, затворио је нагло поклопац и заборавио је на  кључ с друге стране. Тако, премда се чувајући од нечег сличног, умро је од глади и жеђи; у ономе што је волео, беспотребно, највише од свега - у свом благу. Његова страст је била кажњена окрутно.

Страшна је и жалосна страст љубав према новцу. Међутим, сваки човек који тражи радост и срећу у новцу, на крају се претвара у идолопоклоника. Јер је новац средство а не циљ.

Сеоба душа?

Постоји ли идеја сеобе душа у Библији?

Ђакон Андреј Курајев

са руског:
Владимир Димитријевић

Нека нам је срећан и Богом благословен Празник Преображења Господњег.

Трагови снова

слика са нета

Путевима неким далеким,
издељеним,
пловиш ти,
на морима сећања,
тражећи обалу једну,
коју прекрише таласи давни
и муљ тај
по коме сада газиш.
О, знаш ли да ја већ дуго
тим местима сећања не пролазим,
живота свог сјај не налазим,
због песка усковитланог,
на којима,
изузев трагова снова,
других одјека нема...

Једно дечије казивање

слика са нета

- А да ја теби испричам једну причу? - пита ме вечерас кумица.
- Причу? Може! - прихватам ја.
- Ево, само да затворим врата, да нас нико не чује...
И кад затвори врата, отпоче са причом:
- Био једном један филм и у њему је био један рат. И рат је умро. И било је ту и поштење, али се оно нашло на гробљу. И ту је био један деда који је направио велику округлу кућу и живео је у њој један дан. И онда је тај деда оградио гробље да више нико не може да уђе у то. И то је крај.
- А шта би са поштењем?
- Па и оно је остало на гробљу...

* * *

Ово је прича девојчице од 5 година.

Свитац

Божји промисао

Нека сирота удовица нашла се у великој невољи после смрти свога мужа. Бездушни поверилац је од ње тражио да му врати дуг, иако му је њен муж, пре смрти, вратио сав новац. Био је убеђен да жена нема признаницу, па је хтео да се окористи удовичином невољом.

 

( "Свитац помогао жени у невољи", "Светосавско звонце", број 2/2008.)

Вук и причалица

Шта рећи?

Приоритети

слика са нета

Тек кад поправиш историју, добићеш лопту! – закључно изјави Николин отац, након подуже расправе.

А расправљало се о две ствари: Никола је видео у једном излогу спортске радње кожну фудбалску лопту, која му се много допала и коју је хтео да му отац и мајка купе; међутим, његови родитељи су тог истог дана видели нешто друго: да њихов син има нешто слабију оцену из историје, чему су покушавали да уђу у траг. На крају се испоставило да је дечак попустио баш због сањарења о фудбалским подвизима. Отац и мајка ни у ком случају не беху противни његовим сновима, само су хтели да га на леп и поучан начин науче како да у свом животу одреди приоритете.

- Никола сине – помилова га мајка, – ни тата ни ја нисмо против твоје жеље. Али сваки сан има своју цену. Могли би овако, ако се слажеш: будући да си попустио у школи те да би научио да новци не падају с неба, већ да се морају зарадити како би се и маштања испунила, то ћеш ти лепо да мало засучеш рукаве, па на једну страну ћеш се дати на учење историје, а на другу, кад и колико стигнеш, јел, продаваћеш старе новине. Кад се оцена подигне и када утврдимо колико си новца скупио, тата и ја ћемо додати онолико колико буде недостајало за куповину лопте. Да ли је у реду тако?

Дечак се мало замисли, па погледавши у једно и друго насмеши се и радо пристане.

А беше Никола изузетно вредно и послушно дете, које одистински засука рукаве да угоди и родитељима и себи. Додатни подстрек давало му је свакодневно пролажење покрај спортске радње, где га је из излога гледала кожна лопта, која му се смешила; тако је, бар, трговцу говорио. Додуше, гледао је он и у ону пластичну поред ње, али је за њу говорио даје таква за почетнике. И тако је он након тих сусрета журно хитао кући и бацао се на учење, а после тога је облачио своје радно одело и одлазио би да по комшилуку скупља стару хартију.

За мање од две недеље успео је да поправи оцену, сам се јавивши да одговара. Кад су родитељи чули за дивну вест, затражише да им покаже прикупљену суму, која је бројала негде око половине потребног новца. Озареног лица, они додаше преостали износ, како су и обећали.

Никола је био пресрећан. Са новцем у џеповима, он истрча из куће и пође у спортску радњу, где га је чекала лопта. Успут је маштао о свему оном што ће се у дружењу са њом научити. Међутим, у једном тренутку се то његово маштарење нагло прекину – кад, идући путем, наиђе на просјака.

Био је обучен у неке рите, које су сличиле војничкој одори, што се, тек загледајући, дало приметити. У десној руци је држао штаку, којом се подбадао, будући да није имао једну ногу; друга је стајала наслоњена на дрво иза њега. У левој му је била нека посуда, зарђала, коју је пружао према пролазницима, просећи милостињу. Потраживши погледом његове очи, Никола, у сусрету са њима, наједном осети како га ноге не слушају. Немоћан да се помери, зурио је у човека, у беду која се огледала у полузгаснутом плаветнилу скривеном иза капака. И наједном, као живе, пред њим се појавише слике из историје о јуначкој борби људи који су своје животе, своје руке или ноге, дали за одбрану отаџбине и слободу. Његову слободу, ову у којој је он правио места за једну кожну лопту. У крајичку његовог дечачког ока заискри суза. И он, вођен њоме, завуче своје прсте у џеп са новцем, те ни не погледавши у износ, пружи потребитом.

Дирнут овим детињим гестом, човек заплака. Затим, дрхтећи од надошлих осећања, он га упита:

- Јеси ли сигуран, чедо?! Да те неће неко грдити због тога?

Никола, немоћан да речима искаже своје мисли, само одмахну главом да човек не би бринуо. И овај, заблагодаривши му, спусти паре у посуду и, прихвативши штаке, оде за први ћошак. Дечак је све време стајао у месту; тек кад се овај изгуби из видокруга, његове се дотад приковане ноге одледише и он продужи путем ка радњи.

До лопте, са сумом која је преостала, није могао. Али за дивно чудо, он се није превише бринуо због тога. Чак јој се, по приспећу, и насмешио; можда и топлије и радосније него иначе. Продавац, који га је проматрао како пребројава новце у рукама, и сам га је дочекао са осмехом, знајући за његову жељу.

- Дакле, имењаче, јел да пакујемо кожњару? – питао га је, већ окренут према полици.

И Никола се њему осмехнуо.

- Неки други пут, чика Ниџо. За сада ће послужити и ова пластична поред ње.

- Шта би? Јел историја толико тешка? – збуњено али помало забринуто упита трговац.

- И тешка и скупа! – загонетно одговараше Никола. – А ја још аматер...

Не желећи да испитује дечака, чика Ниџа скиде с полице пластичару и пружи му је. Овај је малко загледа, лупи неколико пута о под и кад се увери да је добра, оде до касе и исплати је.

Кад је стигао кући дочекао га је зачуђен поглед родитеља.

- Каква је сад то промена плана, сине? – упита отац гласом који је подједнако у себи скривао и бригу и тугу. Није ваљда да ју је неко пре тебе купио. Но ништа ти не брини, купиће теби...

Међутим, Никола, сав радостан, прекину оца, говорећи:

- Ма не, није то!... Знате, требало је пре куповине утврдити приоритете...

И да родитељи не би одвећ бринули, дечак им исприча за просјака. Отац и мајка му приђоше те га загрлише, обрадовани што им син узраста у човека.

Недуго затим Никола изјури с лоптом у двориште, остављајући их у сузама благодарности.

аутор: причалица

Две категорије људи

(слика са нета)

Паче у невољи

слика са нета

Није нам, нужно, увек пријатељ онај који нам помаже

да се извучемо из неприлике, нити нам је, нужно, увек

непријатељ онај који нас у њу уваљује.

Патка је извела пачиће на реку. И, када је ускочила у воду, њој се придружише сви изузев једног. Ништа не примећујући, породица је радосно пливала.

За то време, малишана је на обали спазила лисица.

- Је ли, пачуленце - обрати му се она, примичући се - ти нећеш за својима?

- Хоћу, врло радо - одговараше паче уз плач - али се бојим воде... Хладна је!

Лисица накези њушку, па кроз зубало провуче неколико пријатељских слогова.

- Ево, ако хоћеш, ја ћу те пренети; премда то баш и не мора да буде кроз воду... Има и других путева, знаш... ?

Наивно паче, које се нашло на корак од њених слинавих уста, умало поверова у њену добронамерност. Али трен пре него што он то и речима потврди, пред њим се, изненада, појави некакво бодљикаво клупче. Био је то јеж са својим иглицама, од којих, авај, једна заврши у пачетовом крилу.

Збуњено болом, оно намах заборави на свој страх од воде те се,  ускочивши у њу,  стаде размахивати веома вешто и, на радост јежеву а муку лисичину, чинило се брже оним рањеним, неголи здравим крилом.

(Из збирке приповедака “Све у причама бива”)

Power Point Prezentacija