Све у причама бива

Песмо моја, закити се цветом,

Песмо моја, замириши светом;

Још сва срца охладнила нису, –

Познаће те, песмо, по мирису!

Познаће те да си чедо миља,

Да ти љубав мајка и дадиља.

Да си рада певати о сласти,

Разумеће што не умеш каз’ти.

Песмо моја, већ си на полету,

Поздрави ми све на овом свету,

Поздрави ми славље и голубе,

И сва срца што се силно љубе.

 

Јован Јовановић Змај

 

 https://youtu.be/tb0H-ZudIYA?si=FD0ENLWyY9vP-BMD

 

Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион благословио је у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија представљање српског издања књиге др Маргерит Питерс „Џендер револуција – глобална агенда?“, које је одржано у уторак, 10. фебруара 2026. године, у крипти Храма Светог Саве на Врачару. Ово капитално дело, објављено у издању Издавачке установе Архиепископије београдско-карловачке „Духовна реч“, представљено је јавности као плод пастирске бриге наше Свете Цркве за очување светиње брака и породице у трећој деценији текућег столећа.

Овом приликом, Преосвећени Владика Иларион је прочитао обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у којем је истакнуто да се данашње друштво суочава са радикалним покушајима редефинисања саме суштине људског бића: „Црква Христова остаје непоколебиви чувар истине о човеку као круни Стварања, створеном као мушко и женско, по лику и подобију Божијем.“ Владика Иларион је, преносећи поруку Патријарха Српског Порфирија, нагласио да тзв. „џендер револуција“ не представља само друштвену промену, већ дубоку духовну и егзистенцијалну кризу која тежи да потисне традиционалне, патријархалне вредности засноване на јеванђелској љубави и слободи. У духу светосавског завештања, истакнуто је да породица није тек пука социјална категорија, већ „Мала црква“ и темељ здравог друштва који се мора бранити молитвом и истинитом речју од агресивних идеолошких струја које нуде обезличење уместо обожења.

Указујући на погубна дејства џендер идеологије на хришћанско разумевање човека, Преосвећени Владика Иларион је подсетио на значај претходних научних напора наше Цркве по питању српског језика и идентитета, нагласивши да ова књига даје кључни подстицај српским истраживачима и активистима.

О делу су уз Владику Илариона и саму ауторку, говорили и презвитер проф. др Владан Таталовић, уредник издања, као и др Александра Павићевић, научни саветник Етнографског института САНУ.

Представљању књиге др Питерс присуствовала су Преосвећена господа епископи шабачки Јеротеј, липљански Доситеј и моравички Тихон, министар просвете у Влади Србије др Дејан Вук Станковић, амбасадор проф. др Дарко Танасковић, заједно са бројним свештенством и монаштвом, као и заинтересованом јавношћу. Међу присутнима су били бројни угледни гости из света науке, културе и јавног живота, чиме је још једном потврђен огроман значај ове теме за наше друштво и снажна подршка мисији Српске Православне Цркве.

 

 https://youtu.be/eLbOng7sp28?si=coxBOjJq_j5OrbIj

 

Једном је Христос ушао у храм и преврнуо столове трговаца. Данас, гомила улази у храм са намером да преврне Христа. И то не зато што разуме шта се тамо дешава, него зато што јој смета што се тамо дешава нешто што не може да контролише, коментарише, хештегује и претвори у мишљење.

Кад човек изгуби Бога, не напада одмах Бога. То је сувише апстрактно. Он прво напада Цркву. Јер је видљива. Јер ћути. Јер не игра игру.

У времену када свако има став, глас, профил и потребу да буде морални центар васељене, једини прави непријатељ постаје онај ко одбија да у том циркусу учествује. А Црква управо то ради. Не демантује. Не објашњава.

Не улази у расправе. Ћути. И тим ћутањем сведочи више него што хиљаде твитова могу да произведу.

И онда почиње оптужница.

Црква је режимска. Црква је издајничка. Црква је пасивна. Црква је компромитована.

Не, драги моји. Ви једноставно не знате шта је Црква. А то што је нападате, само открива шта сте ви.

Црква није једна глава која мисли уместо вас. Црква није Патријарх. Патријарх је човек. Смртан, грешан, пролазан. И одговараће Богу, не вашем фејсбук трибуналу. Црква је нешто знатно непријатније за савремени ум: она је присуство Бога у свету које не зависи од вашег мишљења.

Ви бисте да верујете, али под условом да Патријарх говори оно што ви мислите. Политички, наравно. Не тражите Христа, тражите идеолошко огледало и политичку потврду себе. И кад га не добијете, проглашавате кризу вере. Не своје — него црквене.

То је као да неко дође у болницу и љути се што лекари не аплаудирају његовој дијагнози.

Ко данас најгласније оптужује Цркву за „моралну издају“, по правилу није човек који пости, моли се и долази на Литургију. Не зато што су ови други аутоматски бољи, већ зато што ови први од Цркве не траже спасење, него савезништво. А Црква, на њихову велику жалост, није револуционарна организација. Њен оснивач није организовао протесте против Рима. Није правио петиције. Није подизао барикаде. Победио је свет на Крсту, што је метод који се тешко уклапа у логистику уличног активизма.

„Царство моје није од овога света“ није поетска метафора. То је програмски документ.

Црква, дакле, неће да виче. И ту настаје проблем. Јер савремени човек верује само у оно што виче. Што се оглашава. Што има саопштење. Што реагује.

Црква не реагује. Она сведочи.

И то вас излуђује.

Јер ако она не учествује у вашој буци, онда вашој буци нешто фали. А то „нешто“ је смисао.

Црква није Порфирије. Као што ни породица није један рођак који вас нервира на слави. Али савремени ум воли персонализацију: „СПЦ“ је Порше, епископ са председником, поп који пуши. То је згодна карикатура, јер ослобађа од потребе да се разуме шта Црква заиста јесте.

А СПЦ је преживела Турке, Немце, комунисте, забране, конфискације, стрељања, прогоне, и – што је најтеже – сопствени народ. Преживела је јер није зависила од режима, него од Литургије. Од предања. Од нечега што не може да се укине декретом, нити обори твитом.

Да, у Цркви има лоших људи. Шокантно откриће: Христос је имао Јуду у ужем кругу сарадника. Па ипак, није распустио апостолат због кадровске грешке.

Али савремени верник би вероватно предложио ребрендирање. И ту долазимо до кључног неспоразума: људи хоће „праву Цркву“, одвојену од „институције“. То је најкраћи пут да завршите са Црквом у сопственој глави, где сте и Патријарх и Сабор и Свети Синод. То се у историји зове протестантизам, гуру култура и религиозни егоцентризам.

Црква није идеална. Црква је реална. Састављена од грешних људи који се кају, не од савршених људи који коментаришу.

Ви тражите правду, али не као плод покајања, него као алатку за освету. Тражите да Црква стане уз ваш гнев. А она је ту да вас од гнева лечи.

Црква ћути јер нема шта да докаже. Она се већ „изјаснила“ пре две хиљаде година. На Голготи. Крвљу, не саопштењем.

И зато је не подносите.

Јер не можете да је употребите.

Не можете да је уклопите у наратив. Не можете да је инструментализујете. Не можете да је натерате да аплаудира вашој моралној узнемирености.

А вама не треба љубав. Вама треба аплауз. Црква вас гледа онако како Бог гледа човека: са љубављу, али без илузија. Зна колико сте бучни, колико уплашени, колико гладни признања. И не осуђује вас. Али вам ни не повлађује.

И то је увреда коју јој не можете опростити.

Зато што Црква није у кризи. Ви сте.

Не желите ви подршку Цркве, већ себе са ореолом. А Црква је дала огледало.

Патријарх је достојан, Црква је достојна. А народ? Теже мало.

 

Звоне звона са Врачара

 

 https://youtu.be/ASJqGdUgRIo?si=8uFgbKBZ7jA8liFE

Николај Гогољ,

(из преписке са пријатељима):

Пријатељу мој! Рачунај да си свакако ђак односно ученик. Не мисли да си одвише стар за учење, да су ти снаге достигле пуну зрелост и развијеност, да су ти карактер и душа већ уобличили и да не могу да буду бољи.

За хришћанина нема краја учењу: он је вечити ученик, све до самог гроба. Устаљеним природним током развоја човек достиже пуну интелектуалну развијеност до тридесете године. Од тридесет до четрдесете напредује како-тако а после тог периода у њему се ништа не покреће и све што ради не само што није боље, него је чак слабије и неизраженије од претходног. Али за хришћанина то не важи; тамо где је за друге граница савршенства, за њега оно ту тек почиње.

Најспособнији и најталентованији људи, преваливши четрдесету, почињу да заглупљују, посустају и малаксавају. Погледај све филозофе и највеће светске геније: њихово најбоље време трајало је само док су били у пуној снази; после тога бивали су све сенилнији а у старости су чак подетињили. Сети се само Канта који је последњих година потпуно изгубио памћење и умро као дете.

А погледај животе свих светаца: приметићеш да су они, упоредо с тим како су старили и приближавали се смрти, јачали разумом и духовном снагом. Чак и они међу њима, које природа није обдарила никаквим блиставим талентом и који су читавог живота сматрани за обичне, па чак и неинтелигентне, задивљавали су после умношћу својих беседа.

Откуда то?

Отуда што је у њима увек било оне покретачке снаге, коју обично има сваки човек само у годинама младости, када пред собом види подвиге за које га чекају свеопште похвале, када му се привиђају ружичасти хоризонти, тако примамљиви за младиће. Ишчезне ли пред њим хоризонт и подвизи, ишчезава и његова покретачка снага.

А пред хришћанином вечно блистају хоризонти и он види вечне подвиге. Он жуди за животном битком као младић; он има против чега да се бори где да делује, јер му се поглед на себе сама стално просветљава и открива му у њему самоме нове недостатке против којих треба поћи у нове битке. Због тога све његове снаге не само што не могу да малаксају и онемоћају, већ, напротив, стално јачају: жеља да буде бољи и заслужи похвале на небесима подстаћи ће га тако како то не може ни највећег славољупца најнезаситија славољубивост. Ето због чега хришћанин иде напред онда када други  заостају, и због чега је, што даље иде, све паметнији.

1846.

 Преузето са зида: Владан Јевтић

Колико пута смо ми свештеници били сведоци призора да, када људи дођу у цркву, и у неком тренутку, на пример, изненада се појави мучнина у грлу, човек истрчи напоље и повраћа.

Или, на пример, падну у несвест. 

Или побледе, поплаве, позелене или одједном почну да се тресу.

Шта је ово? 

Видео сам то сто пута, и сигурно је сваки свештеник то видео много пута у свом животу.

Црквене службе тако снажно утичу на људски живот, тако јасно нам објављују Живог Бога, да Живи Бог делује на мртву душу.

Ова мртва душа одједном почиње да лепрша, оживљава, трза се, а понекад испољава свој повратак у живот кроз плач, вриску, несвестицу, дрхтање, јаукање, повраћање или нешто друго.

Много пута смо томе сведочили.

Цркве су веома важне.

Божји храм није стан у коме се чита Јеванђеље; 

Божји храм је место живог присуства Живог Бога.

Он је овде.

И људи долазе у Божји храм, прелазе његов праг, и тамо они стоје, све је добро, онда одједном — позелени, одједном — пада, пада и не дише.

Кажу: „Зашто си пао? Тако је лепо овде.“ 

Лепо је овде, али унутра, у њему је све лоше.

Када се „добро“ и „лоше“ сретну, човеку је веома тешко да стоји.

Оно што је добро гуши оно што је лоше у њему, и он пада, као да га је погодио метак током битке.

 

У "Лувру" је изложена слика под називом "Шах-мат"*. Група туриста је обилазила музеј и водич их је довео до те слике, објашњавајући:

- Видимо са једне стране табле сатану, а са друге забринутог човека, који је незадовољан исходом.

И водич је позвао групу да крену даље. Али овде треба напоменути да су посетиоци били спортисти, међу њима и светски првак у шаху. И док су сви наставили за водичем, овај шахиста је остао да и даље посматра слику. Кад се група вратила, он се обрати водичу:

- Знате, ја сам светски првак у шаху и, колико год да посматрам ову слику, наилазим на то да овде постоји један проблем, тако да ће морати да мењају или слику или њен назив.

Водич се нашао у чуду.

- Какав проблем?

- Назив ове слике је "Шах-мат"? - упита шахиста.

- Да, тако је! - потврди водич.

- А ја сам светски првак у шаху и могу да приметим оно што другима промиче. Овде видимо сатану који чека да уграби душу, и човека који је сав забринут због исхода на табли. Међутим, оно што ја видим јесте да Краљ (Бог) има још један потез.

Кад год је наизглед безизлазно - то не заборављајмо.

*Слика: 'Checkmate', Friedrich Moritz August Retzsch

Да ли знате шта је "Doomscrolling"? Да ли сте чули за "семантичке капсуле" у којима наша деца живе?

У мају 2023. Србија се суочила са ужасним последицама дигиталног доба. У новој емисији "Живе Речи" гостује Слободан Стојичевић, аутор књиге "Дигиталне замке". Разговарамо о томе како интернет није само мрежа рачунара, већ сложен систем који прикупља "понашањске податке" и користи их као нафту 21. века.

У емисији откривамо:

Како раде "левци увлачења" у деструктивне култеве (случај Рибникар).

Шта су "Велики подаци о малим људима" и како се нама тргује.

Опасност "менталних вируса" и "блиц свести" која уништава пажњу.

Веза између алгоритама и поремећаја попут анорексије, булимије и аутодеструкције.

Како препознати да је дете упало у "мехур филтера" (Filter Bubble).

Ово је емисија коју сваки родитељ мора да погледа. Дигитална сфера није игра – то је минско поље ако немамо мапу.

https://www.youtube.com/live/ltjpowL9AdQ?si=AMhrV1ew0ZrRvIfq

Двадесет година је ћерка молила мајку да се крсти. Наговарања, сузе — све се ломило о ћутање. А онда је непознати свештеник заплакао и изговорио речи од којих је мајка вриснула као да ју је неко ударио…

Мајка није веровала у Бога.Није се расправљала, није хулила, није се подсмевала верујућима. Просто — није веровала. Као што се не верује у бајке, у чуда, у оно што се не може опипати рукама.

— Седамдесет ми је година — говорила је. — Цео живот сама. Сама сам се подигла, сама научила, сама на ноге стала. Где је био твој Бог кад сам у дому за незбринуту децу прала подове? Где је био кад сам се по ћошковима вукла? Нема никаквог Бога. Постојиш само ти — и твоје руке.

Вера је ћутала.

Знала је ту причу напамет. Мајка — дете дома. Оца није памтила, мајка јој је умрла на порођају. Тетке, васпитачи, државни кревети поређани у ред. После — занатска школа, фабрика. Онда — неуспешан брак, развод, ћерка у наручју. И опет — сама.

Мајка је све преживела. Извукла се. Подигла дете. Али је њена душа остала тамо — у дому. На месту где нико не долази на родитељски састанак.Тамо где учиш да не плачеш ноћу. Где је реч „мама“ само звук, без значења.

Вера се крстила у четрдесетој години — тајно.

Дошла је у цркву  сама са другарицом и то радним даном, док је мајка била на селу. 

После је било и венчање — такође тајно. Верин муж, Драган, све је разумео. Мајка никад није сазнала.

Вера је носила крстић испод одеће. Иконе је крила у ормару. Молила се шапатом, кад мајка не чује.

Двадесет година — као лопов.

Онда се Вера разболела.

Дијагноза је пала као камен: онкологија. Операција, хемотерапија, зрачење. Лекари су говорили опрезно, бирали речи. Вера је разумела: лоше је.

Драган се држао, иако су му очи говориле другачије.

— Биће све у реду — говорио је. — Извући ћемо се.

Вера је климала главом.

Али ноћу, кад би он заспао, лежала је и мислила. О мајчинској молитви.

Негде је читала да мајчинска молитва има посебну силу. Да мајка може да измоли за своје дете ма каква да је невоља. Да њена реч до Бога стиже брже од свих других.

Али њена мајка — није се молила.

Није знала. Није хтела. Није веровала.

 Једном је Вера заплакала:

— Мама, болесна сам. Потребна ми је твоја молитва. Молим те.

Мајка је гледала кроз њу. Лице — камено.

Те ноћи Вера је плакала и дозивала Мајку Божију..

Седела је у кухињи, под слабим светлим лампама, извадила икону из ормара и молила се — као да јој је то последње.

"Пресвета Богородице, ја сам грешна и немоћна, без Бога ништа не могу. Болесна сам и можда ћу умрети. Али не молим за себе — молим за маму. Она не верује. Не жели да се крсти. Седамдесет година — и једна молитва. Пробала сам све. Наговарања, сузе, књиге. Ништа не делује. Не знам шта да радим. Помози ми да нађем речи. Или их нађи сама— оне које ће она чути.

Молим Те, Мајко." 

После недељу дана Веру је позвала  пријатељица.

— Вера, била сам у једном манастиру. Тамо служи један свештеник — отац Димитрије. Необичан човек. Можда да одеш?

Тако је Вера отишла.Не зато што је очекивала чудо. Већ зато што је морала негде да иде. Нешто да ради. Да не седи и не чека смрт.

Манастир је био мали, стар. Служба је већ била завршена, али је свештеник још био ту — ниског раста, сед, благог лица.Вера му је пришла, ни сама не знајући зашто. Он ју је погледао пажљиво, онако како гледају оне којима је тешко.

— Шта те мучи, кћери?

И она му је испричала.

Све. О болести. О мајци. О двадесет година молби. О томе да више не зна шта да ради.

Свештеник је слушао ћутке. Није прекинуо.

Кад је завршила, упитао је:

— А мајка  да ли је крштена?

Није — рекла је Вера. — Неће. Не могу никако  да  је убедим.

И тада је свештеник заплакао.

Није обрисао сузе кришом — заплакао је заиста. Сузе су текле низ боре и падале на мантију.

Вера се збунила. Очекивала је савет, утеху, можда молитву. Али не сузе.

— Оче, шта вам је?..

Он је подигао руку.

— Сирота је живела — рекао је тихо. — Сирота ће и умрети. Оца не познаје, Мајку Божију. И тамо ће бити сирота.

Вера у први мах није разумела. А кад јесте — застало јој је дисање.

Сирота.Мајка је читав живот била сирота. Без родитеља, без породице, без дома. И мислила је да се то односи само на овај живот. Али постоји и онај други.

И тамо — и тамо се може бити сирота. Без Оца Небеског. Без Мајке Божије. Без Породице која никада не напушта.

Вечна сирота. У вечности.

— Пренеси јој — рекао је свештеник. — Те речи. Можда ће чути.

Вера је кући ишла као кроз маглу.

Плашила се. Плашила се да ће се мајка наљутити. Да ће је избацити. Да ће рећи: „Престани да ме плашиш“.

Али није могла да ћути.

Мајка је седела у кухињи и пила чај. Погледала је ћерку и намрштила се:

— Шта ти је? Нема те у лицу.

Вера је села преко пута. Руке су јој дрхтале.

— Мама, била сам у манастиру. Свештеник… кад сам рекла да си некрштена, он је заплакао.

Речи су јој удариле у слепоочнице: "сирота је живела, сирота ће умрети, сирота ће и тамо бити".

— Ма дај. Попови увек плачу, то им је посао.

— Он је рекао… — Вера је застала. — Рекао је: "Сирота је живела, сирота ће умрети. Оца не познаје, Мајку Божију. И тамо ће бити сирота.".

Тишина.

Мајка је остала непомична. Шоља се зауставила у руци.

— Шта си рекла? — глас јој је био храпав

- Сирота, мама. И тамо — сирота. Заувек.

И тада је мајка вриснула. Није то била реч — већ крик. Дуг, страшан, као да јој неко кида нешто живо изнутра.

— Сирооотааа!

Шоља је пала и разбила се. Мајка се савила, ухватила главу рукама. Рамена су јој се тресла.

Вера је притрчала, загрлила је.

— Мама, мама…

— Сирота — понављала је кроз плач Опет сирота. Цео живот — сирота. И тамо — исто…

Плакала је као никада у животу. Седамдесет година није плакала. А сада — све је пукло.

Вера ју је држала, миловала по глави. И осећала: нешто се ломи. Зид који је мајка зидала читав живот — руши се.

— Нећу — шапутала је мајка. — Нећу више да будем сирота. Доста ми је. Цео живот сам…

— Ниси сама, мама. Ниси сама, мама. Бог постоји. И Он је Отац. И Богородица је Мајка. Права породица. Она која не напушта.

Мајка је подигла главу. Лице мокро, отекло, старо. Али очи — другачије. Живе.

— Стварно?

— Стварно, мама. 

Мајка се крстила после две недеље.

Стајала је у белој кошуљи, седамдесетогодишњакиња, седокоса — и плакала. Али не као онога дана у кухињи. Другачије. Тихо. Светло.

Када је свештеник положио руке на њу и прочитао молитву, изненада је рекла:

— Ја сад више нисам сирота?

— Ниси — одговорио је он. — Сад имаш Оца. И Мајку. И браћу и сестре — целу Цркву.

Мајка се прекрстила — неспретно, несигурно — и насмешила се.

Први пут за седамдесет година.

Од тада је прошло двадесет пет година.

Вера је оздравила — лекари су слегали раменима, говорили о „јединственој ремисији“. Она је знала: мајчина молитва. Она коју је толико чекала.

А мајка ... седела је крај прозора, бирала бројанице. Усне су јој се безгласно померале — навика стечена за четврт века.

Вера је пришла и села поред ње.

— Мама, за шта се молиш?

— За тебе, ћери. За унуке. И за све који су још сироти.

Погледала је ћерку оним истим очима које су некада биле камене, а сада су сијале.

— Знаш, ја сам тада схватила. Кад си ми оне речи рекла. Схватила сам да сам цео живот тражила — породицу. Мислила сам да је нема. А она је постојала. Увек. Само нисам знала на која врата да покуцам.

— Шта, шта знаш?

— Сад сам код куће — рекла је једноставно. — Коначно код куће...

Понекад тражимо велике речи — богословске аргументе, непобитне доказе, лепе приче. А Господ стави у уста свештеника једну једину реч, која погађа право у срце.

Сирота.

Та жена је читав живот носила рану сиротства. И није знала да она може да се исцели. Да постоји Отац који не напушта. Мајка која не умире. Дом из ког се не излази.

Свештеник није убеђивао. Само је заплакао — и рекао истину. Ону истину коју није хтела да чује. Ону од које се не може побећи.

И она ју је чула.

Која дела су својствена детету?

Дете плаче када га бију и радује се са онима који се радују. Ако га вређају, не гневи се, а ако га хвале, не превазноси се. Ако више поштују његовог другара, не завиди; ако узму нешто од онога што му припада, не смућује се; ако му оставе нешто мало у наследство, не проверава и не тужи се ни са ким; не препире се ради својине; не мрзи ни једног човека; не жали се ако је сиромашно; не надима се ако је богато; видећи жену не осећа похоту; сласт похоте и многобрижност не владају њиме; никога не осуђује; ни над ким не влада; никоме не завиди; не говори са самохвалисањем о ономе што не зна; не исмева ближњег због његовог спољашњег изгледа; ни са ким није у завади; не претвара се; не тражи почасти овога света; не тражи да сабира богатство; није среброљубиво; није дрско; не воли да се препире; не поучава са страшћу; не узнемирава се ни због кога; не тугује ако га разодену; не држи своју вољу; не боји се глади ни злочинаца; не страши се звери нити рата; не избезумљује се при гоњењима."

 

Већ смо навикли да је у ово наше време пуно тога могуће, па чак и оно што нам изгледа немогуће, испостави се да је могуће. Тако нешто, веровали или не, чусмо данас из уста појединих архијереја СПЦ, који сада потпуно јавно заговарају и отворено проповедају (Urbi et Orbi), да жене могу бити свештенице и да за тако нешто нема никакве верске, духовне па ни догматске препреке. По заговорницима феминизма постоје само историјске препреке, а оне су плод незнања, неинформисаности, конзервативне ригидности, другачије речено, интелектуалне затуцаности. Ове речи је изговорио брат наш, додавши да се  феминизам није могао развити само у таквим срединама и да он то види као историјску и културну трагедију тих народа, који су били просто приморани да живе у таквим условима. Међутим, по речима поменуте братије, сасвим је другачије било на Западу који је био економски развијен, културан и просвећен. Тамо је људима било јасно да су мушко и женско исто пред Богом, и тако су дошли до закључка да не постоји реална препрека да би жене могле бити ђаконисе, свештенице па и бискупи. 

 

Овакво мишљење и став није нам непознат, јер смо имали прилике и раније да га чујемо, али сада дође тако брзо пред врата (ante portas) да нас баш изненади. Став да жене могу добијати црквене свештене чинове, полако, полако изгледа да добија право грађанства код нас. Ми ћемо се слушајући те информације навићи на њих, као кад се жаба почне кувати у хладној води која се полако загрева и жаба се пријатно осећа и остаје у тој води док се скроз не скува. Користим овај пример који се често наводи када се један народ или друштво на нешто навикава. То је увек процес који ће се довршити ако се опасност не препозна и нико на њега не скрене пажњу и упозори људе. То се дешава и са проповеђу феминизма код нас у Цркви и то са званичних катедри, са амвона. Проповеда се потпуно неправославно учење и на то нико не реагује, а чујемо да се држе и трибине о матријарх(ату), који се такође темељи на феминизму. Он је продукт западног човека и његове изопачене животне философије. Зашто нама православнима баш то покушавају да наметну, то је тајна за одгонетање.

 

Са своје стране ми морамо рећи следеће, верујемо да поменута браћа и господа знају, да Православље није породило феминизам. Феминизам је западни феномен. Православље као традиционално хришћанство води порекло од Самог Господа и Апостола. Православна Црква на својим васељенским и помесним Саборима никада се није бавила том проблематиком нити је у учењу светих Отаца икад постојала дилема и проблематика да ли жене треба и могу да буду свештенице или не. То је нама нешто страно и није својствено Православљу нити светом Предању и учењу наше Цркве. Такве ствари као што су феминизам, либерализам у теологији, као и Варлаамово учење о исихазму, све су то лажна учења која долазе са Запада и кидишу на Православље у намери да се милом или силом наметну Православној Цркви и православним верницима. Отуда се ми чудом чудимо, како то ова наша православна братија упорно и упорно инсистирају и проповедају то неправославно учењу.  Остаје нам једино да то разумемо као њихову жељу да нас просвете, као што су то у своје време чинили Доситеј Обрадовић или Васа Пелагић, који су били православни монаси, и кад су се уморили од монашких подвига, вратили су се философији људског разума, философији логике и свему ономе чему је мера човек. Не знам како бисмо боље овај феномен могли објаснити.

 

У Православној Цркви не постоји дискриминација жена, нити се наше вернице у том смислу осећају ускраћене и угрожене. Оне би, ако би им неко понудио да буду свештенице, сигурно то одбиле, јер осећају и знају да је њихово призвање брак и породица, мајчинство и живот у заједници, или монаштво за оне које изаберу тај уски пут живота и подвига у Цркви. 

 

Зато бисмо ову братију најискреније позвали, драга братијо, оставите нас да живимо у својој светосавској православној традицији и у нашој светој православној вери, у којој захваљујући светим Саборима и светим Оцима, ни јота није измењена, па ви то зовите конзервативизмом, традиционализмом или како год желите. Ми се држимо Речи Господњих: - Ко и једну јоту у Закону промени и научи тако људе, најмањим ће се назвати у Царству Небеском. Због тога је Православље традиционално и не робује модернизму и либерализму, јер не прихвата саображавање овоме свету.

 

Неки од светогорских Отаца су говорили да је ово време у коме живимо - век Православља. То нажалост не разумеју поједини православни људи, а међу њима ни поједини тзв. академски теолози. Православна теологија није наука разума, већ наука срца. Старац Пајсије је често говорио у својим беседама да на свету постоји много добрих људи у свим религијама и у свим философским учењима, али да једино Православље даје светитеље, чак и у ово наше духовно раслабљено време.

 

Откуда ова нова учења у Православљу? Одакле извиру и који им је смисао? Откуда долазе и куда воде?

 

Ја бих се усудио рећи да су сва поменута и непоменута учења, збирним именом речено, плод Екуменизма. Екуменизам је посебан феномен у историји Цркве и Хришћанства уопште. Неки од Отаца су екуменизам називали свејерес (Свети авва Јустин Поповић), због тога што екуменизам садржи елементе свих досадашњих јеретичких учења, неких више, неких мање. Али оно што је најкарактеристичније је да су екуменисти напали онај део Символа вере који говори о Цркви Христовој, као што су ранији јеретици нападали горње чланове Никео-цариградског Символа вере. За екуменисте Црква није Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, већ за њих постоје многе цркве и све оне заједно допуњавају једна другу и тако постају нека врста надцркве или суперцркве, што је за Православље потпуно неприхватљиво.

 

Православно Предање учи да је Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска и да је настала у 50. дан по празнику Васкрсења Христовог, када је Дух Свети у виду Огњених језика сишао на Апостоле и учинио их силним и неустрашивим проповедницима Јеванђеља Христовог. Самим тим, није могуће да се нека друга црква формира, а да није рођена и настала на Педесетницу. Познато је, посебно у протестантизму од 16-ог до 19-ог века, да су оснивачи појединих верских заједница оснивали сопствену цркву и постали њени поглавари на основу личних визија и откровења. То исто можемо рећи и за Велики Раскол 1054. године када се Западна Црква одвојила од Православне и кренула својим путем, не Крста и Јеванђеља, већ нажалост путем штита и мача. Кад то кажемо мислимо на Крсташке ратове који су наводно вођени због одбране светог града Јерусалима, али су заправо били ратови против Православља и свих других хришћана који нису хтели да се поклоне папској сили и власти. Кулминација обоготворења папе као човека у католицизму,  десиће се на Првом ватиканском концилу који је сазвао 1868. године папа Пије IX, а одржан је у Риму 1869/70. на којем је донесен небивали догмат о непогрешивости Римског папе.

 

Екуменизам је корен из кога ничу сва ова нова учења која нам долазе са Запада. Поред већ поменутих, ту су и молитвене осмине и друге заједничке молитве, како са хришћанима, тако и са представницима других нехришћанских религија. То је за нас Православне, такође апсурд над апсурдима.

 

Таква молитвена пракса је потпуно противна учењу Православне Цркве и учењу светих Отаца и светих Канона. Са друге стране, можемо разумети да је то некоме све заједно прихватљиво, из простог разлога што је њихова теологија таква, и вера и побожност. Њихова вера је примерена човеку и по мери је човека и хуманизма уопште.

 

Православна Црква је позвана да чува верно Предање Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, ништа не мењајући и не додајући учењу светог Јеванђеља Христовог. То није никакав конзервативизам, нити православни фундаментализам, како су склони да олако окарактеришу Православље они који здушно прихватају да робују идејама либерализма и лажне слободе у Христу. Православље је правоживље које иде средњим царским путем следећи Христу Господу и свему ономе чему нас учи Црква Христова, Црква Бога Живога. Ми Православни смо позвани, не да се прилагођавамо другим хришћанима и другим хришћанским учењима, већ да их Истином Православља приведемо Живоме Христу - Једином Спаситељу и Богу нашему. Зато је био у праву Блаженопочивши владика Атанасије Јевтић позивајући се на Шантића, који је песничким језиком рекао: - Ми свој пут знамо, пут Богочовека. Тако је и Атанасије говорио: - Ми треба да ходимо средњим царским путем, не скрећући ни лево ни десно, већ да идемо путем Православног икуменизма. Оне који имају очи да виде и уши да чују, треба да приводимо Светоме Православљу као Лађи спасења, никоме ништа не намећући, никога ни на шта не присиљавајући. Бог хоће слободне кћери и синове, а не робове.

https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/8280.mitropolit-fotije---feministi-u-pravoslavlju.html

Прелазак Рубикона као укидање демократије илити: "Нећете имати ништа али ћете бити срећни. (Клаус Шваб) " 

"Фактички је демократија у Риму нестајала сто година. Њено умирање је начето у време браће Граха и Гаја Марија, кад су се сукобили на једној страни они, а на другој Сула, као први диктатор Рима. Заправо су се сукобиле две групе богаташа, од којих је група браће Граха и Марија позвала у помоћ народ, јер није могла да се ослони на војску, коју је контролисала друга група. Они су имали неку представу о томе да ће помоћу масе, побудаљеног народа Рима, који је тад имао готово милион становника, да ће они успети да се наметну и да буду Сула уместо Суле. Нису они мислили да дају правду никоме, слободу или било шта, већ да се помоћу народа они попну на власт. Илузија је да ће народ сам да постави неку идеологију око које ће се борити; њега увек воде и контролишу или богати, или искусни. Услед сталних ратова Рима, а у демократији, ратови су били вођени помоћу грађана Рима, јер није било професионалне војске. Грађани Рима су имали војну обавезу, која је трајала од 19 до 30 година. И они су ратовали по седам-осам година; Цезар је у Галији био осам година. Војници оду, нема ко да обрађује земљу, нема ко да брине о домаћинству. Жене и деца покушавају да раде у домаћинству али губе; најме паре од зеленаша, не могу да врате, узму им се имања, они немају где и као сиротиња оду у Рим да просјаче, проституишу се, да би могли да животаре. И тако се Рим са неких сто хиљада напунио на милион људи. Тако је настала грађанштина римска. И онда је та грађанштина почела да бива звана од стране једних олигарха против других. У једној ситуацији је Марије позвао тридесет хиљада римских грађана да се скупе, као критична маса, на Циркусу Максимусу, где их је Сула позвао на договор да чује шта хоће. Кад су ушли у Циркус Максимус, он је затворио врата, пустио преторијанце и они су их све поклали. Пишу хроничари да је крв текла друмовима Рима. То тако траје до једног момента када земља, услед грађанских ратова, услед парализе привреде, где више нико ништа не ради него трају само ти урбани ратови, почиње да бива битно гладна. Изгубљена. Она сад живи само од пљачке. Читав Рим сад зависи од тога да ли ће Цезар нешто послати из Галије. Он тада почиње да спроводи све оштрију пљачку Гала, буквално их држи гладнима да би слао у Рим, али ни то не бива довољно. И прелази Рубикон, укида демократију, не формално - Сенат остаје и даље, али Цезар у Сенат уводи бивше робове и потпуно мења карактер система и трампи се са народом. Мерицу жита од 400g добијао је сваки становник Рима, а заузврат је изгубио сва политичка права. И они су то једва дочекали: да трампе слободу за нешто хране.

Свака сличност са овим што данас Срби раде је случајна. "

Демократију као диктатуру новца, у којој је памет талац, неће сменити оловка већ оно што је старије од ње - крв. Свака демократија завршава се цезаризмом. То је крај једне цивилизације и прелазак у другу. А ми управо гледамо како Хришћанску културу замењује егзистецијализам, и веру у Судњи дан смењује - хепиенд: све што почнем биће добро, а то добро је релативно и прилагођено потребама. 

Наш буџет се већ данас пуни сивом економијом. Такозвана наша телевизија већ је извела трећи сталеж и прави четврти, којем је крилатица: у се, на се и пода се. 

Неко опасно креше ратне варнице. А ви приметите: да ли можете да се скупите у друштву и да се око било чега усагласите или свако има своје мишљење? Зато је битно да већ данас нађете човека истих или сличних интересовања. Време урбаних ратова је пред вратима. 

 

Запис из 2022. године

 

 "Свети архијерејски синод СПЦ одлучио је да са Православног богословског факултета уклони предаваче – епископа западноамеричког Максима (Васиљевића) и доцента Марка Вилотића, актуелног секретара епископа диселдорфско-немачког Григорија (Дурића)..."

За владику Максима Свети Сава је на превару добио аутокефалност Српске цркве

Епископ западноамерички Максим Васиљевић је својевремено написао како је Свети Сава добио „аутокефалност“ а не аутокефалност. Намерно стављајући под наводнике реч аутокефалност јер нагињући новој теологији Цариграда која има за циљ да оправда папистичке тежње патријарха Вартоломеја морао је и Св. Сави да оспори добијање аутокефалности Српске цркве.

Ево шта је тачно тада владика Максим написао за свој портал Теологија.нет:

„Praznik autokefalnosti je, po mom skromnom mišljenju, praznik jedinstva a ne praznik „nezavisnosti“. Jer Crkva – a kroz nju sva  tvorevina – ima jedno središte koje služi kao kvasac istorije, jednu blagodat koja osvećuje sve i svakog. Istorijske okolnosti i raspleti 1219. godine dovode Savu u Nikeju i šta se zbiva: tadašnji Vaseljenski Patrijarh, ogrnut odeždom nemoći (sklonjen u Nikeju), potpuno ignoriše kanonskog episkopa srpskih oblasti, a to je bio ohridski arhiepiskop Dimitrija Homatijan, i dodeljuje „autokefaliju“ srpskoj državi. Ovaj istorijski moment sa početka 13. veka jeste zanimljiva ali i snažna analogija sa nekim novijim dešavanjima u pravoslavnom svetu.“

Аналогија на коју указује владика Максим би требала заправо да оправда додељивање аутокефалности украјинским расколницима што је учинио патријарх Цариградски Вартоломеј и чиме је изазвао буру у православном свету и поделе са несагледивим последицама.

На питање о паралели између Украјине, Црне Горе и Македоније владика Максим одговара:

„Ne mislim da se tu mogu povući jasne paralele pošto je svaka od pomenutih oblasti slučaj za sebe. U kanonskom pravu stoji da za dobijanje autokefalnosti treba da bude ispunjeno barem pet uslova, a ti uslovi se ne poklapaju kod pomenutih crkava, pri čemu spoljašnji uslovi nisu uvek dovoljni. Sadašnji ukrajinski poglavar mitropolit Onufrije je svojevremeno bio potpisnik zvaničnog zahteva ukrajinske jerarhije da Ukrajina dobije autokefalnu crkvu. Očigledno da je fenomen autokefalije danas u ozbiljnoj krizi i taj problem, po meni, može da razreši jedino svepravoslavni sabor.“

На овакво „разјашњење“ му је одговорио свештеник Зоран Ђуровић:

Нажалост, и ово је тлапња. Цркве су вековима уназад добијале аутокефалност по канонима. Максим би, ако би требало да се сазове нови Васионски сабор око овог питања, сугерисао да су досадашње аутокефалије неканонске. Лукаво мути неупућене и помиње Онуфрија јер је тај захтев био у сасвим другим околностима и пре 30 година, а када се ситуација промени, онда се мења и црквена политика. Ја бих пак питао Владику: Које се сједињење сада десило у Украјини? Ниједно. Филарет није признао Сабор уједињења, већинска украјинска Црква је остала под Онуфријем, и она нема општење са Фанаром. Шта се ујединило? Епифаније са самим собом. Овај потез Фанара се већ показао катастрофалном грешком.

Максим је у потпуности на новојављеној линији профанарских теолога који негирају да је Свети Сава добио аутокефалију 1219. Наиме, у ИНТ1 ће рећи: „’Независност’ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији“. Најпре, аутокефалија није независност него самостална управа, а црквени је термин по употреби. Као што би неки јехова данас могао да каже како омоусиос није црквени него философски термин. Он је сада црквени. Такође ће казати у истом инт.: „Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве“. Максим се хвалио да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И он је лично надгледао тај посао. Но када се погледа фреска свега тога нема. Ведран Гагић је надахнуто писао: „За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св. Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“.  Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске…  Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже:  „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“. Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима. Даље, Владика Максим каже да је „Савин избор за архиепископа […] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија…) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св. Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија“.     

Извори: Теологија.нет(латиница), Поуке.орг

Видовдан.инфо

Како ствари стоје, писању се црно пише. „Kако“, упитаће неко. Па лепо, чујемо да се појавише неки људи а нико их не познаје – зна се само да су ту и да броје, траже, налазе, изналазе ко је и колико пута рекао, написао, поменуо „студенте“ (које, чије, где...?). Кажу им да та реч у том тексту не постоји, али они је виде и кажу: „Ти си њу само прикрио, па си рекао – мали, или дечкић, или било шта друго, а они ће колико сутра бити студенти.

Да је истинском и правом писању дошао крај, то је јасно. Ко зна кад и други крену да броје и траже, не студенте, већ раднике, возаче, ма све, па ти онда пиши, јер чујемо да ти људи који броје и траже и виде оно што сами траже, прете да ће ако нађу оно што су тражили, а обично нађу (јер се држе максиме да је знање релативно и да све може бити све, а ако није, може бити проглашено за то што желе).

Када смо у средњој школи читали Петра Кочића чудили смо се што је главни јунак његове сатире – јазавац којег је Давид Штрбац довео на суд да му се суди јер је учинио нешто што није дозвољено. То што он тога није ни био свестан - не оправдава га.

Ко се бар мало бавио књижевношћу, зна да су сатире настајале у време неслободе кадa се морало писати и писати, писати и брисати, па поново почињати. „А шта ако овај каже ово? А шта ако сам написао нешто за чиме они трагају? Ја не тражим, али они траже. И, ако нађу - ево га! И овај је против студената“.

Раније, када сам бивао на Светој Гори имао сам прилику и благослов да разговарам са светим људима који имају знање од Бога, а не од људи. Они су јасно и гласно говорили да овај свет иде своме крају и да ће све бити као што је писано,а то као што је писано односи се на Откровење Јованово и Свето Писмо. Ако неко хоће да чује Отачко искуствонека чита Нила Мироточивог Светогорца, који се после упокојења своме ученику јављао и говорио му о томе шта ће се збивати у последња времена и какви ће бити људи тога доба (не студенти).

Један од тих Стараца нам је говорио: „Долазе тешки дани када ће зло бити проглашено за добро, а добро за зло, како су говорили старозаветни пророци. Тада људи неће бити спремни да слушају здраву науку јеванђелску православну, и све ће тумачити и разумевати по свом срцу и својим жељама, а то ће резултирати појавом мноштва лажних учитеља и пророка и тумача Светог Писма, апокалиптичара, на које је и Сам Господ указао говорећи светим Апостолима - Пазите да вас ко не превари.“

Када већ говоримо о неславној и мрачној будућности писања уопште, било прозе, било поезије, или како ће се то већ тада називати, ми већ сада видимо и доживљавамо „тријумф“ неслободе над слободом, „тријумф“ лажи над истином. Пред очима овог света руше се, затиру или затварају светиње, па се у музеје и туристичке атракције претварају, да би све обесветили, односно критеријуму овога света подредили.

Ужаснемо се када чујемо да у једној древној земљи раде на доношењу закона којим ће се забрањивати да се Име Божије помиње, Име Христово. Свим творцима новог светског поретка и глобализма пуна су уста слободе и људских права, а у реалности живимо у време – јазавца.

Велики духовник нашег времена, старац Пајсије Светогорац је говорио,да у ова наша последња времена већина људи неће хтети да чује било шта о последњим временима, а велики Старци су само хтели помоћи. Ништа друго. Тако је и преподобни старац Тадеј Витовнички говорио: „Некако ће се и моћи живети док не укину новац“. То је говорио не да би људе плашио него да их припреми за оно што долази.

Морамо се вратити наслову и теми. Живимо у апсурдно време, то је јасно. Најбољи показатељ тога је охладнелост љубави. Без љубави човек и нема Бога у себи, зато би било добро да она деца, бивши и садашњи теолози који су узели на себе велики подвиг (претпостављамо без благослова) да буду судије васељене, да суде и живима и мртвима, Саборима и Синодима и свим верницима, и да код свих њих истражују ко је против студената. И ако нађу, одмах су спремни да их анатемишу,па било да су то они који су живели у Старом Завету, или у неко давно време. Код њих би требало нешто друго да траже, али…

Истине ради, морамо рећи у духу пастирском и у духу црквене одговорностида ти млади људи које поменусмо, који су свесно или несвесно, у знању или незнању устали да хуле на Светињуа своју хулу слободом називају, треба да знају да нису у праву, јер су Оци такво духовно стање називали - искушењем прелести. А све док је тако, још има лека. То су пост и молитва, свеспасоносно покајање и исповест, који су потребни свим хришћанима, јер су Оци многе покајнике у Рају видели и зато су и говорили: „Да нам Бог не остави покајање“. Да тога нема, како бисмо се ми данашњи људи уопште спасавали?

 

 

https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/izjave/7983.autorski-tekst-mitropolita-fotija-u-%E2%80%9Evecernjim-novostima%E2%80%9C.html

https://youtu.be/koND1v8F0Fo?si=YgQ5BZh599m4K3He