Све у причама бива

Пензионисани свештеник Ненад Илић већ дуже време, понашајући се на начин који не доликује православном свештенику, активно ради на разбијању црквеног поретка и урушавању угледа Српске Православне Цркве у јавности. 

Углавном, свештеник Ненад Илић је у јавности мање познат по пастирском делу, више по томе што је постао политички активист, а највише по томе што је отац јутјубера званог „Бака прасе“ за кога се везује читав низ саблазни и скандала. Чини се да је у овом случају, на жалост, до бола и туге потврђена она народна: попов син – ђавољи унук! 

Тужно је и трагично, али се мора рећи да се ради о о једном од водећих гласноговорника неморала и агресије међу младим људима. Још је тужније и трагичније што то не само да не обавезује свештеника Ненада Илића него у јавности ствара утисак да та брука и не постоји и да уопште није везана за њега.

Ђакон Епископа Пахомија

Ко је, заправо, Ненад Илић?

Ненад Илић је као новообраћеник уписао Богословски факултет почетком 90-их година ХХ века. Годинама је био везан за Епископа врањског Пахомија, који га је 1996. године, вођен својим разлозима и под неким чудним и још увек недовољно познатим околностима,  рукоположио у чин ђакона. Постављен је на ђаконску службу у Епархији врањској и Црквеној општини у Врању.

Из Епархије врањске је, по великој милости Патријарха Павла, прешао у Архиепископију београдско-карловачку 1999. године. Већ на почетку ђаконске службе кажњен је забраном свештенодејства на одређени временски период.

Спрдња са Солунцима

Иначе, Ненад Илић је пре рукоположења неко време радио у Народном позоришту као редитељ. У том периоду, управа Народног позоришта му је поверила да режира драму „Солунци говоре“, чији је аутор познати српски књижевник Антоније Ђурић. Углавном, Ненад Илић је, живећи и понашајући се у духу времена комунистичког поништавања и понижавања свега што је српско и православно, на крајње непримерен и понижавајући начин приказао наше јуначке претке. 

Антоније Ђурић је био саблажњен када је дошао на једну од проба у Народном позоришту. Видевши да је тада млади редитељ, у духу најгорих комунистичких манира, схватио да му је задатак да понизи Солунце и велику српску епопеју, Антоније Ђурић је спречио извођење представе. Условио је директора Народног позоришта: или промена редитеља Илића или забрана коришћења текста његове драме о Солунцима! 

Илић је морао бити промењен, а режија је поверена Цисани Мурусидзе, Грузинки, која је том драмом овенчала славом јунаке са Цера, Мачковог камена, Гучева, Колубаре и других бојишта. Иначе, Ненад Илић је из неких разлога својевремено био ослобођен војне обавезе.

Бака Прасе о свом оцу

Патријарх Павле је ђакона Ненада Илића примио у свезу клира Архиепископије београдско-карловачке не знајући да га је Епископ Пахомије рукоположио без обзира на канонску сметњу конкубината, односно његовог претходног грађанског брака. 

Црквена јавност је недавно била затечена информацијом коју је јавно пласирао Илићев син Богдан, алијас „Бака прасе“. Илићев син је навео следеће: 

„Мој ћале је у млађим даним био шмекерица, озбиљна шмекерина, тешка швалерчина. Пре него што је нашао Бога, он је био већа будала од мене, што ја нисам знао. Ја сам био убеђен да је мој ћале био свети, пресвети цео живот. Мој ћале је био спаљотина тешка у мојим годинама и мој ћале је био у браку са Ољом Бећковић“ (https://www.blic.rs/zabava/baka-prase-u-lajvu-otkrio-da-je-njegova-otac-bio-u-braku-sa-oljom-beckovic/mq9gw5f). 

Патријарх Павле и Илићево рашчињење

Патријарх Павле је, после добијених сазнања о канонској смети ђакона Ненада Илића, најпре проверио тачност тих информација. Утврђено је да је Ненад Илић 24. марта 1983. године ступио у грађански брак са познатом новинарком, о чему је Илићев син много касније обавестио јавност. Црквени брак није био закључен. 

Ненад Илић се са новинарком споразумно развео пресудом Окружног суда у Београда П бр. 5891/85 од 24. децембра 1985. године. Наведено је да су им брачни односи били трајно поремећени и да је њихов заједнички живот престао у мају 1985. године.

Патријарх Павле је, одмах по сазнању овог скандала, 1. децембра 2000. година упутио акт Црквеном суду Архиепископије београдско-карловачке у коме је навео да су његова сазнања о конкубинату ђакона Ненада Илића потврђена приликом сусрета са оцем познате новинарке, па је Илићев случај предао у надлежност Црквеног суда.

Ђакон Ненад Илић је рашчињен пресудом Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке 7. августа 2001. године. Патријарх Павле је навео да ће рашчињени ђакон Ненад Илић ”схватити узвишеност и одговорност свог свештеничког чина”, као и да му је казна изречена ”као могућност за покајање”.

Иначе, ђакону Ненаду Илићу је приликом саслушања пред Црквеним судом постављено питање да ли је пре рукоположења живео у конкубинату. На то питање није одговорио.

Црквени суд је закључио да је ђакон Ненад Илић крив зато што је стварно живео у конкубинату и зато што је примио ђаконски чин, а морао је да зна да живот у конкубинату представља неотклоњиву канонску сметњу за рукоположење. Осим тога, у образложењу пресуде је наведено да је ђакон Ненад Илић био непослушан према надлежној црквеној власти, као и да је из извода из матичне књиге венчаних парохије Цркве Светог Николе на Новом гробљу од 7. децембра 2000. године утврђено да су Ненад Илић и његова друга супруга А.Л. венчани и да су навели да су обоје првобрачни, што није истина када је у питању Ненад Илић. 

Црквени суд о Илићу

Црквени суд је у образложењу пресуде, поред осталог, навео и следеће:

„Шта је (Ненад Илић) говорио пред рукоположење за ђакона свом исповеднику, то је ствар његове савести и савести исповедника. За суд је важно то што је морао знати 17. канон Светих апостола и 3. канон VI Васељенског сабора да је конкубинат сметња за рукоположење. Његово казивање да је то ”срцем и умом предао забораву” приликом исповести пред рукоположење, суд није могао да прихвати. Да је заиста живео у конкубинату, то се посредно види из његовог одговора на тужбу, где је навео да је ”живео са њом у формалним околностима грађанског брака, нпр. као брат и сестра”. Ово је одговорио са предумишљајем на оно што га суд није питао да не био одговорио оно што га је суд питао“.

Пресуду о рашчињењу ђакона Ненада Илића потписао је Патријарх Павле. 

Илићев напад на Патријарха Павла

Ненад Илић је у жалби брутално напао Патријарха Павла и написао је следеће: 

”Направили сте велику грешку која може да има последице по живот наше цркве… ваша одлука је неоправдана, показује Цркви непримерену хладноћу и одсуство љубави, одсуство познавања живота па чак не укључује ни елементарну интелигенцију. Пре било каквих даљих потеза сачекајмо одлуку Великог црквеног суда по овом питању”.

Патријарх Павле је тада записао да је његов одговор рашчињеног ђакона Ненада Илића ”врло неумесан и пун цинизма”.

Велики црквени суд је 7. марта 2003. године, поступајући по највећем могућем снисхођењу, преиначио одлуку Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке и уместо казне лишења свештеничког чина и враћања у ред световњака, ђакону Ненаду Илићу је изрекао казну забране свештенодејства у трајању од 10 година.

Немачко-француски кадар

Одмах по истеку казне десетогодишње забране свештенодејства, ђакон Ненад Илић се обратио Патријарху Иринеју да му дозволи служење. Патријарх Иринеј му је дозволио ђаконско служење почев од 1. јануара 2014. године и то искључиво у парохијском храму Светог Николе на Новом гробљу у Београду. Крајем 2017. године је затражио и добио канонски отпуст за Епархију западноевропску. Епископ Григорије га је рукоположио у чин свештеника, што је веома канонски спорно ако се има у виду његова канонска сметња. До пензионисања је служио у Амстердаму, а онда је, по повратку у Србију, починио читав низ канонских кривица које ће, свакако, бити предмет разматрања надлежност Црквеног суда. 

Данас Ненад Илић као човек који, на жалост, није успео да у духу хришћанског морала васпита себе и свога сина говори о моралу и правди и држи лекције Српској Цркви, чији је још увек свештеник. Такав, канонски и морално оптерећени човек, уместо да се моли Богу, данас покушава да урушава углед Српске Цркве, а Патријарха Порфирија напада на исти начин као што је раније нападао Патријарха Павла.

У.С.

https://suncanik.info/nenad-ilic-od-skrnavitelja-solunaca-do-nekanonske-sluzbe/

 

Биће много мрачних ноћи у нашим животима, али оне ће учинити да јасније видимо светлост. Можда ћемо осетити дах смрти, али тек тада ћемо се поново родити.

У најболнијој ноћи нашег живота, Бог ће отворити врата светлости и открићемо многе истине које смо закопали у подруму своје душе.

Изненада ћемо схватити шта треба да променимо, шта треба да одбацимо, а шта да задржимо. Оно што је најважније, нећемо се плашити да пливамо у светлости, нећемо се поново изгубити у нашој тами, нећемо бити затрпани својим лажима и грешкама. Бићемо присутни у свом животу, чак и ако нас боли.

Рећи ћемо - ту сам да се суочим са самим собом чак иако морам да патим, борим се, плачем и тугујем. Не може бити Васкрсења без Распећа, нема дара без искушења, нема праве љубави без жртве.

Да, ти ниси херој ни хероина, не мораш бити савршен или свемоћан, не мораш све да знаш. Нико није научио да плива на копну, нико није научио да живи без бола, нико није уживао у учењу без суза.

Проблем није у томе што живот има искушења, већ у томе што у њима не налазимо смисао. Није проблем у томе што нисмо решили све проблеме, већ у томе што чекамо да се они реше да бисмо живели и били срећни. А то се никада неће десити.

Данас се морате борити за радост. И, не морате да будете савршени или да сте без проблема да бисте рекли добро јутро животу, да бисте видели нешто лепо и позитивно, да бисте славили Бога. Напротив, ако почнете да славите Бога и да се радујете чак и када ствари не иду добро, стварате услове да све почне да се мења на боље, јер су наши животи добрим делом резултат наших најдубљих мисли и веровања.

Стога, ослободите се фантазије да негде у свету постоје савршени људи и уђите у стварност која нам говори да постоје обични људи који верују у Бога и у оно што је Бог желео да постану, односно, срећни људи који живе са смислом и сврхом. Људи, који су уместо да потону, одлучили да пливају без страха од таласа јер су имали на уму лепоту плаже која их чека.

о. Хараламбос Пападопулос

Са: Живе речи

- Оче, идем у госте код неког мог ближњег. То је посни дан, а он ће постављати мрсну храну. Ја постим. Шта ја да урадим а да га не увриједим? 

- Добро. Могу ли ја теби да поставим пар питања? 

Замисли да код тог твог ближњег долази гост исламске вјероисповјести; 

сигуран сам да му не би изнио свињетину. 

Што значи да њега поштује. 

Сад се запитај да ли тебе поштује! 

Твоју вјеру, твоју побожност, твој начин живота... 

Значи ли то да тебе уопште не поштује? 

А да не помињем то да је он Србин, Православац, крштен, слави славу, Божић... 

Не само да не поштује своју вјеру, него не поштује ни оне који се труде да живе по вјери. 

Ми можемо причати о неким давним временима, сиромашном народу, оскудици... Па кад дођеш код некога, а он има само комад сира и ништа више. 

О томе можемо раговарати. 

Данас човјек који дочекује госте углавном наручи или оде у маркет и купи намирнице... тако да му је сасвим свеједно да ли ће посно или мрсно. 

Вјеруј, више те поштује тако што купи кромпирушу, изнесе и људски каже да нема ништа друго посно, него да припреми царску трпезу и хоће да се покаже пред тобом кршећи све оно што је у теби, што те чини човјеком. 

Њему је битно да се он покаже, а за тебе га баш брига.

Кад зовемо госта, трудимо се да му буде лијепо, пријатно, угодно... жртвујемо се за то. 

Ако зовемо госта, а не поштујемо га... 

то је јако озбиљан поремећај. 

Тако, брате, потруди се да случајно не увриједиш домаћина који уопште не поштује ни тебе, ни себе... 

Само не знам како ћеш то да изведеш!

За почетак, почни прво да поштујеш себе... А себе ћеш поштовати тако што ће ти бити важније шта каже Бог него шта кажу људи.

о. Бојан Крстановић

 

"Карактеристично је да расколници сматрају све остале расколе, осим свога, погибељним и лажним, насталим под дејством страсти и гордости, виде у њима бесмислице и противречности, а свој сопствени раскол, који се мало чиме разликује од осталих, схватају као једини срећни изузетак у историји Цркве. Штавише, расколник тврди да је Црква отпала од њега, а не он од Цркве: тако се пијаноме чини да сигурно корача, а да се саме куће и дрвеће тетурају и да се сама земља љуља; а када падне негде под плот, онда мисли да се калдрма неочекивано подигла увис (као што се уздиже вал на мору) и да га је ударила у чело.

Православно срце одмах ће осетити у свим јересима и расколима, ма како они били прерушени, туђи смртоносни дух сличан смрадном задаху труљења, који се шири од леша (ма како овај био намазан мирисима). Човеку, који има ову духовну интуицију, мучно је да буде међу јеретицима и расколницима, њега потмуло боли срце (душа), као да је на њега наваљен камен, оно осећа шта је скривено иза речи, – богоборни дух (који у окултној литератури често – конспиративно – називају „духом Прометеја“).

Свештеномученик Кипријан пише да ће се онај ко нема правилно руковођење у духовном животу хтео не хтео „колебати“, заносећи се „духом заблуде“ и да онај ко се не држи истинитог спасоносног пута, „неће постићи спасење“. Јединствено спасоносни пут је сама Црква. Постићи спасење значи остварити Вечни Живот, сједињење душе човека са Духом Светим. Лажни пут одводи човека од циља, и што усрдније човек иде по лажном путу, тим се даље и брже удаљава од њега. Зато је „подвижништво“ расколника усрдно бекство од Бога.

Светитељ Кипријан пише да је после Доласка Христа на земљу демон „угледао идоле напуштене, обиталишта своја и жртвенике… опустеле“ и прибегао тананијем лукавству и препредености, новој превари – „да самим именом хришћанина заводи неопрезне“. Древна лаж је паганско многобожје, када су пали анђели под видом богова примали служење и поклоњење људи које су обманули. „Нова подвала“ јесу јереси и расколи, када ђаво привлачи к себи људе изигравањем побожности.

Расколи су засновани на празној слави, на супротстављању себе Цркви. У расколу се Православље претвара у позоришне представе, а исповедање хришћанства – у рекламне плакате, који позивају у расколнички дом молитве, у коме расколници обећавају најчистије, најдуховније велико Православље, „очувано само код њих“. Неки људи бивају довођени у заблуду тиме што расколници и јеретици савршавају дуготрајне службе, држе строге постове, указују помоћ невољницима и тако даље. У књизи „Духовни луг“ Јована Мосха испричана је повест о монаху-подвижнику, следбенику јеретика Севера, који је проводио дане у безмолвију и молитви. То је саблажњавало неког православног, јер није видео слично подвижништво међу својима. Обратио се Богу са молбом да му открије шта то значи, и угледао је изнад тобожњег подвижника црног голуба, као да је огарављен, – слика онога духа који је примао молитве јеретика.

У књизи светог Григорија Великог „Разговори“ постоји приповест о томе како је демон под видом путника поклоника дошао код једног италијанског епископа и замолио за преноћиште. Духом Светим епископ је дознао да пред њим није човек него ђаво и отерао га је. Тада је демон стао да хода по улицама града, гласно се жалећи пролазницима на окрутан поступак епископа. Један од житеља позвао је демона код себе, уготовио трпезу и сместио га крај камина, да би се гост огрејао. Одједном је тобожњи странац зграбио дете – сина домаћина, бацио га у пламтећу пећ и ишчезао. Ђакон Петар, саговорник светог Григорија, чувши ову приповест, са чуђењем је упитао: „Владико, како је Господ допустио да човек за своје гостопримство буде тако страшно кажњен, јер за тако добро требало је очекивати не проклетство, већ милост Божју?“ Светитељ је одговорио да је Италијан пружио уточиште странцу, сматрајући себе милостивијим и богобојажљивијим од епископа; он је позвао странца у свој дом управо зато што је странац хулио архијереја; својим поступком је хтео да покаже људима да архијереј не испуњава заповести Божје. Италијан је примио странца демона не из љубави према Богу, него из злобе према архијереју и због тога је добио по заслузи.

Тако је и у расколу: и молитва, и милостиња хране се гордошћу то нису врлине, већ супротстављање Цркви. Добро расколника је привидно, то је само средство да отргну људе од Цркве. 

Светитељ Кипријан пише:“ Он [демон] је измислио јереси и расколе да би свргнуо веру, искривио истину, раскинуо јединство“ – овде је сатана назван изумитељем и извором јереси и раскола и духовним оцем свих одступника од Цркве. Из његове утробе теку мртве воде раскола, оне се, започињући у паклу, разливају по свој земљи и поново се сабирају у подземљу. 

Свети Кипријан Картагински говори да сатана кроз раскол „отима људе из саме Цркве и, када се они очигледно већ приближавају светлости и избављају се од ноћи овога века, поново распростире над њима, а да они ни не знају, нови мрак“. И расколници „називају, ипак, себе хришћанима и, тумарајући у тами, мисле да ходају на светлости“.

Карактеристично је да свештеномученик Кипријан ставља јерес и раскол напоредо – као исти грех богоодступништва, који има неизбежан крај – вечну пропаст.

Дакле, Господ је назвао демона лажом и оцем сваке лажи (в.: Јн. 8, 44). Свети Кипријан пише да демон не може да не лаже, зато што је он стара лаж. За време искушења Господа у пустињи сатана Му је пришао са речима узетим из Светог Писма: сатана је, као теолог, цитирао Библију (в.: Мт. 4, 6). Речи, које је пророк и псалмопојац Давид називао светлошћу на путу земаљског живота (в.: Пс. 118,105), у устима демона претварају се у погибељну замку. Господ је одбио искушење сатане, указавши на истинити смисао библијских заповести, али последња реч Господа било је заклињање: Иди од мене, Сатано (Мт. 4,10). Људи, који покушавају да користе цитате из Библије и Светих Отаца као доказе у својој борби против Цркве, личе на војнике, који су добили оружје против непријатеља, али тим оружјем смртно рањавају саме себе и оне који су поред њих. Расколници чине управо оно исто што и сатана: позивајући се на црквена правила и Свете Оце, они изопачавају и изврћу дух и смисао њиховог учења; зато православни хришћанин за време сличног духовног искушења треба да одговори непријатељима речима Христа: „Иди од мене, Сатано“.

Демон искушава слева, показујући грехе у најсаблазнијем виду; он искушава и здесна – преко лажних врлина, у чијој основи леже гордост и самоумишљеност.

Свети Кипријан пише: „Такве су обманиве сплетке непријатеља, који се, по речи апостола, претвара у анђела светлости“ (2 Кор. 11,14) и својим служитељима даје изглед слугу истине [они се, као глумци, маскирају као да су свети Атанасије Велики, Марко Ефески, заштитници вере, или као преподобни Макарије и Антоније, очеви монаштва: раскол није живот по заветима Православља у смирењу и удаљености од света, него театрална демонстрација Православља са скандирањем парола], док они [расколници] објављују ноћ уместо дана [лаж уместо истине], погибељ уместо спасења [обећавају да ће довести на врх Синаја и гурају у провалију], очајање под покровом наде [лажна нада, као свака утопија, завршава се очајањем: већ за живота душа расколника осећа необјашњиву тугу и тегобу, а у часу смрти открива се пред јеретиком суштина раскола као бездана црна јама, у којој се засвагда гасе вера, љубав и нада], вероломство под изговором вере [раскол је свагда скопчан са преваром, коју расколници називају тактиком; а своје преступе они оправдавају „бригом“ о Православљу, као да Бог има потребу за заштитом грешника], антихриста под именом Христа [у лажној цркви треба да буде лажни христос, демон под видом Божанства; овде постоји још и други смисао: сваки раскол, борећи се против Цркве, шири царство пакла и гради пут долазећем антихристу] и, прикривајући лаж сличношћу истини [сличност истини је најопаснији и стога најгори вид лажи: да би уловили птицу, под замку посипају зрна, да би таманили пацове, у мамац неприметно подмећу отров]… уништавају истину [истину замењују лажју која личи на истину, као што дијамант у прстену замењују лажним каменом]“.

Он наводи речи Спаситеља из Јеванђеља од Матеја о томе да врата пакла неће надвладати Цркву (уп.: Мт. 16,18). За хришћанина су довољне само ове речи да би поверовао у то да ће Црква остати непоколебива пред злим силама – демонима и људима, паклом и богоборним светом, као стена усред хучног мора: валови се ваљају један за другим према обалним хридима, као одреди војника у јуришу на тврђаву, и ударајући о гранитни зид, као остаци побеђене војске – нагло се повлаче.

Расколницима се чини да ће валови разбити стену и да ће је море прогутати, као чудовиште – својом огромном чељусти. Они заборављају реч Спаситеља, Који је рекао да ће Он сазидати Цркву на камену вере; дакле, раскол је неверовање у реч Божју и малодушност пред силама пакла, који је побеђен од Христа.

Ко се прикључује епископима отпалим од Цркве, тај поступа као вероломни издајник. Епископ ван Цркве је лажни епископ. Као што не може бити Анђела ван Небеске јерархије, тако не може бити епископа ван црквене јерархије. По речима светог апостола Јуде, Анђели, који не одржаше своје достојанство и напустише своје боравиште Небеску Цркву (в.: Јудина 1,6), претворили су се у демоне, оковане у окове мрака. Што су са веће висине пали Анђели тим је дубљи и страшнији њихов пад. Апостол Јован, а тачније, Дух Свети преко апостола, назива епископе Анђелима Цркве (в.: Откр. 1, 20). Епископрасколник је епископсамозванац; епископ, који се супротставио Цркви, слика је палог анђела, који је поступао по призиву сатане.

Расколници говоре: „Наш садашњи епископ или онај ко је рукополагао наше истомишљенике у епископе у почетку раскола, хиротонисан је у Цркви“. Луцифер је такође стекао достојанство и име првоанђела у Небеској Цркви, но да ли му је то помогло?"

Архимандрит Рафаил Карелин

 

у.п.: Треба приметити да артемитима, на пример, смета папа, али не и папа Артемије. 

У Цркви данас постоји једна негативна тенденција, чији припадници све критикују. Они се на крајње искључив начин држе онога за шта верују да је аутентично, док нападају све што сматрају новотаријом, називајући то јересју која разара веру и Цркву Христову. Присталице ове тенденције склоне су агресивним нападима и фундаменталистичким ставовима, проглашавајући јеретицима све оне који се не слажу са њиховим мишљењима, ставовима и наводима.

Они тумаче Свето писмо онако како њима одговара, у складу са сопственим циљевима. Држе се слова, а не духа текста, занемарујући речи Светог апостола Павла: „Јер слово убија, а Дух оживљује“ (2 Кор 3, 6).

Црква није настала јуче; њено земаљско постојање траје двадесет један век. Она је прошла кроз најразличитије системе, околности, културе и јереси. Црква је, силом Духа Светога, увек исповедала своју веру и непоколебљиво сведочила о њој – чак и до мучеништва – у различитим околностима и под различитим притисцима, у ратовима и прогонима, у миру и слободи, као и пред различитим интелектуалним, културним, религијским и атеистичким струјањима. Према речима Господњим: „Врата пакла неће је надвладати“ (Мт 16, 18).

Следбеници ове нове тенденције заборављају све оно добро и корисно што Црква пружа. Они не успевају да препознају Божје деловање у историји и затварају очи пред начином на који се историја одвија. Због тога њихове реакције попримају облик сурових и непријатељских напада, лишених љубави која је обележје Христових ученика.

Они остају на површини и не задиру у суштину ствари, не успевајући да разликују суштинско од површног. Не придају никакав значај променљивом току историје, прекретницама у развоју науке и изазовима које оне доносе. Према њиховом крутом схватању, човек мора да се повинује захтевима вере онако како су они формулисани у одређеним историјским околностима, без обзира на људске могућности и напредак који се остварује кроз различите нараштаје.

Они, на пример, тврде да цркве треба градити од камена. Кажу да век трајања цигле не прелази сто година, због чега је црквену грађевину неопходно срушити када истекне век трајања цигле. Притом занемарују бројне камене цркве које су уништене током времена, у ратовима и земљотресима. Заборављају и цркве које су претворене у богомоље других религија, па чак и у оборе за животиње, након што су оскрнављене и пошто су хришћани нестали из тих крајева, као што се догодило на северу и југу Сирије.

Ови људи се наоружавају прилагодљивом фразом „према Светим Оцима“ како би поткрепили своје мишљење. Ако већину њих упитате на које се изворе позивају, неће умети да одговоре. Израз „Свети Оци“ постао је формула којом бране и оправдавају своје ставове, али често без знања и разумевања. Исто се догађа и са појединим хришћанским групама које се грчевито држе слова Светог писма, занемарујући живу реч Божју која нам долази кроз непрестано присуство Духа Светога у Цркви Христовој.

Према схватању ових људи, Црква мора остати заробљена у изразима, системима и обичајима (при чему не мислим на Свето Предање) које је Дух обликовао у одређеној епохи како би Црква могла да изрази своју веру у различитим језицима и културама. Према њима, ако је Црква у неком времену нешто изразила на одређени начин, онда тај начин изражавања мора важити у свим временима. Дух Свети би, дакле, према њиховом схватању, требало да престане да дејствује, како не би донео нешто ново, неопходно и корисно за спасење човека. Мислите ли да се човек спасава посредством калупа и форми или Духом Светим, живим и делатним у њему?

Осим тога, код њих се осећа страх за праву веру који се граничи са ужасом – до те мере да готово прераста у патолошку опседнутост, па у свему виде заверу против Православне цркве и истине коју она верно чува. Они верују да су једино они чувари истине, те прибегавају строгом придржавању форми и календара које је Црква познавала у прошлости, а који су у културама свога времена представљали успешан израз праве вере. Исписивање имена светитеља на иконама на локалном језику за њих постаје јерес, јер су, по њиховом мишљењу, једино старогрчка слова примерена православној иконографији! Они шире изреку Светог Нектарија: „Јадно Православље“, представљајући себе као браниоце Православља. Сваки подухват у Цркви, према њиховом мишљењу, било пастирски, институционални или духовни, усмерен је на уништавање вере и разбијање јединства Цркве.

Док ови људи трују Цркву духом мржње, раздора, хуле и непријатељства према сваком предстојатељу, духовном руководитељу и духовном оцу који не говори оно што и они, не увиђају да и сами постају оруђе сатане, који управо напада њихову Цркву. Заиста, то је једна од његових најподмуклијих замки. Он користи наивност појединих чланова Цркве како би је поделио, док они падају у заблуду да је очишћују.

Верност се захтева од свих верника. Можемо се разликовати од своје браће у питањима која се не тичу вероучења. Поделе спречавамо непрестаном љубављу, смирењем и дијалогом. Међутим, присвајати Христа само за себе, проглашавати себе Његовим гласноговорником и одвајати се од Његове истинске Цркве како би се основала Црква онаква какву ви желите да она буде, значи пасти у такву гордост да постајете оруђе у рукама сатане.

Заиста, то је највећи грех.

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

http://zivotcrkve.rs/blog/mitropolit-sava-isper-novo-farisejstvo

Објављивање „Казивања и путовања монаха Партенија“ у Русији је, иначе, био велики догађај. У уводу руског издања те књиге пише да нема озбиљног читаоца у Русији који ту књигу није читао.

А ова књига, „Казивања и путовања монаха Партенија“, коју сада радим, ево, лектура је испред мене, једна је невероватна и чаробна књига, објављена 1854. године, која је Достојевском била водич кроз његова дела и извршила пресудан утицај на целокупно његово књижевно дело.

Он ју је носио од затвора у Сибиру па до последњег издисаја, на својој самртничкој постељи у Петрограду. Значи, можда је најбоље управо он описао значај те књиге када је рекао: „Са том књигом је прошао пакао моје сумње.“

Његова супруга Ана Григорјевна рекла је: „Мој муж је читао изнова и изнова.“ Тургењев је рекао да је то дело великог мајстора, а многи други, да их сада све не цитирам, све се своди на то да се од Гогоља није појавио значајнији руски писац.

А заправо, то није писац у класичном смислу, него је један монах који креће из Молдавије, пролази преко Русије, па Кавказа, па свих тих земаља, затим Грчке и на крају стиже и на Атос. На крају се враћа у Русију и пише ту књигу.

То је сензација, једноставно. 

 

http://zivotcrkve.rs/blog/zdravko-shcepanovic-graditel-bratstva-i-urednik-panonskikh-niti-pravoslavle-je-put-u-boli-svet

 

Бранко Ћопић

 

Један послушник је пролазио кроз манастирско двориште и видео старог монаха како пажљиво залива увео грм.

"Оче, зашто трошиш своју енергију?

Скоро је мртав."

- Старац се осмехнуо:

"Док год има и кап живота у корену, не можеш престати да заливаш."

Прошло је неколико недеља.

После јаке кише, грм се изненада прекрио зеленим лишћем.

Тада је старац рекао браћи:

- Господ чини исто са човеком.

Често се погледамо и помислимо:

"Овај се неће променити. Ова душа је изгубљена." Али Бог наставља да шаље човеку милост, туге, сусрете, лепе речи, молитве вољених — све што може да пробуди срце.

Само Господ зна ког дана ће увенула душа оживети. И зато, никада не журите да одустанете од друге особе или од себе. Док год човек живи, врата покајања остају отворена, а Божја милост је увек већа од људског очаја.

Православни Чернигов

 

Архимандрит Лазар Абашидзе

СТРАШНО, ЗАМРШЕНО ВРЕМЕ

(превод једног писма)

...Време је уопште страшно за оне који траже спасење. 

Свуда лутају неке сулуде идеје, мисли, представе, веровања. 

Скоро сви, а тачније сви људи – у различитом степену, наравно – болесни су нервно и психички. 

Овде се то врло добро види у манастиру, а у граду се уопште не примећује. 

Многи људи имају виђења, виде анђеле, неки виде нека чудна бића, многи чују гласове који им нешто саветују и предсказују. Много је „пророка“ који, истина, све што говоре – све се то и збива. И то озбиљне ствари – разне поплаве, болести или оздрављења. Они знају оно што никако није могуће знати без учешћа натприродних сила. 

 

Али невоља је у томе што сви ти људи верују да с њима беседе анђели и Бог, да им та „откривења“ даје Свети Дух. Они никога не слушају и не верују када их упозоравају (на опасност олаког прихватања свих тих "откривења" - пр.). А сигурно – у већини свих тих случајева делују зли духови, који су се нарочито размахали у наше дане. 

 

Многи од тих људи долазе код нас – причају о чудесима која им се догађају, и то не долазе сами - већ са рођацима, са пријатељима, који такође сведоче о тим чудесима, али не умеју правилно да схвате ђавоље замке. 

 

Из гордости сви људи сада сматрају да сасвим заслужују откривења и посебну милост од Бога.

Просто је чудесно – какво страшно, замршено време. Потпуна збрка у умовима како „верујућих“ тако и неверујућих. Свако има неку своју „веру“, своје разумевање Бога, свој индивидуални однос према Цркви. 

Нико није способан правилно да оцени време и прилике. Сви као слепи мачићи лутају, траже нешто (углавном пријатно) и не налазе, а још горе – ако и нађу, али не оно што треба.

 

Зато нарочито не треба веровати ни сопственом уму, ни разним речима и бајкама људи, него тражити (савете) истински пажљивих (трезвених) и озбиљно заинтересованих за веру, који стално посећују Цркву, па и ту треба бирати, не сме се журити са закључцима, треба тражити савете од свештеника и што више се прилепљивати самој црквеној служби. 

 

Близу је већ време нарочито лукавих и изопачених саблазни и замки – мало, врло мало ће остати истинских хришћана. 

 

Али људи неће бити обманути од ђавола због заосталости или слабости ума – него због гордости, таштине и сладострашћа. Они ће сами себе обмањивати, мислећи да траже духовно – спасење душе, а у ствари ће тражити мир и удобност боравка у овом пролазном свету. 

 

Прихватаће разна лажна учења, јер ће она ласкати њиховој таштини.

Чувајте и ви себе, драги, од сваке лажи – свим силама ударајте у себи гордост, неверје и таштину. 

Тражите Бога, а не угађање људима. Да вас избави Господ од замки ђавољих, молитвама Богородице и свих Светих. 

 

Да вас спаси Господ.

 

 

ПИШЕ: Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин

Не сањам. Будан сам. А као да сам до мало пре нешто магловито чак малчице и сањао. Будан сам, пробуђен чудним звуцима од доле. Неко упорно и врло прецизно претура по свим оним великим црним кесама за ђубре, које у петак бацих у два контејнера испред моје зграде. Петак је био један у низу оних дана када сам празнио и рашчишћавао стан покојних родитеља.

А то што се дешавало, и дешава, баш сада, испред моје зграде, јесте разлог зашто у ово недоба узех телефон, и налакћен у кревету куцкам. Куцкам јер ми једна сцена од мало пре, од доле, испред контејнера, не дâ мира. А ничег нема случајног. То одавно знам и примам те поруке смерно и са благодарношћу. А већ устадох и отидох до прозора да викнем ономе или онима доле: „Тише мало, молим вас“. Богу хвала, па не викнух! А и како бих, пред оним што се, баш тада, под мојим прозорима дешавало?

 У ово још непробуђено јулско јутро, ја сам благодаран Богу што ме на овако сценски пластичан начин припрема за данашњу проповед. Да, баш тако!

Како, чиме и зашто? Вероватно јер жели да ми очи и главе, али и очи душе буду вазда отворене и да уочим нешто велико, да велико чак и међу најситнијим и најбезначајнијим дешавањима, управо тамо где неко не би видео ни мајушно зрно неког помена вредног збивања. А оно што мало пре видех и доживех, вредно је да се над тим барем мало застане. Застане и замисли. Али кренимо редом, од почетка. А почетак, па наравно, почетак је увек у Слову, у Речи Божијој, јер: У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог (Јн. 1,1).

Елем, данашњи одељак из Јеванђеља по Матеју (Матеј 14, 14-22), о којем ћу, Боже здравља, проповедати, јесте онај чудесан догађај када Господ Христос храни пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе. Немогуће? Могуће!!! Чудо? Да, али само површински гледано, из ограничене визуре нашег људског умовања. Али Богу, Богу је увек све могуће. А Христос, Који увек све чини у сагласности са Оцем, јер: Ја и Отац једно смо (Јн. 10,30), Христос је пре умножавања и дељења хране учинио нешто веома важно, нешто што никада није пропуштао.

Христос је, пре него што је заповедио ученицима да поделе то што се има присутном народу, народу који се разместио  око пропланка где је до мало пре Он проповедао, Христос је ПРВО ЗАБЛАГОДАРИО ОЦУ, дакле – ОН СЕ ПРВО ПОМОЛИО,  и тек онда су ученици почели да деле храну народу! И чудо није у томе да су сви, али сви, јели, јер они су већ били истински нахрањени већ самом Христовом речју, чудо је да су сакупили 12 пуних котарица остатака и то сачували. Требаће. За касније.

А доле, у контејнерима испред моје зграде, између тих мојих силних врећа за ђубре, један наш мало гаравији суграђанин је, претурајући по црним врећама за ђубре, спазио између њих и једну велику кутију у коју се пакују пице. Узео је ту кутију, отворио и зинуо… У кутији, у коју  може да стане 8 кришки велике округле пице, он је затекао ШЕСТ нетакнутих, свежих и две ТЕК МАЛО С КРАЈА ЗАГРИЖЕНЕ кришке. Вероватно тек који сат пре тог открића свеже бачена, а свакако и те вечери свеже припремљена пица, као нешто што некоме више није ни потребно, а ни привлачно.

Е, сада тек почиње драма! Наш гарави суграђанин, видевши свежу, велику и скоро нетакнуту пицу, гласно је рекао: – Оооооо, види, види… А онда је погледао у небо, лепо се прекрстио и гласно рекао, гласно да сам и ја на прозору са трећега спрата лепо чуо: – Хвала Ти Боже, ја ово нисам очекивао, а Ти ме частиш!

Лепо је онда сео крај контејнера и почео да се слади. Једно, друго, треће, четврто парче… На половини четвртог је стао, и лепо, са пажњом вратио пола парчета назад, још пажљивије затворио кутију и скоро побожно је ставио у своју велику ташну!

Да могу, ја бих њега, тог мог незнаног тамнопутог суграђанина, позвао да он данас проповеда. Јер он је уистину и проповедао тим свечаним и светим чином поштовања хране. Бачене, али добре и свеже хране. Баченог ХЛЕБА НАШЕГ НАСУШНОГ!

Дакле, у нашем односу према ономе што Бог несебично даје, а ми или одбијамо, или чак и бацамо, крије се темељ свих наших проблема. И наравно да нико неће позвати на блокаду улице у којој је неко обесно (а и како би могао другачије?) бацио пуну кутију са 8 кришки велике округле пице, од којих су само два била тек начета! А требало би и ову и сваку другу улицу блокирати, и у овом и у свим осталим градовима и државама Божјег земаљског шара! Јер колико ли је синоћ и ноћас, у контејнерима пред мојом зградом, и пред другим зградама овог и других градова и земаља, било бачених, а неначетих пица, векни хлеба, шницли, колача, комада неке слављеничке торте и томе слично? Све док не кренемо од одјека Јеванђеља у нама самима, тешко да ће нам ико икада, са ма које стране, помоћи!  Све док се испред контејнера буду „неки неприметни људи“ захваљивали Богу јер их ОН неочекивано части, а ОН и те како части и све нас, свакога дана и сата, али ми окати слепци без очију срца то нити осећамо, а и не примећујемо. И све док она бројнија група света (а ми, ми ти бројнији, ми смо тај свет, а заправо несвет, тај полу-свет, како често називамо друге око себе, не познавајући ни њих ни себе) не престане да се тако накарадно и изопачено понаша према ХЛЕБУ НАШЕМ НАСУШНОМ, нама спаса нема!

Али чудима никада краја! Наш мало гаравији суграђанин, а тако беле и чисте душе, ПРВО је узео оне две ТЕК ЗАГРИЖЕНЕ кришке, па је тек онда прешао на оне недирнуте. Без имало гађења!

Колико смо ми далеко од њега, од нашег мало гаравијег суграђанина? Јако, јако далеко! И колико ли је он овога јутра, а јесте јутро јер је већ пола пет, колико је он ближи Христу и данашњем Јеванђељу!!! Он, који можда никада није ни прочитао, а можда ни чуо о том јеванђелском умножавању хране.

Хране увек има. Има је и довољно, има је и у изобиљу, АЛИ САМО АКО ЈОЈ ПРИЛАЗИМО КАО СВЕТИЊИ, СА БЛАГОДАРНОШЋУ БОГУ!

Хвала нашем мало тамнопутијем суграђанину што ми је, и то баш много, не тек помогао, већ у целини саставио, а чином својим и произнео моју данашњу проповед. Богу хвала, пре свега, што ми је кроз тог непознатог суграђанина послао тако важну и поуку и поруку!

Само да Господ дâ да ми преостала два сата спавања буду довољна. Већ је пола пет, а у пола седам треба устати… АМИН!

 

*Ауторизована проповед коју је аутор изговорио на светој Литургији у новосадском храму светих цара Константина и царице Јелене на Грбавици, у недељу осму по Педесетници, 13/26. јула 2026. године на дан спомена Сабора светог Архангела Гаврила.

Благодаримо проти Милошу Весину на одлуци да ауторизовану верзију своје антологијске беседе првобитно објави на порталу „Кинонија“.

Беседа је први пут објављена на порталу Кинонија који функционише при Мисионарском одељењу АЕМ

 

Прота Андреј Ткачов, познати руски свештеник, описује једну сцену у времену пред револуцију: један комуниста је ушао у препуну цркву у току службе, пришао и упалио цигарету на свеће. Потом је свештенику ударио шамар и њему је Путир испао на земљу. Уместо да га провуку кроз шаке и избаце из цркве, верници су ћутали. То је био знак: за револуционаре да могу да покрену свој план а за Царску Русију да ће да пропадне.

Пре неки дан жена је ушла са псом у цркву, била је служба у току у препуној цркви. Пришла је да купи свеће а продавачица када је видела пса рекла је жени да га изведе из цркве. Жена је извела пса напоље а затим се вратила и почела да држи лекције продавачици шта је хришћанство, љубав према животињама, како имамо слободу да ми уђемо у цркву кад хоћемо и како хоћемо....сви су ћутали.

Данас су сви одреда почели да држи лекције Патријарху како сме да се понаша, шта сме да говори, како да служи, са ким да се састаје. И не само њему већ и већини Епископа. Ми ћутимо! Ускоро ће почети да прекидају службе и нападају и физички свештенике. Ако будемо и тада ћутали....тући ће и нас! 

Биће јахања!- злураде се неки, сведочећи чија су деца и какве су приче слушали у кући. Ја сам слушао ђеда како су нам на крсну славу усташе запалиле 36 рођака у кући. Свог брата Војислава ђед је препознао после по дугметима на капутићу. Зато је данас Република Српска бастион српства, та слобода је јако скупо плаћена. Новосадски Лимани и круг двојке у Београду и даље живе у Југославији и пате за временима без цркава и попова. Аутошовинизам је изгледа неизлечива болест.

Завршићу једном анегдотом: У Суботици сам био неким послом и сретнем једног брата Рома код цркве како проси и дам му неки динар. Питам одакле је каже из Чуруга. Реко, ко наш Патријарх. Он одговара: Прле? Ух брате, ми смо генерација, туко сам се са њим у школи. Опасан шибаџија!

Не знају многи с ким имају посла. Бог кукавице не воли, воли шибаџије или што би данас рекли фајтере. Наш Патријарх то јесте. Преживела је Црква и Диоклецијана и Нерона, Хитлера и Павелића, преживеће и савремене прогонитеље. Наше је само да бирамо: хоћемо ли уз Патријарха, Светог Саву и Христа или са другом екипом из поднебесја. Ћутања и средине нема.

Аутор: Владика Фотије

 

НЕ ЗАВАРАВАЈТЕ СЕ БРАЋО!

(Свети Оци о греху раскола)

"Раскол је кршење потпуног јединства са Светом Црквом, уз истовремено прецизно очување истинског учења о догматима и тајнама."

- Свети Игњатије Брјанчанинов

„Црква је једна и само она поседује пуноћу благодатних дарова Светога Духа. 

Свако ко одступи од Цркве, без обзира на начин одступања — у јерес, раскол или неовлашћено сабрање — губи своје учешће у Божјој благодати.

Знамо и уверени смо да отпадање од Цркве — било кроз раскол, јерес или секташтво — значи потпуно уништење и духовну смрт. 

За нас нема хришћанства ван Цркве. Ако је Христос створио Цркву, а Црква је Његово Тело, онда бити одвојен од Његовог Тела значи смрт.“

- Свети Иларион Тројицки

„Запамтите: они који оснивају и воде раскол, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују самом Христу. Не само да Га поново распињу, већ и раздиру Његово Тело. То је тако тежак грех да га ни мученичка крв не може избрисати.“

- Свети Кипријан Картагински

„Не заваравајте се, браћо моја! Ко следи оне који воде у раскол, неће наследити Царство Божије.“

- Свештеномученик Игњатије Богоносац

"Стварање поделе у Цркви није ништа мање зло него пад у јерес. Грех раскола не опрашта се чак ни крвљу мученичком.“

- Свети Јован Златоуст

"Читава ствар је у тачки гледишта. 

Кад човек зна да се може десити да човека у старости не буде, да је у Богу – Вечно Пролеће, онда младост, младост није иза човека и није иза у историји, већ је испред.

Истинска вера је обнављање ћелија целог организма, у Богу се сав човек реално подмлађује, иде и не може да се надише пролећног ваздуха Вечности.

А код нас нешто није у реду. 

Час пушење, час злоба, час похота, час тупа равнодушност, час таштина, час бескрајно самољубље. И зато старимо и старимо у овим отровима, а своје спасење тражимо у младости која нас (чак и ако је по нечему боља) свеједно доводи до ове старости."

Сергеј Фудељ

(из књиге ПИСМА ИЗ ПРОГОНСТВА)

Са: Б. Бановић

 

Рачунао сам своје године 

и открио да ми је остало мање времена за живот 

од оног који сам проживео досад.

Осећам се као дете које је добило кутију слаткиша;

прве је појело са задовољством,

али кад је видело да их је остало још мало, 

почело их је јести са посебном пажњом 

и уживати у сваком залогају.

Немам више времена

за бесконачне конференције у којима се говори 

о статутима, правилима, процедурама 

и унутрашњим одредбама, 

знајући да ништа од тога неће бити постигнуто.

Немам више времена 

да подносим апсурдне људе који, 

упркос поодмаклим годинама, 

још нису одрасли.

Немам више времена 

да се борим са неоствареним. 

Не желим да будем на скуповима 

где се его надувава.

Не могу да трпим манипулаторе 

и опортунисте. 

Нервирају ме завидни људи 

који покушавају да дискредитују способне 

да би освојили њихове позиције, 

таленте и достигнућа.

Моје време је прекратко 

да бих расправљао о насловима. 

Желим садржај, супстанцу, 

мојој души се жури.

Није остало

још пуно слаткиша у кутији.

Желим да проведем живот 

са људима које краси истинска човечност.

Људима, који умеју да се смеју 

властитим грешкама.

Људима који разумеју своје предодређење 

и не крију се од својих дужности. 

Онима који бране људско достојанство 

и желе само да буду на страни истине, 

правде и праведности. 

То је оно што живот чини вредним живљења.

Желим да будем окружен људима 

који знају како да додирну срце других људи. 

Људима које су тешки ударци у животу 

научили да одрасту 

и сачувају нежне додире душе.

Да, жури ми се. 

Жури ми се да живим тим интензитетом 

коју само зрелост може дати.

Не желим узалуд да потрошим 

више ни један слаткиш који ми је преостао. 

Сигуран сам да су још слађи 

од оних које сам већ појео.

Мој циљ је доћи до краја у миру са собом, 

са мојим ближњима и мојом савешћу.

Имамо два живота 

и онај други почиње у тренутку 

кад схватиш да је живот само један.

 

 Марио де Андраде

 

 

ГОЛГОТА СРБИЈЕ није само оно што је показано у овом феноменалном документарном филму Станислава Кракова, ГОЛГОТА СРБИЈЕ је и то што је овај филм који приказује невероватне аутентичне сцене, агоније и тријумфа српске војске из пакла Првог светског рата, практично све време био забрањен.

Зашто?

Зар нису ти наши преци заслужили да макар ми, њихови наследници, ширимо истину о њима и том невероватном подвигу какав није забележен у историји света! Или морамо, и дан данас, да овакве материјале скривамо у бункерима, е да се не би замерили нашим комшијама и "пријатељима"!

Да ли смо ми, Срби, уопште нормални?

За време Краљевине Југославије није било баш "правилно" да се види ко је своју крв уложио у ту земљу, а онда је овај филм и званично забрањен марта 1940. године, да се не би замерили нашим комшијама Бугарима, јер су у филму приказани онакви какви су били у то време.

За време Другог светског рата, филм је чудом преживео јер су га неки паметни и одговорни Срби закопали негде, у околини Мионице. После рата завршио је у архиву Југословенске кинотеке, вероватно више да би био под контролом, да га неко јавно, недајбоже, не пусти, него што су власти желеле да га сачувају да се једног дана истина покаже свету и српском роду. 

Овај филм данас није, ваљда, званично забрањен. Али га нећете видети ни на једној "српској" телевизији. Зашто? Реторичко питање...

Зато, ако нисте имали прилику до сада, обавезно одвојите сат и нешто да видите ове злата вредне снимке и прочитате нека мишљења о херојској српској војсци од неких важних савременика.

 

Линк је у коментару... 

Са: Владан Јевтић