Све у причама бива

ПИШЕ: Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин

Не сањам. Будан сам. А као да сам до мало пре нешто магловито чак малчице и сањао. Будан сам, пробуђен чудним звуцима од доле. Неко упорно и врло прецизно претура по свим оним великим црним кесама за ђубре, које у петак бацих у два контејнера испред моје зграде. Петак је био један у низу оних дана када сам празнио и рашчишћавао стан покојних родитеља.

А то што се дешавало, и дешава, баш сада, испред моје зграде, јесте разлог зашто у ово недоба узех телефон, и налакћен у кревету куцкам. Куцкам јер ми једна сцена од мало пре, од доле, испред контејнера, не дâ мира. А ничег нема случајног. То одавно знам и примам те поруке смерно и са благодарношћу. А већ устадох и отидох до прозора да викнем ономе или онима доле: „Тише мало, молим вас“. Богу хвала, па не викнух! А и како бих, пред оним што се, баш тада, под мојим прозорима дешавало?

 У ово још непробуђено јулско јутро, ја сам благодаран Богу што ме на овако сценски пластичан начин припрема за данашњу проповед. Да, баш тако!

Како, чиме и зашто? Вероватно јер жели да ми очи и главе, али и очи душе буду вазда отворене и да уочим нешто велико, да велико чак и међу најситнијим и најбезначајнијим дешавањима, управо тамо где неко не би видео ни мајушно зрно неког помена вредног збивања. А оно што мало пре видех и доживех, вредно је да се над тим барем мало застане. Застане и замисли. Али кренимо редом, од почетка. А почетак, па наравно, почетак је увек у Слову, у Речи Божијој, јер: У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог (Јн. 1,1).

Елем, данашњи одељак из Јеванђеља по Матеју (Матеј 14, 14-22), о којем ћу, Боже здравља, проповедати, јесте онај чудесан догађај када Господ Христос храни пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе. Немогуће? Могуће!!! Чудо? Да, али само површински гледано, из ограничене визуре нашег људског умовања. Али Богу, Богу је увек све могуће. А Христос, Који увек све чини у сагласности са Оцем, јер: Ја и Отац једно смо (Јн. 10,30), Христос је пре умножавања и дељења хране учинио нешто веома важно, нешто што никада није пропуштао.

Христос је, пре него што је заповедио ученицима да поделе то што се има присутном народу, народу који се разместио  око пропланка где је до мало пре Он проповедао, Христос је ПРВО ЗАБЛАГОДАРИО ОЦУ, дакле – ОН СЕ ПРВО ПОМОЛИО,  и тек онда су ученици почели да деле храну народу! И чудо није у томе да су сви, али сви, јели, јер они су већ били истински нахрањени већ самом Христовом речју, чудо је да су сакупили 12 пуних котарица остатака и то сачували. Требаће. За касније.

А доле, у контејнерима испред моје зграде, између тих мојих силних врећа за ђубре, један наш мало гаравији суграђанин је, претурајући по црним врећама за ђубре, спазио између њих и једну велику кутију у коју се пакују пице. Узео је ту кутију, отворио и зинуо… У кутији, у коју  може да стане 8 кришки велике округле пице, он је затекао ШЕСТ нетакнутих, свежих и две ТЕК МАЛО С КРАЈА ЗАГРИЖЕНЕ кришке. Вероватно тек који сат пре тог открића свеже бачена, а свакако и те вечери свеже припремљена пица, као нешто што некоме више није ни потребно, а ни привлачно.

Е, сада тек почиње драма! Наш гарави суграђанин, видевши свежу, велику и скоро нетакнуту пицу, гласно је рекао: – Оооооо, види, види… А онда је погледао у небо, лепо се прекрстио и гласно рекао, гласно да сам и ја на прозору са трећега спрата лепо чуо: – Хвала Ти Боже, ја ово нисам очекивао, а Ти ме частиш!

Лепо је онда сео крај контејнера и почео да се слади. Једно, друго, треће, четврто парче… На половини четвртог је стао, и лепо, са пажњом вратио пола парчета назад, још пажљивије затворио кутију и скоро побожно је ставио у своју велику ташну!

Да могу, ја бих њега, тог мог незнаног тамнопутог суграђанина, позвао да он данас проповеда. Јер он је уистину и проповедао тим свечаним и светим чином поштовања хране. Бачене, али добре и свеже хране. Баченог ХЛЕБА НАШЕГ НАСУШНОГ!

Дакле, у нашем односу према ономе што Бог несебично даје, а ми или одбијамо, или чак и бацамо, крије се темељ свих наших проблема. И наравно да нико неће позвати на блокаду улице у којој је неко обесно (а и како би могао другачије?) бацио пуну кутију са 8 кришки велике округле пице, од којих су само два била тек начета! А требало би и ову и сваку другу улицу блокирати, и у овом и у свим осталим градовима и државама Божјег земаљског шара! Јер колико ли је синоћ и ноћас, у контејнерима пред мојом зградом, и пред другим зградама овог и других градова и земаља, било бачених, а неначетих пица, векни хлеба, шницли, колача, комада неке слављеничке торте и томе слично? Све док не кренемо од одјека Јеванђеља у нама самима, тешко да ће нам ико икада, са ма које стране, помоћи!  Све док се испред контејнера буду „неки неприметни људи“ захваљивали Богу јер их ОН неочекивано части, а ОН и те како части и све нас, свакога дана и сата, али ми окати слепци без очију срца то нити осећамо, а и не примећујемо. И све док она бројнија група света (а ми, ми ти бројнији, ми смо тај свет, а заправо несвет, тај полу-свет, како често називамо друге око себе, не познавајући ни њих ни себе) не престане да се тако накарадно и изопачено понаша према ХЛЕБУ НАШЕМ НАСУШНОМ, нама спаса нема!

Али чудима никада краја! Наш мало гаравији суграђанин, а тако беле и чисте душе, ПРВО је узео оне две ТЕК ЗАГРИЖЕНЕ кришке, па је тек онда прешао на оне недирнуте. Без имало гађења!

Колико смо ми далеко од њега, од нашег мало гаравијег суграђанина? Јако, јако далеко! И колико ли је он овога јутра, а јесте јутро јер је већ пола пет, колико је он ближи Христу и данашњем Јеванђељу!!! Он, који можда никада није ни прочитао, а можда ни чуо о том јеванђелском умножавању хране.

Хране увек има. Има је и довољно, има је и у изобиљу, АЛИ САМО АКО ЈОЈ ПРИЛАЗИМО КАО СВЕТИЊИ, СА БЛАГОДАРНОШЋУ БОГУ!

Хвала нашем мало тамнопутијем суграђанину што ми је, и то баш много, не тек помогао, већ у целини саставио, а чином својим и произнео моју данашњу проповед. Богу хвала, пре свега, што ми је кроз тог непознатог суграђанина послао тако важну и поуку и поруку!

Само да Господ дâ да ми преостала два сата спавања буду довољна. Већ је пола пет, а у пола седам треба устати… АМИН!

 

*Ауторизована проповед коју је аутор изговорио на светој Литургији у новосадском храму светих цара Константина и царице Јелене на Грбавици, у недељу осму по Педесетници, 13/26. јула 2026. године на дан спомена Сабора светог Архангела Гаврила.

Благодаримо проти Милошу Весину на одлуци да ауторизовану верзију своје антологијске беседе првобитно објави на порталу „Кинонија“.

Беседа је први пут објављена на порталу Кинонија који функционише при Мисионарском одељењу АЕМ

 

Прота Андреј Ткачов, познати руски свештеник, описује једну сцену у времену пред револуцију: један комуниста је ушао у препуну цркву у току службе, пришао и упалио цигарету на свеће. Потом је свештенику ударио шамар и њему је Путир испао на земљу. Уместо да га провуку кроз шаке и избаце из цркве, верници су ћутали. То је био знак: за револуционаре да могу да покрену свој план а за Царску Русију да ће да пропадне.

Пре неки дан жена је ушла са псом у цркву, била је служба у току у препуној цркви. Пришла је да купи свеће а продавачица када је видела пса рекла је жени да га изведе из цркве. Жена је извела пса напоље а затим се вратила и почела да држи лекције продавачици шта је хришћанство, љубав према животињама, како имамо слободу да ми уђемо у цркву кад хоћемо и како хоћемо....сви су ћутали.

Данас су сви одреда почели да држи лекције Патријарху како сме да се понаша, шта сме да говори, како да служи, са ким да се састаје. И не само њему већ и већини Епископа. Ми ћутимо! Ускоро ће почети да прекидају службе и нападају и физички свештенике. Ако будемо и тада ћутали....тући ће и нас! 

Биће јахања!- злураде се неки, сведочећи чија су деца и какве су приче слушали у кући. Ја сам слушао ђеда како су нам на крсну славу усташе запалиле 36 рођака у кући. Свог брата Војислава ђед је препознао после по дугметима на капутићу. Зато је данас Република Српска бастион српства, та слобода је јако скупо плаћена. Новосадски Лимани и круг двојке у Београду и даље живе у Југославији и пате за временима без цркава и попова. Аутошовинизам је изгледа неизлечива болест.

Завршићу једном анегдотом: У Суботици сам био неким послом и сретнем једног брата Рома код цркве како проси и дам му неки динар. Питам одакле је каже из Чуруга. Реко, ко наш Патријарх. Он одговара: Прле? Ух брате, ми смо генерација, туко сам се са њим у школи. Опасан шибаџија!

Не знају многи с ким имају посла. Бог кукавице не воли, воли шибаџије или што би данас рекли фајтере. Наш Патријарх то јесте. Преживела је Црква и Диоклецијана и Нерона, Хитлера и Павелића, преживеће и савремене прогонитеље. Наше је само да бирамо: хоћемо ли уз Патријарха, Светог Саву и Христа или са другом екипом из поднебесја. Ћутања и средине нема.

Аутор: Владика Фотије

 

НЕ ЗАВАРАВАЈТЕ СЕ БРАЋО!

(Свети Оци о греху раскола)

"Раскол је кршење потпуног јединства са Светом Црквом, уз истовремено прецизно очување истинског учења о догматима и тајнама."

- Свети Игњатије Брјанчанинов

„Црква је једна и само она поседује пуноћу благодатних дарова Светога Духа. 

Свако ко одступи од Цркве, без обзира на начин одступања — у јерес, раскол или неовлашћено сабрање — губи своје учешће у Божјој благодати.

Знамо и уверени смо да отпадање од Цркве — било кроз раскол, јерес или секташтво — значи потпуно уништење и духовну смрт. 

За нас нема хришћанства ван Цркве. Ако је Христос створио Цркву, а Црква је Његово Тело, онда бити одвојен од Његовог Тела значи смрт.“

- Свети Иларион Тројицки

„Запамтите: они који оснивају и воде раскол, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују самом Христу. Не само да Га поново распињу, већ и раздиру Његово Тело. То је тако тежак грех да га ни мученичка крв не може избрисати.“

- Свети Кипријан Картагински

„Не заваравајте се, браћо моја! Ко следи оне који воде у раскол, неће наследити Царство Божије.“

- Свештеномученик Игњатије Богоносац

"Стварање поделе у Цркви није ништа мање зло него пад у јерес. Грех раскола не опрашта се чак ни крвљу мученичком.“

- Свети Јован Златоуст

"Читава ствар је у тачки гледишта. 

Кад човек зна да се може десити да човека у старости не буде, да је у Богу – Вечно Пролеће, онда младост, младост није иза човека и није иза у историји, већ је испред.

Истинска вера је обнављање ћелија целог организма, у Богу се сав човек реално подмлађује, иде и не може да се надише пролећног ваздуха Вечности.

А код нас нешто није у реду. 

Час пушење, час злоба, час похота, час тупа равнодушност, час таштина, час бескрајно самољубље. И зато старимо и старимо у овим отровима, а своје спасење тражимо у младости која нас (чак и ако је по нечему боља) свеједно доводи до ове старости."

Сергеј Фудељ

(из књиге ПИСМА ИЗ ПРОГОНСТВА)

Са: Б. Бановић

 

Рачунао сам своје године 

и открио да ми је остало мање времена за живот 

од оног који сам проживео досад.

Осећам се као дете које је добило кутију слаткиша;

прве је појело са задовољством,

али кад је видело да их је остало још мало, 

почело их је јести са посебном пажњом 

и уживати у сваком залогају.

Немам више времена

за бесконачне конференције у којима се говори 

о статутима, правилима, процедурама 

и унутрашњим одредбама, 

знајући да ништа од тога неће бити постигнуто.

Немам више времена 

да подносим апсурдне људе који, 

упркос поодмаклим годинама, 

још нису одрасли.

Немам више времена 

да се борим са неоствареним. 

Не желим да будем на скуповима 

где се его надувава.

Не могу да трпим манипулаторе 

и опортунисте. 

Нервирају ме завидни људи 

који покушавају да дискредитују способне 

да би освојили њихове позиције, 

таленте и достигнућа.

Моје време је прекратко 

да бих расправљао о насловима. 

Желим садржај, супстанцу, 

мојој души се жури.

Није остало

још пуно слаткиша у кутији.

Желим да проведем живот 

са људима које краси истинска човечност.

Људима, који умеју да се смеју 

властитим грешкама.

Људима који разумеју своје предодређење 

и не крију се од својих дужности. 

Онима који бране људско достојанство 

и желе само да буду на страни истине, 

правде и праведности. 

То је оно што живот чини вредним живљења.

Желим да будем окружен људима 

који знају како да додирну срце других људи. 

Људима које су тешки ударци у животу 

научили да одрасту 

и сачувају нежне додире душе.

Да, жури ми се. 

Жури ми се да живим тим интензитетом 

коју само зрелост може дати.

Не желим узалуд да потрошим 

више ни један слаткиш који ми је преостао. 

Сигуран сам да су још слађи 

од оних које сам већ појео.

Мој циљ је доћи до краја у миру са собом, 

са мојим ближњима и мојом савешћу.

Имамо два живота 

и онај други почиње у тренутку 

кад схватиш да је живот само један.

 

 Марио де Андраде

 

 

ГОЛГОТА СРБИЈЕ није само оно што је показано у овом феноменалном документарном филму Станислава Кракова, ГОЛГОТА СРБИЈЕ је и то што је овај филм који приказује невероватне аутентичне сцене, агоније и тријумфа српске војске из пакла Првог светског рата, практично све време био забрањен.

Зашто?

Зар нису ти наши преци заслужили да макар ми, њихови наследници, ширимо истину о њима и том невероватном подвигу какав није забележен у историји света! Или морамо, и дан данас, да овакве материјале скривамо у бункерима, е да се не би замерили нашим комшијама и "пријатељима"!

Да ли смо ми, Срби, уопште нормални?

За време Краљевине Југославије није било баш "правилно" да се види ко је своју крв уложио у ту земљу, а онда је овај филм и званично забрањен марта 1940. године, да се не би замерили нашим комшијама Бугарима, јер су у филму приказани онакви какви су били у то време.

За време Другог светског рата, филм је чудом преживео јер су га неки паметни и одговорни Срби закопали негде, у околини Мионице. После рата завршио је у архиву Југословенске кинотеке, вероватно више да би био под контролом, да га неко јавно, недајбоже, не пусти, него што су власти желеле да га сачувају да се једног дана истина покаже свету и српском роду. 

Овај филм данас није, ваљда, званично забрањен. Али га нећете видети ни на једној "српској" телевизији. Зашто? Реторичко питање...

Зато, ако нисте имали прилику до сада, обавезно одвојите сат и нешто да видите ове злата вредне снимке и прочитате нека мишљења о херојској српској војсци од неких важних савременика.

 

Линк је у коментару... 

Са: Владан Јевтић