Све у причама бива

Рачунао сам своје године 

и открио да ми је остало мање времена за живот 

од оног који сам проживео досад.

Осећам се као дете које је добило кутију слаткиша;

прве је појело са задовољством,

али кад је видело да их је остало још мало, 

почело их је јести са посебном пажњом 

и уживати у сваком залогају.

Немам више времена

за бесконачне конференције у којима се говори 

о статутима, правилима, процедурама 

и унутрашњим одредбама, 

знајући да ништа од тога неће бити постигнуто.

Немам више времена 

да подносим апсурдне људе који, 

упркос поодмаклим годинама, 

још нису одрасли.

Немам више времена 

да се борим са неоствареним. 

Не желим да будем на скуповима 

где се его надувава.

Не могу да трпим манипулаторе 

и опортунисте. 

Нервирају ме завидни људи 

који покушавају да дискредитују способне 

да би освојили њихове позиције, 

таленте и достигнућа.

Моје време је прекратко 

да бих расправљао о насловима. 

Желим садржај, супстанцу, 

мојој души се жури.

Није остало

још пуно слаткиша у кутији.

Желим да проведем живот 

са људима које краси истинска човечност.

Људима, који умеју да се смеју 

властитим грешкама.

Људима који разумеју своје предодређење 

и не крију се од својих дужности. 

Онима који бране људско достојанство 

и желе само да буду на страни истине, 

правде и праведности. 

То је оно што живот чини вредним живљења.

Желим да будем окружен људима 

који знају како да додирну срце других људи. 

Људима које су тешки ударци у животу 

научили да одрасту 

и сачувају нежне додире душе.

Да, жури ми се. 

Жури ми се да живим тим интензитетом 

коју само зрелост може дати.

Не желим узалуд да потрошим 

више ни један слаткиш који ми је преостао. 

Сигуран сам да су још слађи 

од оних које сам већ појео.

Мој циљ је доћи до краја у миру са собом, 

са мојим ближњима и мојом савешћу.

Имамо два живота 

и онај други почиње у тренутку 

кад схватиш да је живот само један.

 

 Марио де Андраде

 

 

ГОЛГОТА СРБИЈЕ није само оно што је показано у овом феноменалном документарном филму Станислава Кракова, ГОЛГОТА СРБИЈЕ је и то што је овај филм који приказује невероватне аутентичне сцене, агоније и тријумфа српске војске из пакла Првог светског рата, практично све време био забрањен.

Зашто?

Зар нису ти наши преци заслужили да макар ми, њихови наследници, ширимо истину о њима и том невероватном подвигу какав није забележен у историји света! Или морамо, и дан данас, да овакве материјале скривамо у бункерима, е да се не би замерили нашим комшијама и "пријатељима"!

Да ли смо ми, Срби, уопште нормални?

За време Краљевине Југославије није било баш "правилно" да се види ко је своју крв уложио у ту земљу, а онда је овај филм и званично забрањен марта 1940. године, да се не би замерили нашим комшијама Бугарима, јер су у филму приказани онакви какви су били у то време.

За време Другог светског рата, филм је чудом преживео јер су га неки паметни и одговорни Срби закопали негде, у околини Мионице. После рата завршио је у архиву Југословенске кинотеке, вероватно више да би био под контролом, да га неко јавно, недајбоже, не пусти, него што су власти желеле да га сачувају да се једног дана истина покаже свету и српском роду. 

Овај филм данас није, ваљда, званично забрањен. Али га нећете видети ни на једној "српској" телевизији. Зашто? Реторичко питање...

Зато, ако нисте имали прилику до сада, обавезно одвојите сат и нешто да видите ове злата вредне снимке и прочитате нека мишљења о херојској српској војсци од неких важних савременика.

 

Линк је у коментару... 

Са: Владан Јевтић