Све у причама бива

Пасуљка

Божићна бајка (8)

ред њим више није била пећина, већ велелепни храм, а уместо Витлејемске звезде, на храму је сијао златни крст. На средини храма била је икона Рождества, и на њој Богородица, Праведни Јосиф, во, магаре, јасле и у јаслама мали Исус.

- Али шта ја да поклоним Христу? – упита Милош, сетивши се тројице царева.

- Ти си то већ учинио, кад си своје срце начинио јаслама за Њега – одговори његов Анђелко, пропуштајући га на вратима.

На Царским Дверима, сав у златотканој одежди, стајао је свештеник, држећи у руци Свети Путир, и дочекујући га речима:

- Приђи, душице Божија! Једи и пиј!

Милош пође према Путиру, али не стиже до њега, јер га у том прекину некакво благо дрмусање:

- Христос се роди, сине! Устани! Божић је!

Био је то дечаков отац, који га је будио из сна. Дечак хитро скочи, отпоздрављајући оцу:

- Ваистину се роди! Тајо, да знаш какав сам сан сањао...!

- Испричаћеш ми кад се вратимо из цркве. Важи? – рече отац.

- О, да! Морам да се причестим! – одважно дочека Милош.

На брзину се обукавши и са свима се поздравивши, он најпосле отрча до прозора. Његов Снешко је и даље стајао на месту, али му се учини веселији него јуче, премда и даље немајући уста. Затим оде до деда Уроша.

- Деда, да ли би могао да ми купиш икону Анђела чувара? – упита.

Деда се сав озари због унукове молбе, те пољуби дечака у чело.

- Са великим задовољством, чедо дедино!

- Нема на свету таквог војника какав је Христов војник! – поносно изјави Милош.

- Како, молим?! – насмеја се деда заинтересовано.

- Причаћу ти кад се вратимо из цркве!

У том се зачу неко куцање на вратима.

- Ко би то могао да буде? – чудио се тобоже деда. – Да видимо!

- Положајник! – тихо се разлеже из грла свих.

Милош, још увек под утиском необичног сна, потрча да уз деду види кога им то Божић доводи у госте. Кад су отворили врата, угледали су на прагу једну цурицу, оскудно и обувену и одевену, али са најлепшим осмехом који су икад видели.

- Хлистос се лоди! – поздрави их звонким гласићем.

- Ваистину се роди, Душице, чедо дедино! Па ти си наш положајник! Хвала Ти, Боже, на овој радости! – обрадовао се старац у духу, те загрли цурицу и са сузама је стаде љубити.

Милош, видевши је и чувши јој име, и сам се обрадова у срцу, премда је само слутио ко би она могла да буде, али није знао.

Затим приђе девојчици и, узевши је за руку, уведе је у кућу, док је деда остао на вратима.

Бака Љубица, угледавши је, и сама се расплакала, док је Милошев отац пожурио да је дочека. Јер Душица је била ћерка његове сестре, која са родитељима живи на страдалном Космету.

Данас, на Божић, сви је виде, изузев деде, први пут.

У том се на вратима појавише и Душичини родитељи. Радост и сузе нису престајали да се смењују.

Милош је очаран маленом. Не, он од ноћас не види како је ко обучен, већ гледа у девојчицин осмех, препознајући у њему сјај Витлејемске звезде.

Кад то нађеш, остало се дода. Јер осмех, дечји осмех, знак је да су ту и јасле малог Исуса. А где је Исус, ту је и Богородица са светима, а са њима и најхрабрија војска анђела и арханђела.

Па кад су већ ту, зашто онда не отворити срце и примити Најлепшег Госта?

И како не спознати истинитост речи:

„Не бој се, само веруј!“

Претходна - Почетна

Аутор: причалица Јелена Јергић

(за лекторски део заслужна је моја дивна Ви)

Божићна бајка или Потрага за Витлејемском звездом

у.п.: Све слике преузете су са интернета.

Божићна бајка (7)

илош напокон одреши вола и магарца и брзо их уведе у пећину, која је сва блистала под сјајем Витлејемске звезде. Од њиховог присуства и дисања она поче лагано да се загрева.

Милошу поскочи срце, али ту се не задржа дуго, већ потрча да се нађе пријатељу у невољи, премда не знајући ни како ни чиме.

Само што је извирио напоље, кад Снешко викну:

- Лези!

Дечак хитро скочи у снег поред пријатеља, кад тик изнад њих пролети огромна крилата змија, из чијих уста севаше ватра. Затим се, јурећи с брда, појавише и оне две уходе са својим режећим зверима.

- Милоше, слушај ме добро! – говораше Снешко дечаку, али овај пут обраћајући се његовом срцу, а не ушима. – Дошли су по нас обојицу, како би спречили Рождество Христово, али још има наде да се са њима изборимо.

- Како? – упита Милош, који и сам, дивна ли чуда, збораше на исти начин.

- Један од нас мораће да учини жртву!

Али Милош ту не стиже ништа ни да помисли, кад се напречац Снешко подиже из снега и крену према ватреним прогонитељима. Две уходе брзо сјахаше са звери и појурише ка њему. Видевши ово, и сам Ватрени господар слети на земљу и готово победнички крену ка њима.

Али ту се ни Милош не улењи, већ и сам скочи, вичући:

- Не дам вам Снешка!

Кад је снежни човечуљак био подједнако на дохват руке свима, он се нагло окрену према Милошу и, пруживши му руке, добаци:

- Узми!

Таман што Милош уграби Снешкове руке, кад га се уходе дочепаше. Али то им не донесе никакво задовољство, јер у трену кад га дотакоше, они осетише врелину у прстима, од које силно зајаукаше, а Снешко ишчезе да од њега не остаде ни пара.

Дечак осети силан бол због губитка пријатеља, али још увек храбро стојећи на бранику вере, он обриса сузе, па спусти поглед на младу храстовину, коју је држао у рукама. Затим, осиливши се у духу, подиже је високо и укрсти, узвикујући:

- Беж`те, але, ја сам Христов положајник!

На ове речи се опече и сам Ватрени господар, који мораде чак и да устукне, али то само повећа његову и иначе преку нарав, те он крену да се надима како би по дечаку и пећини осуо ватру. Но дечак није узмакнуо ни за трен, и даље држећи крст у рукама.

А док је тако стајао, ишчекујући напад немани, сјај Витлејемске звезде дотаче се храстових гранчица. И тог тренутка крст се показа правим!

И не само то: Милош зачу познати глас:

- Не бој се, само веруј!

Одмах га је препознао – био је то Снешко. Тако је бар мислио, све док се није окренуо: иза њега је, сав у сјајној одежди и са мачем у руци, стајао његов Анђео Чувар!

Озареног лица, Милош се окрену непријатељу, а тамо, на бојно поље, иступи његов Анђелко, те подиже мач и стаде крилатој змији за врат, пре него што ова стиже и дим да пусти.

Она у трену ишчезе, заједно са оним зверима, док се две уходе толико испрепадаше од догађаја, па и један од другога, да се разбежаше да се никад више не сретну, заборављајући и да су били некад овде.

Милош поче од надошле радости да се весело смеје и полети свом Анђелку у загрљај. Овај, вративши мач у корице, широм рашири руке, дочекујући га. Ни сам није знао колико је времена прошло, кад Анђелко рече:

- Положајниче, време је да уђеш и поклониш се Богомладенцу!

Милош послушно пође за њим, али, кад се окренуо, имао је шта и да види.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике преузете су са интернета.

Божићна бајка (6)

ад се раширише довољно да могу да уђу унутра, угледаше промрзлог вола и магарца како, склупчани један уз другог на ледном поду, покушавају да се згреју.

- Угинуће, ако брзо нешто не учинимо! – забринуто ће Снешко. – Али шта...?

- Потребна им је храна и топлина – његовој забринутости придружила се и краљица.

Милош пак, гледајући их онако болне и изгладнеле, ражали се у срцу и, занемаривши своју глад и озеблост, узе ону сламу и простре је по поду.

Оњушивши познати мирис, во узе неколико сламчица у уста и, полако се придигавши и продисавши, премести се на сламу. Дечак га помилова, а онда узе ону шаргарепу и пружи је магарцу. Овај је у трену поједе, те и сам, подигавши се, потражи сламу за своје промрзле ноге.

И тада се нешто чудесно деси!

У грудима дечака разгоре се огањ и он осети како га облива чудесна топлина. Хладноћа је напуштала његове кости, тако да више није осећао студен. Поврх тога, његов вид се избистри и он, подигавши поглед ка прозору, угледа најнеобичнију звезду од свих виђених, која по својим особинама није припадала звезданом јату, нити га је следила.

Није било потребе да ишта пита:  његово срце није сумњало да пред собом гледа Витлејемску звезду!

- Видим је! – викаше Милош раздрагано. – Видим је! Ту је, сасвим близу!

Снешко и краљица се зарадоваше заједно са њим.

- Да, Милоше! Видиш је, јер си се смиловао на ове животиње и туђу муку претпоставио  својој. Без тога не бисмо могли ићи даље – објашњавао му је његов снежни другар, тапшући му рамена.

- Божић само што није! – пожуривала их је краљица, прекидајући их. – Крећите!

- Во и магарац иду са нама! – одлучно ће Снешко.

- Узмите и саонице! – великодушно понуди Њено височанство.

Кад су животиње биле упрегнуте, Снешко и Милош се, уз захвалност, опростише од Зимске краљице, која, кад мало одмакоше, одлети на северцу, скупа са дворцем и медведима, у своју земљу.

Не губећи Витлејемску звезду из вида, двојица путника схватише да је пећина близу. Али, будући да су се спуштали низ брдо, морали су то да чине опрезно. Звезда је чинила да пут буде видљив, тако да с те стране нису имали великих потешкоћа.

Во и магарац су се одлично слагали и послушно су се повиновали Снешковим рукама које су држале узде.

Најзад, спустивши се довољно ниско – угледаше пећину. Са те висине се нису морали прибојавати превртања, те Снешко потера вола и магарца мало брже. Недостајало им је тако мало да стигну, кад се изненада са брда иза њих разлеже најпре тутњава, а одмах потом и стравичан крик уз снажни лепет огромних крила.

- Милоше, брзо одвежи вола и магарца и пусти их у пећину!

- Шта је то?! – запиткиваше овај, неспретно покушавајући да развеже животиње.

- Овога пута сам Ватрени господар! – одговори Снешко гласом у којем се огледала челична одважност.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике су преузете са интернета

Божићна бајка (5)

о пријатељском понашању, које није могао да не примети, Милош је разумео да се Снешко и Зимска краљица одлично познају. Али извесно да јој није било непознато ни то на шта су се њих двојица одважила.

- Пред Божићну ноћ имам пуне руке посла – објашњавала им је Зимска краљица док су пролазили леденим ходницима Зимског дворца, за који је Милош, још у саоницама, сазнао да је ту с разлогом био измештен. – Треба обићи многа места и безброј и безброј пахуља обликовати како би земља што лепше била искићена. Јер, не радују се само деца и људи Божићу, већ и природа. А и мени самој је уживање да уделом, који је мени допао у послушање, служим на најбољи начин.

Милош, загледајући сав тај безбојно-плави лед око себе, на тренутак се присети деце и људи са којима је дошао у додир у непознатом граду, и замисли се. Било му је чудно да поверује да они који терају убожјаке заиста знају шта је Божић, али одмах у себи помисли да они то не раде из мржње, већ из страха. Ипак су и они њему, као и он њима, били незнанци.

Из размишљања га прену краљичин глас, који као да се надовезивао на његове мисли.

- Наравно, кад кажем „деца и људи“, мислим на оне који свет гледају у простоти срца...

Како су те речи дечаку звучале познато, али није могао да се сети одакле! У том се огласи и његов стомак, те се он примаче Снешку, шапћући:

- Има ли овде у дворцу нешто да се једе?

Ма колико се трудио да не буде неучтив, његов шапат није могао остати скривен међу ситним леденицама, које га звонким треперењм пренесоше и до краљичиног уха.

- Не, драги бадњаконошче! Зима не рађа плодове, већ одмара земљу и лечи је да с пролећем пропупи, како би плодови били сласни – одговараше уместо Снешка Њено височанство. – Сем тога, немате много времена. Заправо, имате га врло мало.

Ту Снешко скиде са себе нос и пружи дечаку шаргарепу.

Милош осети нелагодност због тога.

- Али, како ћеш ти без носа?

- Не брини се ти ништа, може се и без носа – одговори му Снешко, уједно га гурнувши да пожури, тако да овај не стиже право ни да шаргарепу омирише.

Краљица, и сама убрзавши корак, поведе их да им покаже кога је то још, поред њих, ноћас срела и угостила. Али пре него што ће ући у ту одају, Милош се, журећи, саплете о дуги краљичин огртач, те паде, а из његових се руку просу слама по поду. Гледајући у њу, њему дође мисао на ум:

- Снешко, морам ли још носити ову сламу? Зар не би било боље да њу потрпам у обућу и запушим рупе?

Снешко, погледавши га у очи и, занемаривши његово питање, и сам упита:

- Знаш ли зашто је теби зима?

- Због снега и леда...! – дочека дечак самоуверено.

- Не због снега и леда, већ стога што су јасле празне, а пећина хладна. Слама нам треба да бисмо и јасле напунили и пећину угрејали. Кад се то деси, ти више нећеш осећати хладноћу. Тада ћеш моћи видети и Витлејемску звезду.

Милош хтеде да чује нешто више о свему томе, али врата одаје, пред којом стајаху, почеше да се отварају.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

Божићна бајка (4)

а би заварали траг, Снешко направи грудву од снега, па је пребаци с друге стране гостионице. Она паде међу некакве лимене канте. Како лупи о њих, лим зачангрља, што намах привуче пажњу трагача.

Кад они, заварани звуком, замакоше иза гостионице, Снешко и Милош брзо претрчаше на другу страну улице где се, улазећи у шуму, почело издизати омалено брдо.

У овом делу снег је био неугажен, па је кретња брдовитим шумарком била више него напорна. Додуше, више за Милоша, који је понекад упадао и до појаса, док се Снешко, будући справљен од снега, лакше кретао, често помажући Милошу да се извуче из каквог наноса.

Дечаку је душа била у носу. И већ то је било довољно да изгуби и оно мало снаге што је имао, кад се наједном иза њих проломи неко режање, које је сличило и псу и вуку заједно. Окренувши се, Снешко и он угледаше како се оне две уходе, уз појачање необичних живуљки које су их вукле на санкама, брзо приближавају.

Снешко снажно повуче Милоша, соколећи га да не одустаје.

- Још само мало издржи, момче!

Ни сам више не знајући одакле му снага, Милош је следио другара, али уз посртање.

Режање је било све ближе. Разјапљене чељусти већ су им дисале за вратом и било је питање тренутка кад ће их зграбити. Али тада се деси нешто невероватно!

Одозго, с брда, наједном дуну силан ветар, који подиже снежну олују и за трен сакри двојицу прогоњених, док се иза паперјасте завесе најпре зачу неко брундање а одмах потом се указаше огромни бели медведи. Од самог погледа на њих, уходе са својим живуљкама се препадоше, те се разбежаше куд-који.

Кад је бело паперје поново полегло по земљи, Снешко погледа у Милоша, а овај се с видним уздахом ослони на њега.

- Гле, гле! Кога ја то видим? – прену их диван женски глас тик иза њихових леђа.

Снешко поможе Милошу, па се обојица окренуше ка брду не би ли видели ону која им се обраћаше.

Била је то, ни мање ни више, Зимска краљица. Њена хаљина је била сва од пахуља, док јој је на глави стајала круна од леда. Преко рамена носила је огртач, који је споља био од вуненог крзна и перја, док је с унутрашње стране био од ледених пиљака. Очи су јој биле модроплаве и крупне, трепавице дуге, усне модре, а тен бељи од снега. У њеној руци пресијавало се плавичасто- бело жезло.

- Бадњаконосац! – с поштовањем изговори она, погледавши у Милоша.

- Да, Ваше височанство! – потврди Снешко уместо њега, радујући јој се. – И положајник!

- Дивно! – прихвати она одушевљено. – У том ми је још драже што сам овуда пролазила. Него, дечак је изможден. Биће боље да пођете са мном у дворац. На крају, тамо има још залуталих који, може-бити, баш вас траже.

Снешко поможе Милошу да уђе у саонице, док Зимска краљица скиде са себе огртач и огрну га њиме, али тако да крзно окрену унутра. Милошу, овако утопљеном, који се притом ни за тренутак не одвајаше од свог нарамка сламе, поче да се враћа руменило у образе.

Кад и краљица седе с њима, она лупи жезлом о под, те однекуд дојури северац и подиже саонице високо, премештајући их на суседно брдо, где се налазио њен Зимски дворац.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике преузете су са интернета.

Божићна бајка (3)

орачали су између улица, скрећући час лево - час десно. Из сваке куће допирало је светло, гласан смех и весеље. У једном тренутку, Милош не издржа, већ приђе једном прозору и завири унутра. Насред собе био је прострт сто са разноврсним ђаконијама, а поред њега лежали су упаковани поклони за Божић.

Пожелевши да уђе, малишан се неспретно саплео, правећи буку. Укућани, сви одреда дотерани, нагрнуше на врата и, приметивши га полегнутог у снегу, брзо му наредише да се чисти одатле.

Премда сад и није био толико усамљен, дечак ипак није могао да се радује колико би желео. То стално гурање и протеривање - на које иначе није навикао - повређивало га је. А од самог погледа на раскошну трпезу, осетио је глад и завијање стомака. Због изгладнелости и шетње без краја, спопаде га слабост. Но, није хтео да се покаже слабићем, већ стисну зубе и настави да прати Снешка, који се већ почео освртати за њим.

- Пожури! Пожури! – викаше Снешко, сачекујући га. – Закаснићемо!

- А има ли још пуно? – задихано се распитиваше Милош.

- Морамо што пре изаћи из града. Да бисмо уопште стигли, морамо најпре да нађемо Витлејемску звезду.

- Како? – загрцну се Милош, напречац се озаривши. – Витлејемску звезду???

- Наравно. Зар ниси желео да је видиш?

И нашавши нову снагу, Милош потрча тако брзо, да се сад већ утркивао са Снешком. Најзад, после дугог трчања, стигоше на крај града, где беше једна гостионица.

- Мораћеш да уђеш унутра – обрати се Снешко дечаку, уставивши се.

- Зашто? – упита овај невољно, јер му се гостионица није допадала, а и досадашње искуство са људима у том месту није било ни похвално, ни обећавајуће.

- Треба нам сламе. Иза гостионице се налази штала, па замоли гостионичара да ти да у нарамак колико можеш понети. Али упамти: ником ништа не говори, нити шта узимај у уста!

Милош климну главом у знак пристанка, али, и даље се снебивајући, додаде:

- А како би било да и ти пођеш са мном? Не иде ми се самом...

- То никако! – одречно ће Снешко. -  Истопио бих се, а то у овом тренутку не би било добро, Милоше... Хајде, и не бој се!

Малишан, немајући куд, осоколи се мишљу о Витлејемској звезди па закорачи у гостионицу.

Унутра је врвело од силног и надасве чудног света. Њихови погледи, речи и покрети устрашили би и одраслог, а не једног дечака. Но, сабравши сву храброст у песничице, Милош успе некако да се измакне огромним ручердама које су одовуд-одонуд покушавале да га зграбе, те да у свој тој гужви пронађе власника.

Власник је за шанком продавао пиће и силно се изненадио кад је видео дечака. Затим се, кезећи се, унесе дечаку у лице, питајући:

- Шта пије момак?

Наједном, све замре и све очи се устремише на дечака.

- Хвала, не бих ништа. Једино бих молио мало сламе, ако је могуће... – изусти он невешто.

- Сламе!? – чудио се гостионичар. – А шта ће ти слама?

Милош прогута кнедлу. Није смео да се ода, па крену да околиша.

- Знате, ципеле су ми бушне... – рече прво што му паде на памет и малко одиже ногу од пода.

Цела гостионица баци поглед на дечакову распалу ципелу.

- Идеш негде далеко...? – настави овај с подозрењем да испитује дечака.

Али Милош се није дао смести.

- Мокре су ми ноге, чико...

- Добро, де...! – дочека гостионичар немарно. – А имаш ли новац да платиш?

- Не – признаде овај.

- Е па, не може тако! Него овако: или да пијеш с нама, или да нам нешто отпеваш!

Цела гостионица прихвати то уз гласно одобравање.

Милош, нашавши се у небраном грожђу, најпосле пристаде да пева, али кад крену с песмом, он отпева прво што му на ум паде, и то баш – Рождество Твоје.

Кад је завршио, настаде мук. Потом сви почеше гласно да негодују, звижде, а власник, да му се не би муштерије разишле, брзо даде дечаку сламе у нарамак и избаци га напоље.

Снешко, који се био скривао у сенци, истрча пред Милоша чим се врата гостионице затворише. Зарадова се слами, али кад му Милош исприча шта се десило, брзо се сневесели.

- О-о! То нам није требало. Сад ћемо морати да будемо још опрезнији. Сасвим извесно ћемо добити пратњу.

- Какву пратњу, Снешко?

- Ватрену!

И само што он то изрече и повуче Милоша у сенку, на вратима гостионице се појавише две сподобе, које, по изгледу и понашању, наликоваше на њушкаве трагаче.

Претходна - Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике су преузете са интернета

Божићна бајка (2)

еђутим, Милош никог није препознавао. И да све буде још чудније, био је одевен у неке дроњке, који нису били довољни да га утопле, а обућа на ногама му је била сва похабана. Могао је да осети хладноћу, и то толико стварно да се стресао.

Он помисли на кућу, те се стаде освртати око себе. Но, не само да није препознавао децу ни људе, већ му је и место било скроз непознато. А како у непознатом пронаћи познато?

Зима која је ледила његове младе кости натерала га је да се покрене. И он пође међу децу, али деца, видевши у њему одрпанца, почеше да га гурају, не дајући му места у игри. Слично се десило и кад је пришао одраслима: ни они нису имали разумевања за његову сиротињу.

Милоша је све ово збуњивало, али и плашило. Да му је бар да има неког познатог, чинило му се да би му било лакше. Већ је и вече падало, сви ће се разићи, а где ће он заноћити?

Сад већ помало и унезверено се осврћући, скрену иза ћошка. Улица је сва бљештала од разнобојних сијалица, које су красиле многе излоге.

Покушао је да уђе у неку од радњи како би се бар мало згрејао, али чим би се примакао неким вратима, на њима би се баш тог трена окренуо кључ у брави; муштерије више нису могле да уђу, скитнице поготово. Јер, гледајући га, сви су у њему видели баш то - скитницу.

Милошев страх је из часа у час постајао све већи, и он, стојећи онако промрзао на снегу и усамљен, поче да плаче. Ридао је силно и горко, готово незаустављиво ронећи сузе. Те слане капље нису стизале ни да падну на тло, већ су се још на образима ледиле, додатно их бојећи модрилом.

Ни сам није знао колико је дуго плакао, кад му се учини да га неко зове.

- Милоше!

Окренуо је главу у страну, али није видео никог. Стојећи тако, поново зачу дозивање:

- Милоше! Овде сам!

Окрећући главу у почетни положај, најзад угледа онога ко га је звао. Раширивши очи од смешане радости и чуђења, Милош, угледавши Снешка Белића, истог оног из дворишта, само стварног, и сам узвикну:

- Снешко! Жив ли си?

- Жив, жив! – потврђиваше снежни човечуљак, климајући весело главом.

- И причаш...!? – не скривајући запрепашћење, збораше Милош, заборављајући на тренутак на хладноћу.

- Наравно! – примети Снешко. – Мада не увек. Само кад се јави потреба за тим.

Милош га и даље загледаше с неверицом, кад наједном спази да Снешко уопште нема уста! Док су га правили, онако радосни, заборавили су да их направе.

- Али како причаш кад немаш уста? – натукну он.

- Може и тако да се прича – изјави Снешко без икакве нелагодности.

- Заиста?

- Заиста!

Милош се ту замисли па, присетивши се, додаде:

- Је л` кад је потреба?

- Дабоме! – потврди Снешко.

- А... о каквој потреби се ради?

- Ако се обојица потрудимо, сазнаћемо извесно. Али, кренимо, да не губимо време!

Дечак, премда и збуњен догађајима, погледа лево и десно, те упита колебљиво:

- А куда?!... Сем тога, мени је толико хладно, да осећам како су ми се ноге следиле и не могу да мрднем.

- Па о томе ти и причам! – збораше нестрпљиво Снешко, уједно скидајући са себе шал и пружајући га дечаку. - Божић само што није, а ти си положајник.

Милош захвално прими шал и, чим га огрну, осети како му крв проструји, а слеђене ноге се најзад покренуше. Али не стиже више да сазна о чудесном позиву, јер Снешко добрано одмицаше, и он, не желећи и плашећи се да га не изгуби, потрча за њим.

Почетна - Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

Божићна бајка

Божићна бајка

или

Потрага за Витлејемском звездом

од деда Уроша ори се од дечје граје и празничног весеља. У пећи пуцкета бадњак, ту је и печеница, а деца пијучу са родитељима и траже слаткише, орахе и воће у слами. Бадње је вече, пева се Рождество Твоје и узносе молитве пре вечере.

На трпези је све посно и, судећи по дечјим изразима на лицу, све укусно; једе се са слашћу и, што је најбитније, све се дели. Газдинска кућа је то, најимућнија у селу и, Богу хвала, ничега не мањка. Сви су сложни. Где чељад није бесна, како каже народ, ни кућа није тесна. А уз молитве и Бог помаже на добро.

Деда Урошу је пуно срце док их гледа како се радују тако окупљени на слами.

Бака Љубица и сама ужива у деци, и свој тањир, по обичају, пуни последња. Са посебном радошћу у срцу нуди јелом најстаријег унука, Милоша, који је с дедом и оцем поранио јутрос у шуму. Деда је, не скривајући понос, причао мањој деци о првом бадњаку њиховог најстаријег брата, док су малишани упијали сваку реч, уживљавајући се у причу.

Кад су завршили са јелом сви усрдно заблагодарише Богу. А кад отпојаше Рождество Твоје, деца зажагорише:

- Деда, испричај нам ону причу о милом Боги који се родио у пећини...!

Премда им је већ толико пута причао о Божићу, деда Урош дочека предлог оберучке - баш као да ће причу испричати први пут.

Наместила се и бака Љубица с њима да слуша, али и мајка им и отац; јер добрим причама не сметају ни године, ни понављање.Ипак, најпажљивије је, чинило се, слушао Милош.

Сад, кад је порастао до свог првог бадњака, желео је да запамти што више од дединог казивања. То ће му користити и на веронауци, али још више од тога је осећао да, као носилац бадњака, има дужност и обавезу да зна – као што деда Урош зна!

Попут сунђера, упијао је податке о јављању Архангела Богородици, о Праведном Јосифу, о бекству у Мисир, о мудрацима који су дошли да се поклоне малом Исусу. Али, на помен Витлејемске звезде, очи дечака се раширише од неке њему непознате драгости и радозналости. Не могавши да се отме непознатом осећању, у једном тренутку чак гласно прозбори:

- Како бих ја волео да сам могао видети Витлејемску звезду!

Деда га погледа и препозна искрену жељу у изразу лица дечака, што га, у исти мах и обрадова и сневесели. „Како сад удовољити таквој жељи?“, мислио је, „јер је дечја душа нежна и с њом се мора опрезно руководити. Она лако прима веру, али је тешко веру међу људима очувати; поготово кад си млад.“

И ту загрли свог унука, а кроз причу се такну слепила Иродовог, као и људи који су одбили да приме Свету Породицу на конак.

- То што људи имају очи не значи да и виде. А Витлејемску звезду могао је да види само онај који је гледао срцем.

- Шта то значи „гледати срцем“? – упита Милош знатижељно.

- У простоти – одговори деда Урош загонетно, милујући га по глави.

- У простоти... – понови Милош више шапатом за себе, чудећи се и устајући са сламе. Затим оде до прозора и погледом потражи Снешка Белића, кога су данас направили у знак радости што је и снег пао да својом белином узвелича рођење Богомладенца.

Док га је гледао онако уређеног, са шеширом на глави, шаргарепом уместо носа и дугмадима као очима, са шалом око врата и две гране уместо руку, Милош примети:

- Можда ти знаш шта то значи. Ипак си ти дошао одозго и ближи си Богу. Штета је што не умеш да причаш...

Ту се Милош одвоји од прозора и седе поново на сламу, настављајући да слуша дедино казивање. Кад се, најзад, од приче опростише, кренуше сви на починак, како би ујутро могли поћи у храм на Божићну литургију.

Милош је, и даље мислећи о Витлејемској звезди, први легао у кревет. Након молитве Анђелу чувару, он склопи очи и поче лагано да клизи у сан. Беше то најнеобичнији сан од свих икад сањаних, у који ћемо и ми завирити за који тренутак. Но, најпре нам се ваља осврнути на битан догађај који нам је промакао.

Наиме, празничну радост Бадње вечери су, невидљиво са домаћинима, прослављали и њихови анђели чувари. Тако, док је Милош стајао крај прозора и размишљао о Витлејемској звезди, на њега је помно мотрио његов Анђелко, бележећи његове мисли. Није га напустио ни док је тонуо у сан, у којем се нашао окружен снегом, децом која су се играла и светом који је крај њега журно пролазио.

Следећа

Аутор: причалица Јелена Јергић

Мир Божји, Христос се роди!

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

A Tale of the Sower

Once upon a time there was a kingdom reigned by a wise and just king. In a far-off village in this kingdom lived a poor man who could barely scrape a living to feed his wife and son; but he had never complained or repined and, since he feared no work, he was respected for his honesty even by the penny-pinching.

At first, he did all the work by himself, but when his son was old enough to be able to help him - he began taking him along.

As the first ray of sunshine appeared in the morning, he would always wake him up with the same words:

- Come, my son, with God's help! What we sow in the morning, we will reap in the evening.

And the boy would get up quickly, following his beloved father, although he did not understand the wisdom with which he was waking up because of his youth. The boy was not able to grasp this since the most work they did rarely included fields and sowing.  On the whole, they worked at the stables, cut and chopped wood, sawed up, carried out different repairs - honestly, they did all the things avoided by the vast majority. However, despite the reality, the boy would always answer anyone who would ask him where he was going or what he did - that he had been sowing since the early morning, thus respecting parental upbringing. Yet, his peers recognized a reason for a joke in his answer, and that is why they called him Sower.

So, the little Sower grew up, not from day to day but from moment to moment, not only physically, but he also began to outshine many in wisdom, even the ones who were older than him. He was extraordinarily disciplined and agile, swift when he listened, patient when he spoke and very hard-working. Above everything else, he had a good line in undertaking: whatever he tackled, it flourished under his fingers – that’s how big a blessing in work he was given by God.

Once he had grown into a young man, he took it upon himself to look after his frail parents, and cared for them without ever offending or displeasing them in any way - until they went to their last resting place. Because of that he was respected even more, both as a man and as a craftsman. And what once used to be mocking, now became a subject of respect and an example for children to look up to. The elderly would have regarded him as a son, if only he had not been so poor.

He was so impoverished that while his parents were alive and after their death as well, he had nothing to provide for his future wife, at least not in the way others expected it to be done; for everything he had inherited was an old, crumbling shed, which was barely standing. Since they had never had enough money to do it up, they did their best to do minor repairs everything they could manage with, patching it as much as possible.

Being left on his own, the Sower could afford repairs even less than ever. Yet, he was so kind-hearted that he was concerned about others more than about himself. However, regardless of one’s wishes, this isn’t something a person can always hold on to, especially at times like this. And so it somehow happened that just after his parents had died a terrible drought came to pass, which caused difficulties not only to him, but to others as well. They started lacking in everything, even work. Many workers, labourers and servants were becoming unneeded and a burden, therefore they were sent away to their homes. Because of that, every bit of bread was a real blessing.

True, life was becoming more difficult day after day, but the Sower did not repine at this time of misfortune. Moreover, he would share even a slice of bread he had earned with hard work with the hungry, especially with neighbours’ children. But not only with them! He would often visit the nearby woods, sharing the last slice with starving offspring of different animals. He was especially fond of a small bear cub, whose mother ended up as a trophy on the floor of a rich man. Their friendship was touching and conditioned by nothing, so they were looking forward to each other every time they were to meet.

In the meantime, while the drought fell upon this part of the kingdom, in the second part, where the royal palace was situated, something unusual happened. Namely, the wise and righteous king began to ponder over organizing his only daughter’s wedding. She was just about to come of age for marriage, so it was crucial to look into the possibilities in due course.

Having thought carefully about who would be worthy of her, he concluded:

- If I commended my daughter to marry any of the princes from the neighbouring kingdoms, it would seem more as selling my own child, and on top of that, who knows what we – she, I and our people - would get by doing so. A foreigner does not have to love what is not his. Therefore, it might be better if she married a fair and honest man, loyal to his country, the one who has been justified as a decent man by common people, than the one having nothing but a title which could easily be followed by some kind of trouble. God, help me!

So, after visiting his daughter, whose wisdom increasingly resembled her father’s, and being given her assent, the King announced to the whole kingdom that he will soon set out on a journey to find a man worthy to be a king's son-in-law.

Of course, the King’s decision ran up against a lack of understanding among many ministers, who had been in contact with the neighbouring princes for a very long time; and those princes cherished the hope that they might inherit the throne. However, the offers were quickly forgotten and faded into the background as the ministers devised something better for themselves: now each of them who had a son recognized a possibility of deserving remarkable honour – to rule the kingdom through their child. Among them, the most cunning one stood out – a particularly and underhandedly devious one: the King’s first minister. He could imagine his son as a future king, although he was a young man of ostentatious and lavish lifestyle who was spending a lot and who was very pliable and venal; thus, as soon as the next day, he began to draw people's attention to him. In honour to this, he even organized a great outing to his substantial but remote estate, which he visited only when it was necessary to collect the tax. He invited the distinguished and close associates from the palace to join his family: his wife and son and his, equally spoiled but beautiful, daughter. Of course, the King wasn’t in a position to attend this celebration because he was in the middle of preparations for the intended journey, which was exactly what this minister, in his sly manner, wanted to thwart with this picnic...

Previous Fairy Tale:

Lake princess

Lake Princess

Once upon a time, there were two kingdoms separated by a mountain, with a beautiful lake concealed in the heart of it. In one of the kingdoms, a light-hearted king lived, the one who was given a God’s blessing - the heiress daughter; in the other one, a very irascible and arrogant king ruled, the one who mentored his son and heir in the reign of terror. There were no official visits between the two kings and, fortunately, no mutual warfare. However, when the Prince came of age to marry, having heard much about the neighbouring princess’s beauty and her rich dowry from different wayfarers, his father decided that they should set out on a journey with an offer of marriage.

And what a beauty the king's daughter was! This was known all over the world and the word of this was spread everywhere, so many princes, longing for her beauty, besieged the castle. Yet unfortunately, the terrible Water-Emperor also learned about her beauty. He crossed the seas and oceans in no time, and made the mountain lake his new dwelling.  He did not make this choice by accident – one part of the lake lay within the grounds where the princess would often walk accompanied by her maid.

Consequently, one morning before the arrival of another suitor, she sneaked out of the castle with her companion and went down to the lake. Unsuspecting of what danger lurks around, they talked cheerfully. And each topic would begin and end with the suitors, from whom the princess kept her distance, waiting for the one she did not know but hoped he would come. No sooner did they touch the first wave than the terrible Water-Emperor emerged from the water. Rising with unkempt hair and beard, with a sceptre in his hand, he pulled both the princess and her companion to the bottom of his empire.

The news of the tragical incident travelled quickly. When the guests arrived, they found the kingdom in tears and anguish. Thunderstruck and ignorant of what to do, the King and the Prince, wanted to turn back home. But the Prince's servant, from whom he had never parted, took the liberty to advise them to express their condolences to the grieving family - if for nothing else then at least for the sake of good neighbourly relations. Although the king didn’t have much appreciation of the man standing before him for reasons known only to him, he couldn’t find any words to oppose him. He heeded advice and he called his son so that they would both obey, do what befits them and what is upright.

They reached the castle just in time as the church bells and the town crier proclaimed the king's announcement:

- The prince who overcomes the Water-Emperor and frees the Princess will receive her hand in marriage and will rule half the kingdom!

Upon hearing this, the neighbouring king became momentarily overwhelmed with vanity, and he suggested that his son should go and rescue the Princess.  The Prince proudly obeyed and left the castle accompanied by his faithful servant, with whom he rode straight into the mountain.

Since it took them a fair number of days to reach the mountain lake, they had to make frequent breaks to rest and recover their strength. One time, when they got tired they sat near a log to regain strength. The Prince lay down and the servant started to sing. His song was so beautiful that the birds fell silent to hear it. At that moment, an old man carrying a fardel on his back was passing by…

Next Fairy Tale:

A Tale of the Sower

Васкршња бајка, седми део

ад је стигао на ливаду, стадо је већ било спремно за полазак и он га, извадивши штап, лагано потера ка дворцу. Међутим, овога пута је Мрзолик послао неколико својих ухода да му на путу украду коју овчицу, како би могао да испуни свој мрски наум.

Цар Михајло, приметивши неко комешање и узнемиреност, зађе међу овце и примети неке сенке како, пртећи вреће на леђима, замакоше у оближњи шумарак. У том тренутку он подиже високо штап и лупи њиме о земљу. Истог часа из земље искочи мноштво пољских мишева, који потрчаше за лоповима и, прогризавши им вреће, ослободише украдене животиње, те их вратише у стадо. Притом помогоше цару да их у тачном броју врати у дворац и ваљано обави и други поверени му посао.

Најтоплије се захваливши пријатељима мишићима, цар уредно уведе стадо у тор, а сам се попе у престону дворану, где га дочека волшебник. Наравно, и овога пута Мрзолик је био обавештен о свим детаљима, нарочито о необичности штапа из торбе.

- Је ли посао обављен како је заповеђено? – упита још издалека.

- Јесте. Све и једна овца је у тору – одговори пристигли цар.

- А јеси ли сам обављао посао, или ти је неко помагао...?! – у гласу Мрзолика подједнако се осећао и гнев и радозналост.

- Штап ми је био помагач – изјави цар кротко, извукавши га из торбе.

Мрзолику се ужарише очи.

- Могу ли да га примим у руке? – упита пожудно.

- Не. Тај не служи ником сем власнику...

- Продајеш ли га?

- Та ко би га купио? Повисока му је цена...

- Продај га мени, не питам шта кошта! Даћу ти земље, стоке, богатства, куле, градове...! - готово преклињући и на коленима убеђиваше га Мрзолик.

- Добро, де! – пристане цар најпосле. – Не треба ништа од тога, само ми врати круну.

- Али то значи и дворац и царство?! – наједном поче да се снебива волшебник.

- Да, то значи управо то. Наравно, ја те не силим... Можда, најпосле, и понудим неком другом штап, ако га ти нећеш.

- Не, не! Ево ти круна, и дворац, и царство! Купујем штап! – викаше Мрзолик у свом безумљу.

Кад цар Михајло поврати круну, дворац и царство, он, поштујући договор, предаде волшебнику скупо купљени штап. Али, авај, она жива вода у њему повреди му руке још јаче него фрула, да не могаше ни да га баци, већ га с болом испусти. А штап, тек што паде на под, и сам испари.

- Црве бедни! – ригаше Мрзолик гневно. - Добио си злато и круну, али не заборави да ја још увек имам у поседу благо веће од тога!

Ово се, дакако, односило на царицу Теодору, која не излазаше из царевих мисли.

- Имаш, али ко зна да ли и ја у торби немам нешто што би тебе, вештог чаробњака, занимало – примети цар Михајло, настављајући да подгрева волшебникову сујету.

То је, заиста, уродило плодом; јасно се дало приметити како се овај врпољи као на жеравици, те, не могавши да издржи, спусти тон.

- Па покажи, да видим!

- Не иде то тако, Мрзоличе! Ово је ствар од непроцењиве вредности, и потребно је да сви сведоци буду присутни приликом његове продаје и куповине.

- Мислиш: и царица Теодора!? – љутито ће Мрзолик.

- И царица Теодора, дакако.

- Она не може! – противећи се, изјави волшебник.

- Онда ништа...! – одмахну цар кобајаги незаинтересовано.

Али не стиже он ни да се окрене, кад волшебник викну:

- Сви да се искупе овде, и царица Теодора да се приведе! Одмах!!!

Ни трепнуло се није, кад се сва престона дворана испуни црнгаравим сподобама. Најзад, уз велику пометњу, доведоше и царицу Теодору.

Како је угледа, цар се зарадова и с тешком муком одоле срцу да не крене у њеном правцу, будући да им је обома велика опасност претила. Смиреној царици је био довољан и поглед да разуме како још није време за сусрет који толико дуго прижељкиваху обоје. Сједињени у молитви, они се препустише догађајима, хватајући се с искушењима у коштац.

- Као што видиш, сви смо ту – рече нестрпљиво Мрзолик. – Дакле, да видимо о каквом се мрачњаштву ради?

- Није то никакво мрачњаштво – објашњаваше опрезно цар, пазећи на речи. – За разлику од твојих трикова, који и нису нешто, овај предмет је уистину осведочен у оном што чини.

Ово у толикој мери заголица Мрзоликову машту, да се он сав претворио у уво.

- Ето, на пример, онај твој трик са ишчезнућем! Колико је држао воду? Хајде, реци! А ево, само кад би додирнуо овај предмет, не само да би нестао, већ никад више не би пожелео ни да се вратиш са места на које би отишао...

Тренутак-два и Мрзолик је поверовао, али опрезно изјави.

- Дај најпре уверење!

- Ти сам изабери себи најпотчињенијег, те нека га он додирне, па ћеш се уверити. Сигуран буди, тај се вратити неће!

И заиста, без много размишљања, волшебник гурне првог до себе да испита ваљаност предмета. Овај, сав устрашен, тек што пружи руку и дотаче га, испари без гласа. А како се није враћао, то код Мрзолика изазва подозрење и он намах помисли како је нашао нешто боље. Плашећи се да би могао засести на његово место, брже-боље и сам потури руку.

- А не! – дочека цар Михајло. – Не док не ослободиш царицу Теодору!

- Ослобађам је. Узми и њу, и благо, и круну! Дај то што имаш у торби! – сав киптећи од нестрпљења наваљиваше Мрзолик.

И пружи цар Михајло торбу, а волшебник, како завуче руку у њу, нестаде занавек, заједно са свим осталим црнгаравим сподобама. Након тога, цар Михајло извуче крстић и с њим на врату крену у загрљај вољеној жени. Тако сједињени у љубави живеше во вјеки вјеков.

Остало нам је још да кажемо како је Мрзолик, заједно са својим црнгаравим слугама завршио на месту одакле се чуо само плач и шкргут зуба, али са којег није могао да се врати све док цар Михајло држаше крстић свој о врату. Но, мудри цар је био далековид, те је и својим потомцима, које је изродио са царицом Теодором, израдио исте такве крстиће, а они опет својој деци.

Оно стадо се, након ишчезнућа страшног Мрзолика, будући да је са њим нестала сва магија, повратило у људе (волшебник је све људе царства претворио у овце).

Кутија царице Теодоре се, по њеном завештању, преносила с колена на колено женској деци. А да се не би заборавили ови догађаји, и да би њихови потомци знали како да се од злобе бране, то је царица вредно похрањивала у кутију све догађаје, вешто их осликавајући иглом по платну.

Да, добро сте разумели: и мала шваља је била потомак ове царске породице. Али ни ово што будемо напоменули неће бити мање важно, а то је: да ли је ова прича стигла своме крају или почетку? Заиста, тешко би било рећи, знајући да, како постоје успомене прошле, тако исто постоје и успомене будуће.

Ко чита, нека разуме!

аутор: причалица Јелена Јергић

Претходна - Почетна

 Васкршња бајка на званичном сајту

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

Васкршња бајка, шести део

дмах након тога, Мрзолик позва цара Михајла да крене за њим како би га упознао са дужношћу која му предстоји.

- Видиш, тамо се налази њива – показа прстом у одређеном правцу. – Имаш на располагању свега један дан да је овршиш и све и једно зрно пренесеш у за то намењену одају у дворцу. Упамти, твој живот овиси о том послу!

Цар кимну главом у знак одобравања и, упртивши торбу, крену на извршење задатка.

Наравно, Мрзолик није могао да издржи, те чим цар изађе из дворца, он пожури да о свему обавести заточену царицу Теодору. Она пак, чувши о стварном науму свог мучитеља, премда и осетивши како све у њој устрепта на сам помен имена љубљеног, не удовољи овом да покаже ни речју ни делом ишта од својих скривених мисли.

То је на њега деловало горе него да га је убола иглом, јер смиреност њему беше мрска и страна, те по изласку из њених одаја изнова потресе дворац. Тај тресак прозора, увијање дасака, стругање камена у зидовима и поигравање земље услед урлања, циче и дивљања, само додатно охрабри цара Михајла, знајући да је његова љубљена жива и да напаснику одолева.

Ту, где је била назначена њива, било је прилично видније. Међутим, по положају сунца, цар Михајло схвати да времена нема много, а њива беше непрегледна. Стога он, сетивши се својих малих пријатеља, извуче фрулу из торбе и засвира. Наједном га окружи мноштво малих врабаца, које он замоли за помоћ.

И стварно! Не прође много времена, а птице овршише жито, пажљиво пребројавши свако зрно с влати, и за тили час све пренесоше у дворац. Цар Михајло, топло им се захваливши и душом данувши, врати се да о обављеном послу извести Мрзолика.

Међутим, док се то све дешавало, један од Мрзоликових поданика је све помно пратио из прикрајка и, пре него што ће цар Михајло и стићи у дворац, о свему подробно известио свог господара.

- Је ли посао ваљано обављен? – упита Мрзолик с врата пристиглог цара.

- Сасвим - одговори овај.

- Јеси ли имао помоћника у послу? – интересоваше се волшебник, жељан да сазна више о чудесном инструменту.

- Јесам – признаде цар. – Ову фрулу...

Како је извуче из торбе, Мрзолик појури ка њему, али му цар не допусти и да је узме.

- Могу ли да засвирам на њој? – као некад, додвораваше се лукаво.

- Не. Она може да свира само у рукама власника, и никога другог – вешто се поигравао цар, дижући фрули цену.

- Па да је купим онда...?! – наваљиваше Мрзолик неумитно.

- Не знам. Скупа је она...

- Колико? Реци колико кошта! Ево даћу ти за њу било коју драгоценост света, најлепше коње, бродове, робље - само ми је продај!

Цар, тобоже замишљен над фрулом, најзад попусти:

- Ето, не треба ништа такво, довољно ће бити да ми вратиш оно благо из моје ризнице.

Мрзолику не беше право, али желећи пошто-пото да добије фрулу, премда и невољно, пристане.

Цар сачека да му изброје благо, а отац маленог врапца, стојећи на прозору, будно мотрише и, кад примети да је убачен златник више, он улети у одају и гурну с врха злослутни новчић. Тако мера би праведна и цар, примивши назад своје, даде Мрзолику фрулу. Међутим, тек што је фрулу примио у руку, кад од оне живе воде осети страшан бол и несносни жар, те је одбаци далеко од себе, а она истог трена испари.

Ово додатно огорчи Мрзоликову и тако гневну нарав, те се он с још већом мржњом унесе цару у лице, наређујући му следеће:

- Из ових стопа да си кренуо на моју ливаду и да ми до краја дана доведеш стадо са паше! Упамти, буде ли само једно јагње фалило – умрећеш!

Цар Михајло поново напусти дворац, идући за послом.

аутор: причалица Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

Васкршња бајка, пети део

орачајући ка дворцу, да би прекратио пут, он извуче из торбе фрулу и засвира. Птице, ушушкане у крошњи стабала, весело се натпеваваше са њим.

Наједном, зачу цар неко ситно и плачно пијукање. Скренувши да види одакле долази, угледа у трави птића-врапчића. Цар га нежно подиже, потражи у оближњем грмљу гнездо, те врати родитељима младунца. Док се враћао на пут, отац врабац цвркуташе за њим:

- Џив-џив! Ако теби некад устреба помоћ, само засвирај у фрулу!

Идући даље, цар извади штап и стаде се њиме поштапати. У једном тренутку, штап уштину змијин реп; змија, која само што није прогутала пољског мишића, болно засикта и отпуза у густиш. Родитељи малишана, отворивши устрашене очи и угледавши га живог, цикнуше од радости, а отац захвали цару, говорећи:

- Цију-ци! Ако теби некад устреба помоћ, само лупни штапом о земљу!

Вративши штап у торбу, цар продужи својим путем и ускоро се нађе у прашњавој измаглици. Ту је владала потпуно другачија атмосфера.

Уместо веселог поја птица, чуло се тужно јецање, које је ветар проносио, а од кога се подизала коса на глави.

Но, јача од страха била је царева туга. Гледајући у каквом је стању дворац, преплави га горко кајање. И пустивши сузу над данима прошлим, он се потом духом усправи и са свом одважношћу пожури ка дворцу.

Није могао да каже да ли је био дан или ноћ кад је покуцао на капију, јер овде, од силне прашине, сунцу није био дозвољен приступ.

Врата му отворише две црнгараве сподобе.

- Шта тражиш овде, бедо људска? – упиташе га злобно.

Не желећи да се превише упушта у разговор, цар Михајло им кратко одговори:

- Посао...

- А шта имаш у торби? – додаше сумњичаво.

Скривајући од њих садржај торбе, он загонетно узврати:

- Зависи! Неком обичном може да личи на какве играчке, али само ретким познаваоцима на нешто несразмерно другачије...

Ова тајанственост разгори у њиховим очима похлепни сјај, те се брзо предадоше слаткоречивости.

- Да ти ниси какав продавац?

- Не, нисам. Рекох вам да сам у потрази за послом – одговараше цар Михајло без много објашњења.

Видевши да се дошљак није дао преварити, и притом горећи од жеље да сазнају шта има у торби, сподобе одлучише да га пусте унутра и представе своме господару, страшном волшебнику Мрзолику.

Наравно, то је било баш оно што је цар Михајло и прижељкивао. А како су се њих двојица већ срели, то га Мрзолик дочека подругљиво.

- Гле, гле! Па то је, ни мање - ни више, већ сам цар Михајло! Кажеш, тражиш посао, је ли?

- Да, тражим – потврђиваше цар.

Обишавши око њега и пажљиво га загледајући, Мрзолик не издржа да не упита:

- А шта имаш у торби?

- Неке стварчице од дрвета.

- Зар то?!

- Да, то...

Ако је код оних сподоба торба изазвала сјај у очима, код Мрзолика је у погледу избио пламен. Било је очигледно да се по сваку цену жели докопати њеног садржаја. Но, то је могао да уради само на један начин.

- Добро, ако тражиш посао – добићеш га. Али знај, не буде ли он био ваљано урађен - погинућеш! Јесмо ли се разумели? – грмело је из Мрзоликових уста, док се надносио над царем.

- Да, разумели смо се – прихвати овај, нимало устрашен.

аутор: причалица Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

Васкршња бајка, четврти део

ар Михајло, без имало противљења, послуша Старца, те засади суву грану на месту које му се учинило прикладним. Свакога дана ју је услуживао, заливајући је, али се она, ни након године дана, није закоренила.

Друге године цар удвостручи труд, али ни то није помогло.

Треће године он труд утростручи. Ипак, нити је грана оживљавала, нити се цару открила жива вода.

Кад се, на самом измаку треће године, сав уморан, склупча и леже поред укопане гране, из његовог срца потече дуго очекивана река, и сузе, крупне и покајне, почеше да натапају земљу. Након што се људски исплака, он заспа, а ујутро, отворивши очи, занеме од изненађења: грана беше сва олистала, порасла и разгранала се.

Кад је цар Михајло стигао пред Старца, био је сав задихан. Међутим, осмех на Старчевом лицу, као и присутна радост, потврђивали су да је он већ сазнао за вест.

- Оче, време је...? – борећи се за дах, питаше цар.

- Чедо, постоје разна времена, али оно које теби сад предстоји тражи следеће: да се вратиш до олистале младице и на њој издвојиш три гране. Прву грану са северне стране одсеци и од ње начини фрулу; од оне са југа направи штап, а од гране окренуте истоку начини крстић.

Цар и овог пута спремно послуша, и наредних дана приону на посао. Кад је све било готово, поново се упути Старцу.

Након што је добро осмотрио израђене предмете, Старац рече цару:

- Време је да пођеш...

- Да пођем... Али куда, оче?!

- Тамо одакле си дошао, чедо – одговори Старац загонетно.

- Како... одакле сам дошао?! Зар си ти, Старче, заборавио да сам се ја упутио на крај света? А ти ме сад враћаш на почетак? Сем тога, ја не знам ни како бих се вратио...?

У том га Старац позва да се попне у дворац и, отворивши западни прозор, рече:

- Реци ми шта видиш!

Цар приђе прозору и погледа, а тамо, сасвим близу, стојећи у измаглици и некако разрушен, налазио се његов дворац. Он затисну надошли јаук, прекривши уста рукама, али се сузе разлише по образима. У истом трену осетио је и сладост и жуч.

- Зар је могуће да сам био тако близу, а да нисам знао? – с чуђењем примети цар.

- Наравно, требало је најпре да прогледаш, чедо – објашњаваше Старац.

- Али, шта се десило са царством? Каква је то измаглица и зашто је дворац готово у рушевинама, оче?

- Е, чедо, то је због царице Теодоре! – рече Старац, удивљено. – Кад су је повели, она се наоружала својим рукодељем и сад јој ни тамошњи волшебник Мрзолик, исти онај који те је преварио, ни његове слуге не могу приступити. Ако би се неко и дрзнуо да јој приђе, на њега би се одмах устремила игла и он би, вриштећи, излазио из њених одаја. Од тог вриска, буке и дреке дворац се и почео распадати, а од прашине се створила измаглица.

На сам помен имена своје љубљене царице, устрепта царева душа и он приступи Старцу за благослов.

- Оче, саветујте и благословите, па да кренем!

- Бог да благослови, царе! И упамти: не узимај ништа туђе, што ти буде нуђено за оно што будеш продавао. Нека ти мера увек буде праведна.

Целивајући Старцу руку и топло се с њим изгрливши у знак поздрава, цар Михајло стави у једну торбу израђене предмете, те крену на крај света.

аутор: причалица Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

у.п.: Све слике су преузете са интернета