(слика са нета) 
 

Најпосле, напустих све: и царство и раднике, и узех у торбу само нешто мало ствари и пословног алата и кренух у потпуно непознатом правцу, немајући никакву представу ни шта радим, ни где да се уденем. Знао сам само да сам у свом овом светском шаренилу укљештен и неслободан да дишем.

Оно нешто алата ми је помагало уз пут да не будем гладан, али нигде нисам нажуљао столицу по свом добром обичају. Старе навике је тешко изневерити. Неки су ме позивали из радозналости, други из самилости, неки пак из надмености, али ретки ради посла. Мислим обичног, далеко да је ту било речи о отмености и помодарству. Закрпи рупу, промени ђон, удари које ексерче, залепи и - здраво ђаци! Иако сам то радио рутински, радио сам честито, јер ме је страх да је деда жив и да ме гледа ипак негде чешао, не дозвољавајући да у послу каљам његов образ. Али што сам дубље залазио међу људе, што сам их више сретао, причао са њима, упознавао их, то ми је појам радости и суза био још несхватљивији, а моја мисија, самим тим, готово на рубу пропасти; јер кад сам почео да се распитујем за две чаше, људи су мислили да се шалим, или сам попио чашицу више, да је реч о каквој бајци, па чак и да ми је мало од памети на рођењу одметнуто. На све то ја сам се са њима и смејао и плакао, али сам у себи највише деду помињао, те што ли сам се сулуде потраге и прихватио.

Сулуде, да! У праву су људи што ме гледају бело, јер ни сам себе не видим разнобојно. Тако сам одлучио да се сјурим низ неку падину и што дуже да избегавам људе. Кад већ не осећам да сам слободан, бар да сам миран од света.

Што сам се ниже спуштао, заправо више котрљао, то сам јасније могао да чујем жубор некакве воде. Била је то речица прилично брза и хладна, која је текла између шумских стабала и камења. Одлучио сам да кренем ка њеном извору. Само, подуже је то рекче било, или сам ја кренуо од њеног репа, па је успињање до извора поприлично потрајало. Нисам имао никакву представу да ли је било каквих дивљих звери, а мора да их је било, јер су ме пратила разна шушкања. Међутим, до сусрета није долазило, с тим што ја нисам умео да објасним себи ни да ли их желим или стрепим од њих, тако да сам то оставио деди на бригу – кад је већ обећао да ће се старати.

Речица је почела да се скупља и ускоро се нађох пред некаквом стеном испод које је извирала. Мало је рећи да сам био збуњен. Осећао сам као да сам главом ударио у зид, јер даљег пута није било – бар не напред.

Насумице се окренух да погледам околину и нађох да је ово лепа дивљина. За каквог пустињака било би ово идеално место. Пустињака? Сама помисао да би мени оваква реч могла пасти на памет изгледаше чудно. Истина, био сам крштен, деда је душу увек стављао на прво место, али ко је о томе данас уопште мислио? Кренуо сам и ја у храм са дедом, али су ме после другари избегавали, смејали су ми се, задиркивали ме и ја сам временом почео да се од вере изговарам, а другарима, који су ми се ругали и касније направили и неке каријере, њима сам сласно узимао паре за сваки наручени пар ципела. Од њих им је зависила каријера - тако сам ја то замишљао! Њиховим светом господарила је и газила моја обућа!

Из тог размишљања нагло ме трже звук који се проломи долином. Опрезно се окренувши, опазих како се са стене поче спуштати некаква котарица, заправо носиљка од дрвета само повећа. Подигох поглед више ње и угледах при врху стене неко удубљење. Сумње није било да овде има живог човека.

(наставак, аутор Јелена Јергић)