[ Казивања сестре Људмиле ] 28 Јул, 2015 01:38

Казивања сестре Људмиле 

 

Милошћу Божијом дочекасмо да се „Казивање сестре Људмиле“ обуче у препознатљиво штампано рухо, те да се као такво нађе у продаји. Књигу је, у издању Епархије банатске и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа банатског Г. Никанора, објавио манастир Светих Архангела Михаила и Гаврила у Хајдучици.

 

Казивања сестре Људмиле 

 

Како је настала ова књига, која је, још док се у деловима објављивала на блогу и сајту, нашла своје читаоце?

Најпре је сестра у Христу, Драгана Мирковић, слушајући тадашњу сестру Милку (тзв. Људмилу, потоњу монахињу Меланију), дошла на идеју да сними њена казивања, да би, одмах потом, села и написала писмо у којем ме пита о вољности да снимљени материјал пренесем у писану форму. Није ме требало наговарати – пристадох из прве! И не само да пристадох, већ, да би те приче изгледале што сређеније, те самим тим и лепше, предложих да нам у раду помогне Виолета Милићевић, професор српског језика и књижевности, која је такође наша сестра у Христу. И тако је почело.

 

Казивање сестре Људмиле 

 

Кад је, најзад, овај део био готов, Драгана и ја почесмо да размишљамо о томе да не би било лоше књигу објавити и на тај начин ова казивања приближити и другима. Нисмо дуго чекале да кренемо и са тим планом, дао Бог. Драгана је са том идејом стала пред сестринство у Хајдучицама, да би оне рекле како би случај требало изнети пред владику. И чим је и то урађено, и благослов добијен, почело је сакупљање прилога. Потом је пронађена одговарајућа штампарија, изнађена цена штампе и недуго затим књига је угледала светлост дана.

Желим да се захвалим свима који су на било који начин помогли у овом остварењу. Надам се да ће књига наћи своје место не само на полицама многих, већ далеко пре у душама читалаца.

„Казивање сестре Људмиле“ могуће је купити у Епархији банатској и то у следећим манастирима: Хајдучици, Средишту, Војловици, а ускоро би требало да се нађе и у манастиру Свете Тројице у Бјелим Водама крај Љубовије, затим у Београду у православној књижари „Благодарник“ (и у још једној књижари за коју тек треба да сазнам име). Појединачна цена књиге износи 280 динара, док је за куповину преко десет књига цена 240 динара.

Сав приход од продаје књига иде манастиру у Хајдучици.

Слава Богу за све!

 

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 01 Јун, 2014 21:06

Старац Тадеј 

 

Кад сам отишла други пут код оца Тадеја, питала сам га због чега не могу да се удам? Имала сам три понуде и све три сам одбила у последњој секунди, премда не знајући зашто. Нешто је било што се стално испречавало.

Кад сам дошла код њега, седела сам међу једном групом људи за ручком. Отац Тадеј је причао, а ја сам стално била са својим мислима, питајући се: „Како да га питам: зашто не могу да се удам? Како да га питам пред целим овим светом? А како да га уопште питам: зашто не могу да се удам?!“ У том тренутку отац Тадеј почиње причу:

„Ево, овде се неко међу вама пита зашто не може да се уда? А не може да се уда зато што се стално свађа са својим оцем (што је жива истина: стално сам са оцем у сукобу). Не може да се уда, јер га не поштује довољно и зато што је њен отац рекао: „Ко ће тебе такву, кад имаш такав језик? Никад се нећеш удати.“ Он је на тај начин несвесно бацио клетву на своје дете.“

У том тренутку сам помислила: „Ију, он то мени прича, а шта ја треба да радим?“

А отац наставља:

„Тај неко се пита: „Шта треба да ради?““

У потпуном шоку зурим у оца Тадеја, да су ме уста заболела колико сам зинула. А он ће рећи:

„Ево шта треба да уради: да по повратку кући каже своме оцу како треба да оде у цркву и покаје се за своје речи, упали свећу за своје дете и пожели му срећу.“

„Мој отац да оде у цркву!?“, помислих. „Никад тај неће отићи, још и овако да му испричам – никад он неће отићи!“

На то отац Тадеј каже:

„Е, сад се та особа мисли како њен отац никад неће отићи у цркву! Није тачно! Нека само свом оцу исприча ову причу као о неком трећем да се ради, а он ако има уши – чуће. Ако има срце и воли своје дете – учиниће.“

Ту је просто само из мене излетело:

„Па то сам ја! О мени је реч!“

Сви су се окренули и погледали ме, али ја нисам за то марила.

Кад сам дошла кући испричала сам оцу онако како ме је отац Тадеј посаветовао (да се ради о неком трећем). После подне, мој отац се, након краћег избивања, вратио кући, приђе ми и рече:

„Ево, донео сам ти нешто на поклон!“

У руку ми је ставио кутијицу тамјана; да бих ја знала да је био у цркви, а да ми сам то не призна.

Тако је и вера у моју кућу враћена, као и слава. Господ ме је поучио.

Мој отац је много волео своје родитеље. Једном сам га упитала:

„Шта је оно најлепше чега се сећаш из детињства?“

„Најлепше ми је било кад смо славили славу, Божић, Васкрс... Тад смо шарали јаја, јели колаче, и било је пуно лепих доживљаја“, одговори он.

„А видиш све си то заборавио!“, добацих му.

„Нисам заборавио!“

„Јеси заборавио! Оног тренутка кад си избацио славу из своје куће, ти си то све заборавио. Заборавио си да помињеш своје родитеље. Овамо причаш да си их волео (на слави, кад се сече колач, помињу се имена упокојених родитеља), а ти своје родитеље не спомињеш већ тридесет година. Ти си све заборавио! Према томе, немој никад више да ми кажеш да волиш своје родитеље.“

Потом сам се окренула и отишла. Отац је устао и отишао у кухињу, затим се вратио, обукао и изашао. Кад сам ја ушла у кухињу моја мајка ме је питала:

„Добро, шта си ти то њему рекла, кад је он мени то рекао...?“

„А шта је он то теби рекао?“, упитах.

„Ништа... Само је ушао у кухињу и рекао ми: „Жено, од ове године славимо Светог Николу и ништа да ме ниси питала!““

Након тога се окренуо и изашао.

Кад сам кренула први колач да носим у Цркву (кад сам сазнала да колач треба да се носи у Цркву, а и ја сам све постепено сазнавала, као и да слава без освештаног колача није ништа), рекла сам то оцу.

„Ја у Цркву...!? Не долази у обзир!“, викну он одбојно.

„Добро“, рекох ја. „Ако тебе као домаћина није срамота, ем што немаш мушко дете, ем ти ћерка носи славски колач, а ти као једина мушка глава и домаћин који то треба да ради не желиш и није те срамота – ти седи кући, нема проблема ја ћу сама да идем.“

Ујутру, кад сам устала, затекла сам оца где седи потпуно обучен на каучу, прекрштених руку.

„Па добро, докле ћу да чекам? Кад ми идемо у Цркву?“, обратио ми се.

И тако смо однели први колач у храм.

Кад сам се прошле године разболела и кад нисам могла да устанем, ја сам ћутала, а он је рекао:

„Хоћеш ли успети да направиш тај колач, а ја да га однесем у Цркву?“

Међутим, колач нисам успела да направим, али јесам жито – јер нисам могла да стојим поред шпорета. Он је купио неки грозан колач, за који сам ја рекла да је лепиња и да га је срамота однети Светом Николи. Онда сам отишла код комшинице поред нас да се пожалим, баш оној којој сам четири године носила славски колач у Цркву, да би ми она рекла:

„Немој да се секираш, ја ћу ти направити.“

И направила је славски колач, који је тата, потом, однео у храм. Богу хвала и Светом Николају све је испало добро. Тад сам добила и чорбу, и рибу, и колаче – све Господ дивно уреди.

* * *

Зашто треба бити у манастиру и не жалостити се кад ти Господ отвори пут да идеш? Јер нема човека на овом свету који може да буде као Господ: трпељив као Господ, благодаран као Господ, који може да ти помогне и учини као Господ. Ја сам била таква да сам за себе увек хтела најбоље. Тиме што сам добила Господа за Женика, а не мирског човека, ја сам опет изабрала најбоље. Мирски човек ти само тражи, и тражи и ретко кад ти даје нешто, док, са друге стране, Господ ти никад ништа не тражи, а све ти даје.

***

Сестра, чија казивања забележисмо, замонашила се.

Претходна - Почетна

 

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 31 Мај, 2014 18:17

ВЕНЧАНИЕ - Соколов Сергей

слика: Венчање, Сергеј Соколов

 

Моја кума је била у браку двадесет и пет година са мужем – невенчано (били су само грађански регистровани, али нису били венчани). И ја сам одлучила да се они венчају, те отидох до цркве Светог Саве, код њиховог парохијског свештеника, и рекох му:

„Молим вас, упишите за недељу венчање за моју другарицу и њеног мужа, али, знате, они не знају да им ја заказујем венчање, а с обзиром да је сутра субота - ја ћу вам јавити.“

„Они би ионако морали да дођу у суботу на онај предбрачни испит, па дођите и ви са њима, али ако они одбију, ви ми јавите“, додаде свештеник.

„Добро“, потврдих му.

И ми тако закажемо, и ја дођем код њих а они сви на окупу.

„Одлично“, почех ја, „потребни сте ми вас двоје!“

И крене прича, па их упитах:

„Да ли бисте били вољни нешто да ми учините у недељу око поднева?“

Обоје изразише сагласност.

„Идемо на венчање“, наставих.

„Супер! На чије?“

„На ваше!“

Они ту, наравно, побледеше обоје.

„Па знаш...“

„Све ја знам, али сам ја вама заказала венчање код вашег свештеника. Немојте да се брукате! Срамота је да сте двадесет и пет година невенчани.“

„Знаш, немамо крштеницу...“

„О томе ми причате двадесет година, али и то ћемо средити.“

Затим се обратих куму:

„Хајде, седи у кола, идемо нешто да завршимо.“

Сели смо у кола и прво посетисмо цркву где је она крштена и за пет минута добисмо крштеницу. Потом свратисмо у цркву где је он крштен и у истом року добисмо и његову крштеницу. За пола сата све је било сређено.

„Ето видите, а вама треба већ годину дана!“, рекох им. „Него нећете... Знате, за све се треба ангажовати. И сад немој да се брукате, нема смисла пред свештеником!“

А с људима треба поступати по оној јеванђелској: будите мудри као змије, а безазлени као голубови.

И то је, наравно, упалило. Кад је у суботу требало да буде тај предбрачни испит, кренем да уђем у аутобус али не могу – дошао је дупке пун. А треба ми две станице да прођем. Ту се обратих момку, који је стајао на степеништу, да замоли оног изнад себе да се мало повуче како бих могла да уђем на један степеник. Међутим, овај кад је чуо, окрену се и љутито примети:

„Коме ја да се померим?!“

И преко рамена оног дечка мене тресну у нос. Тако ме је снажно ударио да сам ја испала из аутобуса. Овај дечко је, наравно, одмах излетео, не желећи више да се вози. Ја сам ставила марамицу на нос и отрчала на средња врата – само да стигнем што пре. Кад сам, најпосле, стигла, пита мене свештеник:

„Шта ти је са носем? Што држиш марамицу?“

„Добила сам по носу“, одговорих и све му потанко испричах.

„То те овај куси треснуо, јер забадаш нос у његова посла“, додаде отац.

Наравно, младенци су стигли, обављен је разговор, а сутрадан је уследило венчање и све је било у реду.

Када сам била у посети код пријатељице, (била је ту и њена мајка, као и ћерка, а све три су католкиње), њена мајка, која ме је јако волела, имала је обичај да ме пита нешто о вери, иако је била тврдокорна католкиња. Али старица је била уистину побожна. Једном ме је питала о свештенству: да ли је боље наше свештенство које је у браку, или њихово које је безбрачно? Рекох јој да нећу ја да одређујем шта је боље, већ нека сама процени.

Њихови свештеници су насилно утерани у целибат (а да би био у целибату, мораш бити Богом призван, а не на такав начин) од стране папе, који је хтео да има мобилно свештенство, које ће да иде да покрштава по свету, док свештеника са четворо-петоро деце не можеш тако лако да покренеш са места. Зато сад имају проблема са педофилијом, хомосексуалцима, овим-оним, а наше свештенство, има нормалан брачни живот и, свештеник, као брачни човек, који има децу и наилази на исте проблеме као и мирјани, много боље може да помогне људима са њиховим проблемима исте природе. Ту ме је она погледала и рекла:

„Па, по свој прилици је боље бити у браку.“

Овде сам ућутала, али кад сам изашла из њиховог стана, спустивши се спрат ниже и за прећи ми је преостало још пет-шест степеница, одједном је нестало светло и мене је нешто грунуло у леђа таквом снагом да сам ја те степенике прелетела, ударила о врата и све нокте поломила. У том је дошло светло и ја сам се окренула – нигде никога није било! А ударац је био такав да се чинило као да ме је неко роговима подбо у леђа.

Тиме ми је, заправо, дато на знање да ћу сваки пут, учиним ли нешто душекорисно, добити по носу, леђима, физички или вербално... што ће рећи да се куси на тај начин свети. Али ако ти имаш чврсту веру у Бога и у Његово заступништво, Његову помоћ, ти ћеш знати да тебе Господ чува и да овај не може преко онога колико Господ допусти.

 

Претходна - Почетна - Следећа

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 30 Мај, 2014 19:16

Преподобни Амфилохије Почајевски 

 

За време мог боравка у Почајевској лаври, дакле у Русији, пришао нам је један омален монах – ћосав. Иако је превалио тридесету, није имао ниједне длаке на бради, али је имао дугачку плаву косу, па нам је личио на анђелка, на мало дете. Сазнавши да смо Срби и да ходочастимо, он нам је пришао, молећи да пође са нама као паломник (поклоник), будући да он нема пара нити ичега чиме би могао себи приуштити путовање. И ми га повезосмо. А он је некако стално био уз мене; можда из разлога што сам од своје хране одвајала пола њему, па се везао.

Кад смо изашли у Почајеву, ја сам купила неке књиге које ми је моја игуманија наручила, а које су биле прилично тешке. Сунце је грејало да је температура ишла преко четрдесет степени. Мислила сам да ћу се онесвестити: ем носим те тешке књиге, ем жарко сунце, уморна, гладна – више нисам могла да стојим на ногама, да би ми он (монах) пришао, те почео вући за рукав, говорећи:

„Хајдемо на гроб где је сахрањен Свети Амфилохије Почајевски! Ту има пуно сахрањених светитеља. Дођи, молим те! То гробље је чудо! Близу је.“

„Па не могу“, одговарах се ја, „видиш да вучем ове књиге!“

„Али, кад те молим! Дођи! Видећеш, добро ће ти доћи!“

И шта сам могла кад видех колико се упео, те рекох:

„Хајде, ако издржим – биће добро.“

И ја упртих књиге, а оно не да гробље није било близу, већ је до њега требало ићи сигурно километар.

Кад сам дошла на гробље, само сам се сручила на једну клупу. Тада нам је пришао један деда, који је Светом Амфилохију Почајевском држао као дете кадионицу. И на његовом гробу стаде нам приповедати о чудима овог светитеља.

Причао нам је о жени која је дошла са ћерком потпуно одузетом, прелепом девојчицом. Мајка га је кукајући молила да је исцели, да би он рекао својој келејници:

„Донеси нож!“

Када је ова донела, он га је пружио мајци, говорећи:

„Ево ти овај нож и убиј то дете.“

„Зашто да је убијем? Па ја сам дошла да ви то дете излечите.“

„Како си убила претходних двадесет и осам, тако убиј и ово. Оних претходних двадесет осам било је лепше од овог детета, а ово дете испашта убиство тих двадесет и осам. И нећу да ти га излечим, иако бих могао, већ ће ти то бити покора до краја живота да се, гледајући њу, сећаш својих абортуса и да на тај начин, ако одгледаш ово дете, спасиш и себе и њу.“

Надовезујући се на овај савет оца Амфилохија жени која је извршила абортус, морам да кажем да је мајка од једне моје пријатељице имала двадесет и осам абортуса. Родила је само две девојчице. Обе ћерке имају болесну децу: моја другарица има ђавоиманог сина, који испушта језиве крике, код које се страшне ствари догађају у кући, а њена сестра има сина који има неку тешку крвну болест и сваки дан му је као поклоњен. Тако да ово што је старац рекао: да дете носи грех мајчин, то је последица управо тих абортуса. Зато жене треба да се добро замисле шта раде и док су још живе да покушају да окају тај грех, јер је и то могуће – Господ све прима.

Има такође прича како су код Светог Амфилохија Почајевског дошли муж и жена са сином који није могао да говори и молили су светитеља да га исцели. Тада је Светац почео да прича, али у трећем лицу, о свим убиствима која је дечаков отац, као КГБ-овац, учинио, колико је људи побио, што је било непознато свима, чак и његовој жени. Затим је рекао, не именујући га ниједном, да због тога дете не говори. Ту се отац окренуо и побегао. Свети Амфилохије је исцелио дечака, а кад се жена вратила кући затекла је мужа како кука и плаче испред иконе, говорећи:

„Знаш, он је испричао све што сам ја урадио. То нико не зна, ниједног сведока нема, јер сам их све побио. Али очигледно је да постоји други сведок, а то је Живи Господ!“

Зато за све оно што радимо, треба увек да будемо сигурни да имамо два сведока: то су Господ и наша савест, који нас неће оставити на миру док се не покајемо за своје грехове.

Затим нам је деда испричао причу о томе кад је Свети Амфилохије био затворен у лудници, у којој је била затворена и Светлана Алилујева, ћерка Стаљинова. Лекари су га стрпали у собу са најстрашнијим пацијентима, који би га растргли, јер су били звероимани. Кад је он ушао, они су сви поседали поред његових ногу, (као што су поседали лавови око Данила у пећини), и он их је све исцелио.

Лекари су то посматрали кроз прозорче и, кад су га после извели, питали су га да ли би он тако излечио и све остале.

„Да“, рече Свети Амфилохије, „ако ми дате епитрахиљ, свету водицу, крст и Јеванђеље.“

Али они нису на то пристали, рекавши:

„Мало сутра! А шта ћемо онда ми да радимо?“

Међутим, пошто је он излечио Светлану Алилујеву, она, изашавши из болнице, извукла је и њега. Хтела је, потом, да га води за Америку, али он није на то пристао, премда знајући да ће га убити - остао је да помогне свом народу.

Покушавали су неколико пута да га одведу у болницу, али су сви доживљавали страшне несреће на путевима, тако да га нико није успео да одведе све док то Господ није допустио.

Умро је тако што га је келејница тровала. Он је знао да га она трује, али није хтео да јој каже до последњег тренутка, кад је већ било касно за њега. Узевши је за руку, он јој је рекао:

„Како је твоја рука топла, а моја се хлади због ње.“

И ту се упокојио, а она је истог тренутка постала ђавоимана. Патила је дуго, дуго, док се на крају није покајала и исцелила на његовом гробу.

Деда нам је још пуно прича испричао, али најинтересантније од свега је што ја не знам руски! Не знам ни реч руског. И све што сам чула, било је као да ми говори на српском, а превод ми је био у срцу. Значи, осећала сам да се превод догађа ту у том делу где ми је срце.

То је вероватно била награда што сам послушала овог монаха, што сам вукла и теглила оне књиге на четрдесет степени и што га нисам одбила из сажаљења; просто ми је било жао да га одбијем код његовог силног инсистирања.

Господ увек све награди, сваки и најмањи труд.

Ако је било потребно да одем у болницу и да преживим то што сам преживела како би се нечији душа спасла, (као оне жене о којој већ говорих, а и сад сам у контакту са три особе које преко мене уче о Господу), значи да сам морала не само због себе, него и због њих да будем у болници. Моја сестра се од ове моје болести потпуно променила: она је била затворена, из собе није излазила, а сад се вратила у нормалу. Господ преко моје болести помаже онима око мене.

Слава Ти, Боже, и хвала!

 

Претходна - Почетна - Следећа

 

Чудеса Почајевске лавре

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 29 Мај, 2014 18:14

 

Сиротиште "Свети Тихон Задонски" основао је Свети Јован Шангајски

 

А како сам уопште и помислила и на манастир, и на крштење, и на све то? Исто преко сна.

Сањала сам једне ноћи опет неку светлост и чула сам из ње два гласа. Један је говорио: „Знаш ли ти зашто су манастири пуни блага?“

Други глас је одговорио:

„Како не бих знао? То је зато што људи целог живота не мисле о својој души, него само јуре за парама, за богатством, за успехом, овим-оним. А кад дође време умирања, онда се сви сете своје душе и онда носе све то што су створили и стекли у манастире не би ли откупили своје душе. Зато су манастири пуни блага.“

Ту сам се пробудила и први пут сам се запитала: „А шта је са мојом душом?“ Иза тога је дошао сан са Светом Петком (за крштење), потом сан о Светом Јовану Шангајском (коме и отидох на поклоњење, где сам и добила дар вере).

Сећам се, читала сам житије Свете Марије Египћанке, које ме је толико потресло да сам много суза исплакала над њим, услед чега сам осетила да се неки лед око мога срца и душе ломи у хиљаде парчића; као да сам разбила стакло. И одједном видех свет другим очима! За мене он више није био исти. Све оно што је за мене до тог трена имало вредност, сад је било безвредно. Све оно што нисам знала, сада сам томе стремила жудно. То је било 1995. године (када сам отишла и у Сан Франциско, где сам била и током 1996. године), а 1990. године сам крштена; дакле, пет година након крштења. 1999. године сам отишла у манастир.

Још једна интересантна ствар се догодила. Кад сам први пут била код Светог Јована Шангајског (где сам мислила да више никад нећу доћи), другарица ми је увече рекла: „Знаш, ту близу се налази и дом у коме је живео Свети Јован Шангајски, а где је уједно било и сиротиште.“

А ја ћу њој:

„Што ми то сад јављаш у десет сати, кад ја већ сутра у десет ујутро морам да будем на аеродрому?“

„Покушај сутра ујутро да одеш до њих, то је близу.“

И отишла сам. У девет сати сам већ била тамо, зазвонила сам, и излази руска матушка (млада једна жена) и ја јој кажем да сам дошла да видим где је Свети Јован Шангајски живео, и његову собу са свим стварима које је користио, и капелу. Она ми је рекла:

„А ње можно, ње можно! Баћушка спи!“

„Како спи?“, упитах ја, додајући: „Не може да спије, разумете?“

„Дођите у десет.“

„Ја сам у десет сати на аеродрому. Схватате ли да сам ја Српка. Немам пара да долазим сваки час до Сан Франциска. Молим вас, ја морам да уђем тамо!“

„Ње можно, ње можно!“, одговараше она и залупи ми врата пред носом.

Ту се спустим доле, пређем улицу и кажем себи: „Чекај, бре! Како „ње можно“? Ма, Богу је све могуће! Море, сад ћеш да видиш да је можно!“ И ја се вратим и седнем на степенице испред капеле, и кажем: „Свети Јоване Шангајски, чујеш ли ти матушку? Како она може мени рећи „ње можно“, кад ти знаш да ја можда више никада нећу доћи? Ја морам да уђем у твоју собу, јер имам духовну потребу да уђем. Молим те, пошаљи ми тог баћушку напоље да ме пусти!“

Није прошло ни две секунде, а врата се отварају и ја угледах разбарушеног баћушку, сав унезверен, навукао само мантију по голом телу, гледа около и спази мене.

„Ах, је л` ти Српка?“

„Ја сам Српка!“

„Дођи `вамо!“

И пусти ме у собу Светог Јована Шангајског, и ја заблагодарих: „Хвала ти, Свети Јоване, знала сам да ме нећеш оставити!“

А са Светим Јованом Шангајским имам дивних, дивних ствари! Једна од њих је и ова: на путу за Острог с нама је била једна женица, с којом смо се тамо упознали, доста млађа од мене, која је била удата и имала је дете. Када је други пут ишла на Острог, ишла је и једна моја сестра, која је седела иза ње и чула како ме оговара: да сам никаква, ружна, и како је могао онако згодан момак да мене одведе у Америку – такву никакву. То је она мени пренела (ето, никад не знаш кад ће ко шта чути). Иако сам је након тога сретала, никад јој ништа нисам рекла. Али једног дана, идући на акатист Мајци Божијој, она мени каже:

„Хајде, сврати код мене!“

И ја, пошто знам шта мисли о мени, ко велим шта ћу да свраћам, немам потребе. И одбијем је. Следећег петка дођем на акатист, дође и она, и поново ме моли (то је било пред Божић). Ја је поново одбијем. Трећег петка се изнова срећемо и тада ме замоли да свратим.

„Станујем ту близу, па да видиш мог сина, молим те, сврати! Муж ме је напустио, отишао је за Америку, све је распродао и оставио нас без ичега.“

И мени одједном би жао, и ја навратим.

И седим ја, а у ташни имам триста долара, које сам хтела да поклоним цркви Александра Невског, зато што су написали књигу о Светом Јовану Шангајском

 и објавили је; то би био неки мој прилог, што сам упознала тако великог светитеља и отишла у Сан Франциско, као и због свега што ми се догађа, и понела сам уље. И док смо седели код ње у соби, упознала сам јој сестру, и дете, а она ми је испричала о трагичности њеног и сестриног живота, да би ми у једном тренутку рекла:

„Ето видиш, дете ми је болесно, а ја сам писала у Сан Франциско да ми пошаљу уље Светог Јована Шангајског. Ни Свети Јован Шангајски ме не чује! Ни до дана данашњег нисам добила ни одговор, ни уље.“

„Ниси у праву“, рекох јој. „Бог све чује, посебно Свети Јован Шангајски. И није тачно да те није чуо, а ево ти доказ!“

И ја из ташне извадим оно уље, рекавши јој:

„Ево ти ово уље, а ево ти и ових триста долара за дете, да имаш да му купиш шта му треба за Божић. Свети Јован Шангајски чује свакога и више никад да то ниси рекла!“

Жена је занемела, али и ја се нађох у чуду, но не би мене Свети Јован Шангајски довео у ту кућу да није било разлога. Њима је све то било потребније него цркви Александра Невског.

Исто ми се десило и кад сам носила уље Светог Јована Шангајског са собом на часове грчког језика. После школе, један дечак, који је са мном био на часу, приђе ми, рекавши да и он иде у мом правцу, па смо разговарали.

„Покушавам да дођем до уља Светог Јована Шангајског, али никако не успевам“, повери ми се.

 Ту га погледам, рекавши:

„Ко ти каже да не успеваш? Ево ти уље Светог Јована Шангајског!“

И ја извадим из ташне и дам му.

Иначе увек имам неколико бочица које чувам у кући и кад год ми то уље нестане, и кад све поделим, мени стигне нова пошиљка из Сан Франциска.

 

Претходна - Почетна - Следећа

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 16 Август, 2013 18:41

 

Свети Николај

 

Прошле године, лежала сам девет месеци, услед болести и, нажалост, нисам могла да спремим славу, Светог Николаја. А док сам лежала, и мој отац је седео у близини, па му рекох:

„Ево, тата, први пут после десет година“, а ово је једанаеста откако је мама умрла да ја спремам славу, „не могу да спремим ништа!“

Имала сам тромбозу дубоких вена обе ноге, због чега нисам могла да устанем из кревета. Притом ме је већ рак најео, тако да ми је стомак отекао од воде да сам једва дисала. Толико сам била слаба да ни до купатила нисам могла да одем сама.

„Ето“, наставих, „када би Бог дао да сутра имамо само мало чорбе и једну рибу, нас двоје да поделимо, те неколико колачића, нама доста.“

Није прошло ни десет минута, кад неко позвони на врата. Тата отвори и каже:

„Ево, дошла комшиница и донела на тацни четири колача! Рекла је да јој дам шерпицу, да ти сипа мало чорбе.“

И ту мој отац оста у чуду:

„Гле, тебе је стварно Господ чуо!“

После подне, дође моја сестра кући и донесе ми у фолији једну печену рибу са роштиља.

„Донела сам ти печену пастрмку“, рече, а никад ми пре ништа није донела, ни кесу бомбона. Тако су све три моје жеље биле услишене: мало чорбе, печена риба и неколико колачића.

Кад сам јој то све испричала, моја сестра се и сама зачуди, те рече:

„Па што ти не молиш мало Бога да и мени да мало прасетине?“

Ту јој одговорих:

„Знаш, пошто ти читаш оне твоје афирмативне реченице, које су ти важније и вредније од Бога, ти тражи од њих прасетину. А ја, која се молим Богу, то се Његовој милости и обратих; и шта сам тражила – то сам и добила. Видиш ли каква је разлика између Бога и афирмативних реченица? Огромна, Данилка! Јер Бог може да делује, а афирмативне реченице не могу.“

Она је само спустила главу и отишла у собу.

Иначе, моја сестра је врло тврдоврата и некрштена. Зна много о вери, али једноставно не прима је ни на који начин. Али то сам све препустила Богу, јер како је Бог окренуо мене, тако ће и њу.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 11 Август, 2013 18:54

 

Слика са интернета

 

Кад је Филип имао четири године, била сам код његових родитеља у посети.

У једном тренутку он је утрчао у кућу, са огромном чворугом на глави, кукајући и плачући на сав глас, али нас није погледао. Протрчао је поред нас, улетео у собу и залупио вратима. У чуду погледах у куму, питајући је:

„Шта ово би?! Где оде Филип?“

„Дођи да ти покажем!“, рече кума.

И она одшкрину полако врата. Имала сам шта да видим: Филип је клечао поред једног сточића, на којем је било мноштво икона, и овако се молио:

„Докторе Исусе, молим Те, био сам веома лош! Био сам веома неваљао, па сам пао и разбио главу. Ево признајем, али, молим Те, исцели ме, глава ме страшно боли! Види, имам и чворугу! Докторе Исусе, бићу добар, обећавам Ти! Мајко Божија, помози ми, и Свети Ђорђе, и Свети Никола, и Свети Јоване“, и настави да набраја имена свих светитеља са икона на његовом столићу.

Полако затворих врата и након десет минута он је изашао смејући се.

„Где ћеш, Филипе?, упитах га.

„Идем да се играм!“

„А чворуга?“

„Излечио ме доктор Исус, ништа ме не боли.“

То је та дечја вера, која је јако потребна.

Њихово троје деце (имају и ћеркицу) је врло чудно. Кад су били код мене у манастиру, Марина, њихово најмлађе дете, још је пузала. У једном тренутку обратих се Михајлу, средњем детету:

„Докле мислиш да ова твоја сестра пузи?“

„Па шта ћу јој ја кад је мала?!“, одговори он.

„Како шта ћеш...? Лепо јој реци: „Марина, устани и ходај!““

Михајло је стао испред Марине и рекао:

„Марина! Устани и ходај! Ниси више беба!“

Марина је устала и почела да хода, и више ниједном није клекла на колена.

Та иста Марина, кад је имала три године, а били смо у аутобусу, мало се мешкољила на седишту, што је приметила једна девојка, рекавши:

„Е мала, ти си баш прави ђаволак!“

А она се, онако мала, окренула према њој, сасвим озбиљно говорећи:

„А, не! Ви, матори, сте ђаволи, а ми, мали, смо анђели.“

И ту ју је покосила. Мени је било непознато да јој је неко некад тако рекао.

Једном, кад сам назвала Филипа овде на Новом Београду, поздравих га са: „Ћао, Филипе!“, а он ће мени на то рећи:

„Кумо, ја мислим да се хришћани поздрављају са Помаже Бог.“

„Филипе, душо моја, љуби тебе твоја кума што ти мене увек подсетиш све што треба. Хвала ти, и Бог ти помогао и добро дао!“

 

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 09 Август, 2013 17:34

 

Слика са интернета

 

Тако мене Бог шета тамо где треба и кад треба. Ако треба у Америку, пошаље ме, ако у болницу...

У болници сам била поред жене која је умирала од рака и, кад смо изашле, она је дошла код мене у госте и ја, видевши је онако тужну, упитах је: „Зашто не ставиш уље Светог Јована Шангајског?“

А док сам кувала кафу у кухињи, прошло ми је кроз главу питање да ли је она уопште крштена. Вратила сам се и питала је, а она ми је рекла: „Нисам. Зато сам и тужна. Требало је да се крстим, а кума ми је отказала јер сам болесна.“

„Отказала ти је зато што тако треба – кума ћу ти бити ја!“

Крштење је обављено у манастиру Раковици шест месеци пре њеног упокојења.

То је оно: препусти се вољи Божјој. Ти, у ствари, мислиш да идеш за својом ствари, али, кад све сагледаш, видиш да те заправо Господ води. Изјалови се оно што си ти хтео, а добио си оно што је Бог хтео.

За оно што сам у Америци урадила, добила сам пламену веру. И то ми се десило код Светог Јована Шангајског, али морам да направим једну дигресију.

Седам дана након свог крштења, отишла сам на Дурмитор, где сам имала чудан сан.

Прве ноћи сам сањала неку светлост и у њој црвену књигу како лебди. Чула сам глас: „Људмила, видиш ову књигу?! Ја ти је дарујем. То је чудотворна књига. Кад год наиђеш на проблем у животу, отвори је и добићеш одговор.“

Пришла сам и узела књигу. Светлост је нестала, а књига је остала у мојим рукама. Кад сам је отворила, видела сам себе како клечим поред нечег белог, прекривеног преко главе, са малим папучицама. Нисам знала шта је то, ни шта су мошти; ништа нисам знала тада, тек касније сам сазнала.

Кад сам била у Сан Франциску, клечала сам испред моштију Светог Јована Шангајског, а кад сам подигла главу, сетила сам се свог сна.

А у том сам сну чула тада и други глас, док сам клечала, да каже: „Људмила!“. Окренула сам се на десно и видела руку у ваздуху, тачније шаку, у положају којим благосиљају епископи: „Ја тебе сада овим крштавам!“ И руком је направио велики крст испред мене из кога је сукнуо страшан пламен, да сам помислила: „Како је могуће да ме није сагорео?“ И ту сам се пробудила.

У цркви, док сам клечала испред моштију, по завршетку молитве светитељу и потом Богородици, пришла ми је једна Рускиња, бакица, и рекла: „Знате, матушка, то што сте молили, то ће вам се остварити.“

„Како знате да ће се остварити?“, упитах, погледавши је.

„Зато што вас је од моштију и иконе обасјала светлост, коју сам ја видела.“

Старица је имала око деведесет година тада и била је са Јованом Шангајским као дете у његовом сиротишту. А ја сам у молитви својој тражила монаштво. То је било 1995. године.

Кад сам први пут изашла из манастира, Филип, коме сам поклонила икону Светог Ђорђа, рекао ми је: „Па шта је то, кумо? Ти изађе из манастира?“ Тада је имао седам година.

„Ето, Филипе, изиђе!“, одговорих му.

„Ништа, ништа“, продужи он, „врло брзо ћеш ти поново назад.“

Из манастира сам изашла јер су ме родитељи уценили. Хтела сам да их венчам у цркви, али они нису на то пристајали док не изађем. Изашла сам, венчала их у цркви, и поново се вратила у манастир.

Кад сам други пут изашла, седели смо код мог кума, а Филип се окренуо и рекао: „Шта је, кумо? Ти поново изађе из манастира?“ Али ту су били присутни и моји родитељи.

„Ето, Филипе, изађох!“, рекох му.

„Немој да се секираш“, настави он, „опет ћеш ти назад, само њих да испратиш.“ И показа главом на моје родитеље.

За пола године испратила сам мајку, а отац се грчевито борио да не одем скоро у манастир. Јер он је сматрао да је његова „света дужност“ да ме заустави како не бих отишла у манастир – док је жив. Али на Господу је то ко ће од нас пре отићи.

Само знам да су ми се, када сам била у Јерусалиму, десиле две чудне ствари.

У Назарету, приликом изласка из цркве посвећене бунару Мајке Божије, притрчао ми је један дечак, Израелац, и у руке ми дао крин на поклон. Значи, поред свих нас који смо били ту, он је мени поклонио цвет. А кажу да је крин цвет Мајке Божије.

Друга ствар која ми се десила била је та да ме је син мога свештеника нацртао, дечак од пет-шест година, како у апостолнику и свему, са голубом на глави, стојим поред његовог оца.

Ту сам му пришла и рекла: „Добро, Милутине, шта је ово?“

„То је Дух Свети“, рече он. „Сестро Људмила, он је сишао на вас.“

„Али ја нисам монахиња!?“

„Јеси, јеси, јеси!“

Само је то понављао.

Дете је очигледно видело нешто што ја нисам. Кроз децу Господ говори.

А Господ ме стално подсећа да сам ја Његова. Управо оно што сам и обећала на самом крштењу. А реч је реч. Зато треба људи да воде рачуна шта причају.

Међутим, ја сам се најпре молила за удају. Отишла сам у манастир Копорин да ми очитају молитву код моштију деспота Стефана, јер коме год је очитана ту молитва, тај се или удао, или оженио, или је отишао у манастир.

Ујутру ми је отац Сава рекао: „А шта ако сам ти ја читао молитву да останеш у манастиру?“, на шта сам ја одговорила: „Па нисте ваљда, оче Саво?! Ја нисам дошла због тога!“

„Па шта ако јесам?“

„У том случају, нека буде воља Божија.“

И за пет месеци сам дошла у манастир.

Господ ми је дао и пензију, преко жене која је дошла у манастир и сама се понудила да ми то среди, што сматрам да је несумњиво прст Божији и Његова помоћ да ме ослободи земаљских брига.

Двадесет пет година сам радила као спољнотрговинац, а целог сам живота сликала и хтела да будем сликар, научила да иконопишем (ишла сам на курс годину дана) и то радим двадесет година. А Господ ми је дао пензију јер сам послушала мајку, која је била упорна да ме упише у средњу економску школу, а потом, такође по њеној жељи, и вишу економску, и радила сам, по њеној жељи, у спољној трговини; дакле, испунила сам све што је она хтела. Из разлога што сам јој била послушна, добила сам и пензију, милошћу Божијом, али је Господ испунио и моју жељу – да сликам.

А отац Тадеј, кад сам га питала за монаштво, рекао ми је да не идем без родитељског благослова. Најпре да послужим оца и мајку па тек онда да одем. Међутим, нисам га послушала - отишла сам, и ево како тегобан пут имам. Значи, жива је истина да родитељи имају власт над децом.

За време мог боравка у Америци, мој отац је пола године плакао за мном. Тих пола године, ја сам имала проблема.

Када је сестра, код које сам становала, дошла у Београд и видела се са њим, и уверила га да она брине о мени и да је све у реду, он је наредних пола године био срећан и расположен и мени је све ишло од руке.

Стога саветујем свима да слушају родитеље, и кад је брак у питању: ако немају благослов само једног родитеља – имаће проблема у браку.

Самовоља никада никоме није донела добро. Морате слушати родитеље док сте у родитељској кући, мужа у мужевљевој кући, игуманију у манастиру и епископе, јер преко свег тог послушања - ти, у ствари, слушаш Бога. Јер су то Његови закони, не људски. А ти закони и хијерархија су дати ради космичког склада, који чува људе, јер су људи крхка бића. А непомјаник прави хаос, у којем се човек погуби и душу изгуби.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 08 Август, 2013 17:40

Свети Геогрије убива аждају - Урош Предић 

Свети Георгије убива аждају, Урош Предић

 

У Америци сам, у Њујорку, радила икону Светог Ђорђа по наруџби једне наше девојке из Београда.

Међутим, кад је икона била готова, она ми је отказала наруџбину, рекавши да јој је мајка већ донела икону. Питала ме је да ли се љутим, на шта сам јој одговорила: „Не, моје иконе иду тамо где их Господ шаље. Коме су потребније, њему иду.“ Што се тога тиче, била сам потпуно мирна.

Икону сам ставила на сто и, кад сам увече легла, гледала сам је и рекла: „Свети Ђорђе, код кога би ти хтео да будеш?“

У том тренутку зазвонио је телефон. Била је то моја кума: њено венчање је заказано за два дана, па да се договоримо око венчања јер, као кума, требало је да правим бидермајер и још понешто.

Док смо причале, чула сам из позадине њеног старијег сина (четири године) како плаче, кука, свађа се. Не знајући шта се догађа у кући, упитах: „Шта је са Филипом?“

„Пусти га! У последња два-три дана није свој: хоће икону Светог Ђорђа, и хоће, и готово!“

Иначе, Свети Ђорђе је њихова слава, а дечак има сваке ноћи страшне снове: демони га нападају, и бежи из кревета. Он сматра да ће га, ако добије икону Светог Ђорђа, светац заштитити. Свети Ђорђе убија аждају, убиће и те демоне. Ту се насмејах и погледах у икону на столу.

„Где да му усред Њујорка нађем икону Светог Ђорђа?!“, повиче кума мени на уво.

„Не брини се“, рекох јој, „Бог ју је већ нашао. Само ти уживај, размишљај о свом венчању, а Богу препусти бригу.“

Још једном погледах икону, рекавши при том: „Е, Свети Ђорђе, тамо ти хоћеш! Детету си потребнији него девојци.“

Наравно, икону сам им поклонила. Ставили су је у собу, и те ноћи је Филип легао на леђа, прекрстио ноге, ставио руке испод главе и рекао: „Свети Ђорђе, ти ћеш да ме чуваш!“ Сат времена је причао са Светим Ђорђем – као да га види. И тако је и заспао. Била је то прва ноћ да није бежао из свога кревета.

Кад су га ујутру питали како је спавао, одговорио је да је спавао одлично, јер га је Свети Ђорђе чувао сву ноћ.

Позвавши следећи пут телефоном, поново зачух Филипа како виче, на сав глас се свађа са неким.

„Па шта је сад опет?“, упитах куму.

„Отац му је узео икону, јер се они ту играју са лоптом, па се боји да ће је ударити и оборити.“

„Молим те, дај ми Пеђу на телефон!“

Кад се јавио, овако му рекох: „Слушај, Пеђа! Та икона није дата да би ти чувао њу, него вам је дата да она чува вас. Молим те, врати икону на место, да чува Филипа, а ако се нешто деси - ја ћу је рестаурирати. Јесмо ли се разумели?“

Пеђа ме је, Богу хвала, послушао и вратио икону. Филип је и даље наставио да прича са њом, да би једно јутро дошао и рекао: „Мама, Свети Ђорђе ми је рекао да ће над Београдом, ускоро, бити велики пожар.“

Нико није могао да протумачи ово, али две године након тога Београд је бомбардован и над њим је био пожар.

Бог се најрађе обраћа деци. Филипов млађи брат, стар три године, који је, пре мог одласка у манастир, кренуо са мном кући, рекао ми је да имам огроман, огроман крст у кући.

„Немам ја никакав велики крст у кући“, одговорих му, док је он ширио рукице колико год је могао.

„Имаш, имаш“, устрајавао је он.

Кад сам дошла кући и прилегла, легао је поред мене и поглед упутио горе, рекавши: „Крст! Крст! Крст! Три крста.“

У кући сам имала оца, мајку и сестру. Када сам пошла у манастир, они су кренули да ме испрате. Он је поново у колима рекао: „Мама, знаш ли где идемо? Идемо да видимо тетка Људмилин ооогроман крст!“

„Ми немамо у манастиру такав крст.“

„Имаш, имаш! Оооогроман! Не знаш колики крст имаш.“

У манастиру сам имала огромна искушења и стварно се показало да сам имала велики крст.

Кад сам изашла из манастира (била сам у манастиру Дужи), прве ноћи сањала сам Богородицу где ми говори: „Људмила, дођи овамо!“

Ја јој приђем, а она каже: „Копај овде! Овде има нешто твоје.“

Ја откопам, а оно – огроман крст. Узмем га, а он виши од мене. Стегла сам га силно, говорећи: „Боже, како је крст лаган! Као перце! Како је могуће да овај крст од пуног дрвета буде овако лаган? А већи је од мене.“

На то ми је игуманија у Дужи рекла: „Крст је лаган, а ти имаш огроман крст животни, јер ти Господ помаже да Га носиш.“

Вратила сам се поново у манастир и поново сам имала тај исти крст, али још нисам завршила са оним крстом код куће, где се и сада налазим - док се све не уреди.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

 

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 28 Јул, 2013 14:08

 

Света тајна крштења, слика са интернета

 

Ја нисам била крштена дуго година, а моме крштењу претходи следећа занимљивост: наиме, сањала сам Свету Петку.

Једног јутра сам се пробудила, и сећам се да сам у сну видела светлост у којој је био лик Свете Петке, а која ми се обратила следећим речима: „Људмила, дошло је и твоје време!“

Ту сам се и пробудила, чудећи се откуд светитељка да дође код мене и да ми тако нешто каже.

Почела сам да трагам за значењем тих речи „да је дошло моје време“. Најпосле је један мој пријатељ предложио: „Хајде да одемо до оца Тадеја, који је прозорљив монах; можда ће он знати да ти каже шта је то.“

Отишли смо до њега, премда сам ја била веома сумњичава, али је моја жеља - да сазнам шта је то, преовладала.

А док сам му прилазила, отац Тадеј, долазећи ми у сусрет, збораше: „То што си сањала, то значи да треба да се крстиш! Ти ниси крштена душа.“

Погледах га, шокирана. „Да, да“, рекох збуњено, „ја сам због тога и дошла, да вас питам шта да радим у вези са сном.“

Након што му препричах сан, он се насмеја онако детињим осмехом, потврђујући ми: „Па то значи то: да треба да се крстиш. Дошло је време да се крстиш; то је најважније у животу човека.“

„Али шта то значи?“, упитах, немајући никакву представу о томе шта је крштење.

„Иди у своју цркву и питај свештеника да ти он објасни.“

„Добро. Ако је тако, у реду.“

Отишла сам у цркву Светог Саве, мислећи тада да је то моја црква, док је заправо то била црква Свете Тројице у Господара Вучића, али ваљда је требало тако да буде.

Упалила сам свећу, молећи се: „Боже, чуо си шта је рекао онај монах! Помози ми да научим шта то значи.“

У том наиђох на једну жену, која ме упути да потражим свештеника: „Они су у овој кућици напољу, па ће вам рећи - било који од њих.“

Кренем према кућици, кад угледах једног свештеника који каже: „Што сам ја сада изашао? Јесам ли ја полудео? Зашто сам изашао напоље?“ И окреће се он око себе - нигде живе душе. У том наиђох ја, те му рекох:

„Оче,можда сте изашли да мене видите и саслушате.“

„А ко си ти?“

„Ја сам - нико.“

„Како то мислиш?“

„Па тако... Ја сам некрштена душа...“

„Е па, да знаш да и јеси нико!“

„Е па, видите, ви сте и изашли да бисте ми рекли шта треба да урадим па да се крстим!“

Ту му објасним шта сам сањала и шта ми је поводом сна рекао отац Тадеј.

„Треба да нађеш куму, која ће да буде старија од тебе, јер мора мајка да ти буде (да се брине о теби као мајка), да је крштена од детињства, како би ти пренела веру, да слави крсну славу и да те води.“

„Где ја да нађем такву куму?“

„Ако не знаш где да је нађеш, ти је измоли од Господа.“

Код ових речи, он се окренуо и отишао у канцеларију. Остала сам збуњена.

Најпосле рекох: „Је ли тако, попе? Е, да знаш и да хоћу!“

На то се окренем и одем у цркву Светог Саве, упалим свећу и кажем: „Господе, чуо си овог попа! Ако ми нађеш куму, ја сам твоја до краја живота!“

Изговорила сам „до краја живота“, но тада нисам томе знала право значење, али сам открила кроз неколико година. Дакле, као што ме је Господ изабрао да будем крштена, тако исто ме је изабрао и за један други позив. Тиме што сам то изрекла, ја сам се просто обавезала Господу да ћу, у ствари, једног дана бити монахиња.

Отишла сам кући и, након неколико сати, зазвонио ми је телефон. Била је то моја пријатељица, која ме је позвала да идем сутра с њом на колаче. Као и сваки сладокусац, ја се обрадујем и одем с њом. Међутим, била сам прилично расејана, јер ми није излазило из главе питање: где да нађем куму? Моја пријатељица је то приметила, те ме упита: „О чему је реч? Што си тако замишљена?“

„Не знам да ли да ти причам, да те гњавим тиме...“, одговорих, јер је она била старија од мене, и као да ми је мајка. Волела сам је много, али сам сматрала да не треба да је оптерећујем превише. Међутим, била је упорна, тако да јој на крају све испричах.

„Проблем се лако да решити: ја имам све то што тај твој поп тражи. Ја ћу ти бити кума.“

Нисам могла да верујем да сам у року од двадесет четири часа добила куму!

Заказали смо крштење за недељу, али ме је она назвала рекавши да га померимо за неки други дан, јер је у недељу имала парастос и није желела да спаја те две ствари.

„Добро“, рекох, и одем у цркву, нађем свештеника из цркве Светог Саве, и све му то испричам. „Видиш“, рече он, „добро је што си ме послушала! Бог ти је дао куму и она је знала добро да те посаветује. Хајде да видимо кад имам слободан термин!“

Кад је погледао у календар, нашао је да у току целе недеље има само један једини слободан термин; то је било у десет до дванаест у уторак. Зурила сам у њега у неверици!

„Не могу да верујем!“, рекох, понављајући.

„У чему је проблем?“, питао је он, не разумевајући. „Је л` не можеш? Или је нешто друго посреди?“

„Не, него, оче, то је мој рођендан! Ја сам рођена тог истог дана - у уторак, у то исто време!“

„А колико година имаш?“

„Тридесет и три.“

„Па то су Господње године! Ти си од Бога призвана! Је л` видиш?“

И тако сам била крштена на дан, сат и минут свога рођења.

Баш као да сам рођена поново!

 

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 26 Јул, 2013 20:17

 

Слика са интернета

 

Али хтела бих да испричам како је дошло до мог крштења. Но, најпре ћу направити један кратки увод, како бих указала на то да се чуда дешавају и другима, не само мени.

Потичем из атеистичке породице, с тим што ми је баба била верник. И њу је Господ наградио.

Када би отишла недељом у цркву, по повратку би је деда питао где је била. На њен одговор: „У цркви!“, деда би је претукао.

Следеће недеље она се поново искраде у цркву, а деда је дочека са истим речима и, чувши њен одговор, поново је истуче. И тако из недеље у недељу, док деда није рекао: „Па добро, Ружице, зашто ме не слажеш и не кажеш да си била код комшинице?“

„Не“, одговорила му је она, „ја не могу да лажем кад идем код свога Господа. Можеш да ме тучеш колико год хоћеш, и да ме убијеш, али ја ћу увек недељом да идем у цркву.“

Моја баба је била ниског раста, док је деда био висок око два метра. Она га се није плашила, јер је њена вера у Бога била силна. Остала је сироче са пет година, заједно са своја три брата, којима је кувала и прала, и зато је тако мала остала.

Међутим, има једна интересантна прича. Она је увек говорила: „Боже, што ми не даш да умем да читам, само Јеванђеље, ништа ми друго није важно! Да могу да прочитам реч Твоју.“

И Господ јој је дао. Једног дана је отворила Јеванђеље и почела да чита, иако слова једног није познавала. Занимљиво је и то да није могла да чита новине. Само Јеванђеље. То је чудо Божије које се на њој показало.

Пред кончину, лежећи у болници, рекла је мојој мајци: „Дођи! Седи, да ти нешто испричам.“ Посаветовала ју је да треба да верује у Бога, премда је моја мајка била безбожник, да чува мужа, брак, децу.

„Ето, рекла сам ти. Сад иди и пољуби децу!“. Тим речима је завршила причу.

На то јој моја мајка одговори: „Боже, мама, доћи ћу за два сата да ти донесем ручак, а ти са мном причаш као да се опрашташ!“ Моја бака се само насмејала. Мама је отишла, али кад се вратила након два сата - кревет је био празан.

Жена, која је лежала у кревету крај ње, рекла јој је: „Госпођо, ваша мајка је рајска душа. Кад сте ви изашли, она се само спустила на кревет, преклопила је руке на грудима, и рекла: „Е сад одох и ја!“ И само је затворила очи. Тако лаку смрт нисам никада видела.“

Морам да кажем да се моја бака целог живота молила само за две ствари: да јој Господ да лаку смрт и добар одговор на Страшном суду, и за наше здравље.

А сад да се вратим на почетак.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 22 Јул, 2013 15:15

 

 

Света тајна јелеосвећења, слика са нета

 

Док се све ово дешавало, непомјаник није мировао. Њему није угодно да му неко пред смрт узме жртву.

Док сам носила та колица са првог спрата, одједном као да ми их је неко истргао из руку: треснула су ме по руци и сломила зглоб малог прста, смрскавши га.

Муж моје куме, који је лекар, прегледао ме је, рекавши: „Све ти је смрскано. Мораш ићи да ти ставе гипс.“

„Нема шансе, морам да радим“, одговорих му, „а друго, мени не треба гипс: молићу се Светом Јовану Шангајском, он ће мени да излечи руку.“

Десет дана сам мазала прст свако вече; ставила сам два пластична ножа и везала их на прст као удлагу, мобилишући га, и ишла на посао. Свако вече сам га мазала освештаним уљем, јер сам имала страшне болове, и молила се Светом Јовану Шангајском да ми исцели прст.

Није прошло ни недељу дана, а зове ме једна Рускиња, коју сам упознала у Асторији, када је дошла Богородица Иверска. Икону је донео, сада упокојени, Хозе Муњоз, и она је мироточила.

Она ме зове и каже: „Ти си, Људмила, била код Светог Јована Шангајског, а ја нисам. Да ли би пошла са мном?“

„Немам новца“, одговорих јој, „да поново идем; била сам пре два месеца. Треба да платим авион, смештај...“

„Не треба ти новац. Ја сам радила у Америкен ервејзу и имам право на десет бесплатних карата годишње. Поклонићу ти карту.“

Пристала сам, и нас две смо отишле код Светог Јована.

„Хвала ти“, рекох јој, знајући да ју је он послао како бих дошла код њега, и за њено и за моје добро.

Код светитеља смо биле три дана и ја сам сваки пут по пет минута држала руку на његовом кивоту. Очитали су ми и молитву.

По повратку у Њујорк, сви смо се окупили, а међу нама је био и мој кум.

„Е, хајде да видим шта су твоји светитељи урадили“, каже он.

„Нису моји, него Божји, али да видиш!“, дочеках ја.

Скинем удлаге и стиснем руку, не једном, већ неколико пута.

„Да ли ти, као лекар, мислиш да неко ко има сломљену руку може овако да је стисне?“ Остао је шокиран.

Међутим, то је био увод у ново чудо Божије. Након овога, он је пристао да њега и његову супругу венчам у цркви.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

 

 

 

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 09 Јул, 2013 17:16

 

Икона Светог Архангела Михаила, слика са интернета

 

Купила сам јој икону Архангела Михаила. Рекла сам јој да је он врховни анђео који чува новокрштене, и да треба да га има, али ја сам га купила и не могу да јој га дам тек тако! Ако би она мени у замену дала једног гуруа, кога изаберем, ја ћу јој дати икону.

„Узми кога хоћеш“, рече она заинтересовано, „нема проблема.“

Изабрах најмрачнијег од свих и на његово место ставих икону Архангела Михаила.

Следећи пут купим икону Светог Николе, објасним јој ко је он и поново се заменим са њом. И тако редом, све док нисам избацила целу колекцију њених гуруа у канту за смеће.

А онда су почели да долазе ови њени из групе. Почели су да је убеђују како треба да се убије, да ће само тако доживети нирвану, и да њен живот више нема смисла. Срећом да је Неоми волела живот.

Објаснила сам јој да су они у заблуди и да би, верујући им, њена душа отишла у пакао, те да ћу јој то и доказати.

„Видећеш следећи пут кад дођу!“, рекох јој.

Кад су следећи пут дошли, ја сам припремила тамјан.

Након што га упалих, почех да читам у себи молитву: „Да воскреснет Бог и расточасја врази јего...“ и уједно да кадим кућу. Они су истог тренутка скочили и побегли на врата! Тако једном, тако други пут, тако трећи пут. И више нису дошли.

Тада ме је Неоми питала шта је то и ја сам јој објаснила да ђаво не може да поднесе мирис тамјана, као и да сам прскала просторије са Светом водом, што је наша заштита од таквих људи који су под демонским утицајем.

Потом ме је питала зашто сам јој дала име Рут.

Испричала сам јој причу о Неоми и Рут, да би ми она на то рекла: „Постоји једна интересантна ствар: моја мајка, са којом не говорим двадесет година, зове се Рут.“

Након њеног крштења, ни недељу дана није прошло, њена мајка је звала телефоном (а живела је у другој америчкој држави) и молила да се помире. И после двадесет година оне су се измириле.

Неоми је била толико срећна да се речима не може описати.

А онда ме је питала да ли би јој Господ могао учинити то да оде на венчање једног њеног рођака кога много воли.

„Наравно да ће ти учинити“, рекох јој, с тим што је њена прва молба, пре ове, била: да ли јој може учинити само да изађе на сунце - да седи.

Пошто јој је Господ услишио ту жељу, ја сам је одвезла у колицима до парка, а онда је уследило испуњење ове њене друге жеље.

Тако је она, после крштења, живела не месец дана већ пуних годину дана, и упокојила се потпуно мирно, без икаквих болова; а људи који имају метастазу на костима знају шта су болови, јер је ту реч о распадању костију и сваки покрет је језиво болан.

Међутим, људи из трансцендеталне медитације су покушали поново да јој приђу како би је наговорили да се убије.

Када сам полазила, она ми рече: „Ти одлазиш, а ја ћу умрети.“

„Ја одлазим, али твој живот не зависи од мене“, одговорих јој. „Твој живот зависи од Бога. И ако волиш Бога, неће ти бити тешко да се са Њим састанеш. Видиш колико ти је добра дао? А кад одеш тамо - даће ти још више. Зато немој страховати!“ Ту се она умирила.

Пред одлазак, замолила сам своју сестру да је обилази у болници редовно, сваки дан, да буде поред ње за случај да ови дођу поново, да понесе тамјан и да јој чита Псалтир.

Тако, кад ови дођоше, она поче да кади. Они се разбежаше, али их је и Неоми избацила, рекавши да јој нису потребни у животу, да она има свог Бога и да јој је са Њим веома добро. Упокојила се потпуно мирно - само затворивши очи.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 08 Јул, 2013 18:48

 

Икона Преподобног Андреја Рубљова "Света Тројица"

налази се у Третјаковској галерији у Москви

 

По доласку у Америку, испостави се да момак ипак није онакав верник какав се приказивао, али није био ни лош човек (нисам имала са њим неких лоших искустава). Свеједно, оставих га, јер сам се запослила, а и пронађох смештај преко Цркве.

И шта се десило? Први слободан дан искористих да одем у Сан Франциско, из Њујорка.

Провела сам три дана крај моштију Светог Јована Санфранцишког, молећи се.

Након тога се вратих кући, а сестра, код које сам становала, дочека ме речима: „Нашла сам ти посао. Радићеш као сестра која помаже старим и онемоћалим особама, код моје пријатељице која има канцер – трећи по реду. Први је био рак дојке, па су јој дојку одсекли, затим рак материце, коју су извадили, и сад овај трећи, који је метастазирао на костима. Нема јој више од месец-два живота, толико су јој прогнозирали. Ако хоћеш... посао није тежак.“ Мени је новац био потребан и пристала сам.

На посао сам ишла на ролерима, да бих избегла плаћање подземне железнице. Возећи се, пролазила сам поред места где се налазила Грчка црква, која је спреда имала мозаик Христа на престолу. Сваки пут бих се уставила са друге стране улице и, помоливши се кратко пред тим мозаиком, отишла бих на посао.

Једнога дана, молећи се, помислих овако: „Боже, што Ти мени не помогнеш да крстим ову сестру пре него што умре? Грехота је да умре,“ била је пореклом Немица, протестант, али је већ седамнаест година у трансценденталној медитацији, где су јој и пријатељи, „душа ће јој сигурно у пакао. Ако ми помогнеш да је крстим, то би било дивно за њу – да ипак оде крштена са овог света.“

Кад стигох њеној кући, ја јој то испричах.

„Знаш, размислићу о томе...“, каже она мени на то, да би већ сутрадан наставила с причом: „Ево овако: ја имам једну слику, коју носим од своје деветнаесте године“, а тада је имала педесет девет. „Ако будеш знала да ми кажеш ко је на тој слици – ја ћу се крстити.“

„Јаох“, помислих, „пред какве ме то ребусе, Господе, стављаш? Откуд ја знам шта је на слици! Али, хајде да пробамо!“

И донесем јој кутију. Она извади слику, а ја само што се не онесвестих!

Јер сликам иконе, и знам све што је потребно из житија о светитељима, а на слици је била изображена Света Тројица од Андреја Рубљова.

Значи Бог! Православни хришћански Бог!

И кажем ја њој: „Знаш, Неоми, по свему судећи, требало је да ти будеш православна хришћанка, јер то је наш Бог – Света Тројица од Андреја Рубљова.“

И испричам јој све о тој икони, а она ће мени:„Како да ја знам да је то све истина и да нећеш само да ме превариш да се крстим?“

Питање на месту. Ја станем и помислим: „Е, Боже, хајде сад помози! Шта сад?“

Седећи преко пута полице са књигама, на моју радост угледах једну с насловом „Светско хришћанство“. Ако је у тој књизи нема, мислим се, а где ће је бити?

Устанем, узмем књигу и, како је отворих – наиђох право на страницу о Светој Тројици! Икона је преко целе стране и на енглеском језику подаци о њој.

„Изволи,Неоми“, рекох, показујући јој.

Она није могла да поверује својим очима. Зурила је у ту слику, говорећи: „Пет година имам ту књигу, и безброј пута сам је листала и ишчитавала. Није ми јасно како то нисам видела...“

„Знаш, Господ некад затвори очи, а некад отвори. Теби је очигледно затворио, да би их сада отворио. И сад мораш да испуниш оно што си обећала.“

„У реду. Шта ми је потребно за крштење?“

„Потребна сам ти ја.“

„Како то мислиш?“

„Потребна ти је кума. Ја ћу да обавим све што је потребно, да припремим, и да те крстим. Бићу ти кума и завршена прича.“

Како је она била у кревету, немоћна да устаје, мршава као сенка и близу смрти, набавила сам колица и на њима је одвезла до најближе јој цркве, где нас је већ чекала једна Гркиња; њу сам упознала у Асторији, у грчкој цркви, где је чула разговор између мене и моје другарице о крштењу.

Желећи да му присуствује, она је питала где ће се обавити. Пружих јој обавештење, премда сумњајући да ће се појавити, јер је жена инвалид на штакама. Али Бог даде те дође!

Све је прошло у најбољем реду, а мени, као куми, дође на ум да јој, уместо њеног имена Неоми, дам име Рут. По изласку из цркве, Гркиња је питала да ли може да нас части, на овај лепи догађај, доручком.

Неоми (крштено Рут) је била дирнута и одушевљена, јер потпуно непозната особа њу части доручком - што је иначе један леп улазак у Православље.

Рекох јој: „Па ми, православни, јесмо такви!“ На поклон је добила икону Мајке Божије, коју сам ја ставила поред њених гуруа (имала је читаву колекцију). Они су били толико мрачни и ружни, а ја нисам знала како да их склоним одатле, јер она није дала да се помере.

Али, шта се десило? Стављајући икону Мајке Божије ту где јој није приличило друштво, али јесте место, одлучила сам да порадим више на томе. И Господ ме је поучио.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 07 Јул, 2013 12:21

 

Мошти Светог Јована Шангајског и Санфранцишког (слика са Светосавља)

 

Тој истој другарици могу да се захвалим и за следећу причу, која се простире чак до Сан Франциска. Наиме, она ме је позвала да идемо у Острог.

Прихватила сам, премда нисам имала ни динара у џепу, а и претходно сам већ посетила манастир, те нисам имала никакве потребе да тамо одлазим поново. Но, на њено мољење, пристадох.

Дошавши у цркву Светог Саве, ову малу, упалим свећу, молећи се: „Боже, помози ми да на најбољи могући начин стигнем до Светог Василија!“

Излазећи, у порти цркве угледах таблу са обавештењем: Посета Острогу и обилазак још четири манастира  – 150 динара; баш онолико колико сам ја имала у џепу. На радост моје другарице, којој потврдих да идем, одох да уплатим.

Међутим, како непомјаник никад не спава, она доби вест да јој је тетка, која је била у старачком дому, на самрти. И ту јој рекох: „Не дај се преварити! Није она на самрти; у петак, кад будемо кренуле, она ће васкрснути! То само непомјаник хоће да те превари! Уплати и иди, и видећеш – све ће бити у реду.“ „Не! Не! Не могу, она ће да умре.“ „Добро, како ти воља“, рекох јој.

А ја - шта ћу? Платила сам, морала сам да идем. У петак седох у аутобус. Тетка је, наравно, васкрсла, и моја је другарица дошла са торбом да види има ли места. Међутим, места није било, и на Острог сам отишла сама.

Седећи у аутобусу, овако размишљах: „Боже, зашто ја сад идем у Острог? Која је сврха овог мог одласка? Мора да има нешто.“

У том тренутку приметих једног момка са наочарима. Седео је поред мене, а ја, нимало одушевљена друштвом, помислих: „Јаој, само ми треба овај ћоравко да ме малтретира у животу!“. Али ту приметих да на крилу држи гомилу слика, и то са Свете Горе.

„Дај ми, молим те, да их погледам!“, рекох, обраћајући му се. „То је једно од два места где никад нећу отићи.“ „Добро, разумем то за Свету Гору“, одговори он, додајући ми слике, „ а које је то друго место?“

„Сан Франциско.“

„Зашто Сан Франциско?“

„Шта да ти причам, ти сигурно не знаш ко је то...“, снебивах се да му одговорим.

„Реци слободно, можда знам“, инсистирао је младић да чује.

„Ето, волела бих да одем до моштију Светог Јована Шангајског“, најзад се поверих.

Ту ме је питао шта знам о светитељу, и ја му препричах прочитану књигу о његовом житију.

„Био сам на његовој канонизацији“, рече он мени. „Ево ти уље; носим га са собом већ неколико дана и размишљам коме да га поклоним.“

Погледам оно уље и кажем: „Види, молим те! Кад неће Мухамед брегу, онда брег дође Мухамеду.“

Затим се окренем према момку, мислећи у себи: „Боже, какав диван момак! Какав леп момак!“ У трену ми се промени слика о човеку.

Три дана сам провела са њим у друштву, а после настависмо да излазимо.

Једног дана ми рече: „Путујем за Грчку, па ако би хтела да ми узмеш папире за визу из америчке амбасаде...“ Рекох: „Добро.“

Он оде, ја преузех папире, а по његовом повратку одосмо ми у посластичарницу где ме упита да ли сам урадила што ме је замолио.

Ту ја извадих папире, дајући му их, на шта он рече: „Не, то је за тебе!“

„Шта ће мени папири?“, упитах, чудећи се.

„Ја живим у Америци, па сам мислио, ето, забављамо се, па да пођеш са мном. Ако се ускладимо и сложимо, можемо и да се узмемо.“

Одговорих му потврдно, с тим што морам напоменути следеће: неколико дана пре тога размишљала сам, Богу се обраћајући: „Што ме не пустиш, молим Ти се, негде на крај света, само да изађем из ове фирме и свега овога?!... На крај света ћу да одем.“

И тако, добих могућност да одем на крај света.

 

Претходна - Почетак - Следећа

Читајте и на сајту