Све у причама бива

Саљут-7 (2017)

Свемирска станица „Саљут-7“, путује око Земље у беспилотном режиму. Изненада, услед хаварије, станица престаје да одговара на команде са Земље. Доноси се одлука да се пошаље посада, која ће покушати да оспособи станицу за даљи рад. У случају неуспеха, војска доноси одлуку да се Саљут-7 уништи ракетом са земље како не би напредна технологија пала Американцима у руке. Астронаути схватају да су им шансе минималне, али исто тако разумеју да другог пута нема. Филм је снимљен по истинитом догађају који се одиграо 1985. године.

Још један филм за ове празничне дане, који се гледа у даху. Торент са преводом могуће је скинути са сајта Руски филм.

На овом сајту бих препоручила да прочитате коментар грејтсиријуса; свеједно је да ли ћете то урадити пре или после филма, будући да је исти снимљен према истинитом догађају, али вам то неће покварити гледање. Напротив. Изненадићете се свакако. 

Чувари утврђења (2016)

Украјински филм намењен руској и украјинској публици, као и свима православним хришћанима. Одличан филм за Божићне и Новогодишње Празнике.

Помрачење сунца активира магични временски тунел, па школарац Виктор из XXI века одлази 1000 година уназад. У младом Олешку, моћном Иљи и суровом Добрињи, Витја без проблема препознаје три витеза из руских народних прича. Живот три јунака пролази у свакодневној борби против непријатеља, који по сваку цену, чак и уз помоћ црне магије, желе да униште погранично утврђење и тако олакшају себи освајање целе Русије. Витја, иако дечак XXI века, храбро ступа у бој против непријатеља у заштиту своје Родине.

Торент и превод можете пронаћи на сајту Руски филм.

Диско Коцкица

Божићна беседа

Ар­хи­ман­дрит сту­де­нич­ки Ти­хон пи­ше: „Пре не­ко­ли­ко да­на смо про­на­шли је­дан ва­жан до­ку­мент: Бе­се­ду Св. Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја из 1938. го­ди­не. Бе­се­да је би­ла ме­ђу па­пи­ри­ма и фо­то­гра­фи­ја­ма ко­је су би­ле у ак­тен-та­шни по­кој­ног оца Ју­ли­ја­на. Ја сам те па­пи­ре ви­ше пу­та ли­стао, али ни­сам обра­ћао па­жњу. О. Јо­во Ра­до­са­вље­вић, ко­ји је ових да­на био код нас и све па­пи­ре пре­гле­дао, од­мах ју је за­па­зио.

Бе­се­да је ку­ца­на на ма­ши­ни, а не­ке ре­чи су упи­са­не и до­пи­са­не ру­ком. По све­му су­де­ћи, Вла­ди­ка је бе­се­ду от­ку­цао ка­да је имао ин­спи­ра­ци­ју, а оста­вио је пра­зна ме­ста да се упи­ше: храм или ма­на­стир (где ће бе­се­да би­ти чи­та­на), све­ти ко­ји се сла­ви то­га да­на (про­стор за све­тог је оста­вљен на два ме­ста), и го­ди­на. Св. Вла­ди­ка је до­пи­сао по­треб­но, пот­пи­сао, уда­рио пе­чат, и опет до­пи­сао: „По про­чи­та­њу оста­ви­ти у ар­хи­ву ма­на­сти­ра". Су­де­ћи по овом нат­пи­су, пе­ча­ту и пот­пи­су, ре­кло би се да не­ма ду­пли­ка­та ку­ца­ног тек­ста. Не зна­мо да ли је ова бе­се­да пре­пи­си­ва­на и да ли је има у са­бра­ним де­ли­ма."

На­во­ди­мо ку­ца­ни текст бе­се­де. Оно што је Св. Вла­ди­ка ру­ком пи­сао, на­во­ди­мо ко­сим сло­ви­ма. Бе­се­да гла­си:

Све­му на­ро­ду са­бра­ном код ма­на­сти­ра св. Ар­хан­ђе­ла у Вуј­ну, да про­сла­ви ср­цем и ду­шом и ми­сли­ма и ре­чи­ма Све­ви­шње­га Бо­га Ство­ри­те­ља и Бож­јег ве­ли­ког слу­гу кри­ла­то­га Ар­хан­ђе­ла Га­ври­ла.

ПО­МО­ЗИ ВАМ БОГ, БРА­ЋО!

И по­ма­гао је и по­мо­ћи ће Бог сви­ма ва­ма ко­ји са стра­хом Бо­га сла­ви­те и са по­што­вањем спо­ми­ње­те све­те Бож­је ар­хан­ђе­ле и ан­ђе­ле.

По­мо­гао је Бог оци­ма ва­шим у вре­ме­ни­ма те­шким и ис­ку­ше­њи­ма муч­ним, па ће помо­ћи и ва­ма у овом са­да­шњем вре­ме­ну.

По­мо­гао је сва­ком ко год Га је са ве­ром при­зи­вао и са стра­хом сла­вио, у ра­ту и у ра­ду, у не­ми­ру и у ми­ру, на пу­ту и на су­ду, чо­ба­ни­ну у шу­ми и ђа­ку у шко­ли, до­ма­ћи­ну на њи­ви и до­ма­ћи­ци крај ко­лев­ке, па ће та­ко по­мо­ћи и ва­ма у овом са­да­шњем ча­су и вре­ме­ну.

По­мо­гао је Го­спод Бог сва­ком пра­вед­ни­ку, ко­ји је веч­ној прав­ди све­ћу па­лио, и ко­ји је прав­ду го­во­рио, за прав­дом хо­дио и за прав­ду се бо­рио. По прав­ди је по­мо­гао пра­вед­ни­ку. Али по ми­ло­сти по­мо­гао је и не­пра­вед­ни­ку ако се овај по­ка­јао; ако је лаж зборио па се по­ка­јао и по­чео исти­ну го­во­ри­ти; или ако је не­прав­ду чи­нио и Бож­ји закон га­зио па се по­ка­јао; или ако је крао па се по­ка­јао и вра­тио укра­ђе­но, и та­кво­ме је Бог по­мо­гао по ми­ло­сти сво­јој. Па ће по­мо­ћи и ва­ма сви­ма ко­ји во­ли­те исти­ну да збори­те и прав­ду да тво­ри­те; али ће Он исто та­ко по­мо­ћи и они­ма ко­ји су за не­равдом хо­ди­ли и не­прав­дом це­ли свој жи­вот огу­ба­ли па се по­ка­ја­ли, и не­прав­ду своју прав­дом по­пра­ви­ли, укра­ђе­но по­вра­ти­ли, за­ки­ну­то пла­ти­ли, а оте­то на­кна­ди­ли.

Ве­ран је Бог, бра­ћо, и не­ће учи­ни­ти не­ве­ре чо­ве­ку. Гре­шан чо­век чи­ни не­ве­ру Бо­гу, за­то па­да и про­па­да, али Бог не­ће учи­ни­ти не­ве­ре чо­ве­ку вер­ном. Ни­ти хо­ће Бог да оста­ви чо­ве­ка, ни­ти да га из­да. Ка­ко би Тво­рац оста­вио и из­дао сво­је ство­ре­ње? Али гре­шан чо­век оста­вља Бо­га и из­да­је Бо­га - за­то па­да и про­па­да. Ва­и­сти­ну па­да и про­па­да сва­ко ко је не­ве­ран Бо­гу и оста­вља и из­да­је Бо­га. А Бог не па­да не­го сто­ји веч­но и не­по­ко­ле­бљи­во.

Ова­ко се мо­лио Бо­гу је­дан све­тац Бож­ји:

Бо­же мој! Ко­ји се год у те­бе узда­ју, не­ће се осра­мо­ти­ти; осра­мо­ти­ће се они ко­ји се одме­ћу од те­бе бес­пут­но (Пс. 25).

Зар не ви­ди­мо ми бра­ћо, ка­ко се сва­ки дан об­и­сти­ња­ва ова реч? Зар не гле­да­мо непре­ста­но сра­мо­ту од­мет­ни­ка од Бо­га, од­мет­ни­ка од цр­кве Бо­жи­је, од­мет­ни­ка од зако­на Бо­жи­јег, од­мет­ни­ка од ве­ре и по­ште­ња? Има ли ико жив од вас ко­ји је ви­део у ком­ши­лу­ку сво­ме или у се­лу сво­ме ка­ко је до­жи­вео сра­мо­ту не­ко ко се ру­гао све­ти­њи, ко је ху­лио све­то име Бо­жи­је, ко је ла­гао и крао и кри­во се клео и пре­о­ра­вао дру­го­ме и пре­ме­ђа­вао и па­ко­стио зло­био и мр­сио кад сав на­род по­сти и ра­дио у пра­зни­ке кад сав на­род пра­зну­је и бес­ча­стио ту­ђи образ и од­во­дио и за­во­дио ту­ђе кће­ри и оти­мао ту­ђу имо­ви­ну. Та­квим не­де­ли­ма ни­ко се ни­је про­сла­вио. Кроз та­ква не­де­ла сва­ки је до­жи­вео сра­мо­ту пре или по­сле; сра­мо­та је па­ла на ње­га и на ку­ћу ње­го­ву и на си­но­ве ње­го­ве па чак и на уну­ке и пра­у­ну­ке. А ко се у Го­спо­да уздао ни­је се ни­кад осра­мо­тио. Го­спод је про­сла­вио и ње­га и по­род ње­гов, за­и­ста про­сла­вио и бла­го­сло­вио. Сва зла де­ла су про­кле­та, и сва­ко ко тво­ри зла де­ла, на­вла­чи про­клет­ство на се­бе и на де­цу сво­ју. Ко се пак Бо­га бо­ји и Бо­га сла­ви и у Бо­га се узда, тај при­ма сто­стру­ки бла­го­слов, и бла­го­слов се не уда­љу­је од ње­га ни од ро­да ње­го­вог ни од ог­њи­шта ње­го­вог ни од тру­да ње­го­вог ни од сто­ке ње­го­ве ни од њи­ве ње­го­ве ни­ти од тру­да ње­го­вог.

Бо­ље је би­ти про­сла­вљен не­го осра­мо­ћен и бо­ље би­ти бла­го­сло­вен не­го про­клет, као што је бо­љи жи­вот од смр­ти и здра­вље од бо­ле­сти и све­тлост од мра­ка. Не­ка би вас Бог све про­сла­вио сла­вом сво­јом и бла­го­сло­вио бла­го­сло­вом сво­јим, све вас ко­ји сте се да­нас са­бра­ли на сла­ву и на мо­ли­тву у овој див­ној све­ти­њи ва­шој и све­ти­њи ота­ца ва­ших. Не­ка би све­ти Ар­хан­ђел умо­лио Го­спо­да за све вас да би се од вас от­кло­ни­ла сва­ка сра­мо­та и од­би­ло сва­ко про­клет­ство, а ме­сто то­га оба­сја­ла вас сла­ва Бож­ја и сна­жио вас бла­го­слов Бож­ји.

По­мо­зи вам Бог, бра­ћо!

Ја вас по­здра­вљам ста­рим срп­ским по­здра­вом: По­мо­зи вам Бог, бра­ћо! И кад вас та­ко по­здра­вљам ја у се­би ми­слим и у ср­цу Бо­га мо­лим да вам по­мог­не ве­ру са­чу­ва­ти да би вам се жи­вот са­чу­вао и по­ште­ње одр­жа­ти да би вам се др­жа­ва одр­жа­ла, и бра­то­љу­бље ра­ши­ри­ти, да би се ра­дост и пе­сма у зе­мљи ва­шој ра­ши­ри­ла. Још у се­би ми­слим и у ср­цу се за вас Бо­гу жи­во­ме мо­лим, да вас Бог по­мог­не до­бро ми­сли­ти а зло не слу­ти­ти, до­бро збо­ри­ти, до­бру се на­да­ти и све до­бро збо­ри­ти. И још да бла­ги Бог по­мог­не пра­вим пу­тем хо­ди­ти, зло­бу за­бо­ра­вља­ти а ми­лост и ра­дост сву­да се­ја­ти. Јер што чо­век се­је оно ће и по­жње­ти, ако зло - зло - ако ли до­бро - до­бро. Ко се­је прав­ду, сачуваће га Бог од не­прав­де и не­пра­вед­ни­ка. Ко се­је ми­лост, Бог ће га по­ми­ло­ва­ти у оба све­та. А ко се­је ра­дост Бог ће га об­ра­до­ва­ти.

За­то вас и не по­здра­вљам не­ким но­вим по­здра­вом: здра­во! Или до­бро ју­тро! Не­го вас по­здра­вљам ста­рим срп­ским по­здра­вом: По­мо­зи вам Бог, бра­ћо! По­здра­вљам вас овим мно­го­по­зна­ним мо­ли­тве­ним по­здра­вом, ко­јим су кра­ље­ви на­ши по­здра­вља­ли вој­ску сво­ју и све­ште­ни­ци срп­ски и ду­хов­ни­ци срп­ски ва­зда и ва­зда.

Уздај­те се у Бо­га ство­ри­те­ља, па се не бој­те ни­ко­га и ни­че­га. Бог је штит ваш и одбрана ва­ша. Ко се у Бо­га уздао, ни­кад се ни­је по­сти­део не­го се про­сла­вио у оба све­та. Оци ва­ши у ње­га се узда­ше, и ни­кад се не по­сти­де­ше не­го се про­сла­ви­ше и од Бо­га бла­го­сло­ве­ни би­ше, те сла­ву и бла­го­слов и на вас пре­не­ше. Њи­ма по­кој ду­ши на не­бу и ва­ма и сви­ма жи­вот и бла­го­слов и мир и ра­дост са­да и на­век АМИН.

У Све­тој Жи­чи 1938. го­ди­не (ов­де је уда­рен пе­чат) Ни­ко­лај

Извор: Православље, Новине Српске Патријаршије, број 1001

СПЦ

Купити козу

Смањење пензија и плата није била економска мера, већ дисиплинкса, односно - показна вежба. Неће се то дешавати све одједном, већ ће се дисциплиновање уводити постепено, тако да ће се тренд наставити. Појава биткоена, који наводно треба да нападне долар, а у ствари помаже стварању новог електронског долара, требало би све нас да опомене, али, нажалост, ми живимо у време лошег људског материјала, који се и живота плаши, тако да је суноврат неминован. У свету се већ ништа не производи, не ствара, нема нових открића и нема нових извора енергије. Увођење коњичке полиције, што наводно оправдавају „лепо за параду“, само је нова фарса. То је само потврда тога да ће се будуће демонстрације разбијати коњичким одредима. Ви и данас имате огромну полицију, која ничему не служи. Имамо судство, које доноси законе на штету народа. Имате власт, која за господаре има или оне који су пропали у служби у својој земљи, или овде почињу своју каријеру. Косово ускоро више неће имати позивни број за Србију. То су све наше победе, које могу само оном мисли да се обележе, а коју историја памти: „Још једна оваква победа и готови смо“. Неки још увек не могу да се пробуде и да схвате колико смо ниско пали. Седење уз Тачија не значи да смо егали, већ да смо испод њега. А постављање неког нестручног на неко битно место нема више никаквог значаја; исто би било и са стручним, јер није више ствар у знању већ корупцији. Над нама се врши експеримент а ми саучествујемо.

Иначе, прочитах то неки дан, а у потпуности се са тиме слажем, како јеврејска пословица каже да, ако ти је тешко у животу, купи козу. То је суштина. И то је мудрост. Само тај ће се ослободити ропства. Људи код психолога одлазе тек кад упадну у материјалне проблеме, а њих психолог не може решити, јер очекује да му платиш рачун. Ослобођење долази од ослобођења мисли.

И, кад поменух биткоен, у Русији је изашао чланак, где су тражили благослов од Руске цркве да не би у криптограму имали наводно јеврејску већ православну шифру. Наравно, будне очи мајке Цркве знају да је реч о превари, тако да су одмах открили да је тражење бесмислено, будући да иза овог начина плаћања не стоји ништа (ни злато, ни профит). Али ко ће то да разуме? Знате ли зашто више нема плоча, касета, цд-ова? Зато што су сад пустили да се народ забавља разним надметањима у тзв. талентима, како ништа не би приметио шта нам раде. И успева им, јер сами видите колико родитеља гура своју децу у те арене, па са њима родбина, пријатељи, кумови итд. Исто је и са риалитијима. Нема везе што је фрижидер празан, важно је да знам ко је кога више испљувао. Дебилизација целог друштва, која помаже окупацију. Данашњем човеку је узор лењивац.

Зато ко хоће да остане здрава разума нека купи козу.

Лековито је.

И Богом благословено.

„Домаћица“ и њено осавремењивање

 Долче & Габана

Некада су наше мајке и баке везле „Домаћице“, које су красиле део иза шпорета (дужност коју су данас на себе преузеле плочице). Дакле, сад нас на то само носталгија враћа, али са све млађим генерацијама престаће и то. Постало је демоде. Међутим, ако је то прерасло као такво, није немогуће да овој врцкавој форми вратимо живо(с)т.

Наш народ воли шалу, тако да се овај вез може искористити најпре за кецеље, (које не излазе из моде), а затим на торбе, блузе... Онај кућни амбијент са „Домаћица“, може се заменити и сликама и пределима наше земље Србије. Зар није боље да на нашим мајицама, кецељама, торбама буду осликани наши градови и села, а не страни? Додајте и текст и биће дивота. Овим би, заправо, требало да се баве наша етно удружења; дакле не само чувањем, већ и очувањем. Не да буде „бабинско“, већ, како и јесте и треба да буде – свенародно.

Пре извесног времена смо причали о везеним торбама*, да бих, након приче, предложила једној везиљи следеће ( на шта можда не би било згорег да пажњу обрате и други): рекох јој да извезе торбу са, рецимо, кучетом и да дода неки текст типа „Водим куче у пазар“. Како деца најчешће иду у продавницу, то би са тим слоганом и љупким кученцетом тај њихов дечји посао могао да буде занимљив. А еколошки освешћен народ почиње да се васпитава одмалена.

Осим тога, управо је са интернетом и новом технологијом наша омладина била прва која је повадила нашим бакама игле, конце и вуницу и дала им нове задатке по узору на друге земље, где се традиција и вредности чувају и развијају. И не само то, већ су и саме девојке и девојчице пожелеле да ту жицу, која их веже са ручним радом, пронађу у себи и оживе. Тако имамо диван пример девојке, која је, захваљујући иглама, сама себе ишколовала преко фејса, и још отворила и школу за почетнике у рукодељу.

То само доказује да традиција заиста јесте жива материја, која се не да утамничити.

– наставак –

* Та прича се односила на замену најлон кеса везеним и ручно рађеним торбама. Повод за то биле су поплаве, које су нам редовно враћале отпад који трпамо у реке. 

С чего начинается Родина

Одакле почиње домовина?

Од слике у твоме буквару

Од добрих и верних другова

Што живе у суседном дворишту.

А, можда, почиње од оне песме

Што нам је певала мајка

Од онога што нам при свим искушењима

Нико одузети не може.

Одакле почиње домовина?

Од омиљене клупе код капије

Од оне брезе, што расте на пољу,

Која расте њишући се на ветру.

А, можда, она настаје

Од пролећног појања чворка,

И од таквих сеоских путева

Којима се не види завршетак.

Одакле почиње Домовина?

Од прозора, што светле у даљини,

Од старог, очевог радног мантила;

Који, негде у ормару, пронађемо.

Чак, можда, она настаје

Од звука вагонских точкова,

И од заклетве, коју у младости

Ти свим срцем си јој подарио.

Одакле почиње домовина?

Мода или демоде?

 Реконструкција женског византијског костима са фреске, Варна, Бугарска (дешавање - Крим)

Као деца, посећивали смо, са мајком, изложбе у Дому пензионера у дане кад се одржавала „Сунчана јесен живота“ (манифестација у част пензионера). Поред „Бакиног колача“ и других такмичења и догађања, била је отворена и изложба ручних радова. Та поставка је готово увек била иста, али сам ја волела да уђем у ту просторију и да разгледам. Она није била нарочито посећена. Чак и у моје време, овакви изложени радови наших бака полако су излазили из моде и младе маме или жене нису имале жељу да долазе у већем броју. Али ја јесам, јер је мој поглед и тада био другачији. Из тог разлога и пишем овај нови наставак, који треба разумети искључиво као моје размишљање и неки лични допринос ономе што је потребно премостити да би традиција и обичај наставили да живе.

Када нешто затворите и заведете као прошлост, онда то код већине остане непримећено и незанимљиво. Међутим, како неко лепо примети: традиција није прошлост, већ жива материја, која се мења, обликује и прилагођава. Као што су наши преци примили од својих предака и прилагодили свом времену, тако би требало да радимо и ми.

Наишла сам на један руски чланак где у наслову стоји, отприлике: „Да ли је фолклорним мотивима место у моди?“ Питање је сасвим погрешно. Они јесу мода! То што смо ми ношње везали за фолклор, то је грешка, јер су наши стари то носили као одећу. И сад имамо парадокс: носимо одећу са запада, а дизајнери целог света, за своје моделе, користе нашу традицију ( и традицију других народа)! И иду још даље: од тога праве високу моду! Најскупљу!

Па сад, драге маме и жене, реците да ли је ручни рад модеран и савремен или – демоде?

Али, приметисмо већ грешку, па ћемо вам у једном дати за право и погледати још једном вашим очима на њу.

– наставак –

Препродавци и накупци

Шанел и византијски стил 

Ових дана угашен је, колико ми се чини, још један сајт намењен продаји рукотворина. Најпре треба похвалити све оне који су уложили време, труд и знање да помогну људима. Али мислим да је направљено много пропуста. Но, нећу сада да их се дотичем.

Има ли продаји рукотворина живота? Мислим да отворене продавнице, фејс и личне наруџбе потврђују да има. А људи и даље воле да виде робу коју купују уживо. А кад купују преко интернета, воле да виде лепо усликан предмет продаје било које врсте и потврду о искрености продавца.

О ценама нећемо трошити речи; и продавац и купац унапред имају свој став о томе, а свака роба има своју муштерију, као и купац што има право да купи шта мисли да вреди.

Али бих се овде још једном осврнула на накупце и препродавце. Чињеница је да роба која нам стиже махом долази или из Кине, или из Турске. А ако Кинез овде цени капу 200 динара, друга рука нека је 400 динара, трећа 600, четврта 800, пета хиљаду – испадне, рецимо, да је рачуница 200 динара по капи. А ви имате у Србији ручно рађене капе од 400, 500 динара па надаље. Зашто не би препродавци куповали од рукодељки и препродавали нешто боље и тако помогли народу без посла?

Једно морамо да знамо: не могу сви људи бити успешни у животу! Једном у сто, хиљаду се посрећи, остало како се снађе. И нема ту љутње. Али ако кренете да помогнете жени, која капе продаје за 500 динара, она већ побољшава своје услове живота и може да купи хлеб и млеко; пекар и млекаџија такође профитирају, чак мало више, и већ могу да праве и колаче; колаче ће моћи да купују имућнији и тако редом и доћи ћемо до ексклузивних комада одеће и капа.

Тада ни увоз неће бити тако лош, па ни роба из Кине. Сем тога, како прича једна наша рукодељка, која је својим очима то видела: један ручно рађен пончо у фри шопу на аеродрому продан је кинеском пару за 150 евра!

Дакле, ми већ сад имамо шта да понудимо и од тога да привређују многи.

- наставак –

Кружење а не гомилање новца

Византијска одећа - слика са нета 

Има једна дивна басна, кажу да је Езопова, о човеку који је имао грумен злата и држао га скривеним. Сваки дан је одлазио крадомице да га гледа и диви му се, док га најпосле неко није покрао. Док је тако седео и тужио над собом, приђе му један човек и рече да на место, где је био грумен злата, стави неки камен; јер му грумен злата и тако ничему није служио. Но, још ћу се вратити на ову причу.

Пар ципела у серијској производњи у Италији кошта нешто преко пет евра, кажу. Е али тај пар само у путу, и крећући се из руке у руку, кад стигне до нас кошта најмање пет пута скупље. Банане, које путују бродовима, морају да се беру јако зелене да би до нас стигле лимункасте. То су само неки познати или непознати детаљи трговине. Али ако добијете капу од двеста динара, морате се озбиљно замислити колика је њена права цена у Кини. Исто тако и од чега је направљена.

Кинези су упали код нас онда кад су муслимани из Рашке одустали од себе. Како? Кренули су са одличним послом, радиле су и привређивале многе породице, како прича економиста Драган Радовић, и наши накупци нису морали да иду у Турску по робу, будући да је њихова роба била одличног квалитета. Али се онда покренула нека градња и они су похитали да купе камионе за превоз грађевинског материјала и да дођу до већих пара, али нису помишљали да то неће бити дугог века. Тако се и догодило и остали су без сигурности.

На њихово место су сада могли да дођу Кинези, јер смо сви заједно осиромашили. Они се милитаризују, да би ратовали за другог (посао им је доносио мир и сигурност дома), други се расељавају.

Наши стари су били сиромашни, али ако су и јели мање, јели су здраво. Код нас је обрнуто: ми сиромашимо и на ту сиротињу додајемо најнижи стандард живота. То је двоструко погубно. У продавници бирате лошију храну, купујете сумњиве лекове, робу сумњивог квалитета.

И то нас враћа на причу с почетка и богаташе наше земље. Немојте узалудно гомилати новац, већ помажите народу у невољи. Страним плаћеницима, који ратују у Украјини, није дата плата већ дозвола да узму шта желе. То се дешава увек, у свакој револуцији и богати ће бити први на удару. НАТО се шири, али како? Некад то јесте био изузетан војни савез, али су га сад разводнили. Сетите се само ко су били пилоти ухваћени у бомбардовању: неки лилипутанци, Мексиканци, косооки; нигде Американца! Ни у Америци неће људи да ратују. А где сте чули за ратника Румуна, Чеха, Словака?

Другим речима - и њихово ће проћи, а народ ће кренути у ослобођење. Мислите о томе.

- наставак -

Завещание матери

Мајчино завештање

Сине мој! Ускоро ћемо се растати

Мој час је дошао, одлазим

Тамо где нема туге, умора,

Где се Богу узноси хвала

Где нема бриге, болести, жала.

Ја већ на прагу стојим

Послушај, сине мој, мој завет

И испуни моју молбу.

Обуци ме просто, без одуговлачења

И обичан сандук пронађи

Позови чтеца да чита каноне

А потом и псалме.

Не прави раскошну даћу

Као што се учесталио обичај

Гордељивости приличи да се наслађује

Али то не доноси спокој души.

Однеси ме у цркву без песама светских

Запамти шта ти говорим

Пре погреба нек лице моје гледа у олтар

Макар и кратко.

На гроб мој постави дрвени крст

Он избавља од свих искушења

А мермер и гранит су попут клетве о врату упокојеног

То њега притиска и штети му.

Не помињи ме уз вино, сине мој!

То не смећи с ума никако.

Само ћеш душу моју повредити

Боље је не пити алкохол уопште.

На годишњицу закажи парастос

Поред распећа запали свећу

Удели, колико можеш, сиротима милостињу

Ти си кадар то урадити.

А ако ти срце закуца брже од неспокоја

Дођи на мој гроб

И прочитај „Правилце Светог Серафима“ у миру

Господ је милостив, послаће ти утеху,

Кај се и исповедај

Тражи опрост од Бога и ближњих

моли се, надај и веруј.

(мој слободни превод са руског)

Пелагея "Тропы"

Стазама непознатим

Одлазе у даљину чудни људи

Њихове душе су хладне, замрзле скроз

Тресли су се, желели и били уморни.

Мајке су дома остариле

А њихова сирота деца су патила

Из ноћи у ноћ они круже по свету

Под кошуљом носећи брашно.

Њихове душе су хладне, замрзле скроз

Тресли су се, желели и били уморни.

Ни свештеници, ни трговци

Њихова радост је нестала

Не смеју се, не плачу, крију своје мисли.

Удишу прашину, удишу хладноћу

Траже опрост од Творца

Траже опрост од Творца.

А кад га добију, залиће земљу својих предака

Своју дедовину коју траже

Звездобројци

Свети Николај

Код Кинеза је капа 200 динара

Овај коментар смо добили многи. Па и код Мује су ципеле најјефтиније, ако знате виц.

Отишао Мујо у Чешку (Словачку) и видео јефтине ципеле и купио пун камион. Довезао их је кући и распродао за тили час. Али, кад паде киша, ето незадовољних муштерија: ципеле се све распале, јер су биле од картона и намењене - мртвацима.

Тако вам је и са кинеском робом коју нама продају: рок трајања је до првог прања. Наравно, Кина не би била велесила да јој је сва роба таквог квалитета, већ се ова "ж" категорија продаје само сиромашнима. Њена висока технологија користи се и тражи за најбитније сегменте рада од велике важности и поверљивости у свим развијеним земљама света.

Нису ли, у срећно време, прегледали ту сумњиву робу и забрањивали из здравствених разлога њен улазак у земљу? Шта је било са играчкама у Смокију? И онда се престало.

Зато не би било згорег да у приправности оставимо места за сумњу у квалитет. Радије уштедимо и купујмо домаће.

А, сем тога, можда и ми имамо нешто за Кинезе?

- наставак -