Све у причама бива

Вакцинација

Приручник за немогуће љубави

Зашто обавезна вакцинација не пије воду

Зашто обавезна вакцинација не пије воду?

Ако се ово ради, како кажу, ради заштите грађана, шта ћемо онда са тиме да наши политичари одлазе у земље где вакцинација није обавезна и хоћемо ли њих држати у карантину након повратка? Или, шта ћемо са свима онима који долазе из земаља у којима вакцинација није обавезна - шта с њима? И њих у карантин? Ако ми нисмо цивилизовани довољно као Амери, па што се они онда толико буне због вакцина?

Овде није реч о вакцинама, већ о преседану и политичкој игри, те манипулацији. Сутра могу да нареде стерилизацију. Могу шта хоће.

Онако како ће све који не назначе да нису донатори органа безобразно сматрати да јесу.

А ево шта врсни стручњак има да каже на све ово небивало:

Будимо људи

Пошто у рату многи критеријуми попуштају, Његова Светост често упозорава, позива и моли да се и у најтежим приликама сачува разум, да се не пређу границе дозвољеног. Тако, у поменутој Светосавској посланици из 1992. године, патријарх Павле, са свима архијерејима Српске православне цркве, истиче:

„Према ономе како је Свети Сава протумачио Христову мисао, наше савремене проблеме требало би схватити на следећи начин:

- Народна држава - отаџбина - земља је отаца наших. Народна држава не иде докле мач може ићи, него мач сме ићи само до границе једне народне државе, тј. отаџбине. Ако се дозволи да се држава простире докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна; престajе бити отаџбином и постаје империјом. У том случају, она добија територијално, али губи морално. Покорити или покорен бити подједнако је катастрофално за националну државу.“

Био је то повод да Његову Светост касније, у току рата, упитам колико се Срби држе тог начела.

- То начело је еванђелско и православно, одувек. Од нас хришћана не може бити одобрен рат који би био освајачки, да газимо туђу слободу и отимамо туђе имање. А да бранимо своју слободу, своју веру, своје домове, то је наша дужност. На питање једне стране новинарке, да ли постоји пpaведан рат, одговорио сам: „Сматрам да такав рат може постојати на земљи, кад постоји и на небу.“ У Откривењу Светог Јована Богослова пише: „И наста рат на небу; Михаил и анђели његови завојштише на аждају, стару змију, која је ђаво и сатана. И ратова аждаја и анђели њезини и не надвладаше, нити им се више нађе места на небу.“ (Откривење 12, 7-9). Зло увек напада Добро. Добро мора да се брани. На почетку Библије вели се да су Адам и Ева имали најпре два сина, Каина и Авеља, и зли Каин скочи на брата Авеља и уби га. Чега му је било мало, када је свега њих четворо на свету?! Видите, реч је о томе да се Добро мора бранити од Зла... И на Косову, кад су пошли Свети кнез Лазар и они наши преци, они су пошли не да отимају туђе, него да се бране од оног који хоће да отме њихову слободу и њихову земљу. Они су дали своје животе. И не једанпут наш народ је давао своје животе за слободу, али не отимајући туђе и не тлачећи туђу слободу. To је смисао тога да мач може ићи само докле иде правда. Сматрам да се Срби и у овом рату држе тог начела. То је њихово право и дужност да бране своју отаџбину, своје домове, своје гробове...

Писао је и састајао се патријарх српски са многим политичарима из света, који су били умешани у југословенске сукобе и који су били у прилици да утичу да се рат заустави. Његова Светост их је молио да буду објективни. Међутим, многи од њих ће остати глуви на те молбе. Патријарх ће ми о томе у јесен 1993. рећи:

- У мом обраћању тим људима, писмено, или када су долазили овде с циљем, како су говорили, да се на лицу места упознају са ситуацијом, стално сам предочавао да не дозволе, ако су људи добре воље, да саслушају само једне, само Србе, само Хрвате или само муслимане, него да сагледају целину и да једном мером мере свима. Од њих сам то тражио, јер они нису ни Срби, ни Хрвати, ни муслимани, па могу, ако хоће, да објективно сагледају ситуацију. Али, ево једног примера како нас представљају: кад смо лањске (1992) године у децембру имали ванредни сабор наших епископа, дошла нам је из Канаде вест да је тамо један посланик у њиховом парламенту изјавио да су двојица наших владика рекли да су Срби, односно Југословенска војска у којој је највише Срба, побили 180.000 муслимана и силовали 30.000 муслиманки. Тај посланик је још рекао да сам то и ја казао, а ја, Бог ми је сведок, никада, ни пред собом нисам рекао колико је погинуло Срба у Босни и Херцеговини и Хрватској, или колико је Српкиња силовано, јер ко тај број зна, кад се он сваким даном повећава. Ето, како нас све представљају!

Иза таквих лажи скривали су се главни изазивачи рата из света, зато су оне упорно понављане.

По истом шаблону ширене су и у току сукоба на Косову и Метохији. Страни новинари у то време патријарху су често, као по договору, постављали једно исто питање: имају ли Срби за шта да се кају и моле?

Патријарх је одговарао: „Имају, али имају за шта да се кају и моле опроштење и Шиптари, и Европа и Америка.“

Међутим, већина од оних који су постављали такво питање, добијени одговор су обично скраћивали, тако што објаве само оно да је српски патријарх рекао да Срби имају за шта да се кају и моле опроштење, док би остало изостављали!

Патријарх Павле би на то, утешно, али с истинском вером рекао: „Чуо је Онај горе!“

Преузето из књиге: Будимо људи - Јован Јањић

Са блога: Дођи и види

Хришћани

Слика преузета са: http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8399

Један грчки свештеник, који ради као мисионар у Уганди, говори са много одушевљења о хришћанима тамне пути: „Слушају нас као мала деца. Верују нам и прате сваки наш корак. Њихово „Верујем“ претвара се у дело. Све иде добро док бораве у њиховој земљи. Али чим стигну у Европу и дођу у контакт са европским хришћанима, њихова вера испари и тамнопути хришћани се погубе“.

Ова информација веома je неповољна за нас. Сведочи нам какви смо хришћани ми, Европљани, као и каквим се начином живота представљамо овим новопросвећеним хришћанима. Заиста, толико много смо изгубили, да се више не препознаје хришћанство на нашим лицима.

Са грчког превела А. М.

Јерусалим у Новој Пазови

(слика са интернета)

Наш часни отац, протојереј –ставрофор, Миле Јокић, често, у покушају да нас, паству своју тврдоврату, приведе Цркви, а опет пун љубави према својој деци ненавиклој на редовно долажење на богослужења, посебно на свету Литургију, има обичај да каже: „Дођите и видите: почните да долазите редовно на богослужења, само једну недељу, само један месец, направите експеримент са собом, пратите Цркву, слушајте је, па ћете видети да ли има разлике у вашем животу, да ли се нешто променило на боље у односу на дане када нисте долазили у храм Господњи.”

Нама, из света у коме се подразумева да правила, закони и обичаји важе у сваком, па и најмањем сегменту живота и око којих никад не постављамо питања, него их прихватамо здраво-за готово, могло би се чинити логичним да се дисциплинован однос према богослужењима подразумева и у духовном животу. Међутим, интересантно је да у области духовног, а посебно црквеног живота, себи дајемо за право да се односимо опуштено, ноншалантно, чак и размажено. Стајати неколико сати у реду да би се купила карта за неки концерт или утакмицу, стајање у реду у чекаоницама докторских ординација, чекање да се купи неки производ на акцијском снижењу, чекање у градском превозу, никоме не представља посебан проблем, јер се „тако мора“, док кад треба одстајати сат и по-два на светом богослужењу, клецају ноге, крцка кичма, презнојавамо се или смрзавамо, зависно од временских прилика, мука нам је, боли нас глава и баш као за инат, отвори се апетит, а о нервози да не говоримо. Руку на срце, било је у нашем животу много чекања, редова, стајања и замора, па ипак смо преживели и дочекали циљ својих напора, било да је то жуђена карта, лекарска помоћ, повољно купљен производ или жељено аутобуско одредиште. Због тога овај вапијући савет нашег доброг проте који своје непослушно стадо жели да уведе под сигуран кров Цркве вреди послушати, како он каже, „макар покушати, пробе ради“. И заиста, шта се може изгубити? А добитак је несумњиво велики: спасење душе и окус вечног мира и радости још за живота.

Они који су послушали овај савет, укључили су се у тај спасоносни „експеримент“, односно, како га је лепо дефинисао јеромонах Клеопа у својој беседи приликом свете Тајне Јелеосвећења у Храму Свете Петке у Новој Пазови, на Велику Среду, рекавши да: „Бити хришћанин значи бити путник, путовати за Господом, за Црквом.“ Дакле, они који су кренули за Господом у току овог Васкршњег поста, видели су и уверили се да је силан Господ у делима својим, да се из дана у дан крајолик којим смо путовали на овом духовном путовању мењао, превирући у нама непојмиве дубине и нијансе бескрајне милости и љубави Божије, смерности и трпељивости нашег Господа, уздрмавајући темеље нашег бића како бисмо, ганути толиком немерљивом, неописаном и неизрецивом љубављу Његовом заридали у покајању, немајући шта да кажемо, јер све је Он и рекао и урадио.

И тако, допутовавши и до Страсне седмице, поново саучествујући у свим оним важним и преважним догађајима последњих дана Христовог живота на земљи, тужна јер се васкршње путовање приближава крају, мада не и путовање каравана Господњег, себи признајем, у најдубљем кутку срца, да нисам боља  ни за једну-једину мрвицу него што сам била, него да је све добро у мени од Господа мога. У том неком премишљању, стиже вест да ће Благодатни огањ из Јерусалима бити донет у Србију, у Храм Светог Саве на Врачару. Чуђење, трепет, радост... и онда талас питања, истовремено, да запљусне дежурну рационалну свест: како стићи, како ускладити време, да ли ићи возом, колима... слика гужве... а срце дамарима куца: „Занео си ме љубавном чежњом Христе...“, дрхтећи као срце оне која је чула да ће њен вољени изненада допутовати у град близу њеног. Ишчитавам вест неколико пута, премотавам сећање на одгледани снимак силаска Благодатног огња и оно упечатљиво, прелепо лице младе монахиње која га, тамо, у Јерусалиму, хиљаде километара одавде, у некој од прошлих година, приноси свом насмејаном лицу - плавичасту светлост ватре на врху која не пече, умивајући се њоме, блажено несвесна чудесности тог призора пред којим се укидају природни закони. А за њом следи и сећање на причу о ходочаснику који је, не могавши да приђе од масе света која је окруживала Патријарха Јерусалимског, да упали своју свећу Благодатним огњем, заплакао и чудом, боље рећи чудесном љубављу Свевидећег Господа, Благодатни огањ је севнуо од свећица у Патријарховим рукама, прескочио хиљаде глава ходочасника и дотакао се баш његове свеће, обрадовавши управо њега, лично, усамљеног и тужног, свесног своје немоћи чак и да приђе благодати, обрадовавши га неисказаном срећом, исто као што је у оне дане обрадовао непокретног болесника у бањи Витезди, који је чекао тридесетосам година, немајући човека да му помогне да уђе у воду кад је анђео заталаса.

И онда, баш као што је севнуо огањ упаливши свећице нечијих молитава, чујемо вест да, веровали или не, Благодатни огањ стиже не само у Храм Светог Саве на Врачару, него и у друге храмове, па и овде, у Нову Пазову! Срце поскочи од радости, али га усхићује и спознаја о узвишеној љубави коју Црква, односно сам Господ, има према својој деци коју љуби подједнако. Само Господ Исус Христос тако ради, Онај исти који је на магарету, „младунчету товарне животиње“, како пише Јеванђелист, ушао у Јерусалим, неизрециво смерни Господ Бог, на тај начин васпитавајући и поучавајући своју децу да се воле међусобно. Он се не појављује као „супер стар“ на једном месту, окупљајући обожаваоце и правећи култно место. Не! То није Његов стил, већ благосиљајући нас Благодатним огњем из светог Јерусалима, благосиља нас све - и оне који су близу и оне далеко чак и у исто време и на исти начин. Слава Теби Господе!

Усхићен том вешћу, јер је понајвише и свестан њеног значаја, наш отац Миле, поред неколико пута поновљене информације на богослужењима о стизању Благодатног огња, већ успева да одштампа плакате, да становништво обавести путем медија, да трчи, да покреће, припрема, ужурбано, наравно, са свештеницима новопазовачким и суседних места, да бисмо ми могли, крајње лежерно и опуштено, не мрднувши ни малим прстом, да дочекамо ту велику Светињу тик пред нашим улазним вратима од кућа. Признајмо, прећи групно улицу на обележеном пешачком прелазу подразумева одговарајуће процедуре и веће ангажовање, а камоли организовање преузимања Светиње од аеродрома до Нове Пазове и предвођење Литије, која због нових околности мења  уобичајену трасу и значајно повећава број људи! Тонући у сан, заслужено, јер, ваља се одморити пре тих поноћних дешавања, не сећам се да ми је прошло кроз главу да ли су наш прота и остали наши оци свештеници стигли ишта да презалогаје, а камоли да одспавају…

А испред Храма Преподобног Сисоја Великог, још пре 23 часа чекам, узбуђена, са свећама  у руци, окружена насмешеним лицима браће и сестара из Цркве, који пристижу, поклон од самог Христа, директно из Јерусалима, убеђена да је већини нас који бауљамо првим корацима по Цркви заједничка жеља да отпутујемо у свети Јерусалим-а ево, Јерусалим стиже код нас! Улица блиста осветљена свим светлима, а време, како се пожелети може! Поређани у два шпалира ишчекујемо пролазак кола у којима се преноси светлост Благога Бога. Свештеник Ђорђе, онако висок, надкриљује огањ брижно, као некада први хришћани што су свето Причешће, у својим рукама, на длановима. Предаје га нашем оцу Милету који га уздигнуто, величанствено, уноси у храм Господњи. Звона  радосно поскакују, лепршају беле одежде свештеника, а онда мушкарци излазе из храма са свећама упаљеним Благодатним огњем, да и ми упалимо наше. Гледам у своје свеће са осећањем да је време стало, да су стали звуци, мириси, боје, да постоји само ово сад што траје, Небо које се спустило на земљу и ми, окупљени - заједнички пламичци свећа стопљени у један пламен који гори а не сагорева.

„Христос Воскресе из мертвих, смертију смерт по прав, и сушчим во гробјех живот даровав!", почиње појање, уста се сама отварају и придружујем се, очарана својим пламеном, а опет пазећи да не изгубим корак са високим приликама отаца и браће који достојанствено узносе песму, заједно са сестрама. Неко осећање узвишености тренутка подиже се у грудима, али и љубави – па то су моји, моја браћа и сестре и оци, предводи нас Пастир Добри! О, Господе! Нека овако предвођени Тобом уђемо у Царство небеско као Мудре девојке у ложницу Младожењину! Каква символика: јасно издвојени, ходајући средином главне улице града, поворка хришћана са свећама у рукама, предвођена Богом, појањем слави победу Васкрслог Господа над смрћу! А свет на тротоарима стоји, неки загледани, а ипак се не примичу, други у колима седе чекајући да опет крену тамо куда су намерили, трећи са тераса, налакћени, посматрају равнодушно, док неколико средњошколаца прекида да се кикоће, фасцинирани призором…

Мање свећице су догореле до уласка у Храм Свете Петке, испред кога стојимо, прикупљајући се. „Помириши како је диван мирис воска, то је свећа из Јерусалима!“, шапуће ми познато лице; нагињем се да помиришем и застајем на пола пута јер почиње громогласни усклик јутрења пред затвореним дверима храма. Много пута понављамо „Христос воскресе...“, као деца која дозивају мајку пред вратима, јављајући јој да су она ту, да су стигла, знајући да их чека. И заиста, Она нас дочекује, Пресвета Мајчица наша Богородица, раширених руку са Христом у наручју. Препознајемо  је по радосном дочеку при уласку у храм и благим, кротким, умирујућим, брижним погледом са фреске. „Ангел вопијаше благодатњеј: чистаја Дјево радујсја! и паки реку: радујсја! твој син воскресе тридневен от гроба, и мертвија воздвигнувиј - људије веселитесја!” И заиста: „Прослави се, прослави се хришћанска Црква, зато што над тобом засија слава Господња: слави сада и весели се! А Ти, Чиста Богородице, радуј се због васкрсења Тобом рођеног.”

У експлозији боја фресака које као да су од упаљених свећа још интензивније, од цвећа, шарено офарбаних јаја, одеће хришћана који су напунили цркву, од блиставих одежди свештеника, од свег тог појања и крстоликог опхода испред Олтара, стапам се као честица Једног, Недокучивог, знајући да у овој васкршњој радости Цркве учествује све створено, сав видљиви и невидљиви свет. Мора тако да буде, јер како би другачије - дошао је Васкрсли Господ наш да нас обрадује и дарује Собом док још пловимо реком времена, пре него што дође други пут, исто овако изненада и неочекивано као што је стигао Његов благословени огањ. Да ли ћемо га и тада дочекати спремни?

Благодарим сестри у Христу са чијом дозволом објављујем овај текст.

Buongiorno Principessa

Краљев јелен

Говори се како је у старом Риму постојао један јелен који се слободно кретао по краљевском врту и коме нико није смео да учини ништа нажао. Табла с натписом: «Ја сам краљев јелен», потврђивала је припадност (својину). Тако је јелен био од свих поштован.

Краљев јелен је и сваки Хришћанин. Само име, Хришћанин, објава је припадности. Тако треба да осећа свако дете Божије. Јер име Хришћанин није само почасна титула, већ израз сигурности. Хришћанин може да се нађе усред различитих искушења, али он никад неће бити побеђен од лукавог, уколико носи на себи печат жртвеног Јагњета, Господа нашег Исуса Христа.

Са грчког превела А. М.

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

Привремено одвајање

Персијски владар Кир, који је уживао славу и част као ретко који човек на земљи, затражио је да на његовом споменику напишу следећи натпис: «О, човече, ма ко да си и ма одакле да долазиш, уверавам те да ћеш и ти завршити тамо где се и сам тренутно налазим! Ја сам Кир, оснивач Персијског царства. Молим те, немој ми завидети! Немам ништа до ово мало земље, која покрива моје мртво тело.»

То је признање човека, који није познао Бога, нити је веровао у вечност. Окрутна је и неподношљива смрт за човека који у Бога не верује и сумња у бесмртност душе. За верника, пак, живот се не завршава лопатом погребника. Гроб за хришћанина представља улаз на врата вечности. У њему он види крај овоземаљског и почетак вечног живота. Вечност представља велику наду и непојмљиву утеху за оне који губе своја драга лица. Упокојени не нестаје, већ се одваја од овога света. Привремено одвајање је смрт. Ускоро, сви ћемо се ми састати на небу са нашим милим и вољеним бићима.

Са грчког превела А. М.

За кога се распео Христос

У Швајцарској се продају мала огледалца на чијој је полеђини уписан следећи текст: „Знаш ли за кога се распео Христос? Окрени другу страну да видиш“. А огледалце, приликом окретања, показује наше лице.

Заиста оригиналан начин како да се присетимо једне истине. Христос је био распет на Голготи за мене, за тебе, за све! Крв Исуса Христа, која се пролила на Голготи, не би требало да се просипа узалуд. Христова жртва треба да буде избавитељска за сваког од нас.

Са грчког превела А. М.

Српкиња (16)

Слика: Битва на Косовом поле 15 июня 1389 года

Док су му прилазили, приметили су крај њега непознат пар ту негде њихових година. Ненад и Милица су већ разговарали са њима, кад их отац Павле представи.

- Ово су наши нови парохијани, Бошко и Оливера, који нам стигоше са Космета.

Стојан и Анђелка се руковаше са њима.

- Имају и двоје мале деце – настави отац - а добили су на коришћење једну слободну кућу у селу, сигурно знате и коју: ону близу игралишта, недовршену, од човека који је већ годинама у иностранству и који, по свој прилици, не мисли да се врати, јер нема коме; он и супруга су бездетни. Али се сажалио на муке свог народа и, да не би кућа беспотребно закоровила, дао ју је Бошку и Оливери да је одржавају. Није искључио могућност ни да им кућу једног дана препише. Али има један проблем: пошто је кућа недовршена и захтева још много рада, она нема ни намештај! А Бошко и Оливера се још нису снашли, да би имали каква-таква примања, те им је потребна помоћ.

- Није нам због нас – прекиде га Оливера, обраћајући им се вапајем мајке. – Ми можемо спавати и на даскама, али деца су мала. Не бојимо се посла, обоје смо вредни и не тражимо милостињу. Радом бисмо се одужили. Ово је, како отац Павле рече, само док се не снађемо. Дао нам је власник и земљу, а ми смо навикли доле на сељачке послове.

Бошко је ћутао, док је Оливера говорила. Видело се да му је тешко због свега што их је снашло, али премда и не могавши да прича, он је главом потврђивао све што је жена говорила.

- Проблем решен! – рече Стојан безбрижно. – Сматрајте да имате кревете! Сутра, дао Бог, одмах након орања, отићи ћу до пилане по материјал и за дан-два би посао био готов.

- Биће потребан и душек – надовеза се Ненад. – Милица и ја ћемо погледати у граду, а ти нам, Стојане, спреми мере.

- Ја сам могла да средим постељину, али нисам понела шиваћу машину – рече Анђелка са жаљењем.

- Умеш да шијеш? – упита Стојан.

- Умем, дао Бог...

- Је л` треба нека посебна или...?

- Свеједно је која, само да ради.

- Онда је и то сређено! – објави он радосно. – Моја мајка има неку машину што скупља прашину. Верујем да ће ти је радо уступити.

Анђелка се силно обрадова.

- Милице – рече пријатељици – купићеш у граду платно и конац, даћу ти списак...

Оливери кренуше сузе због доброте која их је снашла, и заједно са Бошком заблагодари Богу, оцу Павлу и бираном друштву.

Затим, ради бољег упознавања и добросуседских односа, седоше сви за сто да се испричају. Послужена им је и кафа са колачима, тако да је разговор протекао у пријатељском тону. Узгред, пронашли су много тога заједничког што је могло свима да буде само од користи. И у то име су сложно наздравили.

Кад су стигли кући, Ненад, Милица и Анђелка су били још под дубоким утисцима због свега оног што су чули о Србима и неалбанском живљу на Космету, о демократији која људе претвара у робове, о логору смрти где живот човека не вреди пишљива боба. И није то био осећај као да се то тамо негде некоме дешава. Не! Та бол је била жива рана, коју је сваки Србин, и сваки добронамеран човек, могао да осети као своју, без обзира на којем крају планете живeo. Јер неправда, а отимање дела територије јесте неправда, као и бомбардовање, убијање, не може донети мир нити бољитак док се правда не зацари. То је проста чињеница и одустајање од правде није само издајство Србије и Космета, већ целокупног света и мира на планети. Ко год се одриче Космета, тај не познаје ни Право ни Правду; још мање штити и заговара мир.

„Нема мира безбожницима“, каже Свето писмо.

- Људи још не могу да схвате да је спас Србије у рађању деце и производњи хране – рече Ненад.

- Сви имају страх од сутра – додаде Милица. – И није да не могу да их разумем, јер та мантра о бољем сутра, која не силази са уста наших политичара, из дана у дан постаје све отужнија, а сутра све неизгледније. Али тај страх и долази од тога што верују политичарима, а не Богу. Човек снује, Бог одлучује. Сем тога, деца нису наша, већ Божја, и свако дете које шаље на земљу има своју мисију. Родитељ треба да воли своје дете, али Бог је Отац свима нама и дужни смо творити Његову а не своју вољу.

- Чула сам да је код Јевреја, након Холокауста, као чин највеће храбрости важило правило да рађају нову децу коју неће моћи заштитити – примети Анђелка. - Код њих жене добијају плату рађајући децу. То није само однос државе према рађању, већ и мушкарца према жени.

Овај њихов разговор наједном прекинуше деца, која улетеше међу њих, вичући:

- Иде чика Раде!

На помен братовљевог имена, Анђелка потрча према капији. И заиста, угледа брата у униформи како улази у двориште. У рукама је носио два кофера.

- Ево, сејо, донео сам што си спаковала – рече, дочекујући је у загрљај.

- Хвала ти, рођени! – рече Анђелка, љубећи га у образ. – Хајде, уђи!

- Не могу, свратих само да ти ово донесем, а морам одмах да се вратим. Имам посла на терену, неке вежбе треба да се одрже, али сам ту за викенд па ћемо се видети – објашњаваше Раде.

- Нисмо чули ни за какве вежбе – примети Ненад док се поздрављаше с њим. – Нека војна тајна?

Раде се насмеја.

- За новинаре очигледно. За народ не. Имамо вежбу са Русима.

- Опа! Не са НАТО - м? – дочека Милица задивљено.

- Ма где, бре, с њима! Ови наши што с њима вежбају уче како да гасе пожаре и спасавају туристе. Вичу: „Мир, мир“, а пуцају по целом свету. Ми знамо с ким се ортачимо.

- Добро је да овде још има оних који нешто знају – рече Ненад задовољно.

- Причаћемо други пут више, сад журим! Анђелка, имаш поздраве од мојих и од сваког по пољубац.

И изљубиши сестру три пута, поздрави друштво и оде.

Милица позва све на ручак, а Ненад понесе кофере горе. Анђелка, гледајући још неки трен за братом, напречац доби идеју о којој почe подробније да размишља.

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

Српкиња (15)

(Слика са интернета)

Јутро је задржало свежину ноћи. Али су се облаци разишли и све је указивало да ће дан бити леп.

Милици је такво време одговарало и она с ведрином покуца на Анђелкина врата.

Када је ушла, затекла је пријатељицу како замишљено стоји поред прозора.

- Јеси ли спремна или се још спремаш? – упита је.

- Још тренутак – одговори Анђелка сетно се осмехнувши.

- Је ли све у реду, драга? Синоћ нисам хтела ништа да питам, јер сам на твом лицу видела израз задовољства. Али сад сам збуњена, гледајући те... Ту сам, ако желиш да причамо...

Анђелка јој полако приђе.

- Види!

Милица погледа њене руке. На њима више није било ниједне ранице, тек једва приметни ожиљци.

- Хвала Богу! Значи, Стојанова медицина помаже! – примети задовољно, а све у ишчекивању да ће дознати више.

- Изгледа! Испрао је ране водицом и намазао их кремом. Нисам га ништа питала о томе.

– Зашто ниси? Сигурна сам да би ти рекао.

- Не сумњам у то – признаде Анђелка и након кратке станке додаде: - Требало ми је... да осетим његову веру.

Милици није било потребно цртање да би разумела о чему јој Анђелка прича. Зато је позва да седну на кревет и да јој се повери.

- Има још времена до почетка службе, не брини! Да чујем шта то мучи мог анђелка? Све ми се чини неки мушкаћ по имену Стојан?

Анђелка потврдно кимну главом.

- Осећам да је човек кога бих могла волети. Знам да звучи будаласто... детињасто, али... Никад ми друштво мушкарца није пријало као његово и, што га више упознајем - то налазим да се све чвршће за њега везујем. И не мислим само телесно, већ и духовно. Разговарати са њим је као да слушаш одјек својих мисли и жеља. Са њим у мислима лежем... Али се сваког јутра будим с Мирјаном! И то ми, Мили, смета... Спознаја да повређујем и њега и себе. И не знам шта да радим, јер све теже владам својим осећањима...

-Тако то изгледа на почетку – примети Милица нежно. – Мислим то... заљубљивање и неизвесност. Нарочито кад наиђеш на неког ко личи на твоју сродну душу. Прижељкивала сам дуго да се и ти заразиш, али не и да буде болно...

Анђелка се насмеја на њене речи.

- Можда то и не би било толико страшно да не осећам збуњеност. У неким тренуцима ми се учини да и њему годи моје друштво, али то траје прекратко. Сем тога, зар се икад ико заљубио у седам дана?!

Затим погледавши Милицу, додаде тугаљиво:

- Зашто је човек мог сна морао да личи на њега?

Милица слегну раменима, а потом упита шаљиво:

- А личи много?

- Много, Мили...

- Онда ти преостаје само једно: да се молиш да буде Божја воља...

Анђелкино лице поприми израз наде.

- Мислиш?

- Ја други лек не знам, мила...

И, устајући са кревета, она остави пријатељицу да се спреми.

Анђелку ово као да умири. И тек што Милица затвори врата са друге стране, она се врати причи од синоћ, где јој је Стојан поверио да је Православље његов начин живота, што ју је посебно обрадовало.

„Само онај човек који пред Богом клечи може стојати пред сваким.“, била је мисао која јој је дошла на ум док га је слушала, као и она Светог Владике Николаја: „Човек на молитви - то је јединствен призор, који велика васиона нити види, нити разуме, нити осећа. То виде, разумеју и осећају само невидљиве интелигенције, духови светлости, ангели, душе многих упокојених људи, и боље од свих, сам Господ Бог.“

Таквог је човека себи прижељкивала: он да јој буде глава, а она - његово ребро.

„Господе, молим Ти се, Свемилостиви и Сведобри! Смем ли се надати милости Твојој?“, помисли, додајући: „Али воља Твоја да буде не моја.“

Сишла је са мишљу да ће данас у храму срести Стојана. Али није сметнула с ума ни да је ова недеља од великог значаја за Саву.

Наиме, од данас ће почети да саслужује оцу Павлу. Због тога је јурио по кући, стално опомињујући сестре да пожуре како не би закаснио у Цркву. То је било тако слатко да су Ненад и Милица снимили догађај на камеру. Имаће са чиме да изађу пред њега кад буде порастао и, могуће, почео да врлуда у својим тражењима.

На Савину радост, у Цркву су стигли на време – по обичају. Отац Павле га радосно дочека и позва код себе.

Анђелка потражи погледом Стојана, али га нигде не примети. Помисли да можда касни. Литургија поче, али он се не појављиваше. Схвативши да се препушта расејаности, она се брзо сабра и, помоливши се за њега, настави да прати службу.

По завршетку, још једном осмотри људе око себе, али Стојану не беше ни трага. Најпосле пође с Милицом и друштвом у црквену салу. И тек тамо, на своју радост, спази га међу окупљенима. Он крену према њима.

- Где си, брате? – упита Ненад кад овај приђе.

- Ево ме! – одговори Стојан уз препознатљив осмех и, гледајући у Анђелку, настави: – Био сам у манастиру, а у повратку наиђох да видим како ми је пацијент.

Била је довољна само реч, његов поглед и све туге су у трену ишчезле из Анђелкиних мисли.

Милици, која је пажљиво мотрила лице своје пријатељице, та промена никако није могла да промакне. Зато, и пре него што ће Анђелка било шта рећи, изјави:

- Таман! Ти, докторе, припази на њу, док Ненад и ја попричамо са оцем Павлом.

И узевши Ненада под руку, њих двоје се брзо удаљише.

- И? – упита Стојан кад се усамише.

Анђелка подиже руке. Он их прими на своје и нежно пређе јагодицама преко њене коже.

- Нема ни ранице од трна – примети.

- Нема – рече Анђелка задовољно показујући прст.

- Хвала Богу! То су иначе лекови које ја користим код повреда на раду: манастирска вода са извора Свете Петке и мелем који праве монахиње.

- Идеш често у манастир? – упита Анђелка, полако спуштајући руке.

- Кад год могу. И кад имам потребу да се разговарам са духовником – признаде са шаљивом кривњом у гласу.

- Епитимија? – насмеја се Анђелка.

- Ммм, не баш епитимија. Више је то била недоумица... Да се предупреди штета.

- И да ли је разговор помогао?

- Рано је још рећи – одговори Стојан загледајући се у њене очи. – Неке ствари се не виде најбоље на први поглед; некад је потребно загледати се и са стране.

Анђелка осети неку посебну тежину у тим речима, али Стојан брзо настави, премда опуштенијим тоном:

- Нешто тако је рекао отац Авакум... Иначе, манастир није далеко. Ако желиш, могу те повести...

- Врло радо! – дочека она с одушевљењем.

- Јавићу ти на време кад будем ишао следећи пут.

Али не стигоше више да проговоре ни реч, јер их прекину отац Павле, позивајући их да им се придруже.

- Шта ли смо сад скривили? – прозбори Стојан и то тако да Анђелку подсети на Калимера и његово: „То је неправда и кад одрастем...!“, што је засмеја.

Али послушно се обоје одазваше оцу Павлу.

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

Благодат увек претходи искушењу

Делање није оно што покушаш, па се повучеш. Делање је излазак на двобој, да победиш и да будеш побеђен, да добијеш и да изгубиш, да паднеш и да устанеш, да све развејеш, да очекујеш борбу и битку до свог последњег даха.

И да не будеш превише самоуверен све док ти душа не напусти тело. Чак и када се буде узносила ка небу, може очекивати да већ следећег часа буде збачена у ад. Рекао бих да се пад и дешава управо у том магновењу. Човек стога не треба да се чуди променама, него мора, напротив, имати у виду да му припада и једно и друго.

Знај да благодат увек претходи искушењу као упозорење да се припремиш. Чим приметиш благодат, стегни се: „Рат је објављен! Пази, земљани човече, са које ће стране напасти злобник!” Често он брзо дође, а често и након два – три дана. Али ће, у сваком случају, доћи. Нека утврђења буду чврста: сваке вечери исповест, послушност старцу, смирење и љубав према свима. Тако ћеш олакшати тескобу.

Сада, ако благодат дође пре очишћења и томе слично – молим те да будеш опрезан и чиста ума.

Благодат се дели на три врсте: очишћујућу, просветљујућу и на благодат савршенства. На три врсте дели се и живот: на природни, натприродни и противприродни. У оквиру ове три врсте, човек узлази и силази. Постоје и три велика благодатна дара која човек задобија: созерцање, љубав и бестрашће.

Делању садејствује благодат очишћења која помаже у очишћењу. Свакога, ко се покајао, на покајање је побудила ова благодат. Све што човек чини дело је благодати, чак и ако није свестан да је поседује. Без обзира на то, благодат га одгаја и руководи. Сагласно напретку који је постигао, човек се уздиже, спушта или остаје на истом ступњу на којем је и био. Ако има ревности и самоодрицања, узноси се до созерцања, за којим следи просветљење божанским знањем и у извесној мери бестрашће. Ако охладни његова ревност и усрђе, прекида се и дејствовање благодати.

Што се тиче онога који се моли са знањем, а што си споменуо у свом писму, то је онај који зна за шта се моли и шта тражи од Бога. Онај ко се моли са знањем не празнослови и не тражи ништа излишно. Напротив, он зна и место, начин и време. Тражи оно што одговара и користи његовој души, умно општи са Христом, хвата га и поседује: „Нећу те“, каже, „отпустити у векове1“

Онај ко се моли тражи отпуштање грехова, тражи милост Господњу. Ако се моли за велике ствари пре времена, Господ му их не даје, јер Он даје по утврђеном реду. Међутим, уколико молитељ настави да досађује својим захтевима, Он допушта духу прелести да подражава благодат и да те обмане, показујући ти једно уместо другог.

Због тога није корисно тражити прекомерно. Уколико и будеш услишан пре очишћења, пре него што томе дође ред, те прекомерности ће се претворити у змије и постаће штетне. Ти имај чисто покајање и послушност према свима, и благодат ће, и без да је тражиш, доћи сама.

Слично младенцу који још замуцкује, молитељ тражи од Бога Његову свету вољу. Као преблаги Отац, Бог му даје благодат, али му даје и искушење.Уколико без роптања поднесе искушење, благодат се увећава. Колико се увећава благодат, толико се увећавају и искушења.

Када се демони приближе да би започели битку, они не нападају тамо где ћеш их победити војујући без роптања него баш траже слабу страну. Тамо где их најмање очекујеш проваљују зид тврђаве. И када душу затекну немоћну и тај део слабим увек га ту побеђују, и чине одговорним.

Тражиш од Бога благодат? Уместо благодати, Он попушта искушење. Ниси у стању да издржиш битку и падаш? Неће ти се дати никаква додатна благодат. Поново тражиш? Поново искушење. Поново пораз? Поново лишавање, и тако до краја живота. Према томе, мораш да изађеш као победник. Супротстављај се искушењу до смрти. Падај као леш у борби, вапи на земљи као одузет: „Никада Те нећу напустити, најслађи Исусе! Никада Те нећу оставити! Нећу се разлучити од Тебе у векове и ради Твоје љубави издахнућу на попришту!“ Изненада, Он ће се појавити на попришту и узвикнути из вихора: „Овде сам! Опаши сада као човек појас свој и пођи за мном” (в. Јов З8, 1-3). Сав у светлости и радости, ти ћеш одговорити: „Авај мени, несрећноме! Авај мени, лукавом и бескорисном!“ Ушима слушах о теби, а сада Те око моје види! Због тога прекоревам самога себе, и кајем се у праху и пепелу (Јов 42, 5-6).

Тада ћеш се испунити божанственом љубављу. Твоја душа ће пламтети као и Клеопина (в. Лк 24, 18-32). У тренутку искушења нећеш оставити платно и побећи наг (в. Мк 14, 51-52), него ћеш трпељиво подносити тескобу [жалост] и размишљати: „Као што је прошло и једно и друго искушење, тако ће проћи и ово!“

Међутим, када очајаваш, и када негодујеш, када не трпиш искушење, тада се, уместо победе, непрестано мораш кајати: због погрешака учињених током дана, због немара током ноћи. Уместо да задобијеш благодат на благодат, умножаваће се твоја тескоба.

И зато не страхуј и не плаши се искушења. Чак и ако много пута паднеш, ти устани.

Старац Јосиф Исихаста

Неуставна вакцинација

Послушајте емисију, јер - имате право да знате све!

Српкиња (14)

(Слика са интернета)

Дан, ипак, још није био на измаку кад је трактор ушао у двориште. Ана је, будући да није спавала то поподне, била уморна. Јелена се још и држала, док је Сава пазио да одржава Марков стројеви корак.

Арса и Драгица позваше све за сто да се, након радног дана и успешно обављеног посла, освеже и окрепе. Милица је, због деце, морала да иде кући, те се топло захвали и замоли за извињење. Ненад, знајући да је потребан својој жени, и сам се извини домаћинима.

Милица потражи Анђелку, али пре него што ће се Анђелка одазвати, Стојан рече:

- Анђелу ћу ја довести! Чим јој извидам ране.

Анђелка осети како се њен разум хтеде томе успротивити, али нешто у његовом гласу, те начин како је изговарао њено име, натера је да пристане. Зато само кимну главом, дајући Милици до знања да ће остати.

- Саво, идемо кући! – викну Ненад, уједно узимајући Ану на руке, док је Јелена потражила мамино друштво.

Још неки су се изговорили од стола, а оно људи што је преостало - крену са Арсом и Драгицом. Стојан приђе Анђелки и поведе је у другом смеру. Она пође и ускоро се обреше у његовој радионици.

Све је мирисало на дрво и лакове. Стојан упали светло и са полице дохвати једну флашицу и кутијицу.

- Дођи! – позва је.

Тај заповедни тон ју је неодољиво привлачио. То није била она строгост којом се влада или потчињава; на њу је она деловала молећиво. Повиновала јој се, верујући да Стојан зна шта чини. Зато му и приђе потпуно предано.

- Пружи руке! – рече нежно.

Она учини тако.

Стојан отвори флашицу и течношћу у њој прели њене изгребане руке. Анђелка хтеде да стисне зубе и зажмури, мислећи да је ракија или алкохол. Али није осетила никакво печење, нити препознатљив мирис. Међутим, не хтеде ништа да пита. Његов додир је био сам по себи лековит и никаквом причом није хтела да квари тај тренутак који је, најпосле, цео дан прижељкивала. Кад јој је испрао ранице, он отвори кутијицу и кремом у њој премаза јој руке. Мазао је полако и пажљиво. По додиру је осетила да то ради с уживањем.

Споља се могао чути гласан разговор, лавеж паса и изгладнела стока, али ти звуци нису допирали до њих. Ови прижељкивани тренуци били су део другачијег света коме су обоје, премда тајно, били склони. У њему, они су могли једно друго додиривати и истовремено осећати како се свака њихова мисао слива у једну.

Кад је утрљао крему, Стојан је лагано, премда невољно, пусти.

- До сутра ће проћи! – рече.

Анђелка погледа у науљене руке. Ако је и имала неку сумњу, она се изнова подреди његовој вери. Зато спусти руке и поче да разгледа око себе.

- Значи, овде радиш? – упита.

- Да – потврди он. – Кад има посла.

- Нема увек?

- Посла има... Немају људи пара.

Ходала је полако, пажљиво загледајући алат и његов рад.

- Увек сам волела ручно рађено дрво. И иначе волим све што је рађено рукама.

Стојан је пратио погледом њену фигуру, слушајући је помно.

- Човек, док ствара, удахњује у свој рад живот... свој живот – настави Анђелка, уједно руком додирујући изглачани комад дрвета у раду. - Дрво у шуми је лепо баш онакво какво јесте, и стоји тачно где треба, јер сведочи о Творцу. Тако и дело говори о свом мајстору. Руке су те које делу дају лепоту.

У том наиђе на недовршену ивицу и један ивер се заби у њен прст. Она тихо јекну. Стојан се брзо створи крај ње и, док се још није ни снашла, пронађе болно место и лагано истисну из њега комадић дрвета.

- Сссс...!

- Де, де, Српкињо! Не приличи ти – рече он, измамљујући јој осмех.

Затим стисну место око ране, како би сукрвица истекла, а потом потражи фластер. Док га је лепио, он се надовеза на њену започету причу.

- Ономе ко ствара потребно је још нешто. Инспирација...

- Да... – потврди Анђелка, загледана у његове прсте, што је охрабри на ново питање: – Да ли овде правиш гусле?

- Углавном – одговори Стојан кратко.

Она помисли да ће то бити све, али он, ипак, настави:

- Нисам их направио много, свега неколико. Код последњих сам одустао, јер нисам успевао да их довршим по жељи.

„Због бивше драге“, помисли Анђелка, али загуши реч у себи; јер чим би стигли, како је мислила, до ње, свет, у којем је видела себе крај Стојана, пред њом би се рушио као кула од карата.

Ако је у почетку и могла то да поднесе, сада ју је та помисао све више раздирала и почињала је да јој смета.

По Стојановом ћутању могла је само да закључи да је и њему мучно. Зато, да се ћутња не би увукла међу њих, она реши да је прекине.

- Добро је – рече, измичући залепљени прст. – Хвала ти...

- Богу хвала! – узврати он, додајући: - Мада, довео сам те овде да те лечим, а испашће да идеш кући још повређенија. Хајде, идемо за сто!

Ово је за кратко извадило ствар, и зид, који се надносио над њима, остао је да виси.

Анђелка је добила прилику да се додатно разговори са Стојановим родитељима. Тако је сазнала од њих многе ствари о оцу и мајци, које су њој, будући малој у оно време, промакле или биле непознате. То време је Стојан искористио да се истушира и пресвуче.

Ускоро, Анђелка заврши с вечером и причом. Кад изрази жељу да крене, Арса је задржа.

- Чекај, дете!

У том се и Стојан појави на вратима.

- Анђелка хоће да иде кући, Стојане! – обрати му се Драгица.

- Не брини, мајко. Ја сам одговоран за њу: рекао сам да ћу је одвести, и одвешћу је! – рече јој.

- Ауто је...

Арса хтеде рећи у гаражи, али га Анђелка прекиде:

- Ма не треба да пали ауто због мене, није то на крај ни света, ни села...

- Идемо пешке – потврди и Стојан. Ауто је овде био вишак, што се њега тицало.

Арса и Драгица јој се по који пут захвалише на доласку и помоћи, те је са Милошем и Маријом испратише.

Напољу је већ било вече, али на небу није било звезда.

- Најавили су кишу – примети Стојан кад одмакоше од куће.

- Надам се да ћемо обоје стићи пре ње – рече Анђелка, повремено гледајући у небо.

- Не волиш кишу?

- Напротив. По питању кише сам као дете – погледа га уз осмех.

- Не чудим се! – дочека Стојан уверено. – Уопште, мислим, да волиш воду у свим облицима.

- Сем буре на мору или невремена. Заправо, волим воду све док није проблем. Не волим је у тренуцима кад постанем свесна да неко кисне или мрзне због ње...

- Да није тако – уплашио бих се...

Иако им је киша висила над главом, нису журили. Он је свој корак прилагодио њеном. Није му сметало. Штавише, њен ситни ход му је сасвим одговарао, јер је секунду претварао у више њих.

У ваздуху се осећала спарина и прилично света је изашло на улицу у ишчекивању кише. Са већином су се поздрављали, али нису дали да их заустављају. Много тога је лежало на њиховим уснама што је желело да се искаже.

И причали су, како о данима знаним, тако и о свему оном незнаном што је свако од њих жудео да сазна. Често би застајкивали, осећајући да неће имати довољно пута за све мисли које су им незаустављиво долазиле. И што су више тога чули и сазнавали, то је њихова присност расла. Али зид који је и даље био присутан неумитно је висио, не дозвољавајући им ни ону блискост коју су имали у радионици.

Изненада, један управо надошли облачић поче да их полива топлим капима кише; најпре ситним, да би их одмах потом претворио у пљусак.

Анђелка је имала увезан око струка горњи део тренерке. Могла га је развезати и ставити Стојану и себи преко главе, али то не би много помогло. Но, Стојан није чекао да се она досети шта им је чинити, већ је хитро повуче за руку, рекавши јој да трчи.

Иако нису трчали далеко, мајице су им биле прилично мокре. Зауставили су се у једном поплочаном пролазу између две куће. Пролаз је био дуг, али узан.

- Сачекаћемо овде. Неће киша дуго. То је само облак наишао – рече јој Стојан задихано.

Стајали су близу; ниједно није хтело да се одмакне у страну. Анђелка је могла да осети мирис његовог лосиона, као и шампона који му се задржао у коси. Поново су прибегли ћутању. Овога пута је нелагодност коју су притом осећали прекинуо сам облак, који као да љутито заврну славину.

Свежина која је наступила – пријала је. Али само у ваздуху, док је земља једва и била свесна тога да је киша пала. Остала је сува.

Пре него што ће изаћи на стазу, они приметише да се још држе за руке. Очекујући ко ће први своју да повуче, то се ипак није десило.

- Можда не би било лоше да те код Милице овако доведем – држећи те за руку – шалио се Стојан.

- Можемо да пробамо – сагласи се Анђелка.

- Хајде онда...!

У сваком другом случају би овакво детињање изгледало чудно; у сваком другом - да, али не тамо где се јави привлачност и осећај заљубљености. У том случају, детињање се само препоручује.

Остало им је још неколико кућа да прођу; међу њима Анђелка примети и Мирјанину. Срце јој се стегну од помисли да ће је Стојан пред њом пустити.

Међутим, не само да је није пустио, већ се чинило да кућу није ни приметио. Али је она свој стисак, за сваки случај, појачала. Он јој је једнако одговорио.

Милица није изашла пред њих; дубоко у себи они то нису ни очекивали.

Али нешто се јесте појавило: дуго скривени, ове ноћи, заискрише трнци под Стојановим прстима. Зарадовао се томе.

Тај осећај га није напуштао ни у повратку, не престајући ни током ноћи.

Аутор: Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа