Увек ћу се сећати
Рођен сам у земљи сунца
И високе зелене траве
И не разумем
Како се све ово догодило.
Како смо могли да се предамо
Мору лопова
У земљу без учења
Само будале верују.
Одвезао сам се синоћ
Мрачним кањонским путем
Имао сам небо за себе
Али нисам био сам.
Имао сам бол живота за сапутника
Како се ово могло тако завршити за тебе и мене?
Кад љубав прекрши обећање
Срце мора да истраје
Остаје само истина да се пронађе.
Када је душа сломљена
И бол се продубљује
Између тебе и мене...
Деманти
*текст је дугачак због бројних важних информација које су јавно доступне и лако проверљиве, а битне за разумевање збивања око увелико разводњене борбе против отварања рудника литијума и бора у Јадру и Рађевини од стране Рио Тинто.
У емисији на каналу Х33 коју води Вук Росандић, уважени професор Шумарског факултета, Ратко Ристић, заједно са поменутим водитељем изнели су низ нетачности који се тичу како борбе против рудника литијума и бора, појединости које се односе на пројекат, тако и што се тиче мог лика и дела. Од господина Росандића сам преко заједничког контакта остварила комуникацију и тражила да ми се дозволи деманти што је он одбио. Због тога, информације којих јесте много (не због мене, него због починилаца), али су веома важне, објављујем овде из одговорности према самој себи, удружењу и свима вама који сте најважнији део одбране од пројекта „Јадар“.
Господа Ристић и Росандић доводе у питање моју стручност за потребе одбране сопственог опстанка. Тако нешто доживела сам само од геолога и рударских инжењера и то морам да нагласим, од неколицине њих који су радили студије за Рио Тинто, као и од ботова СНС-а који то понављају по задатку. Можда треба да закључим да нестручни људи немају право на одбрану? Или да нико ко није завршио Факултет политичких наука не сме да се бави политиком или иде на гласање? Како то да им на челу Одбора за заштиту животне средине није сметао потпуно нестручни Ћута и како то да се овим бавим један једнако стручан Вук Росандић?
Увек и на сваком месту са задовољством истичем да сам дете и Рађевине и Јадра и по струци професор француског језика и књижевности, као и латинског језика сваки пут имајући на уму колико је у стицање тог звања уложено мог личног и труда, љубави и средстава моје породице и узимајући у обзир високу одговорност коју радно место наставника носи са собом. Да, истина је, ја нисам стручна ни за питања геологије, ни рударства и то изговарам са подједнаким задовољством. За шта је тачно стручан Росандић, не знам, али док је сва струка са мештанима Јадра у Србији ћутала 17 година, професорка француског и латинског је уз повелике личне жртве покренула борбу коју многи и даље наплаћују. Поставља се озбиљно питање шта је силна струка заиста радила у Србији док је пут ове борбе крчила професорка језика и књижевности? Да није било ње и њеног оца, овај рудник би сада радио јер су сви остали ћутали.
Што се тиче стручности уваженог професора БУ, господина Ристића и ту се може поставити пар питања. По сопственом признању, господин Ристић је од 2010. до 2021. године био члан Ревизионе комисије Владе Републике Србије при Министарству грађевине, саобраћаја и инфраструктуре за пројекте од значаја. То је, дакле, тело Владе Србије чије чланове поставља надлежни министар и које даје мишљење и/или сагласност на пројекте од значаја. Уколико ова Комисија не да сагласност на неки пројекат, тај пројекат се враћа на дораду или чак одбија, али у сваком случају не иде на гласање и одобравање. Као члан те комисије, професор Ристић се није успротивио изградњи МХЕ све до 2017. године упркос чињеници да се активисти, нарочито на Копаонику, боре против ове пошасти још од 2012. године. У отвореном писму упућеном Александру Вучићу од 5.2.2023, професор Ристић пише: „Тачно је да сам учествовао у изјашњавању Комисије о прихватању техничке документације за неколико МХЕ, али само до тренутка када сам био суочен са чињеницама о њиховим негативним ефектима.“ Професор Ристић дакле, сам признаје да је учествовао у изјашњавању о неколико МХЕ све док није увидео да су штетне. Било би добро да видимо колико је то „неколико“, какво је мишљење дато и ко су власници тих МХЕ и ко је коме род или кум. То би била сасвим фер и коректна изјава од нестручне особе, какве су рецимо професорке француског језика, али будући да долази од особе која је једна од насјтручнијих за област Ерозија и конзервција земљишта и вода и која ту област предаје студентима, ради се о једној заиста храброј изјави, а ја сам жена која цени храброст, у свим смеровима. Господин Росандић спремно изјављује да са мном нема о чему да полемише, ваљда нисам стручна и бира да учи од људи као што је уважени проф. Ристић. Сасвим нов ниво храбрости. До данас није познато да је и једна МХЕ демонтирана и уклоњена. Вероватно зато што и није.
Уместо тога, 15. марта 2023. на порталу Н1 објављена је вест са следећим насловом: „МХЕ у Ракити почела да ради, Ћута – прелазимо у илегалу, сигурно ће бити срушена.“
До данас ништа није учињено иако је поменути Александар Јовановић Ћута био на челу Одбора за заштите животне средине у Скупштини у којој је СНС имао већину којом је Ћута морао бити изгласан.
Имамо ли ми, који нисмо себи приуштили луксуз ћутања и „необавештености“, ми који јесмо све ово покренули и чији су животи и имовина директно и лично угрожени да не верујемо људима који су своје „резултате“ већ показали. Имамо свако право да не верујемо овом двојцу и да не желимо наслове за Јадар и Рађевину као што је овај за Ракиту, и многи други. Наравно да имамо. Има ли било који професор право, само зато што је професор, да се на овакав начин и износећи неистине уплиће у питања локалне заједнице? Нема, може му се, али му није на корист. Професор Београдског универзитета би требало да се бави оним за шта је стручан и да на достојанствен начин пружи помоћ ако му се неко за њу обрати, а не да се бави чаршијским причама.
Као што и овде таксативно и аргументовано наводим чињенице због којих део локалне заједнице не верује поменутом професору и екипи окупљеној око њега, а поучени пређашњим искуством других активиста у Србији нећемо да дозволимо да било ко у јавности стане испред нас и помисли да нас може представљати на било који начин укључујући толико промовисане дијалоге Рио Тинта и „стручне јавности“. Уместо да одговори на исти начин, уважени професор са поменутим власником канала Х33 износи низ неистина и то базираних искључиво на ad hominem аргументима. То ли је та професионална етика једног професора високошколске установе и другог који се представља као новинар.
Изјављује Росандић смело да та Марија „све напада“. Увек се изнова зачудим како то пар једних те истих људи за неког представљају „све“. Дефиниција „напада“ је посебно интересантна, ваљда ће ми дозволити да бар за језичке анализе будем стручна? Оно што је у стварности одбијање сарадње са људима који нису на истој линији и оријентисани ка истом циљу и који износе истину уз аргументе и чињенице, многи погрешно схватају као „напад“ и „деградирање“. Ако сматрате да вас деградира када неко наглас изговори ваша дела, онда имате проблем сами са собом јер то нешто сте ви учинили, а ми се нисмо заветовали на ћутање. „Напад“ није ни када је особа приморана да се брани, као ја ономад у Утиску недеље када је проф. Ристић уистину, а како сам каже, бранио Ћуту. Док сам ја трпела нападе од пола земље што нећу са Ћутом, његов бот тим ме уредно провлачио кроз блато користећи лажи, није ми се могло опростити што сам гласно и крајње искрено рекла да не могу да сарађујем са особом која је нашу интерну документацију послала Зорани Михајловић. Ћута је то признао јавно, чак и у том јављању у Утиску недеље, нашавши за сходно да ми у уживо емисији припрети речима: „Не треба ти то, Марија“, на шта је професор Ристић осетио још јачу потребу да брани Ћуту. Кад смо већ код једног Утиска, ту су још и два и три. Озбиљно је питање како је пошта адресирана на Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“ доспела код проф. Ристића и Ћуте. Једне новембарске прилично касне вечери (што је у датом контексту несрећна околност) Ћута је инсистирао на томе да је допис доспео прво код Ристића, а онда и да га је Ћута послао Зорани Михајловић. Да ли бисте ви наставили сарадњу после тога и тој особи поверили све што имате? Ако је одговор потврдан, препишите им сву имовину ваше деце. Ако је одричан, будите људи па тако и реците. Утисци се само нижу. На јесен 2019. године ничим изазвани и ничим легитимисани, професор Ристић и васкрсли Гарибалди помножен са Че Геваром, одлазе са још два члана Покрета ОРСП, на разговор са тадашњим министром Александром Антићем и Александром Вучићем, вазда ненадлежним за питања за која састанчи. На састанак на коме је договорено, опет по речима уваженог проф. Ристића, да се од тог тренутка „више неће градити МХЕ у заштићеним подручјима“. Опет, да се тако нешто омакло некој цењеној професорки језика, слегли бисмо раменима и продужили даље. Али, ово је изјавио деценијски члан Ревизионе комисије при Министарству грађевине, саобраћаја и инфраструктуре који је морао знати да се подручја заштићују управо да у њима не би реке трпале у цеви и земља натопљавала сумпорном киселином, да парафразирам нашег Гарибалдија (далеко напреднија верзија од италијанског). Од свеукупне документације коју је као члан поменуте комисије имао пред собом, чак и да заиста није знао да су МХЕ штетне (што не видим како уопште може да буде олакшавајућа околност), морао је бар да примети да су радови планирани у заштићеним подручјима и самим тим не би требало да се десе. Заштићена подручја у тренутку тог договора обе ненадлежне стране чине тек нешто преко 6% наше територије, чиме се осталих 92 кома нешто посто дају инвеститорима на извол’те, а о чему нас нико није питао. Да нико није питао ни локално становништво Старе планине у том тренутку у јеку борбе против МХЕ шта о томе мисли говори саопштење које преносим у целости:
„Поводом објаве којом се Александар Јовановић самопрогласио за представника села Темске у делегацији коју је сам саставио, а коју ће примити председник Србије, Савез месних заједница Старе планине и Месна заједница Темска објављују:
Свако може да представља себе онако како хоће али да би неко представљао друге мора бити одабран од тих других и мора их представљати у договору са њима. Како никаквих разговора и договора са састављачем делегације око њеног састава није било обавештавамо јавност да у поменутој делегацији нема представника Савеза месних заједница Старе планине нити села Темске. Без обзира што налазимо за потребно да јавности саопштимо ову истину желимо делегацији пуно успеха на поменутом састанку а на добробит река Србије и будућих генерација.
У Темској, 23. септембра 2019.г.
Председник Савеза МЗ Старе планине Небојша Илић
Председник МЗ Темска Томислав Панчић“
Закључујемо из тога да су проф. Ристић и Александар Јовановић Ћута отишли на састанак на коме су договором са Александром Вучићем аболирали све они који су градили МХЕ у заштићеним подручјима и који су за њих издали дозволе (каква несрећна случајност), упркос ставовима мештана да их поменута лица не заступају. Исто се дешава сад у Рађевини и Јадру. Ристић и Ћута, Саво Манојловић и многи други (изузетне стручности за рударска питања!) не могу представљати локалну заједницу у борби против Рио Тинта иако се упорно намећу што ја, као власник земље, лично угрожена особа и неко ко јесте ову борбу започео и достојанствено водио, имам право да кажем. Ваљда локалци имају право да неком не верују и јавности пошаљу поруку да дотичне особе не могу да их заступају? Или нам је то право укинуто по инквизиторском принципу Рио Тинта и СНС-а?
Изгледа да није проблем само у тим Алимпићима које је Ратко Ристић крајње малициозно набројао у истом низу са заговорницима пројекта, као што су Шешељ и син. Таква изјава јесте злонамерна и обмањујућа будући да ми никад нисмо напустили идеје са којима смо кренули у ову борбу и да таква изјава доводи гледаоце у заблуду. Све то звучи још гротескније и злонамерније када се узме у обзир да је проф. Ристић, иначе „нестраначка личност“ до јуче био кандидат за градоначелника Београда госпође Милице Ђурђевић Стаменковски (чак ни то није знао) и Бошка Обрадовића, док се његов друг из Жаркова (не са Старе планине) наизменично изјашњавао о „изгубљеном Косову“ и одлукама суда у Хагу који морамо признати па и онда кад нас на правду Бога проглашавају геноцидним.
Док проф. Ристић ниже стручне бисере, а господин Росандић од њега учи, нестручна професорка француског језика и књижевности је јавно препозната као легитимни представник локалне заједнице чији је текст објављен у зборнику САНУ под називом „Пројекат Јадр – Шта је познато?“
Овде није крај неистинама. Професор Ристић потпуно игноришући сваки облик етике каже да је ППППН за пројекат „Јадар“ са пратећом документацијом укинут у децембру 2021. после протеста изневши лаж колосалних размера, а када се узме у обзир да долази од особе његових звања и позиција, ствар се чини још гором. ППППН је укинут на Јовањдан 20. јануара 2022. године што нема директне везе са протестима у децембру чија тема су били измена Закона о експропријацији и народној иницијативи и референдуму. С друге стране, Влада Србије у свом извештају Секретаријату Бернске конвенције при Савету Европе у Стразбуру где Удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“ води спор против Владе Републике Србије одговара да је пројекат „Јадар“ укинут по тој нашој жалби 20.1.2022. што се види у Службеном гласнику број 8/22. Дакле, професор Ристић свесно износи неистину и то за тако баналну ствар која се провери на два клика, очигледно са циљем како би укидање пројекта приписао свом другу Ћути. Ако је и од професора, много је? Да ли бисте ћутали на овакве лажи са предумишљајем на своју штету? Наравно да не. Да ли је овакво понашање прихватљиво од особе каквом се проф. Ристић представља? Наравно да није јер ред је да се зачарани круг прекине.
Професор Ристић се први пут по питању пројекта „Јадар“ огласио 2021. године на скупу у САНУ при чему је другог дана скупа, 7.5.2023. из публике здушно предложио да се локално становништво огласи по питању пројекта за шта је једини начин референдум, следећим речима:
„Међутим, представници грађанских удружења не представљају све грађане Јадра већ свега града Лознице и општине Крупањ и чини ми се да је крајње време да се у јавни дијалог уведу сви грађани те две локалне самоуправе и да добију прилику да се изјасне о томе да ли желе или не желе један овакав пројекат.“
У истом временском периоду референдум предлаже власник канабета из 2019, Александар Вучић. Да ли је професор Ристић несвестан да у тим селима добија СНС и да се сваки избори у Србији покраду? Одвише несвести за неког ко је хтео да води град Београд, зар не?
18 дана након ове изјаве, тачније, 25.5.2021. професор Ристић је изабран за проректора Београдског универзитета, као део тима новоизабраног ректора Владана Ђокића кога је изгласала иста комисија која је сменила Иванку Поповић (поништила докторат Синише Малог), а за кога пише овако:
„Декан Архитектонског факултета Владан Ђокић, а сада новоизабрани ректор Београдског универзитета, пред кандидатур јавну подршку добио је од бившег министра просвете Младена Шарчевића, због чега је убрзо окарактерисан као интелектуалац по мери власти. Осим тога, Ђокић је члан Скупштине ФК Црвена звезда, а био је и део радне групе, која је одобрила почетак градње Београда на води!“
Десетак дана након тога, 4. јуна 2021. Александар Вучић изјављује: „Спремни смо за локални референдум о пројекту Јадар“.
Иако је у поменутој емисији професор Ристић изјавио да за пројекат „Јадар“ није знао, изгледа да је ипак морао знати за пројекат „Јадар“ и пре 2021. године, али је, не знамо зашто, дозволио да битку воду нестручна професорка француског и латинског. Његов добар пријатељ и министар заштите животне средине од 2017. до октобра 2020, Горан Триван који је докторирао код проф. Ристића 2018. године, само годину дана касније, 2019. прима делегацију Рио Тинта којој јавно обећава пуну подршку свог министарства за пројекат од „националног и интернационалног значаја“. 27. јануара 2020. године Министарство заштите животне средине дало је сагласност на Извештај о стратешкој процени утицаја Просторног плана подручја посебне намене за пројекат „Јадар“.
У поступку при Секретаријату Бернске конвенције, Владу Србије заступају Министарство рударства и енергетике, Министарство заштите животне средине и Завод за заштиту природе Србије који се својим извештајима у Стразбур више пута осрамотио. Баш тај Завод је ставио под заштиту прве категорије Предео изузетних одлика Тршић-Троноша чијих преко 1000 хектара је ушло у Просторни план подручја посебне намене за пројекат „Јадар“. На студији Завода за заштиту Природе Србије о Тршићу и Троноши радила је, између осталих, супруга професора Ристића, госпођа Мила Ристић. Завод за заштиту природе Србије јесте ћутао на пројекат „Јадар“ као и на друге бројне штетне пројекте, чиме их је одобравао, нечињењем или директно. Да ли је заиста могуће да професор Ристић није знао за пројекат „Јадар“ узевши у обзир његове позиције, звање и окружење? Зашто није ништа предузео? Да ли је тада уважени професор био само неодговоран или износи неистине?
Иначе, на јесен 2019. удуржење Заштитимо Јадар и Рађевину сазнаје за пројекат „Јадар“ и свим доступним средствима покушава да анимира јавност не знајући да се у том периоду спрема „јавна“ расправа за Просторни план подручја посебне намене за пројекат „Јадар“ при Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. Ако смо ми као лаици сазнали и активирали се, како то није знао члан Владине комисије при поменутом министарству коме је све доступно, и Влада Србије, и РТС и Н1 и Нова С и...
Сада ми је једнако нејасно како је професор Ристић са Шумарског факултета необавештен о пустошењу српских шума које траје годинама и на које поред активиста који скрећу пажњу редовно, сада имамо и апокалиптичне наслове као што су „Србија за пет година остала без чак 48.2% шума!“ Ако се нешто озбиљно не предузме, мораће опет опет неки стручњак за језике и књижевност да реагује.
Није никакав проблем да нечија дела коментаришу или критикују, међутим, једини начин дискредитације Марије Алимпић се води искључиво на ad hominem аргументе (доказ који се не заснива на самој ствари или чињеници, већ на особинама или положају оних који је износе)где је моја највећа грешка управо моје образовање и чињеница да Рађевци јесу одбранили част кад је била прилика, прекинувши инстраживања Рио Тинта у свом атару и не продавши им ни метар земље. Рађевина је, иначе, област у којој је Рио Тинто планирао депонију индустријског отпада површине од 360 хектара (са подзоном) коју професор Ристић из неког разлога не види јер Рађевину јавно не спомиње, баш као ни Копаоник.
Ако је моје занимање и то што вам се не свиђам једино што имате да ми пребаците, ја вам се господо, захваљујем на једном од највећих комплимената икада, јер не свидети се и не одговарати неким људима је некад сасвим довољан разлог за миран сан. Миран сан подразумева да о мом имању (и не само мом) не може да се пита неко са превише „нисам знао“ у стручној биографији.
Кад сам чула за ову емисију, мало се изненадих, али су моје сумње убрзо отклоњене информацијама као што су да је господин Росандић ипак био на листи СНС и то као припадник Вулинове странке и да је 2015. био одборник у општини Палилула, након чега се вратио у ДС.
Поред тога што су нам медији са националном фреквенцијом недоступни, затим званични медији тзв. супротног спектра где се појављујемо на нивоу статистичке грешке, сада смо забрањени и на неким Јутјуб каналима, што када се узму у обзир све околности у којима живимо, сматрам апсолутно одличним показатељом много тога.
Да да, знам да ће многи сада опет или лажима или аргументима „како је то добар човек“ да бране поменутог у немогућности да одговоре ни на једну наведену чињеницу истином. Ја бих им, пријатељски, препоручила да ћуте и чувају бар себе, али предисторија дешавања показује да нису претерано оптерећени рачуницом даљом од сутрадан.
Зато би било добро да уважени професор Ристић остане подаље од Рађевине и Косова и Метохије и да пусти „обичан“ народ да уради своје, он је ипак „превише сачувао“.
Не дам ником оно што је моје
Гледам равно поље ово,
Цветно небо Србиново,
Студен воду и Бистрицу,
Грачаницу, Студеницу.
Студен воду и Бистрицу,
Грачаницу, Студеницу.
Не делите поље Косово,
Не делите срце јуначко,
Не дам ником оно што је моје,
Душу да ми од срца раздвоје.
Не дам ником оно што је моје,
Душу да ми од срца раздвоје.
Ова песма са Звечана,
Нек се чује до Дечана,
Нек одлеже до Острога,
То је вапај рода мога.
Нек одлеже до Острога,
То је вапај рода мога.
Не делите поље Косово,
Не делите срце јуначко,
Не дам ником оно што је моје,
Душу да ми од срца раздвоје.
Не дам ником оно што је моје,
Душу да ми од срца раздвоје.
DAN-GUBITI
Vodila sam zanimljiv razgovor s prijateljem. Odnosio se na životne prioritete. Uglavnom meni nisu bili jasni njegovi prioriteti jer pre svega nema baštu. Veliki komad zemlje sa nekim ukrasnim biljem koje nije jestivo i to je sve.
Taj alibi ili večiti izgovor "nemam vremena" mi često ide na živce. Eto ljudi lako nađu vreme za rucak u restoranu, kafanu, film, utakmicu, kozmetički salon, šoping ali za baštu nemaju vremena.
I kada pričam o bašti tada mislim na mesto otpora, učenja, promene i jedinom smislenom pokušaju da nešto zaista i uradimo za planetu.
Pričam ja njemu kako je često upravo trka s vremenom prava danguba jer to je kao kad pas juri svoj rep jer važne stvari nam promiču.
Kako je važno da svi odrastemo i shvatimo u kom pravcu nas vodi ovaj antropocentar koji pre često u sebi i sadrži to "nemam vremena". Pa kupujemo vreme brzim rešenjima u svim sferama života pa mislimo da imamo dovoljno para da kupimo sve jabuke sveta, a nemamo vremena da posadimo drvo.
I tada sam pred njega stavila prostu računicu pa ću sada i pred vama.
Zatvorite oči.
Zamislite da je nestala struja na 3 dana. Celi svet je ugašen.
Ne mozete u market, u banku, po gorivo, nema interneta.
Zamislite to što i nije nemoguće jer ste sve što imate dali na čuvanje jednom dugmetu za svetsku struju.
Ko će tada preživeti lako pitala sam ja njega. Ti ili ja?
Ja hodajući trotoarima i po parkovima prepoznajem od kojih biljaka mogu da napravim hranu i kozmetiku, resurs i lek, preparate za prevenciju i zaštitu. A ti? Tebi je ovo travnjak. Estetski prizor. Hortikultura.
Ne budi danguba, dan izgubiti bez znanja je kao da si uzaludno živeo.
Преузето са: Траг биљке
Колико српских душа кошта грам њемачког литијума?
„Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?“ (Марко 8,36)
Тамо негдје, деведесетих година, православни теолози – између других и они са српског културног и националног простора – почели су да се баве питањима екологије, људских права, демократије, присуства Цркве у друштву. У извјесном смислу избором ових тема постизало се истовремено неколико паралелних „постигнућа“: сигнализовала се „еколошка свијест“ коју је снажно пригрлила фанарско-шамбезијевска теологија, „грађанском друштву“ и „невладином сектору“ послала би се порука о томе да се Црква не бави (само) презреним „србовањем“, слала се порука о томе да има још тема – осим страдања и изолације српског народа – којима се наши теолози могу да баве. За српско друштво у СРЈ и Српској – политички притиснуто, ратом уништавано, културно маргинализовано, деиндустријализовано и друштвено фрагментисано – „зелена агенда“ не само да није била адекватна тема него вјероватно да није била ни међу двадесет најважнијих тема. Но теолози се понекад труде да носе Сизифовска бремена космичке боли како не би морали много да се бакћу презреним шантићевским ранама Отаџбине. Бар неки од њих. „Екологија“ је у друштву опхрваном „Бљеском“ и „Олујом“, хиперинфлацијом и НАТО агресијом била само још једна лозинка са бијег. А можда је она то одувијек и била?
Зато ово није текст о „екологији“. Није бијег од стварности већ крик због стварности која ускоро може да нам затрује сваки аспект стварности.
Јер, видите: у име чега се данас Србија и Српска налазе пред пакленом провалијом експлоатације литијума – у Јадру и на Мајевици? У име екологије. Како то? Тако: да би неки калифорнијски или баварски хипстер могао да купи своју „тојоту“, „теслу“ или било који други „еколошки аутомобил““, потребно је да се разоре Јадар и Мајевица. Да би читава култура лажи, култура самообмане, култура моралне супериорности оних што једу сјеменке и не прљају планету могла да постоји, неопходно је да страда српска земља. Да страда – и да се још радује томе.
Медијска уцјена која се ових дана непрекидно провлачи кроз српске медије (с обје стране Дрине) једноставна је у својој демонској лукавости: или „напредак“ кроз копање литијума или „заостајање“. Збиља? Чак и када би та уцјена била тачна, нико да каже нашим „мудрим“ властима да су се спасили они који су закаснили на Титаник. Ако већ „развијени“ свијет срља у пропаст, можемо ли бар закаснити на тај брод?
Но остаје и даље питање: која је то цијена којом ће се плаћати ископани литијум? Најприје, више је него јасно да ће се платити уништавањем земље. Земља је вишезначна ријеч. Слојевита. Земља је комад тла које узмеш у руке: свештеник на православном опијели подсјећа сваког човјека да је земља и да ће наше тијело у земљи чекати други долазак Христов и виђење са ближњима. Земља смо, у земљу идемо: то не значи – како се често претпоставља да је земља због тога безврједна већ управо супротно: земља је света. Хришћани су од самих почетака историје Цркве осјећали ту везу између црнице у коју се тијело полаже и свештености човјековог живота. Ако се загади тај комад који држиш у рукама – шта ће уопште остати свето?
Земља је онај комад површине који зовемо очевином, дједовином: оно што нам је дато у залог од предака да га оставимо потомцима. Није ни чудо да се „екологија“ појављује у тренутку када престаје култура домаћинства: она је блиједи супстрат, морална апстракција, брига за „планету“ човјека који је сасвим преметнуо редослијед стварности. Како је већ Фјодор Михаилович примјетио моралну инверзију људи који страсно љубе човјечанство али ниједног конкретног човјека, тако и „еколог“ брине о пингвинима и китовима, емисији угљеника и фосилним горивима. Само га се не тичу Јадар и Мајевица или дјеца која товаре сумпор у сепете у Африци. Понекад га се тиче његов дом или „локална заједница“ али у већини случајева „еколог“ је „космополита“, грађанин свијета без адресе и земље и очевине. Слободни дух, неспутана машта, наивна душа, без коријена и без потомака. Шта ће му онда очевина – коме да је преда? Ионако је „одвећ много људи на земљи“. А шта ћемо ми којима је, ипак, стало и до дједовине и до дјететовине? Ако нам у име слободе добрих душа из првог свијета ове наше колонијалне власти продају земљу?
Земља је и отаџбина. Чак и чешће него само име „Србија“, код наших средњовјековних писаца спомиње се назив „српска земља“. Чему и коме затрована Српска и Србија, „српска земља“ прерована и уништена, сведена на јаловиште свијета. Ево, већ деценијама су од нас покушавали да начине културно јаловиште, демографско јаловиште, врједносно јаловиште, економско јаловиште, политичко јаловиште. И некако смо испод њихових резолуција и бомби, осиромашених и обогаћених уранијума, успјевали да се искобељамо и израстемо. Биће да је у томе проблем. Осим што им је профитабилно, врло им је и згодно да нас уједно затрпају јаловином и сахране у нашој земљи. Српска земља тако би била само апсолутно, метафизичко јаловиште на коме би неко накачио тробојку.
Но питање свих питања јесте: какве су то „понуде“ које српске власти не могу или не желе да одбију, по цијену невиђене срамоте коју гледамо ових дана? Зашто и под којим условима су пристали да сатру оно мало повјерења што их обичан Србин има у људе који му објашњавају да је „све под контролом“ и да ће оно што нам добри стари Шолц и Рио Тинто нуде – бити „за наше добро“? Зашто су баш сада пристали да више не играју ни улогу двосмислености, већ да се јасно оголе као немоћни колонијални управници и извршитељи туђих налога? Шта је то чиме се пријетило и шта се понудило да би се овако огољено и бескрупулозно кренуло у кампању оправдавања неоправдивог, у медијско понављање очигледних неистина о „добробитима“ и „прогресу“ који нас чека када земљу и душу продамо и предамо? Да ли је неки медијски маг процијенио да је међу Србима жаба већ довољно „скувана“ а народ одвећ уморан и дезоријентисан у толикој мјери да га је могуће замлаћивати мантрама о „развојној шанси“ и „новој Србији“ или се опет понавља правило да се српске власти надају да ће им народ лакше праштати и брже заборављати него што то чине наши „европски партнери“? Не знам, али рачуница је погрешна а посљедице несагледиве јер чином предаје српске земље Рио Тинту престаје могућност било каквог разликовања између „патриоте“ који остварује нелегалну добит и издајника који би директно да прода земљу и народ странцима. А у тој магли може да се деси исувише много тога, може да се опет појави она „велика тајна“ коју Србија тј српски народ крију и када се чини да су сасвим заспали.
Пријатеље који имају могућност да највишим властима пренесу поруке молим: објасните онима који у наше и ваше име доносе одлуке да и сами себи поткопавају темеље. Јер када људима дође вода до грла, још када се суочимо са страхом за дјецу, људи заборављају све обзире од којих се инаше састоји политички и друштвени живот.
Ко је – и у чије име – одлучио да ће да прода ову земљу – и црницу, и дједовину и Отаџбину – и зашто нуди наше душе Рио Тинту, ако му је већ фаустовски сасвим у реду да своју нуди за знање, моћ, новац, власт? Познају ли потписници разних „писма о намјерама“ да их гледају устаници из Јадра – они из Карађорђеве и Милошеве буне, они из Великог рата, они од вијека и до вијека – чије су кости заправо земља из које би се вадио литијум? Из колико Срба треба да се вади литијум? Колико душа предака и потомака кошта тај литијум?
Живимо апокалиптична времена – можда не посљедња, али сигурно: времена која откривају (што и јесте значење ријечи „апокалипсис“). Откривају се, и најзалуђенијима, обриси свачијих намјера, ма колико били запретени медијском скрамом.
Још је говорио Христос: „Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан“. (Матеј 18,7)
Шта је грех
Пре моје прве исповести, епископ Јован Шангајски ми је објаснио:
- Ти не знаш шта је грех.
Имао сам тада само седам година и Владика ме је питао:
- Зашто си дошао?
Одговорио сам:
- Дошао сам да се исповедим.
А он ми је рекао:
- Не знаш ти шта значи исповедати се.
А ја сам напућио усне и одговорио:
- Па знам.
Владика је тада рекао:
- Па, реци ми своје грехе. Али ипак ти не знаш шта је грех.
Још више сам напућио усне и одговорио да ја нисам слушао, јео, радио сам разне несташлуке, рекао о свом осећању ума и тако даље, односно изнео свој концепт грешног разумевања - што сам имао од детињства.
Тада се моја исповест Епископу под омофором састојала у томе што је рекао:
- Кажи шта хоћеш, а ја ћу ти ипак објаснити шта је грех.
И рекао је:
- Грех је тренутак када напушташ љубав Божију.
Када те тата и мама воле, а ти одједном не послушаш, страшно патиш. Зато што си је прекршио, оставио си ову љубав - љубав своје мајке, љубав свог оца.
А љубав Божија је још већа, највећа је. А у греху се удаљаваш од Божје љубави.
А када дође до покајања, ти се враћаш љубави Божијој.
Владика Јован ми је то објаснио када сам имао само седам година.
И ово је истина.
Мемоари архиепископа женевског и западноевропског Михаила (Донскова). Из књиге „Завичајни елемент“, Музеј и Задужбина Јована Чудотворца
Потрага за Богом
"Једном је неки Американац посетио
светог Порфирија Кавсокаливита и рекао му да је дошао до закључка да Бог
не постоји... Свети Порфирије је на ово одговорио не логичким
аргументима, већ са божанским надахнућем : " Недавно сте купили земљиште
у Калифорнији. Када се вратите у домовину, идите на источну страну
вашег плаца и ископајте рупу дубоку око један и по метар. Тамо ћете наћи
амфору и велики број шпанских златника из те и те године ! Иди кући и
уради шта ти кажем, а онда се врати и ти и ја ћемо наставити наш
разговор о постојању Бога... "
Американац није
веровао речима светог Порфирија. Но, када се вратио у домовину, обузела
га је јака радозналост : шта ако је ово истина ? Отишао је на свој плац и
почео да копа на месту за које му је рекао старац. И заиста, он је ту
ископао једну стару амфору, у којој је лежало тачно онолико новчића
колико му је свети Порфирије рекао. Чак је и датум на новчићима био
исти! Американац је био шокиран ! Следећег лета поново је отишао код
светог Порфирија и све му испричао. Старац га је пажљиво саслушао и са
љубазним осмехом одговорио : " Дете, ако не знаш ни шта је у твом
дворишту, како можеш да расуђујеш о ономе што је на небу ? "
Свети Порфирије Кавсокаливит
Недостојна
Да сам мајка
волела бих на Косову децу да изродим,
јуначком епском песмом задојим,
у Грачаници да их крстим,
у Дечанима први пут причестим,
за успаванку да им Видовдан појим,
а кад порасту
да им монашке мантије кројим.
Волела бих да им је одмалена
Богородица мајка,
Њој да хрле и Њу да грле
више но мене,
да им је прво Бог, па отац,
најпре молитва, па онда књига,
светиња да им је друга кућа
заклон и штит од посрнућа.
Волела бих
да знају напамет If од Киплинга,
да Бога слуте и кроз Баха ил` Рембранта,
да Га нађу и код Шекспира,
у стиховима Хамлета или Краља Лира.
А изнад свега волела бих
да им је Православље у души,
а не на уснама,
да им крст није привезак на гуши,
већ огањ у грудима,
да не могу да мрзе ни када би хтела,
да се не свете ни када би морала.
Да сам мајка,
волела бих да сам мајка на Косову,
и зато молим све мајке
што рађају данас косовске јунаке
да ми опросте,
у име Бога и спојена три прста,
што нисам достојна њиховог крста.
Драгана Албијанић
Излечити страх
Живети је
"Да, али требало би да заиста живиш а не тако да преживљаваш и животариш."
Али ја заиста живим.
Кажу, не, па све ти је несигурно.
Увек је све и било несигурно, не заваравајте се ни на трен.
Зар
ми сигурност животу обезбеђује посао на неодређено? То је само
флоскула, одредити га може било ко, било када. Те ми не смета што 15
година радим на одређено.
Уноси
ли ми сигурност учесталост промене аутомобила? Да ли ми то што сам 11
година подстанар умањује пуноћу живота? Да ли ће ми само мој стан
заокружити смисао? Или боља одећа, она која није купљена на бувљаку или
мађарском хипермаркету, да ли ће ме она некако успокојити?
Но ништа није сигурно: одећа се поцепа, ауто се поквари, послови се губе, па и човек умире.
Зар је мерило пуноће мог живота да ли могу да одем на море и на зимовање?
Нисам
ишао неко време и ко зна колико дуго нећу. Моји нису ишли 30 година,
нас су ишколовали, извели на пут, у најкризнијим временима, зар због
тога нису "заиста живели"?
И
ко је, забога, онај ко одређује шта је "заиста живот"? Чика сакривен
иза осмеха људи на билбордима ЛИДЛа? Или онај који почива у бројевима
лајкова, нијансама филтера фотографија? Је ли то онај исти који нам
сервира, као на визуелном менију, како жена мора тренутно да изгледа да
би била лепа? Или онај који поставља мерила за банковни рачун мушкарцу
да би се сматрао пожељним?
Питам, шта је за вас "заиста живљење"?
Познајем
људе који су озбиљно болесни, који немају ни могућност кретања као
многи други, па опет задрже ведар дух и храбру наду.
Познајем
ону вечиту децу, несвесну својих недостатака, али обрадовану ведрим
даном и љубазношћу других. И они у тој радости и у том једном ведром
дану доживе већу пуноћу но многи богаташи, телесно здрави, душом сасвим
изгубљени.
"Даће Бог да и ти живиш најзад."
Нека
мени мог тог, материјалног сиромаштва, нека мени мојих животних и
"каријерних" и каквих год ускраћености. У начелу нисам ни сиромашан, ни
ускраћен, но ми смо људи мало заборавили на захвалност. Већ дуго, хвала
Богу, нисам гладан, нисам бос, имам кров над главом који не прокишњава и
животиње ми не улазе у дом. Моји су једнако безбедни, са својим крстом и
борбама, али све је то уобичајено. Све је то добро.
А ја живим, слава Богу. Не живуцкам, не "животињарим", живим у свој пуноћи, Свети Дух ми то даје.
Само је Бог сигуран.
Не
даје ми пуноћу ни само моја некретнина, ни нова и маркирана одећа, ни
новији ауто, ни титула иза имена. Само сам подстанар, само возим стару
корсу, само сам вероучитељ. Човеку је тешко да схвати колико се радости
може крити у нечему што изгледа тако малено, незнатно, чак и нејасно,
збуњујуће, па и омражемо, одбачено и осуђено.
Но
ваљда је зато и Сам Христос узео на Себе да пред већином буде незнатан,
збуњујућ, омражен, одбачен и осуђен. Као и сви апостоли и многи за
њима.
Мени је, искрено, нејасно, кад и зашто су хришћани тако о-рук ускочили у калупе овог света и мере себе и своју радост њима.
Своју
радост мери само својом љубављу, вером и надом, и топлином Божије
благодати. Своју пуноћу живота мери само Царством небеским. Онолико
истински живиш колико већ сада живиш Царством небеским.
Радост
није у бројци која нам стигне кад добијемо плату. Далеко од тога да
презиремо материјално, оно може олакшати и помоћи и нама и другима, но
није у томе наша срж и сврха. Није оно што нам даје смисао.
Радост није у титули, јер сви смо исти и то итекако знамо. Није ни у лајковима, а то ни не морам да објашњавам зашто.
Радост
постаје очигледна кад стојимо у Светлости Христовој. Тада живот видимо
какав јесте, у пуним бојама и правим облицима, и себе какви јесмо и
какви можемо бити.
Сами откријте шта је то, многи већ и јесу. И они заиста живе, без обзира на спољашње, људске идеје и жеље.
Не
животарим, не преживљавам, заиста живим пуноћу живота. Јер имам људе
које волим и који ме воле. Дајем све од себе да сведочим радост Живота и
та радост само расте, јер од Бога је.
Кад год дође час, умрећу сит живота. Јер се Животом храним, јер од Живе Воде ожеднети нећу у вечности.
Са профила: Марко Радаковић
Стој чврсто и одради посао
Филм је снимљен према истинитим догађајима.
Ако се жели дићи углед свом народу, мора неко да залегне за њега.
Овде је то наставник математике, који доноси деци знање за оруђе и оружје.
Stand and deliver sa prevodom
Без бриге
Позваше јеромонаха да исповеди болесника. Пошто се болесник колебао, доброћудни јеромонах му рече:
-
Не настојавам да се исповедиш.Не желим да под утицајем страха журиш са
одлуком. Спавај мирно, и ако се сутра пробудиш, зови ме.
Достојевски о комунизму
Зашто треба читати Достојевског
Достојевски ме је задивио. Никада нисам читао некога ко је тако озбиљно пришао питањима морала. Погледајте, на пример, "Злочин и казну". То је књига коју посебно препоручујем. Достојевски је прави пример истинског интелектуалца. У том роману главни лик је Раскољников, који је универзитетски студент. Његов живот је тежак; живи у Санкт Петербургу без новца, у малој плеснивој соби, где је одећа побацана по кревету и на којој спава, док због немаштине умире од глади јер има само хлеб за јести. Он је студент права. У то време, 1917., Сант Петербург је био тешко место за живот. И напола изгладнео, напола у делиријуму, он је пун идеалистичких идеја, будући да је један од првих Руса атеиста. Русија је била средњевековно друштво све до 1900. Раскољников себе сматра веома образованим момком и надасве паметним. Он то и јесте, али је то памет ароганције не мудрости. Јер он има 21 годину и шта можеш да знаш са толико лета? Истовремено је презрив спрам других због тога што себе сматра паметнијим.
Живи у ужасном стану и за станодавца има ужасну жену. И ту је Достојевски генијалан. Јер и читалац осећа гнушање спрам ње. Она је гнусна, има гомилу апартмана, наплаћује превише, мучи своје станаре, собе су прљаве, не издаје никакав намештај, сабира новац који не троши, те и сама живи у сиромаштву, прљавштина је свуда, окрутна је. Сем тога, има и нећаку која није нешто бистра, и коју третира као слушкињу. Раскољников ту добија писмо од мајке, у којем га она обавештава да му се сестра удаје за богатог момка из љубави, што ће решити све његове новчане проблеме. Али он чита између редова и њуши пацова који ће његовој сестри и мајци да загорча живот. И то још више продубљује његов очај и ми то можемо чак и да разумемо. Тако он гладује, препун идеја које су ничеовске и атеистичке, и које су тако силно удариле Русију изводећи је из апсолутно православне државности у невероватно скептично друштво и то у само једној генерацији. То је разбило друштво у комадиће. Због тога им се комунизам и учинио тако атрактивним.
Раскољников тако рационалистички приступа идејама у којима нема моралне хијерархије и олако долази до закључка како су људи без морала, у суштини кукавице, што је ничеизам. Већина оног што називамо моралношћу, није то већ страх да чинимо шта желимо. И лицемеришемо са оним што не можемо да добијемо да је то, ето, неморално. Ниче, заправо, говори да су одређене моралности замаскирани страх, што је нешто друго. Раскољников о томе размишља и сматра да би он могао постати добар правник, који би помагао сиромашним људима и "није добро да ја сад лутам скапавајући од глади, а да се моја сестра буквално проституише, док је моја станарка огавна, стара, већ на издисају, са парама и која рођаку третира као слушкиње" . И то је универзална идеја која се и данас провлачи у сличним дешавањима. То је аргумент човека од сламе, болесне свести. Јер када желите да дођете до циља, без обзира да ли сте левица или десница, ви треба аргументе да изведете до усијања и да са једним доказом минирате дискусију супротне стране и поентирате. Кад Достојевски пошаље две идеје у рат он их генијално отелотвори у најјаче карактере које може да осмисли, као што је случај у "Браћи Карамазови", Аљоши и Ивану...
*
Комунисти су са три посто успели да сруше православну Русију. Елџибитизам и џендеризам су, такође, продукт комунизма. И они са три посто разбијају свет.