[ Бисерје са нет-а... ] 15 Новембар, 2018 14:58

Одем ја тако на славу код једног домаћина у Малом Мокром Лугу, а покрај мене седне његов осмогодишњи син, залепило се дете уз мене, не миче се. Ручак, разумете, као што је ред, почне гибаницом, ја таман да узмем, кад онај мали вели:

„Чико, да видите шта имамо у рерни!“

Тако стоји ствар, мислим се у себи, боље да се не преједем на почетку, него после, те прескочим и пилећу чорбу, хладне батачиће и бело месо, а кад дође сарма на ред, таман пружих руку, а мали ме повуче за рукав и шапуће:

„Чико, да само видите шта имамо у рерни!“

Одустанем опет. Сачекаћу то из рерне. Захвалим се и на прасетини, а сви ме питају што не једем ништа. Ни печене кромпире нисам такао, ни туршију, ни проју, ни кајмак, ништа. Видим изнесоше се и колачи, а ту нам је и опроштајна кафа.

„Чико“, вуче ме онај мали за рукав, „да видите шта има у рерни!“

„Шта има у тој рерни?“, питам бесно, а мали каже:

„Омацила се наша маца.“

Момо Капор

[ Мисли у зрењу ] 28 Октобар, 2018 12:09
 
(слика са нета) 
 

Најпосле, напустих све: и царство и раднике, и узех у торбу само нешто мало ствари и пословног алата и кренух у потпуно непознатом правцу, немајући никакву представу ни шта радим, ни где да се уденем. Знао сам само да сам у свом овом светском шаренилу укљештен и неслободан да дишем.

Оно нешто алата ми је помагало уз пут да не будем гладан, али нигде нисам нажуљао столицу по свом добром обичају. Старе навике је тешко изневерити. Неки су ме позивали из радозналости, други из самилости, неки пак из надмености, али ретки ради посла. Мислим обичног, далеко да је ту било речи о отмености и помодарству. Закрпи рупу, промени ђон, удари које ексерче, залепи и - здраво ђаци! Иако сам то радио рутински, радио сам честито, јер ме је страх да је деда жив и да ме гледа ипак негде чешао, не дозвољавајући да у послу каљам његов образ. Али што сам дубље залазио међу људе, што сам их више сретао, причао са њима, упознавао их, то ми је појам радости и суза био још несхватљивији, а моја мисија, самим тим, готово на рубу пропасти; јер кад сам почео да се распитујем за две чаше, људи су мислили да се шалим, или сам попио чашицу више, да је реч о каквој бајци, па чак и да ми је мало од памети на рођењу одметнуто. На све то ја сам се са њима и смејао и плакао, али сам у себи највише деду помињао, те што ли сам се сулуде потраге и прихватио.

Сулуде, да! У праву су људи што ме гледају бело, јер ни сам себе не видим разнобојно. Тако сам одлучио да се сјурим низ неку падину и што дуже да избегавам људе. Кад већ не осећам да сам слободан, бар да сам миран од света.

Што сам се ниже спуштао, заправо више котрљао, то сам јасније могао да чујем жубор некакве воде. Била је то речица прилично брза и хладна, која је текла између шумских стабала и камења. Одлучио сам да кренем ка њеном извору. Само, подуже је то рекче било, или сам ја кренуо од њеног репа, па је успињање до извора поприлично потрајало. Нисам имао никакву представу да ли је било каквих дивљих звери, а мора да их је било, јер су ме пратила разна шушкања. Међутим, до сусрета није долазило, с тим што ја нисам умео да објасним себи ни да ли их желим или стрепим од њих, тако да сам то оставио деди на бригу – кад је већ обећао да ће се старати.

Речица је почела да се скупља и ускоро се нађох пред некаквом стеном испод које је извирала. Мало је рећи да сам био збуњен. Осећао сам као да сам главом ударио у зид, јер даљег пута није било – бар не напред.

Насумице се окренух да погледам околину и нађох да је ово лепа дивљина. За каквог пустињака било би ово идеално место. Пустињака? Сама помисао да би мени оваква реч могла пасти на памет изгледаше чудно. Истина, био сам крштен, деда је душу увек стављао на прво место, али ко је о томе данас уопште мислио? Кренуо сам и ја у храм са дедом, али су ме после другари избегавали, смејали су ми се, задиркивали ме и ја сам временом почео да се од вере изговарам, а другарима, који су ми се ругали и касније направили и неке каријере, њима сам сласно узимао паре за сваки наручени пар ципела. Од њих им је зависила каријера - тако сам ја то замишљао! Њиховим светом господарила је и газила моја обућа!

Из тог размишљања нагло ме трже звук који се проломи долином. Опрезно се окренувши, опазих како се са стене поче спуштати некаква котарица, заправо носиљка од дрвета само повећа. Подигох поглед више ње и угледах при врху стене неко удубљење. Сумње није било да овде има живог човека.

(наставак, аутор Јелена Јергић)


[ Мисли у зрењу ] 14 Октобар, 2018 15:18

 

(слика са нета) 

 

Завидном оку и непослушном уху тешко је скрасити се и немогуће угодити на дуже време. Ако и добију што пожеле, она радост ишчекивања, прижељкивања, замишљања испари истог трена чим се тога дотакну. Краљ Мида је, једнако несрећно, све чега се дотакао претварао у злато, али код мене је другачије: као да се све истог трена претвори у прах – у ништавило. Моја опсесија о томе да приграбим што више света док сам млад пред овом загонетком је остајала нема и збуњена. Као да је неки зид стајао између нас, неки апсурд, на који, чини ми се, други истих таквих очију и ушију нису имали сличних притужби. И почео сам да желим још више, да грабим још више и да једним додиром све те жеље расплињавам до гађења само да бих то разумео: због чега је тако?

Ја сам по струци обућар. Али радим са пробраном клијентелом, која не жали пара да је примим. И то је заслуга мога деде, који је крпио и правио опанке, па кад је видео да од мог школовања неће бити велике вајде довео ме је у радњу и научио занату. Да је до мене било ја бих и одатле бежао, али са дедом се није дало разговарати о пренемагању или каквим другим детињаријама. „Моје је да те изведем на пут и дам ти посао у руке, а кад бих тебе слушао шта хоћеш данас, а шта сутра нећеш, ја бих био неодговоран човек. Кад порастеш буди свој газда!“, говорио ми је он. А од свих тих речи мени се оно „газда“ свидело највише. И прионух на посао, што је радовало деду, али сам ја већ потајно ковао у себи планове о великом газдинству, модерним аутомобилима, радницима, каквим ексцентричностима (ради шепурења), тако да сам тражио од деде да ме води на све сајмове таштине, где се могла видети скупа ципела и нове технологије.

Када сам урадио свој први помодарски пар ципела, многе очи у граду окренуле су се према радњи мога деде. И посао је почео да цвета, моји планови такође. Деда је био поносан на мене, али то га није спречавало да и даље бди као старији: „Слушај, чедо, и упамти: један мудар човек је рекао да само слободан човек не ради (за плату). Новац није ту да бисмо му служили, већ да би он служио нама.“. Ја бих, наравно, кимнуо главом да би он знао да сам га чуо, али бих одмах потом гледао где је неки нови сајам, да ли у земљи или иностранству, свеједно, и моје мисли су већ заборављале на деду и његове речи.

Моје царство је расло, а деда се полако гасио. Баш пред кончину, док сам се с муком суздржавао да не побегнем и са ове столице за посете болнима, као и са оне школске и сваке друге која ме је одвлачила од скитања, деда изнађе још толико снаге и своје последње мисли посвети мени: „Унуче моје драго, деда одлази, али не и моје старање. Бог је био милостив према нама – биће и одсад, не сумњам. А ти упамти: у животу можеш имати новца колико желиш, али ако не нађеш своју чашу радости и чашу суза то ће све вране и ветар разнети и иза себе оставити пустош и празнину. Научио сам те занату, као што је мене мој отац научио, али ти у задатак остављам и то: да пронађеш те две чаше како би био прави мајстор.“ И само што ме је закрстио и благословио деда је предао дух свом Богу.

У почетку сам осетио велику збуњеност; у мени се мешала туга и неки гнев: жалио сам за дедом, а тамо су ме чекали неодложни и новчано вредни послови. „Па где баш сад, деда, да умреш?!“, помислих, али се намах и заплаках.

Наравно, деду сам сахранио како је тражио - по свом православном обичају којег се целог живота држао, а неке од муштерија сам, нажалост, изгубио. Али свет је и даље наставио да се окреће и ја сам се брзо нашао на разним колосецима што животним, што пословним.

Али уместо очекиваних наслада, које су ме све дотле преплављивале, почело је све да ми се гади, јер није имало укус сласти већ црвљивости. И почео сам, из неког мени необјашњивог разлога, да кривим деду, налазећи да ме његов Бог и није наставио да благосиља. Мени није био потребан, ја сам нашао свог господара, али је било лепо док је дедин Бог био са нама. Сад као да је све земља са дединог или не знам чијег гроба. Нема више радости...!

И ту ми нешто севну преко очију. „Па да, чаша радости и чаша суза – још то је потребно, рече деда, да бих био прави мајстор. А где то да нађем? У којој школи да тражим? Мислиће сви да сам луд! Али мој деда није био луд. Мада, тамо на постељи... ко зна да ли је баш био при чистој свести и памети? А ни он није тражио сведоке да то потврде пре него што ми је оставио потрагу у аманет. Хајд` сад, деда, помози! Ти рече да твоје старање неће престати, па да видимо држиш ли реч и да ли је твој Бог прави Бог?“

Али што сам се ја више обраћао деди за помоћ, то се моја воља за послом гасила, јер никаква наслада, ни сласт, ни радост нису долазили, већ само и једино: гађење, гађење, гађење...

(наставак, аутор Јелена Јергић)

 

[ Генерална ] 09 Октобар, 2018 22:46
 
Зашто добри Бог дозвољава да зло постоји у свету?
 
 
[ Генерална ] 08 Октобар, 2018 13:08

 

Пропаст Запада, тако посматрано, не значи ништа мање него проблем цивилизације. Једно од основних питања сваке више историје ту је пред нама. Шта је цивилизација – схваћена као органско-логичка последица, као завршавање и исход једне културе?

Јер свака култура има своју сопствену цивилизацију. И први пут се овде обе речи, које су до сада имале да означавају неодређену разлику етичке врсте, схватају, у периодичком смислу, као изрази за једно строго и нужно органско следовање. Цивилизација је неизбежна судбина једне културе. Ту је постигнут врхунац са кога постају решива и последња и најтежа питања историјске морфологије. Цивилизација су крајња и највештачкија стања за које је способна једна виша врста људи. Она су завршетак; она долазе после постајања као оно што је постало, после живота као смрт, после развоја као непомичност, после села и душевног детињства (како то приказују дорика и готика) као духовна старост и камени велики град који окамењује све. Она су крај, неопозиви, али се она морају постићи, увек и редовно, једном најинтимнијом нужношћу.

Тек тада ће се разумети Римљанин као последник Хелена. Тек тако се осветљава касна антика и одаје своје најдубље тајне. Јер шта значи то кад се каже да су Римљани били варвари (а то се може спорити само празним речима), они који не иду испред једног замаха него га закључују? Без душе, нефилософски, без уметности, расни до сировости, безобзирно држећи се реалних успеха – они стоје између хеленске културе и ничега. Њихова уобразиља, упућена на практично, јесте црта које у Атини уопште није било (имали су сакрално право које је уређивало односе између богова и људи као између приватних личности, али ниједну праву римску скаску о боговима). Грчка душа и римски интелект – то је то. Тако се разликује култура и цивилизација. Није важило то само за антику. Увек се појављује овај тип духовно снажних а потпуно неметафизичких људи. У њиховим рукама лежи духовна и материјална судбина сваког касног доба. Они су спроводили вавилонски, египатски, индијски, кинески, римски империјализам. У таквим временима сазрели су до коначног светског расположења будизам, стоицизам, социјализам, који би хтели још једном да ухвате и преобразе у свој његовој садржини једно људство које се гаси. Чиста цивилизација као историјски процес састоји се у постепеном разграђивању облика који су постали аноргански, изумрли.

Прелаз са културе на цивилизацију врши се у антици у 4. веку, а на Западу у 19. веку. И, почев од тих времена, нема више великих душевних одлучивања, као у времена орфичких покрета и реформације у „целом свету“, у коме коначно ниједно село није неважно – него се све одлучује у три или четири светска града, који су сву садржину историје усисали у себе, према којима спада на ранг провинције целокупно земљиште културе – које сада, са своје стране, има да исхрањује светске градове остацима свог вишег људства. Светски град и провинција – са овим основним појмовима сваке цивилизације појављује се један сасвим нови проблем облика у историји, који, ми домашњи, баш проживљавамо, и не схватајући га у свем његовом домету. Уместо света град, једна тачка у коју се скупља сав живот далеких земаља, док се све остало сасушује; уместо народа у форми, сраслог са земљом, нови номад, паразит, становник великог града, чисти (без традиције) човек од чињеница, који се појављује у безоблично текућој маси, нерелигиозан, интелигентан, неплодан, са дубоком одвратношћу према сељаштву ( и његовом највишем облику, сеоском племству); дакле један огромни корак ка анорганском, ка крају. Шта значи то? Француска и Енглеска су свршиле тај корак. Немачка га завршава. После Сиракузе, Атине, Александрије долази Рим. После Париза, Мадрида, Лондона следује Берлин и Њујорк. Судбина је читавих земаља да постану провинцијом, земаља које нису у зрачном кругу једног од тих великих градова, као некада Крит и Македонија, а данас скандинавски север...

И данас, као и у време хеленизма, на чијем почетку стоји оснивање једног вештачког, дакле земљи страног, великог града, Александрије, постали су културни градови: Фиренца, Нирнберг, Саламанка, Бриж, Праг – провинцијски градови, који дају отпор (безнадни унутрашњи, интелектуални) духу светских градова. Светски град значи космополитизам уместо „домовине“, хладни смисао за чињенице према предању оном што је израсло са тла, научно неверовање као окамењеност раније религије срца, „друштво“ наместо државе, природна права наместо стечених. Римљани имају предност над Грцима – у новцу као анорганској апстрактној количини октинутој од свих односа према смислу плоднога тла, према вредностима примарног животног става. Отмено схватање света је, од сада, и питање новца. Не претпоставља грчки Хризипов стоицизам имање као основицу, него касноримски стоицизам Катонов и Сенекин. Није социјал-етичко настројење 18. века ствар за милионере, него настројење 20. века које професионалном уносном агитацијом хоће да постане делом. Светском граду не припада народ него маса. Неразумевање града за све што је предање, у чије име се води борба против културе (племства, цркве, привилегија, у уметности против конвенција, у науци против граница могућности сазнања), његова оштра и хладна интелигенција надмоћна над сељачком памећу, његов натурализам у једном свом новом смислу, који се, далеко преко Сократа и Русоа, у односу на све сексуално и социјално, везује за праљудске инстинкте и стања, оно panem et circenses, које се данас изнова појављује у виду борбе за наднице и у виду спортског игралишта – све то означава однос према коначно завршеној култури, према провинцији, један нови, касни и без будућности, али неизбежни облик људске егзистенције.

То је оно што има да се види, не очима странчара, идеолога, савременог моралисте, из угла ма ког „становништа“, већ са ванвременске висине погледом управљеним на историјски свет облика који се развија кроз хиљаде година – када се хоће одиста да схвати велика криза садашњице.

Видим прворедне симболе у томе што је у Риму, где је тријумвир Крас био свемоћни шпекулант са местима за грађевине, онај римски народ чије је име блистало на свим натписима, онај римски народ пред којим су у даљини дрхтали Гали, Грци, Парћани, Сирци – становао  у огромној беди по многоспратним кућеринама за најам, по мрачним предграђима, и примао успехе војне експанзије равнодушно са неком врстом спортског интереса; што су многе угледне породице пра-племства, потомци победника над Келтима, Самнићанима и Ханибалом, јер нису учествовале у бесомучној шпекулацији, морале да напусте своје породичне палате и да се уселе у бедне најамне кућерине; што су се, док су се дуж Via Appia низали гробни споменици финасијских величина Рима (споменици којима се још и данас дивимо), лешине народа заједно са животињама и ђубретом великог града бацале у страховити гроб за масе све док се под Августом, да би се спречиле заразе, није то место затрпало и на њему Мецена подигао свој славни врт; што је у опустелој Атини, која је живела од посета богатих странаца и њихових задужбина (на пример јудејског краља Ирода), путујућа руља брзо обогаћених Римљана бленула у дела Перикловог доба, од којих је исто толико мало разумела колико и амерички посетиоци од Сикстинске капеле Микеланђелове, пошто су претходно из те исте Атине сва покретна уметничка дела одвукли или покуповали по фантастичној помодној цени, па поставили колосалне и претенциозне римске грађевине поред дубоких и скромних дела старога времена. У овим стварима, које историчар нити има да грди нити да похваљује, него да морфолошки процењује, лежи за онога који је научио да гледа непосредно једна идеја.

Јер ће се показати да, од тог тренутка, сви велики сукоби схватања света, политике, уметности, знања, осећања – стоје у знаку те основне супротности. Шта је цивилизована политика сутрашњице насупрот култивисаној јучерашњици? У антици реторика, а на Западу журнализам, и то у служби оног апстрактума који представља моћ цивилизације, новца. Његов дух је тај који, и неопазимице, прожима историјске облике народног бића, често их ни најмање не мењајући нити разарајући. Римска држава остала је по свом облику од старијег Сципиона Африканца па до Августа у већем степену стационирана неголи што се то по правилу узима. Али велике странке само су још привидно средиште одлучних делања. Мали број надмоћних глава, чија имена нису, тренутно, можда ни најпознатија, одлучују све, док велике масе политичара другог реда, ретора и трибуна, посланика и новинара, све на избор људи од провинцијалног видика, одржавају, у правцу на доле, обману народног самоодређења. А уметност? Философија? Идеали платонског и Јеантовског времена важили су за једно више људство уопште, а идеали хеленизма и данашњице нису за светско осећање сеоског и уопште природног човека, већ искључиво за великоградског човека „од мозга“. Пре свих, ту је социјализам, па њему унутрашње сасвим блиско сродан дарвинизам, са својим тако не-гетеовским формулама о борби за опстанак и о одабирању, па њима опет сродни проблеми брака и жене или Ибзена, Стриндберга и Шоа, импресионистичке наклоности анархичне чулности, цео тај сноп модерних тежњи, дражи и болова, чији је израз Бодлерова лирика и Вагнерова музика. Уколико је мањи град утолико је бесмисленије бављење том музиком и тим сликарством. Култури припада гимнастика, турнир, агон; а цивилизацији – спорт. Тиме се разликује хеленска палестра од римског циркуса. И уметност сама постаје спорт, то значи l`art pour l`art, за једну високо интелигентну публику познавалаца и купаца, па било да се ради о савлађивању апсурдних инструменталних тонских маса или хармоничних препрека, било да се ради о „узимању“ једног проблема боја. Појављује се нова философија чињеница, која за метафизичке спекулације има само презриво смешкање, нова књижевност, потребна за интелект, нерве и укус становника великог града, а за провинцијалца неразумљива и омрзнута. Народа се ништа не тиче ни александријска поезија ни сликарство пленера. Прелаз се карактерише, онда као и данас, једним низом скандала – који се могу наћи само у тој епоси... 

 

Освалд Шпенглер – Пропаст Запада

 

у.п.: Реч је о завршетку културе западно-европске-америчке. Један Ниче је потпуно стран исламу или будизму, као што је и Коперников систем туђ арапској култури, или дарвинизам правом Русу, како то мисли и пише аутор.

 

 

[ Генерална ] 26 Септембар, 2018 19:09

У првом кругу - 10 епизода 

 

Због критике Стаљинове политике изнете у приватној преписци, Александар Солжењицин је осам година (1945-1953) провео у Шарашки, сибирском логору за научнике. Искуство тих затворских дана преточио је у роман, а потом и серију У првом кругу, која у десет епизода расветљава три дана драматичних збивања у децембру 1949. године. Стаљин и његови министри врше екстремни притисак на инжењере у логору да пројектују апарат тајне телефоније за потребе службе државне безбедности инициране тајном дојавом високог службеника из совјетске власти америчкој амбасади о руској атомској бомби.

Препоручујем! Сјајни глумци, сјајни дијалози, сјајне мисли о животу и смрти, слободи и заробљеништву, љубави и равнодушности. Као што писах већ: једина истинска историја јесте духовна. Идеологије долазе, пролазе и одлазе, а човек је увек сам на размеђи избора: с Богом или против Њега.

Овде су линкови са јутјуба, а овде су преводи за сваку епизоду. Потребно је скинути и превод и филм да би се могло гледати. За сада је тако. 

[ Генерална ] 18 Септембар, 2018 12:54
 

Радња серије се дешава у једној од држава источне Европе. После акције локалне службе безбедности, у затвор доспева први секретар руске амбасаде, под оптужбом за трговину наркотицима. Тај догађај тренутно постаје светски догађај број један. Чланови руске амбасаде, на челу са амбасадором Алексејем Прокофјевим, све своје ресурсе покрећу како би свог сарадника ослободили од неоснованих оптужби.

Прве две епизоде са преводом налазе се на линку у посту. Трећа и четврта епизода имају превод али није уклопљен са видеом; мора се посебно скидати и додати на рачунару.

Иначе, серија је заиста нешто. Али и поред тога што не смете заборавити да гледате играну серију, она је намењена публици која мисли. У основи радње је Нова Каледонија, али у којој су презимена као на Балкану. Па завирите, јер вреди.

А на сајту посвећеном руским филмовима налази се и адреса за преостала два превода.

 

[ Непозната историја Срба... ] 13 Септембар, 2018 23:51

Поплава, која је пре неку годину задесила Србију и регион, када је киша непрестано падала три дана - те слике и последице памтимо и данас. А велика количина падавина носи са собом опасност од земљотреса, који су такође уследили. Сад су код нас учестале и кише и врућина. Букове шуме нестају. Да ли нас чека и трусно подручје?

Ових дана је одржан протест у Пироту поводом изградње мини хидроцентрала, којих је у плану 850 да се гради. Ово је био први скуп где није било грудобусања и скупљања политичких поена неког од представника; нико од организатора није препознатљив. Овде је говорила струка и забринутост. Професори са факултета су изнели разлоге за противљење, али, како то струци и приличи, и предлоге шта уместо МХЦ правити. Скупу су присуствовали и људи из разних крајева Србије, који су дошли да подрже овај еколошки важан протест.

Каква је опасност од њихове изградње? Реке се увлаче у дуге цеви и затварају. Сад не би био толико проблем да је у питању једна река (кад би ово било друштвено корисно решење уопште). Она ће избити негде другде. Али замислите кад затворе неколико река: где и како ће се њихово избијање појавити? То већ у теорији не звучи добро. А да не говоримо о екологији, биљкама и животињама, инсектима који ће нестати. Но, неко је дао паре и нашао хијене за кумове. Зато је важно да Србија буде сиромашна, да не може да се брани, већ да слини за парама. Али та сића неће дугорочно решити проблеме. Зрењанин зна да већ сад нема воде. И многа друга места по Војводини. А неко жели да нам отме пијаћу воду и продаје нам кока-колу. Кока-кола је пиће прављено на бази дроге; шећер у њој, као и у свим соковима, ствара код људи зависност. Али то је мега компанија, која ће учинити све да вам отме воду и уништи производњу домаћих сокова. Зато је битно да препознамо вредност ове многозначајне борбе. Да се она омасови макар и у нашем размишљању. Да унапред предвиђамо потезе непријатељске и осујећујемо битке док су још у плановима. А будите сигурни да они већ имају спремљене планове за нас.

Подигнута је прва тужба против једног од учесника протеста и народ је скупио паре и стао у одбрану Човека. То нам треба! Да станемо једни уз друге, а не на страну муљатора и окупатора. Потребне су нам мале битке, јер гени наших предака не треба да мирују у нама кад зло говори. Ускоро ће вода бити скупља од злата.

 

[ Непозната историја Срба... ] 08 Септембар, 2018 22:23

Један страни историчар и путописац има овакав запис о нашим прецима (отприлике): да су Срби несклони прању и хигијени, али да практикују један, њима неразумљив, поступак. Наиме, Срби своје заробљенике не држе, већ их пуштају. Заиста, Срби не воле ропство и не држе робље. Неки дан смо имали прилику да видимо како су Корејци, чини ми се, после 60 година вратили сандуке са америчким војницима. А Србин из Црне Горе, иначе власник једног ресторана, прича како им долазе странци из политичке елите и једино о чему причају јесте да ли се поштују геј права. Они, који су та права измислили, да би направили још више робова! Али им зато Србин никад није донео страно јело, већ све домаће. И каже: "Кад тако радите, више вас поштују!" 

Али ми полако губимо ту психолошку предност, за коју чак и премудри Соломон говори, опомињући да се не поводимо за очима, гледајући на раскош непријатеља и кад нас позове неко на вечеру, да не једемо много, већ помало; наше понашање за столом нас одаје каквог смо карактера. Ако смо алави, лакше нас је купити и придобити. На тај начин нас је могуће искористити на свако зло. 

 

У једној приватној фирми су тражили да се доставе имена све деце до петнаест година, као да добију пакетић. Вредност: 9000 динара. Она почетна зачуђена реакција је устукнула пред алавошћу и накупио се приличан број деце. Али то је све било да газде покупе кајмак, а ниједно дете видело пакетића није. 

 

Ако већ треба да народ прича о нечему, зашто не би причао о томе како није ни хтео пакетић! Како је одбио да да сагласност након прве логичне и исправне претпоставке да ту нешто не штима. Тај мали цврчак је непогрешив у нама, али слабо га слушамо.

Сад имамо и неке сликовнице, које нам потурају деци у вртићима и родитељи су као згрожени. "Говорите ли истину, силни?", пита нас Цар Давид, псалмопојац. Да занемарим за тренутак да већина васпитача ради за плату (знам и неке васпитаче који се унапред и ограде и родитеље посаветују на чега да не бацају паре, живце, здравље, иако раде у истој школи са овима којима је све свеједно сем плате). Али зар су "Фарма", "Задруга" и други ријалити бољи од сликовнице, а ви седите и то гледате заједно са децом!? Зар није то лицемерно наше брижништво? 

А неко то све посматра са стране и купује нас за ситне паре. Продајемо душе у бесцење. 

Не би било лоше да се замислимо и на неке наше бољке сами ставимо окове, док нас не заробе целе за туђе бабе здравље.

 

[ Лепота живота ] 06 Септембар, 2018 19:19

undefined

 

Како то земља зна да направи од себе семе шљиве, јабуке, сунцокрета и да се никад не забуни? Никад сунцокрет не расте на јабуци, нити шљива на сунцокрету. 

И како воде знају кад треба да постану сок јабуке, сок шљиве или сунцокретово уље и да никад не погреше? 

И још већа је тајна: како крв мајчина зна кад да се претвори у млеко?

 


"...троје је што сведочи на земљи: дух, и вода, и крв; и троје је заједно." (1. Јов. 5,8)  

 

 

[ Лепота живота ] 04 Септембар, 2018 14:04
 
Јуче се родило парче неба у нашем дому, теткина душа анђеоска - Милица!
Нека је слава и хвала Богу на свему и за све!
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 01 Септембар, 2018 19:56

"Кад чујете позив на изборе у глави имајте да вам поручују следеће: "Ако ви не изађете на изборе, ми не можемо добити ваше паре!""

Ако се дубље загледате у ово, видећете колико је то тачно. Изнећу овде само три ствари:

1. Стално вам са тв дизниленда причају о разграничењу и подели, али не и о томе да је Косово део Србије. Истина, стање је сада такво какво је, али ви не чујете да постоји та опција. А сви ови су се заклели да ће чувати територијални интегритет и суверенитет земље. Запамтите, они су се заклели на то, а овамо слушате само планове туђе! Ако странци желе да отму, зашто бисмо ми саучествовали у томе? Не може нико да жртвује своју част за колаборацију; ти је већ претходно немаш.

2. Опозиција је кобајаги сузбила редове. Зашто? Па да би помогли Вучићу да влада, а они да једу чорбу у скупштинском ресторану. Партије постоје само у Америци и Енглеској, и оне диктирају услове свуда у свету. Енглези закувају, Амери ударају чекићем. Код нас не постоје партије, већ интереси. Како то да знате? Ако бисте завирили у такозване. планове назови странака видели бисте да Двери немају ништа заједничко са Ђиласом и по плану и програму су непријатељи. Исто је и са свима другима. А овамо ће да брину о Србији!? Значи, сами се не би саставили ни за милион година, што значи да их је саставио неко други. А ако их је саставио неко други, онда је тај једини ауторитет и његов план и програм ће да се спроводи. Сем тога, бирач Двери неће гласати за Ђиласа, нити неки други европејац за Двери. То у старту смањује број листића. Значи, довољно им је само толико да главни добију неки део шаполовине, а Вучић да остане на власти. А заједно са свима њима да будемо под окупацијом и пропадамо. Да ли сте скоро видели неке протесте било кога испред америчке амбасаде? Кад би смели патриоте тамо да протествују, док им амерички амбасадор говори ко иде у скупштину а ко не.

3. Ови су на власти годинама, сви заједно, и Србија тоне ли тоне. Па колико још треба да прође па да схватимо у каквом смо чабру? Сем тога, народ више нигде у свету није потребан ниједној власти, сем још мало за гласање. Како то знате? Па погледајте како никога није брига за толики одлив људи!!! А зашто одлазе у овом просперитетном и најзлатнијем добу владавине Вучића? Замислите, јер нема посла! Нема перспективе! Они сви заједно мисле само на себе, брига их за вас, сем ако међу вама има неких оваца које им раде послове за личну ћар, који су за њих само корисни идиоти.

Зато и кад дође Вучић на Косово, чућете само причу о њему: како не једе, не спава, посипа се пепелом, он, мученик и спасилац стомакоугађања. (Кад је Тома Николић кренуо да штрајкује глађу, то је била таква представа, за коју су посебно нашли зграду, собу, довели камере, а представили су народу како је у болници.)  

У свету долази до профилисања нових вођа. Сада ће постојати само две врсте држава: суверене, које ће имати ресурсе, моћ, силу, и резервати идиота, у којима ће се приказивати ријалитији и разни други циркуси, да би их суверени могли немилице пљачкали до истребљења.
 
У раљама демократије: Идиоти и олош, савез за еутаназију заједнице и државе
 
[ Лепота живота ] 30 Август, 2018 22:43

За разлику од нас, где се снимају емисије за заглупљивање и тоталну дебилизацију друштва, као и исмејавање сељака и пољопривредног газдинства, Енглези су направили одличан серијал на тему пређашњих времена. Тренутно гледам емисије о "Викторијанској фарми". Довели су на старо и запуштено имање жену и два човека, сваки је стручњак у својој области везано за то доба: да ли је у питању, кухиња, зимница, архитектура, узгој стоке и поврћа. Стари господин, који им је издао имање у трајању од годину дана, који је велики поборник и љубитељ тог доба, тражио је да све што се буде радило на имању буде у складу са тим временом и никако другачије. А да би све било како треба, имају и библију о фарми, енциклопедију, коју је неко темељно обрадио са свим сликама и описима, што је заиста фасцинантно. Међутим, једини проблем са њом је што ју је писао мушкарац, па оних ситних кућанских ствари, без које фарма сасвим сигурно не може, а тичу се женске руке, тога је ту изостало, па су морали да се досећају за друге изворе. Емисија је јако поучна: видите како се градило, како се чувала зимница, гајила стока, чувала њива од зечева и фазана, како се прави свињац, јагње овце, праве корпе. Јер, поред ових чланова, екипа у помоћ призива и старе занатлије у испомоћ. Како није било струје, ту су долапи и прво мерење енергије у коњским снагама. Мене је одмах подсетило на "Камионџије" и камион на дрва, као и на серију "Сасвим природно". Нису Енглези узалуд бацили новац на ово снимање, јер мудри знају да ће неке од ових вештина итекако бити потребне човеку у временима која долазе. Зато препоручујем доку (онима који знају енглески, нажалост нема превода), али остављам и овај макар кратки опис другима на увид. Ово кикотање и запевање са тв дизниленда нека вас не превари, јер се свим тим заглушује бука која долази. Будите спремни већ сад, управо као што су наше мајке, баке, сестре и немоћни за војску радили њиве да народ не буде гладан и војска да напредује. 

Након завршетка првог серијала "Викторијанске фарме", сви учесници су изгледали тужни, али је Рут, као газдарица имања, приметила једну занимљивост. Она из овог пројекта излази богата новим идејама! Сви примећују велике ствари, али се лепота живота састоји у ситним појединостима на које ретко обраћамо пажњу, а од виталног су значаја.
 
Попут ње, а након преласка на нови серијал само у време краља Едварда, где можемо да видимо како је изгледао први трактор, како се правио живи креч и исти гасио, како се чувало месо без фрижидера, сушила сланина, правила цедар ракија, или (што ми је на почетку посебно било занимљиво) како су се дуго чувала јаја свежим, то сам и ја помислила како би било добро да неко искористи искуства својих још живих бака, дека, пра и чукун предака, и већ сад крене да записује овакве мудрости за наше просторе и илуструје их. За десет-двадесет година књига ће поново ући у моду, мораће, то се већ тако дешавало у историји, а овакве драгоцености ће некоме бити од животне важности. Стручна литература увек нађе своје место на полици.
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 28 Август, 2018 23:50

 

 

Разлаз Мексика и Америке дошао је услед помањкања нафте у Мексику и Америка се окреће од њега и свој поглед упире на Канаду. Она сад мора да направи избор између Европе и Америке. Такође и Европа мора да размишља о својој будућности, као и сама Русија, јер ни Руси неће имати још дуго енергената за извоз, можда око годину дана. Аустралија већ спрема пакет мера, поучена искуством Јужноафричке републике, јер у скорој будућности и она ће постати мета Америке. Од свих ових збивања ускоро ће се и парадигма на овим просторима почети да разрешава. Белци масовно напуштају јужноафрички део континента због расних, верских и других подела. Ово све само указује на то да се полако диже температура у целом свету, на разним тачкама а поводом све мање енергената. Са овим упореду иду и закони, по којима ће се одредити услови за живот или смрт сваког човека. Више о свему послушајте у емисији Космополитика. 

 

[ Лепота живота ] 26 Август, 2018 14:07

 

Куда да побегнем од Тебе, Господе наш? У коју земљу да се сакријем од Лица Твога? Небо је престо Твој, земља је подножје /ногама/ Твојим, море пут Твој, и ад је у власти Твојој. Ако је, већ близу крај света, то нека не буде без милости Твоје.

Ти знаш, Господе, да су неправде наше велике; и ми знамо како је велика милост Твоја. Ако Те не би умилостивљавала доброта Твоја, погинули бисмо због безакоња наших. Не остави нас, Господе, јер окусисмо Тело и Крв Твоју.

Када се дела свих подвргну испитивању пред Тобом, Господе свега створеног, у та последња времена не одврати, Господе, лице Твоје од оних који исповедају свето Име Твоје. Оче, Сине и Душе Свети, Утешитељу, спаси нас и сачувај душе наше!

Молим благост Твоју, Господе, отпусти кривице наше, превиди безакоња наша; отвори нам двери милосрђа Твога, Господе, да дођу на нас времена мирна, и по доброти Својој милостиво прими молитву нашу, јер Ти, Господе, отвараш врата онима који се кају. 


Свети Јефрем Сирин