Нешто између



 

- Не волим кад то урадиш - рече он уз осмех.

- Шта то не волиш кад урадим? - упита она насмејано.

- Не волим кад философски концепт подриваш смисленом логиком - одговори он, грлећи је.


Лаж и катастрофе

Ако се упитамо који грех је данас најраспрострањенији, који је најстрашнији чир, епидемија, која је захватила читав свет, одговор ће бити: лаж и лицемерје. Као што вода која се излива за време потопа и покрива земљу, продирући у сваку њену пукотину, испуњавајући сваку удолину и бразду, и постепено претвара земљу у мочвару, у прљаво блато, у блатиште, које заробљава човека, тако су лаж и лицемерје испунили наш живот. Овај грех је постао уобичајен у нашем свакодневном животу; грех у који смо готово потпуно потонули; грех који смо престали да видимо, чији смрад смо већ престали да осећамо. А многи чак лаж сматрају духовном мудрошћу. Браћо и сестре, кажу да је лакше спасити се од ватре него од воде: ватра се може угасити, може се искочити из зграде која гори, али када се излију реке, где човек да бежи? А лаж и лицемерје у наше време личе на реке прљавштине, које су се излиле по читавој земљи. Ако пажљиво пратимо себе макар и један дан, видећемо колико смо лажи и лицемерја показали тог дана. Раније су речи „глумац“ и „уметник“ звучале као прекор. А сада људи кажу „уметник“ кад желе да похвале човека, да покажу да је мајстор у свом послу. И због тога што смо се сами претворили у уметнике лажи и лицемерја сами смо навикли да носимо маску на свом лицу. Ево примера: човек се сретне са својим претпостављенима и шта се дешава? На његовом лицу се појављује некакав сервилан осмех, неки израз усхићења. Али, чим се исти човек растане од свог шефа рећи ће о њему неку гадост или ће испричати гадну сплетку. А ако се сретне са људима који су му потчињени његово лице ће попримити неприступачан изглед, као да поседује све врлине, као да је натчовек. Како се понашамо према човеку ако нам је потребан? Гледамо га нежно, умилно говоримо, распитујемо се за његов живот, информишемо се кад му је рођендан итд. Ако сретнемо човека који жели за нешто да нас замоли ми се трудимо да прођемо, малтене да протрчимо поред њега, а кад нам то не успева, гледамо на овог човека као на свог непријатеља. Дакле, браћо и сестре, на лицу увек имамо неку туђу маску. Зашто је то тако? Зато што смо заборавили да је човек биће по образу и подобију Божијем, зато што смо изгубили поштовање према човеку, гледамо на свог ближњег као на просту ствар. И због тога међу људима влада таква отуђеност, чак и међу најближим рођацима. Бич нашег времена, страшна болест јесте хладноћа међу људима, отуђеност међу људима. Човек као да се бори против свих, и сви против њега; и као што је у рату потребно лукавство и маскирање, тако у нашим животима владају непрестана лаж и непрестано лицемерје. Браћо и сестре, ова лаж исушује људско срце, постепено га претвара у камен, чини га неспособним за било шта духовно. И ми у својим грудима носимо срце као леш у гробу, срце које никога не може да воли. Одучили смо се од тога да говоримо истину, што је најстрашније – то чак ни не примећујемо. И ако некоме од нас кажу да је кукавица, фарисеј, лицемер, ми ћемо се увредити и нећемо схватити о чему се ради.

Браћо и сестре, да би човек постао истински верник он мора да научи да говори истину. Као што је човеку после парализе тешко, болно да начини сваки покрет, сваки корак, тако и ми после духовне парализе, треба са болом, са патњом да натерамо себе да се научимо да говоримо истину. Реч разликује човека од свих осталих бића на земљи. Код Светих отаца човек се често назива „словесним бићем“. Речју он општи са Богом, у речи је његово велико достојанство и преимућство над другим бићима. А често испада да се животиња налази изнад човека зато што не лаже, а ми лажемо. Господ нам је дао реч – ми смо је изврнули. Господ нам је дао реч за молитву, ради комуницирања, реч, као мач против сатане, а ми смо је уперили против себе.Знајте да ниједна наша реч не нестаје, свака остаје. Браћо и сестре, пакао није само у загробном свету, пакао није само тамо где се муче грешници; већ и овде постоји сила пакла; пакао на земљи је страшно, невидљиво царство зла. Ниједна лаж, ниједна лажна и лицемерна реч не ишчезава у ваздуху, без трага, као што нама то изгледа, све оне остају као у некој невидљивој остави или ризници, у овом страшном царству зла. И наши греси, и наша лаж, скупљајући се, претварају се у неку разорну сатанску силу и енергију, које се затим испољавају на земљи у виду страшних катастрофа и искушења, а ми не схватамо зашто се све то дешава. Дакле, не заборавите, браћо и сестре, да људска реч има велики значај. Кроз реч човек може да подигне свој ум изнад земље, кроз реч он може у молитви да се приближи Богу, али кроз реч он може да служи и демону и због тога свака лажна и лицемерна реч невидљиво шири ово страшно царство греха и зла. Амин.

Архимандрит Рафаил Карелин: О греху лажи и лицемерја

 

О ручним радовима

1
2
3
 4
 
 

Не бој се да се радујеш

Немој се нервирати због ситница!

Колико година си у Цркви? И шта радиш толике године? Да ли напредујеш? Видиш ли промене? Сазреваш ли? Или се можда и даље бринеш, нервираш и свађаш са свима из околине и остаје спољашњи човек иза којег се крију неред и лаж? Колико година си са Христом, а да ли си стекао истински морал и једноставност у манирима? Да ли си постао прави човек?

Овде сам навео карактеристичне црте које треба да послуже као знак тога да је наш живот у складу с духовним животом Цркве. Слушај пажљиво «дубину срца» где све постаје тихо. Колико често стремиш тамо, толико је већи твој штит од овоземаљске туге. Чујеш, али се не бринеш. Боли те, али не лудиш. Миран си и издржљив. Није једноставно сломити те! Нико и ништа не може да те узнемири! На увреду се не вређаш, не падаш у тугу. Избор је на теби!

Да ли ћеш сачувати своју душу заједно са Христовом благодаћу? Све је то храна за размишљање. Христос ти помаже да све другачије видиш. Христов ум те усмерава, испуњава твој свакодневни живот духовном светлошћу, учи нас да волимо и да будемо вољени, да будемо блиски по духу, човечни и свети.

«Μη χαλιέσαι από τίποτα!»

Живи

Живот без смисла и циља. Тако сваког дана оцењујеш дане које си проживео. Сатима се мучиш, умараш, досађујеш, остаривши пре времена. Добровољно све то себи сугеришеш. Постоји решење, постоји излаз! Испуни свој живот лепотом, своје дружење, свој дом, свој посао. Мењај се.

Тражи оно што те не задовољава и побољшавај то. Не повлачећи се, не предајући се и не гунђајући. Обично не живиш својим животом, већ животом који ти намећу други: родитељи, друштво, политичари, педагози и свештеници. Несвесно се слажеш са стеченим васпитањем, ни мрвицу се не потрудивши, живећи без напора, без жртве. И твоје срце обузима дубока туга. А све је због тога што си заборавио да је пожртвованост једна ствар, а самоубиство је сасвим друга.

Решење је следеће: живи дубоким стремљењима своје душе и свог срца. На то си позван и дат ти је таленат да то оваплотиш.

Христос је дошао на земљу да би оживео и васкрсао наша срца и наша очекивања, а не за то да би нас умртвио. Дошао је да искорени нашу лаж, а не радост нашег живота. Са Христовим гласом који звучи у теби твој живот постаје лепши, мирнији и радоснији.

Ако се мучиш, пронађи оно чему тежиш и спроводи то у живот! Ништа од тога: самоспознаја, искреност, смелост, промене, покајање – не бива без бола. Али се више нећеш вратити у јадну прошлост, већ ћеш, напротив, почети да живиш у дивној будућности.

Често не живимо својим животом. Зато се мучимо и исцрпљујемо.

Једна девојка је постала фризерка и била је срећна. То је било оно о чему је сањала. А друга студира медицину, али се мучи, пошто то није њена жеља. Имала је погрешан приступ одабраном путу.

А ти се не бој да се радујеш. Довољно је да све чиниш са захвалношћу Богу. Не бој се да будеш срећан. И живиш и ствараш зато да би се радовао! Унеси славу и лепоту Божију у свој дом, у дружење, у посао: све чини бодро, живи истински. Тражи пут исправљања и промена. У сваком случају, немој узалуд траћити време, већ живи надахнуто, радосно, с благодарењем, славећи Бога.

Ево, причестили смо се – примили смо у себе «живу» Христову Крв, нека оживе и наша крв, и срце и сав наш живот! То желим и теби, и себи, и целом свету. Јер, Христос је васкрсао учинивши нас достојнима бољег живота, који треба да проживимо радосно и надахнуто.

Ζησε!

Снага је у молитви!

– Да ли се молиш?

– Да, молим се.

– А тачније? Да ли се молиш Богу или се молиш за своје потребе?

Али немој журити да кажеш да се молиш «Богу». Зато што ова молитва није као наши свакодневни послови. «Молим се, – кажеш, – додирујући Бога» – Онога Ко је мир и љубав. Погледај доказе праве молитве: мењаш се набоље, срећан си, лице ти сија, симпатичан си, налазиш се у стању блаженства.

Иако кажеш да се молиш размисли зашто твоје дете не види промену у твојој души, без обзира на то што о себи говориш као о духовном човеку и што идеш у цркву. Сетимо се каква је била снага молитве Господа. Кад се Христос молио за нас на Јордану – Небо се отворило, на Тавору – заблистала је Божанска светлост, на Маслинској гори – римски војници су падали на земљу. Ето каква је молитва.

Таква молитва доликује и нама. Она нас одваја од буке свакодневне таштине и окружује нас тишином и миром. Кад си заиста у молитви заборављаш на све: дан, сат, место, време, храну и потребе. Живиш на другом месту. Као свети Нектарије, који се «растварао» у неометаној молитви попут тишине морске бонаце.

Молитва је пут у непознато место, пут преко мора и океана.

Молим се како бих постао као Он, не да бих пребацио на Бога сопствено бреме патње и брига. Молим се да ме промениш, Христе мој, али не да бих Тебе «изменио» по угледу на себе.

Неопходан услов за молитву јесте да ставимо ум у срце. Да га умиримо и пребивамо у тишини срца. Она представља врата за тамо где нема проблема.

Али постоји разлог због којег не подносим тишину молитве. Мој разум је обузет непрекидном бујицом мисли, мој живот је таштина и освајају га добра овог света.

Неки кад се моле заборављају на своје проблеме! Растварају се у благодати божанског додира. Брига одлази. Душу испуњавају нада, љубав и сигурност.

А кад се хладиш за молитву, поткрадаш самог себе, лишаваш себе нечег значајног и фундаменталног. Биваш напуштен и беспомоћан.

Свакодневно се моли помало. А ако не можеш да разговараш с Богом, разговарај, рецимо, са женом, или с мужем или с децом. Почни од малог, труди се да омекшаш своју душу, да је учиниш осетљивијом за своје «видљиве» ближње, за свог брата у Христу. Захваљујући овом малом у твом животу Господ ће те довести до молитвеног расположења. То је као почетак. И тада постајеш «опијен» молитвом, почињеш да је твориш и више никаква животна таштина не може да те одвуче.

Лако размишљам о молитви, али ми је тешко да је творим. Речи су увек важније од дела. Опростите.

Η δυναμη σου λεγεται: Προσευχη!

Архимандрит Андреј (Конанос)

Превод с грчког Иван Чепкиј

Са руског Марина Тодић

Извор: Православие.ру

 

Рад је благослов

- Некада су говорили: „Боље да излижеш ђонове, него поцепаш покриваче.“ Шта су тиме, старче; хтели да кажу ?

- Хтели су да кажу: „Боље да излижеш ђонове радећи, него да поцепаш покриваче ленствујући.“ Рад је благослов, рад је дар Божији. Даје живост телу, свежину уму. Да Бог није.човеку подарио рад, он би се уплесњивио.

Они који су вредни, ни у старости не престају да раде. Ако престану да раде, иако још имају снаге, снаћи ће их меланхолија. То је за њих смрт. Сећам се једног старог човека, у Коници, који је имао готово деведесет година, а без прекида је радио. Напослетку је умро на њиви, на два сата хода од куће.

Иначе, и онај, такозвани телесни (активни) одмор, који многи траже, није ништа посебно. Тако заборављају тескобу. Имају храну, слаткише, купање, одмарање. Али чим се све заврши, траже други одмор. Тако су непрестано потиштени, јер им увек нешто недостаје: осећају некакву празнину, а њихова душа тражи испуњење. Међутим, онај ко се умара на послу, може да има непрестану радост, духовну радост.

- Али, старче, ако имаш болесна крста, не можеш да радиш сваки посао.

- Добро, не треба ли и крстима мало вежбе ? Зар неки посао, који је као вежбање за крста није од помоћи ? Слушај, рећи ћу ти: ако неко једе, пије и спава, а не ради, некако се „рашрафи“ и само би да спава, јер се његово тело и живци опусте. Доспева полако дотле да ни не може ништа да ради. Мало хода, па га нешто пресече. С друге стране, ако мало ради и креће се, јача и ноге и руке. Видиш, они који воле да раде, не спавају много, или од умора можда уопште не могу да спавају, али имају снаге, јер се кроз рад кале и телесно јачају.

Рад представља, нарочито за младог човека, здравље. Приметио сам да неки размажени младићи очврсну када оду у војску. Војска им чини добро. Тако је, наравно, већином било некада. Данас се плаше да буду строги са војницима, јер само ако мало морају да се помуче, одмах секу вене, доживљавају нервни слом... Ја говорим родитељима да плате некоме и да пошаљу своју децу да код њега раде, како би била здрава - довољно је да раде неки посао који им се допада - Јер младић пун живости и енергије, има и памети, па ако не ради, постаје лењивац. Али када види друге како напредују, у њему расте егоизам и ничим није задовољан. Непрестано има помисли и разум му се помућује.

После дође ђаво, па му каже: „Еј ти, изгубљени, како си само заостао ! Онај је постао професор, други има свој посао и зарађује новац, а ти, где ћеш ти завршити ?“ и тако га баца у очајање. Али, ако почне да ради, стећи ће поверење у себе, у добром смислу те речи. Видеће да и он може да изађе на крај са послом, али и његов разум ће се забавити послом и ослободиће се помисли. Из тога се тако рађају два добра.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

 

Једну за дванаест горих

У свету је тренутно веома популарна шпанска серија „La casa de papel“. Видех добре критике па реших да погледам. А кад тамо – пројекат! Заправо, све са телевизије и медија треба загледати добро, јер ништа ту не би било, у време кад јесте, а да не треба ту да буде по задатку. И тако Шпанци направише серију, у којој неколико људи пљачка штампарију новца, али тако да за своју пљачку добију симпатије људи. Међу пљачкашима су и два Србина: обојица ко од стене одваљени, један педер, други његов кум, са све пушком и песмом на уснама: „Свилен конац србијански крој...“. Заправо, пљачкаши, које предводи Професор (његов отац је и сам пљачкаш банака, а он сам лечен по психијатријским болницама), сви одреда су од зла оца и од горе мајке, а ништа бољи нису ни они који треба да их улове. Нису то ни таоци, али самим тим ни народ који, уз медије, посматра овај ријалити уживо. Њихов заштитни знак је ОТПОР, партизанство, борба против фашизма у свету и песма „О бела ћао“.

Како ово треба да звони у нашим ушима на узбуну, а гле – ми аплаудирамо! Нема овде ничега за симпатије, већ за одбојност од самог почетка, не само за карактере, већ и вулгарност у сваком смислу.

Али јесмо ли ми, гледано свет уопште, дошли до тога да тако изгледамо? И да се са тиме поистовећујемо? Видите, ту лежи квака. Ово ускоро неће бити потребно ни онима који то праве и славе. Али у томе ће неко морати да плати цех. У Другом светском рату цех су платили Јевреји и Цигани, јер су они имали паре и злато, а неко је морао да исфинансира рат против индустријализације Русије. Западу на памет није пало да да своје паре, ни да Хитлеру отвори сефове швајцарских банака.

И овде се приказују ријалити са идентичним садржајем као у овој шпанској комунистичкој серији, која треба да винклује народ за будуће догађаје. У том смислу имате и бомбастичне наслове, који морају стално да потпаљују мржњу између народа на овим просторима (то се ради у свим бившим републикама), док се истовремено политичари у уста љубе. Али та мржња мора да се негује и храни – до тренутка кад ће бити окренута ка свом сопственом народу. Јер за време рецесије и још већег пада и гладовања неко ће морати да одговара. У ту сврху се мржњом потпаљују наводно православни, јер они треба да изнова положе главу за будући лепи живот миграната и гејева. Е зато је битно да се на време православац огради од тога и да, уколико буде и био позван да гине – да зна знашто ће да гине! За касту Дачића и Кркобабића?!

Дакле, православни не треба да се плаше и немају разлога за то да се скривају и беже, будући да ће они судити свету. Они само морају да подвуку неке црте преко којих неће прелазити и поставити границе према онима који ће бити у стању да их продају за шаку плеве. Стога се најпре чувајте радикализма у сваком смислу, јер су то људи који су најподложнији конвертитству сваке врсте.

*

„Овде се, апсолутно, већ 30 година тадашњи систем, који се називао демократски централизам, који суштински, ко хоће да види, нема никакве везе и није условљен са тиме да ли ви имате комунистичку идеологију, да ли сте у неком назови капиталистичком систему или социјалистичком, апсолутно укинут преко ноћи и нико за њим секунд жалио није. Ово је, на крају, ко хоће иоле објективно да прати и гледа анализу и генезу стања, довело до ситуације у којој појединац више нема никакав утицај на то у којем се правцу креће заједница, шта ће да ради, на који начин ће да ради; и размислите: да ли се ово десило случајно, спонтано или је све ово што се тренутно дешава у ствари последица губитка везе са неким системима, који су ови народи, како-тако (можда не и идеално) развијали генерацијама и вековима...

Тако смо ми из једне утопије, која је имала једну звезду, ушли у нову, која има дванаест пута више очекујући боље резултате.“ Александар Сјеклоћа за „Космополитику“

Студентски протести `68. године били су, заправо, ради задобијања више комунизма. И сад се добро загледајмо сви, нарочито православни: ко је и даље на власти? И кад излазите на гласање не гледајте на естраду и кловнове на листама, већ мислите која каста стоји иза њих. Последњи дани западне цивилизације биће обележени, каже Шпенглер, разним комунизмима. И пробајте да избегавате приче за пола мозга и размишљајте шта је идеологија (како не бисте упали у замку користољубља), а шта је живот (решења која вас неће ни условљавати, ни спутавати да се развијате, радите, живите).

*

Због чега неко у Србији финансира градњу мини хидроцентрала, које не помажу, а не финансира градњу велике хидроцентрале, од које би становништво добијало струју? Изградња малих хидроцентрала озбиљно може да поремети становништво и активности на одређеној територији, него што би се тако нешто десило са великом хидроцентралом на подручју које и није насељено.

На нашем распарчавању неко од зелених зарађује силне паре.

 

Вулкани и црвена плима (5)

„Ја сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев! Није Бог Бог мртвих, него живих.“ (Мт. 22:32)

2010. године, услед ерупције вулкана, паралисана је била северна Европа данима. У Енглеској је први пут затворен ваздушни саобраћај и сви летови отказани на неодређено време. Али у Енглеској нема вулкана!? За ово је кривица приписана вулкану на Исланду (име вулкана у преводу је „Чаша леда“) неких хиљаду километара удаљености. Али нису досад вулкани стављали Европу у став мирно и, што је још упитније, ово чак и није највећи вулкан на Исланду. У току ерупције нико није погинуо, али, одмах потом, исландски председник изашао је у јавност и још једном упозорио грађане како би ово могао бити сам почетак ерупција које тек треба да уследе, а које би могле да буду претња не само њима већ овог пута чак и грађанима далеке Немачке.

У чему се састоји велика бојазан научника поводом ерупције у најави?

Арктик се топи драматично и, уколико би лава вулкана дошла у додир са овом водом, настала би експлозија и облаци прашине би се дигли високо и наткрилили би део Европе све до Немачке. Људи би умирали од гушења, али проблем би био још већи: био би угрожен социјални, друштвени, економски, политички и сваки други мир. На питање новинарке немачком научнику да ли је Немачка спремна за катастрофу у најави, он је одговорио да није ни по једном питању.

Многи постављају питање шта би било када би се у једном трену активирали сви вулкани. Али то чак и није потребно. Можда је довољно да се активира Јелоустоун у Америци, или можда нека три вулкана на различитим местима. Европу свакако чека ерупција вулкана на Исланду, али, како тврде научници, и оног у Африци. Један би могао донети гушење, други потоп.

На Исланду се број ерупција повећао, али не само тамо. Све пошасти су се учесталиле. Због топљења Арктика очекује се, још за наших живота, пораст нивоа мора од 50-100 cm. Многе плаже у Аустралији се затварају због ерозија. Са подизањем нивоа мора олује ће постати све чешће и разорније, а ерупције и земљотреси све експлозивнији. Ураган Сенди је, како кажу, завршио своју каријеру након што је последњи пут увећао своју снагу са неким новим струјама из чега је изашло ново и страшније чудовиште. Морамо имати у виду да раст нивоа мора повећава притисак, који само може да буде окидач на обарачу нежељених реакција.

А најопасније је онда кад људи помисле да су сигурни, да живе у доба неког човечанства које брине. Заправо, како и Свето писмо каже: кад буду говорили „мир, мир“, знајте да тада наступа још горе време.

„1952. године британско Краљевско ратно ваздухопловство извело је операцију „Кумулус“: облаци су засипани сувим ледом. Само пола сата касније ти облаци су изасули своје мокро пуњење. Међутим, ова истраживања су одмах потом заведена као тајна и као таква су нестала. Јер тог истог дана област у којој је вршен експеримент задесила је највећа поплава у историји. Званично је случај подведен под „Божје дело“. Након тридесет и нешто година нестали војни списи су пронађени и откривено је да је људско мешање одговорно за катастрофу. А познато је да многе земље и данас покушавају да овладају временом као наоружањем.“

„Природа нам стално указује на то да системи у које се уплићу људи, било игнорисањем или неодговорношћу, много су сложенији него што мислимо. И оно што се чини добро за фармере, ускоро може погоршати стање и, сасвим извесно, учинити систем нестабилним, а који ми називамо време. За параде, олимпијаду прскају се огромне количине хемикалија да би се растерали облаци.“

„Иако човек утиче на глобалну климу, он, заправо, није у могућности да јој командује и прилагођава је. Стога ми можемо само да будемо у приправности и да делујемо у складу са дешавањима.“

Пред Сан Франциском је катастрофа у најави. Не, то није земљотрес, већ нешто далеко страшније. Једном се већ догодило 1862. године; био је то библијски потоп. Кишило је непрестано 43 дана. Данас се тако нешто очекује и на другим местима, нарочито у западном делу Европе.

Због чега се повећава учесталост катастрофа?

Човек се поново игра Бога и уплиће се у ствари које не може да контролише. Само повећање нивоа мора истовремено повећава притисак воде на тектонске плоче, а човеково нерационално и произвољно измештање облака довешће неизбежно до поремећаја баланса у природи. Вулкани ће еруптирати, вода ће се пунити бактеријама, док ће облаци, који треба да испирају те воде и језера, бити на неком другом месту, што ће довести до црвене плиме и еколошке катаклизме. Црвено море се брже загрева од плавог мора, што доводи до појаве урагана. Урагани се подижу и ветрови доносе из Сахаре честице сасушених алги, које, услед помањкања гвоздене прашине, изнова боје море у црвено. Епидемије чекају у заседи.

Стрњика не само да чека пожар, већ, како каже Свето писмо: живи ће тражити место мртвих да легну.

Прича о Марији и Марти говори све. Бринемо се и трудимо за много а само једно је потребно.

Марија изабра боље за себе.

Њена свећа гори пред Господом.

Марте овога света – са чиме ће оне изаћи пред Творца?

Написано за размишљање најпре мени самој...

Крај и Богу слава!

 

Почетак

 

 

Вулкани и црвена плима (4)

„А Бог рече Јони: Је ли добро што се срдиш тикве ради? А он рече: Добро је што се срдим до смрти. А Господ му рече: Теби је жао тикве, око које се ниси трудио, и које ниси одгајио, него једну ноћ узрасте а другу ноћ пропаде. А мени да не буде жао Ниневије, великог града, у коме има више од сто и двадесет хиљада људи који још не знају шта је десно шта ли лево, и много стоке?“ (Јона 4:9—11)

Све што се дешава на земљи има, у суштини, само један разлог: да се открију мисли многих срца. Али многа срца отежају преједањем и другим насладама, које центар човека померају са срца на стомак. Не једном је наведено у Светом писму да ће човек учити о Богу и ако само буде гледао у природу.

На земљи се дешавају пожари, ерупције, урагани, земљотреси... Они буде у нама емоцију, бригу, за разлику од рата који често у људима буди страх и мржњу. Али ништа се на свету не дешава случајно и без смисла, па ни пожари. И сами људи, кад се баве око њиве, воћњака, чак и акваријума морају да доносе и неке наоко преке одлуке, али које после донесу свој род. Исто је и са пожарима. Ово је нарочито приметно у Африци или Аустралији, где су суше учестале. 

Наиме, када нестане сокова у једној биљци она постане стрњика. А стрњика има потребу да траје. Но, истовремено, она својим трајањем омета младом семену да се развија, од којег, опет, зависи многа дивљач. Стога, да би се обновила оаза, мочвара или шта већ, стрњика се пали под врелим сунцем. У пожару страда много мање животиња него кад би остала стрњика, а те корњаче, змије или већ које спорије живуљке прехраниће својим лешинама оне веће, које сад постају видљиве и теже лове. Оне у рупама и дубоко под земљом ће преживети, а својим роварењем ће преорати земљу и омогућити новим изданцима да пупе и цветају. Нека семена, познато је, могу да се отворе и избаце семе само у условима великих пожара. Многа семена које веверица похрани у земљу остану закопана и кад се рачисти растиње око њега добију прилику да изникну. При ерупцији, пак, вулкана велика стабла заклоне собом она мала и својим страдањем омогуће њима да се развијају. То су само неки од примера.

И човек кад постане стрњика и њему се дешава или пожар, или ерупција, земљотрес, поплава, било физичка, било духовна: свако доживи свој дан сетве и жетве. Битно је само где ће плева, а где зрео и јестив плод.

А преживевши ерупцију вулканске планине Сент Хеленс једна жена је изјавила: „То је чудесније од рађања!“ Та ерупција се догодила у другој половини прошлог века и отада се вулканологијом бави много озбиљније и технички све опремљеније. Данас је у свету 1500 активних вулкана али се интензивно прате њих стотину.

Због тектонских покрета земља је у сталном преобликовању. Вулканске ерупције су узрочници земљотреса; заједно могу да поморе на милионе људи у трену, а истовремено за милионе да отворе богате ризнице (Везув, на пример, уме да избаци огромне количине злата). Међутим, нису сви вулкани истог карактера: има их тихих, као на Хавајима, експлозивних, до оних супервулкана (Јелоустоун у САД, који, чак, и нема изглед планине, али од чије би ерупције зависио не само опстанак Америке и Јапана, већ читавог света). „Оно што је занимљиво је да су у свакој ерупцији присутни вода и седам елемената од којих је састављено тело човека. Они се налазе дубоко у средишту земље, а магма их износи на површину. Тако су, заправо,  вулкани важна компонента животног циклуса. Људи су вулкански продукт, а сама ерупција је, заправо, порођај!“

А закључак научника је тај да је за климатске промене (након којих неминовно долази и до социјалних, друштвених, економских и свих других норми; занимљиво је, рецимо, да главни кривац индустријске револуције није била машина већ једна буба, која је уништавала сировине, док је, са друге стране, рат Немачке са Русијом требало да спречи Русију да се индустријализује - и то у оба рата, као и Србију, а што видимо да је и данас на снази) главни узрочник у свим временима - човек. Зар то не каже и Библија, која јасно указује на окамењеност фараоновог срца, који се, попут сваког претече антихриста, уздиже у висине на којима не може стајати? А људи бирају себи стрњику за вођу, цара, власт. Тада одступа милост Божија од људи и, како лепо примети неко: у великом страдању једина човекова имовина показује се само његова вера (мисли његовог срца).

 

– наставак -

 

 

 

Вулкани и црвена плима (3)

„И земља ће се трести врло по свету, и биће глади и помори и страхоте и велики знаци биће на небу.“ (Лк 21,11)

 

Има једна прича о упорности човека који је, на молбу Божију, добио у задатак да гура камен. И човек је то чинио сваког дана, али, временом, поче да осећа знаке обесхрабрења, због чега ђаво нађе прилику да му приђе и додатно му стаје на муку. Говорио му је, дакако, да он никад неће померити тај камен. То је условило да човек почне губити срчаност и храброст, па је и почетну вредноћу почео да квари изговорима за лењост и немар, све док се, најзад, није помолио Богу, тражећи од Њега објашњење. Господ му је рекао да његов задатак никад и није био да помери камен, већ да се развија; његове руке су стога снажне и мишићаве, леђа препланула и набијена, дланови очврснули, ноге чврсте, односно: он је, гурајући камен растао и са тиме је требало да расте његова вера и поверење. А Бог је, потом, померио камен.

Овако треба разумети и напор научника, који су, истражујући причу из Библије, заправо, пронашли извор нових сазнања, која су их довела и до изучавања вулкана.

Првим оснивачем вулканологије сматра се Плиније Млађи. Он је, у своје време, био велики пријатељ историчара Тацита, којем и пише писмо у којем га извештава о ерупцији Везува. Међутим, премда је то писмо од изузетног значаја за научнике, оно је настало много касније од библијске приче и није ни изблиза детаљно. А ако то нису могли да начине у време Плинија Млађег, дакле – још мање је могуће да су чињенично могли да разраде у време Мојсија, а поготово се не би могло рећи да је библијска прича тек литерарно штиво.

А шта каже, заправо, библијска прича о десет казни?

Најпре је Нил поцрвенео и рибе су помрле, а вода је престала да буде здрава. То је сам почетак еколошке катастрофе. Логична последица је да су жабе морале да искоче из воде. Кад су нестале жабе и рибе намножиле су се бубе, ваши, комарци, маларија, што је довело до помора стоке. Красте су могле да уследе од разних болести које су наступиле, али такође и од вулканске или неке друге прашине, која је донела таму на земљу, уједно произвевши громове и град. Ово је све уништило јечам и друге неке житарице, сем жита које је већ сазрело. Затим је ветар донео скакавце. Логично, након свега уследио је помор прворођенчади.

То се десило тада на реци Нилу, јер је ту био груписан изабрани јеврејски народ. Али, као што је то било ради назначења Пасхе и прасимбол данашњег хришћанског празновања Васкрса, то можемо приметити да се сад ове казне шире на целу планету. Христос је и рекао да ће у последње дане наступити велики потреси. Несумњиво, вулкани ће играти у томе велику улогу.

„Ниједна култура не би својевољно напустила своје богато станиште уколико није условљена крајње драматичним разлозима. Климатске промене играју велику улогу у томе. Могло би се рећи да им претходе.“ У овоме се слажу историчари, археолози и вулканолози. И наводе пример: да ли би Грчка данас изгледала исто да се није десила ерупција вулкана Тера? Али када се велике промене дешавају? Кад се испуни време и земљи устребају пожари пре кише.

 

– наставак -

Вулкани и црвена плима (2)

„Кад уђеш у земљу коју ти Господ Бог твој даје, не учи се чинити гадна дела оних народа. Нека се не нађе у тебе који би водио сина свог или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим духовима, ни опсенар, ни који пита мртве. Јер је гад пред Господом ко год тако чини, и за такве гадове тера те народе Господ Бог твој испред тебе. Држи се сасвим Господа Бога свог“ (5 Мојс. 18, 9-13)

 

У један храм ушла је нека жена, која је у кући имала проблем са водоводним цевима, и затражила је молитву од свештеника за престанак цурења воде. Свештеник је, логично, одговорио да јој је потребан или муж или водоинсталатер.

Заиста, има оних који веру доживљавају као чаробњаштво, магију, али нимало случајно, јер о вери се одавно учи са телевизије, то јест – из Холивуда. Из тог разлога многи људски поступци нису разумни, те самим тим ни пред Богом одрживи. Кад нас боли зуб треба отићи школованом зубару, кад градимо кућу идемо школованом архитекти, кад се разболи живинче тражимо школованог ветеринара, али једино не знамо где да идемо да тражимо духовну апотеку, школованог духовника и духовне лекове.

Тако је било и са народом мисирским. Њихов бог је био фараон лично, а река Нил – света река. И ту се збио велики догађај, који, нарочито данас у време нових технологија, привлачи погледе научног света.

Многи покушавају да Богу припишу тиранију у Старом завету. Али то је далеко од истине. Господ је животодавац и ко год не жели живот – поданик је смрти, а Бог није створио смрт. Људи, који изаберу смрт уместо Живота (Христос рече: „Ја сам Пут, Истина и Живот.“) нису друго већ камење. Ако пажљиво читамо Стари завет уочићемо да Господ није у трусу, ни у огњу, ни у несрећама, већ је Божји глас мио и тих. Зато Господ и шаље Мојсија фараону да од њега тражи слободу за јеврејски народ, а не поступа као тиранин па да их силом отима. Касније видимо и да су неки Мисирци признали Богу божанство, те да су и они поштеђени. Али све казне које су се збиле биле су због окамењености срца и ума како фараона тако и највећег дела његовог народа, који су радије пристали да служе твар него Творца. И све што им се десило било је поука свима који имају очи и уши: да у служењу твари нема живота. Још су прве две казне могли да учине и врачари мисирски да се десе, али казне које су се тицале односа смрти и живота, здравља и болести – ту су они били беспомоћни. Зашто?

„Демони не могу да обнове уништени орган, да васкрсну, да истерају демона. Они могу прво да начине штету, а затим да се повуку на молбу чаробњака и изгледа као да се човек исцелио. Такође, могу да излече једно за рачун другог. Није шија него врат. Једна страст пролази, друга наступа. Демони такође могу да чине чуда: „И рече Господ Мојсију и Арону говорећи: Кад вам каже фараон и рече: Учините какво чудо, онда реци Арону: Узми штап свој, и баци га пред фараона; те ће се преметнути у змију. И изађоше Мојсије и Арон пред фараона, и учинише како заповеди Господ; и баци Арон штап свој пред фараона и пред слуге његове, и преметну се у змију. А фараон дозва мудраце и врачаре; те и врачари мисирски учинише тако својим врачањем. И бацише сваки свој штап, и преметнуше се штапови у змије; али штап Аронов прождре њихове штапове“ (2 Мојс. 7, 8-12). „А човек или жена, у којима би био дух врачарски или гатарски, да се погубе, камењем да се заспу, крв њихова на њих“ (3 Мојс. 20, 27). Библија признаје да се људима наноси штета преко урока. Међутим, демони нису свезнајући, они не могу стално с подједнаком снагом да нападају људе. Треба истаћи да хришћане нападају више него нехришћане, јер ако се човек предао и ако се не брине за своју бесмртну душу, зашто с њим да се боре?“

Овде је важно да упамтимо следеће: фараон нема име, исто као што ни богаташ у причи Новог завета (Лазар и богаташ) нема име. Нимало случајно, јер рекосмо да они изабраше да служе твар и смрт. А након догађаја мења се цела парадигма. Научници су пронашли једно сведочанство, за које мисле да је из тог доба, где неки мудрац описује да су се у време Рамзеса десили велики потреси у Египту, који су довели и до социјалних немира, где је сиромах устао на богаташа, што је само логична последица катастрофе.

Име фараона је остало непознато, али једна локација у Старом завету навела је научнике где да траже доказе. Тако је немачки научник, са новом и истанчаном технологијом, успео да испод наслага земље и прашине пронађе огроман град за који верује да је у њему живео Рамзес – фараон на кога научни свет сумња да је био лик из Библије. И ту су открили неколико ствари: посуђе из тог доба, али не и каснијег (што им сугерише, обратите на то пажњу, да је тиме окончано Рамзесово време и култура тог доба), као и вулканску прашину у делти Нила и на пирамиди у Гази. И то их је навело да размишљају: да ли је све што се десило у Египту могла да буде вулканска ерупција?

По свим знацима који су се збили, научници су утврдили да вулканска ерупција заиста све то може да произведе. Наравно, они не могу бити у то сигурни, већ им је та идеја врло привлачна. У крајњем случају то што се догодило, на начин како се догодило, сведочи да се радило о еколошкој катаклизми, која заиста прати сваку ерупцију вулкана у било ком делу света. Чак није нужно ни да се вулкан налази у близини; последице могу да се осете далеко од места ерупције. А сваки вулкан има јединствени отисак и карактер. Вулканска прашина нађена у том делу Египта припада вулкану Тера на острву Санторини (данас у саставу Грчке).

Не улазећи одвећ у дубину научних размишљања овде ћемо се осврнути на оно што је битно за нас данас.

 

– наставак -

 

Вулкани и црвена плима

„...И сва вода што беше у реци преметну се у крв. И помреше рибе што беху у реци, и усмрде се река тако да не могаху Мисирци пити воде из реке, и беше крв по свој земљи мисирској.“ (2.Мојс. 7;20-21)

 

Са овим писанијем кренућу нешто издаље, а намера текста неће бити да плаши људе већ да и сами почну да истражују и припремају свог унутрашњег човека за свако време, како се не би нашли голи и боси и без дарова било на овом или оном свету.

Један од разлога немогућности сузбијања маларије у Африци јесте сујеверје. Наиме, у Кенији се спава под мрежицама, које су натопљене неким средством против комараца и чија је употребна вредност око пет година након чега се поново перу. Али тамошње становништво је тешко натерати да ту мрежицу узму и бесплатно, јер они верују да ће се под мрежицом, уместо комараца, сакупљати духови. Ипак, за разлику од одраслих, деца почињу да целој ствари приступају другачије.

Сујеверје и погрешно тумачена вера праве од људи робље. Међу многим освајачима Библија је била средство кориштено у политичке сврхе. Тако се она на један начин тумачила у Африци међу сиротињом - да би се народ држао у ставу мирно, док је у Америци, Немачкој, Енглеској, Француској, Белгији још како расистички употребљавана. Зато су многи људи остали разапети између неба и земље, што је, најпосле, дарвинизам искористио да их убеди како нема Бога, са једне стране, а лична сујета да измишљају бога спрам својих потреба.

Међутим, многи научници су се пењали лествицом од скептицизма, преко агностицизма до вере. Јер све са чиме су се сретали, у било којој сфери свог научног истраживања, само је ишло у прилог томе да ништа није могло настати случајно, будући да су у свему видели разум. Самим тим и сама вера припада разумним и слободним људима, који могу правилно да разумеју смисао Светог писма. А зашто је то потребно? Јер у тим списима смо сви записани. И што се више чита, то ова наука, остављена нам од светих, постаје све јаснија. Чак је и сам Добрица Ћосић, говорећи о својим разговорима са Патријархом Павлом, говорио у прилог томе. Наиме, Добрица Ћосић би почео да прича једну причу, или какав догађај, а Патријарх би одмах наводио упоредну причу из Светог писма.

За овај осврт нама је, из много разлога, потребна следећа прича из Библије: о десет египатских казни. Касније ћемо се више осврнути на то, али овде на почетку треба приметити да су се те казне дотицале искључиво Мисираца, не и изабраног јеврејског народа. Има ли то везе са нама данас? Пре него што вам пренесем једну од упоредних прича са нашег простора, предлажем да, ради бољег разумевања, прочитате и ово:

„Дан избављења Јевреја из египатског ропства остао је заувек у њиховом сећању. Господ је установио овај дан главним старозаветним празником, који је Он назвао Пасхом. Реч "Пасха" значи: пролазак мимо, или избављење од беде (ангел смрти је прошао мимо јеврејских боравишта). Сваке године, увече тога дана Јевреји су клали и припремали пасхално јагње и јели га са пресним хлебом. Празник овај продужавао се седам дана.

Јагње пасхално, чијом крвљу су били избављени јеврејски првенци од смрти, праобраз је Самог Спаситеља Исуса Христа, Јагњета Божијег, који је примио на себе грехе света, а Крв Његова избавља све верујуће од вечне смрти.

Сама старозаветна јеврејска Пасха, праобраз је наше новозаветне, хришћанске Пасхе. Како је тада смрт прошла мимо боравишта јеврејских, и они су били ослобођени од египатског ропства и примили су обећану земљу, тако у хришћанској пасхи, Васкрсењу Христовом, смрт вечна је прошла мимо нас: Васкрсли Христос, ослободивши нас од ропства ђаволу, дао нам је вечни живот.

Христос је умро на Крсту у дан, када су клали пасхално јагње, и васкрсао непосредно после јеврејске Пасхе; ето зашто васкрсење Христово Црква празнује увек после јеврејске Пасхе и назива се такође Пасхом.“

У време куге, овде у Србији, остало је записано у иришким црквеним дневницима следеће: услед бојазни од заразе многи су тражили да се причешћују другом кашиком и један свештеник, слаб у вери, стао је на ту страну. Међутим, и тај свештеник и сви који су се тако причешћивали подлегли су зарази, док они што су се причешћивали из једне чаше истом кашиком – били су Богом збринути.

– наставак -

 

 

Крст и звезда

крст и звезда
 

Кирибати и Маршалска острва

 

Кирибати (Микронезија) - прва земља којој прети брисање са мапе света услед пораста нивоа мора и океана

Маршалска острва су Чернобиљ Америке, а можда и горе од тога. На Маршалским острвима вршена су тестирања атомске бомбе за време Хладног рата, а потом је ту похрањен нуклеарни радиоактивни отпад. И, како рече лекар, који се бори за здравље људи, који су у овом војном експерименту узети за таоце и заморчиће, овај неограђени, незапечаћени отпад је споменик америчкој глупости (још је мудри лекар рекао свом сину да се спреми на далеко тежи живот него што је био досад). Али сада претња постаје још већа, јер ниво мора и океана расте и прети да овај отпад преплави и рашири. (Притом не заборавимо да се и код нас похрањује токсични отпад по њивама склоним подземним водама и изливањима река приликом кишних година).

 


 

Србија Паја а Америка Баја Патак

Кад смо кренули са продајом тепиха тржишни инспектор нам је одмах добронамерно скренуо пажњу да не узимамо оне са Дизнијевим ликовима, јер на њих мора да се плати ауторско право. А ових дана имамо прилику да идемо бесплатно (!?) на улични концерт Београдске филхармоније, која ће да изводи "Дизнијеве фантазије". Како је то могуће и, још и пре, ко ће то да финансира?

Можда вам ова непознаница помогне: Београдска филхармонија, заједно са банком Интезом, водом „Врњци“, маркетингом, „Златиборцем“, рачуноводством и још тушта и тма других јесте члан „Америчке привредне коморе у Србији“ (AMCHAM Serbia).

Ко преузме децу и омладину - влада.

Последњи дани Римског царства нису били у ратовима и освајању путем крви и мача већ - романизацијом.

Ако налазите сличности са овим сумраком западне цивилизације којој и ми припадамо - у праву сте.

Још један податак: "Златиборац", који се налази на Златибору, како сведоче сами тамошњи становници, не купује месо ни од једног српског газдинства на том простору. Али зато има одличан маркетинг, зар не?

Има ли у Србији више ишта да је наше? Сад већ постаје злослутније питање: има ли овде уопште и Срба?

 

Аполо 9

 
Лукић Машинка