Све у причама бива

Прича у боји

У давна, прадавна времена, на Земљи је све било црно и бело. Људи и трава, животиње и цвеће, планине и шуме, реке и мора били су црни и бели. И живеле су Црна и Бела боја у добру, не знајући за друге боје, нити жалећи за њима.

Но једног дана деси се нешто страшно и узбуњујуће: завадише се Црно и Бело око поделе Земље. Као резултат тог спора настаде Сива боја. И што је више сусрета било међу њима, то је настајало све више Сивог, које полако поче да преовладава. Најзад, постаде толико моћно и снажно, да две боје схватише како ниједна од њих неће владати на Земљи. Но будући веома таште, не усудише се да затраже помоћ, а због гордости се не хтедоше зауставити. Безумље и рат се наставише унедоглед.

Несносно сивило остајало је свуда за њима, где год да су се Црна и Бела боја среле.

Пропишта и мало и велико, а вика ова стиже чак до Небеса. И чу Ангел коме би поверена Земља, те он пожури са својом војском, како би људе сачувао, али је Сиво све прекрило.

Ангел, коме се по рубовима крила нахваташе сиве пругице, оде да од Господа измоли помоћ.

И саслуша Господ Ангела и смилова се над Земљом и сваком твари и створи нове боје, како би Црна и Бела поново живеле у хармонији. Било је јасно да је, ради мира, потребно увести трећу силу.

Тако се појави црвено, наранџасто и жуто, зелено и плаво, те на крају – љубичасто. Након што клекнуше пред Господом, оне око Његовог престола начинише прекрасну дугу.

И рече им Господ:

- Идите, децо моја, Земљу и људе обојите, и лепоту од сивила и безличности избавите!

Црвеној боји је дао власт над животом и љубави и да својим присуством оживотворава Земљу. Правду и здравље додели Наранџастој боји. Кад дође до Жуте, њој повери памет и радост у човека, како би увек био разуман и весео. Све што расте и развија се Господ обуче у Зелену боју, на радост сваком створењу због плодности и обиља. Са Плавом обоји небо у знак сећања људима на слободу и истину, и лепоту вере у животу. А Љубичастој овако нареди:

- Иди и пази Моје Царство, Ја ти дајем власт и моћ! Али управљај љубазношћу и с благости, зато што Сам сам милосрдан и милостив!

Кад за то сазнаше Црна и Бела боја, стадоше молити:

- Господе, нас две бисмо саме и не могосмо Земљу да поделимо, а сад нам шаљеш и друге. Обећавамо да ћемо све уредити, само нам Земљу не узимај!

На то им Господ одговори:

- Готово је с ратовањем, мир нека завлада! У то име дајем вам Свој мир и милосрђе!

И отада је Бела боја постављена да даје светлост и чистоћу људима и да се слаже са свим бојама. А ради равнотеже, Господ, са друге стране, постави Црну боју, раздвојивши на тај начин њихове снаге.

Тако је кроз нове боје потекла сила Божија да стоји између Црног и Белог, творећи нов и прекрасан живот на Земљи.

Светлост и шароликост настанише доскорашње сивило.

А мрачне и тамне стазе посташе светле, светлошћу испуњене. И саживеше се људи с шаренилом и лепотом, допуштајући да им живот пољубичасти.

Времена много протече од тог доба, а сред живота - у шаренилу и раскоши боја - једна зебра подсећа на старе дане.

О срећи

У чему се састоји срећа човекова?

О томе постоје различита мишљења. Једни виде срећу у знању и талентима, други у лепоти,слави, богатству, власти над људима, у поштовању и уважавању које им указује околина, у љубави, породичном животу итд. Понекад људи постигну такву срећу, но она је ташта и привидна.Богат може да изгуби своје богатство, здрав се неочекивано разболи, слободан допадне тамнице, паметан изненада изгуби свој разум итд. Свака таква срећа је само варљива и не може бити права. Истинска срећа мора бити непролазна и вечна...

Кошуља срећног човека

Султан неке далеке земље патио је од тешке болести. Његова ћерка позвала је лекаре из свих краљевина на свету да помогну оздрављењу њеног вољеног оца. Кад лекари нису успели да помогну, принцеза је позвала чаробњаке. „Само уколико обуче кошуљу срећног човека, болесни султан може бити спасен“, гласила је препорука најмудријег од свих. Принцеза је наредила коњаницима да претраже све кутке краљевства. Коњаници су тражили срећног човека и међу богатим и међу сиромашним људима. Богати нису могли да буду потпуно срећни, јер је увек постојало нешто што они нису могли да поседују. Други људи говорили су да је таква потпуна срећа немогућа и да тако нешто не постоји. Када су скоро одустали, коњаници су на путу за краљевство, срели једног младог и веома веселог пастира у сред пустиње. Пастир им се обрадовао и када су га питали зашто је такав, момак им је одговорио да иако је сиромашан, сматра себе најсрећнијим човеком на свету, зато што је слободан као птица. Коњаници су га одмах напали да им преда кошуљу срећног човека, али им је младић одговорио да никад на себи није имао тако нешто! Коњаници су се покуњено вратили у краљевство. Султан већ одавно није био међу живима. Тражећи кошуљу срећног човека научили су да они који носе кошуље нису срећни, а да онај ко је срећан нема кошуљу. Принцеза остаје над том истином замишљеног лица.

Када се људска срећа успиње високо, она изазива муње да је ударе.

Људи једни другима желе срећу у разним приликама, за Нову Годину, на пример, али шта је срећа? Како је неко може дефинисати?

Појам среће савременог човека се није много променио од прастарих времена, т.ј. срећа је када ја поседујем више материјалних ствари од других, а несрећа је када ми други одузму имовину.

Чак и ако оставимо по страни моралност овог схватања, и даље је недовољан у својој суштини, јер без обзира колико имовине, моћи, јавних признања и задовољстава нагомиламо, то нам неће донети срећу. Материјални предмети нам не могу донети истинску срећу, само taedium vitae, након чега је особа савладана још већом депресијом него пре...

Правила за срећу

Један човек стар 92 године, мали, добро држећи и поносан, који је сваког јутра у осам сати био комплет обучен, са косом модерно намештеном и савршено обријан, иако је скоро сасвим слеп, данас се доселио у старачки дом. Његова 70-тогодишња жена скоро је умрла и тиме селидбу у дом учинила неопходном. После много сати стрпљивог чекања у холу дома, угодно се насмешио када су му рекли да му је соба спремна.

Док је управљао својом шеталицом ка лифту, описао сам му његову малу собу, укључујући и ролетне које су биле окачене на прозору.

"Свиђа ми се" рекао је са ентузијазмом осмогодишњака коме су управо показали ново штене.

"Госп. Џонс, још увек нисте видели собу, сачекајте још мало."

"То нема никакве везе са овим", одговорио је. "Срећа је нешто о чему одлучујете унапред. Да ли ће ми се допасти соба не зависи од тога како је распоређен намештај, већ како ја распоредим своје мисли... Већ сам одлучио да ми се допада. То је одлука коју доносим свакога јутра кад се пробудим. Ја имам избор: могу да проведем дан у кревету бројећи тешкоће које имам са деловима тела који више не раде, или могу да устанем из кревета срећан због оних који још увек раде. Сваки дан је поклон, и док су ми очи отворене, мислићу на нови дан и на све срећне успомене које сам одложио. Баш за ово доба свог живота. Старост је као банковни рачун. Са њега подижете оно што сте ту уложили. Мој савет вам је да уложите много среће у банку сећања! Хвала вам за ваш део у банци сећања. Ја још увек улажем!!"

Нема ветар ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Ветар ти је само показао да си празан и лак и занео те .

... То је реч светог Јована Крститеља. Сви су људи мислили у то доба да је он тај обећани Спаситељ, а он каже: нисам ја то, иза мене долази човек пред којим ја нисам достојан да се сагнем да му разрешим ремење на обући његовој, он ће вас крстити Духом Светим и водом. Ориген после поставља питање па каже: за нас је Христос као да смо ми на једном гувну на којем има онај стожер око кога је пшеница из снопља разрешена, и онда доведу волове или коње који се повежу да се окрећу и газе по томе, да би се одвојила пшеница од онога класја. И кад они зађу до краја, онда се окрену, па на другу страну. Кад се види клас да је већ пустио пшеницу и плеву, онда се скупља она слама, а пшеница и плева се сакупљају заједно у џакове, па кад буде један ветар одговарајући, не бура која ће однети све, износи се та пшеница и плева. Баца се дрвеним лопатама у ваздух, и пшеница пада на своје место а ветар плеву односи. Схватате то. Е, да, а онда ће неко да се жали, па каже: ветар ме је начинио плевом. Нема ветар ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Ветар ти је само показао да си празан и лак и занео те. Дакле, потрудимо се да будемо пшеница боља, одолећемо тим ветровима који дувају са свих страна у данашњем времену...

Срећа је ствар овога света, која не зависи од нас. Сви желимо да будемо срећни. Блаженство је у нашим рукама. Може човек бити блажен и болестан. Може бити блажен да је и у затвору. Може чак да буде блажен и када га поведу на гиљотину. Од њега зависи то блаженство. У његовим је рукама.

(Из интервјуа са Његовом Светошћу Патријархом Павлом)

Најдрагоценије

Једном, Бог даде наредбу неком од Својих Ангела да сиђе на земљу и донесе на Небо све што буде нашао вредно на нашој планети. Одлепрша Ангел Божји и налети на страшни призор: на једну непрегледну јаму пуну људских тела, преиспуњену људском крвљу. И стаде се он распитивати.

- Сви они су пролили крв, бранећи свете границе своје домовине.

Ангел помисли:

- Шта може драгоценије да постоји на земљи од крви која се пролива за одбрану домовине?

И узе једну капљицу крви и однесе је на Небо.

- Драгоцена је проливена крв – рече Бог – али није и најдрагоценија.

Поново је Ангел слетио на земљу. Ушао је у једну сиромашну кућицу. У породици је било славље. Неки човекољубац је, својим доброчинством, протерао несрећу из сиротињске куће.

Ангел је помислио:

- Колико људске несреће ублажује милостиња?

И узе један грам милостиње и носи пред престо Божији.

- Драгоцено је добро милостиња, али не и најдрагоценије - рече опет Бог.

По трећи пут се исти Ангел спусти на земљу. У часу кад је пролазио крај неког самотног места, зачу жалопој и уздахе. 

- Шта ли се догађа?

Иза једне стене плаче човек. Сузе му обливају лице а његово срце постаје скрушено од бола. То је један разбојник. Плаче због својих сагрешења.

Ангел узима сузу покајања и односи је пред престо Божији.

И рече Бог:

- Једна суза покајања, коју лије грешан човек, је нешто најдрагоценије што постоји на земљи.

Пуно суза лије човек: када се рађа, када умире; сузе лије када је тужан, када је срећан, када га нешто боли, али и када његов ближњи пати. Но све те сузе имају малу вредност, кад се упореде са онима које се лију због неког човековог сагрешења.

Бог жели такве сузе.

* * *

Дакле, био је ово мој осврт на задату тему. Надам се да нисам промашила и да ме Грлица неће надледати, хе, хе, а ни Домаћица варјачити (мада није да не би требало, хе, хе). Знам да бих сад требала да прозовем нове играче, али мислим да су се сви који се одазивају већ уписали, а ја добрано касним, тако да не бих никог именовала. Но то не значи да добровољци не треба да се одазивају. Уколико их има - само напред!

Спасовдан

Вазнесење Господње слави црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима но да чекају обећање Св. Духа, извео је Господ своје ученике до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је, и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).

Многобројне вести које говоре о вазнесењу неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.

Празник Вазнесења зове се ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν  Ίησου̃ Χριστου̃ (и аналипсис ту кириу имон Иису Христу), или само α̉νάληψις (аналипсис), затим η̉μέρα α̉νάληψεως (имера аналипсеос) (према ап. Луки 9, 51). Григорије Ниски (395) каже да се овај празник у Кападокији звао η̉ ε̉πισωζομέμη (и еписозомеми) (ваљда η̉μέρα), српски Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις, наиме узеће, а негде се и данас отуда зове овај празник „вазам“. Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή или четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице. Латински се означава овај празник Ascensio, Ascensio Domini.

Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у време св. Јована Златоустог (+405) и Григорија Ниског, дакле крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа, и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.

Апостолске установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.

Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. у Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.

Из књиге "Охридски Пролог" Светог Владике Николаја Велимировића

Народе Православни, драга браћо и сестре, Београђани, Бањалучани, Чачани и сви људи добре воље, нека нам је свима срећан и Богом благословен Празник и Слава. Живели на многаја љета, да да Бог, воља Његова да буде као што и јесте. Амин.

Браћа по непријатељу

У једној кутији средњих димензија држала је старица повећу војску пилића. Будући да су сви, махом, наликовали једни на друге, тешко је било поверовати да су из различитих насада. Међутим, време и издашна рука домаћице убрзо обелоданише истину: било је голим оком видљиво како је једно легло напредније од другог.

А такве промене нису могле да прођу неприметно. Због све учесталијих кошкања, као и несносне галаме која их је пратила, старица је била приморана да бригу о њима пребаци на терет травнатом дворишту.

У почетку се постигло оно што се и желело; слога је завладала, а ред и мир испунише заједницу. Само, нажалост, то је трајало прекратко! Већ оног дана када напредније ле-гло постаде дупло веће спрам своје слабије сабраће, у дворишту почеше да се спроводе нова правила. Њих су, неумитно, наметали интереси јачих…

Као први знак да је, уистину, дошло до сукоба унутар заједнице, могло се видети на примеру разграничења. Тако је, од целокупног дворишта, закржљалим пилићима допао тек један ћошак, и то онај у коме је некаква грана заузимала повећи комад простора. Све остало је потпало под власништво напреднијег соја. Но њима ни то није било довољно! Јер, иако су се, несметано, могли и кочоперити и шепурити по својој присилно створеној територији, они су, да би доказали потпуну надмоћ, поставили једног од најратоборнијих петлића на замишљену граничну линију како би спречавао могуће прелете ниже расе. И заиста: кад год би неко од сиротих малишана само запео за црту, дотични петлић, који је испод ока вребао сваки њихов корак, искакао би као опарен, а одмах за њим и неколицина њему привржених војника, да спрече такав испад. При том би им се у погледу наслућивала спремност и за најсуровије разрачунавање.

И док су ови робовали свом војничком режиму, слабије је легло слободно, и без икаквих спутавајућих норми, уживало у свим оним погодностима које им је затечено дрво пружало. По вас дан се ту трчкарало, скривало, а све у веселом расположењу. Истовремено се доста полагало на међусобно испомагање и уважавање. Па ипак, њихова братска љубав није ту престајала; они су горели од жеље да поново оживе заједнички живот са онима који су их тако неправедно одбацили и презрели. Међутим, сваки њихов покушај ка том циљу, остајао је без резултата. Умишљена кокош није у овоме видела друго до очајничку потребу да се, видно слабији, бесплатно окористе. Увиђајући да таквог споразума неће бити у догледно време, кржљавци одлучише да се ово питање одгоди до даљњег. А то “даљне” зби се убрзо…

Једног јутра, док су два пилета, занета игром, одмеравала снаге, догоди се да се једно од њих належе на тобожњу границу. Наравно, то истог трена изазва револт и скок задуженог петла редара. Остајући да беспомоћно лежи на земљи, погледа упртог у свирепог нападача, пиле умало да премре од страха. А онда се деси нешто што му посве одвуче мисли на другу страну: црна сенка, која, изненада и нагло, поче да се шири по тлу, учини да оно заборави на свој незавидан положај, те стаде да опомиње угњетача на опасност! Ратоборни петлић је, уз циничан осмех, презриво одбио његове речи, назвавши их – кукавичком подвалом. Али, на несрећу, када је кренуо да преступника смрви кљуном, у његова се леђа забише оштре канџе копца.

И док се птица победоносно узносила у висину, очајнички крици младог петлића распараше слух спавача. Невоља им је донела оно што разум није; коначно су се сви пилићи, окупљени под брижном заштитом огромне гране, препознали као браћа.

А било је, ех, мудрости, потребно тако мало да се несрећа избегне! Јер, тамо где постоје сличности, са лакоћом се превазилазе све разлике. О томе сведоче они који имају уши да чују и очи да виде.

Смрт и мудраци

Испред гроба Александра Великог сакупило се седам мудраца. Сви су желели нешто да напишу на споменику.

Први: „Онај што је сакупио блага величине једног брда, сахрањује се у једном брежуљчићу.“

Други: „Јуче ти није била довољна сва земља, а данас те прекрива неколико груменова.“

Трећи: „Јуче си владао над народима; данас те нико не слуша.“

Четврти: „Онај који је подарио живот другима, данас више није жив.“

Пети: „Јуче си предводио победничку војску, данас те воде побеђеног.“

Шести: „Јуче си газио земљу, а данас те она прекрива.“

Седми: „Јуче су те сви поштовали, а већ данас су сви равнодушни.“

Зачарана жаба

Кад су друге жабе дознале за њене маштарије, почеше је исмевати и задиркивати. Али што су се они више исмејавали, то је она све више и више уверавала себе да она са њима таквима не може имати никакве сличности; још мање да су јој род. И поче она да избегава њихово друштво, док, са друге стране, стаде да загледа пролазнике, неће ли у коме препознати свога принца.

Жабе са којима се разишла баш и нису биле превише погођене њеним отуђењем, али тиме њихов подсмех не престајаше. Најзад, то њихово силно крекетање привуче родину пажњу, те она поче све чешће да надлеће њихов парк. Све се крекетуше о томе брзо обавестише, те у трену утихнуше, једино на малу жабу заборавише.

Премда је ово био прелак плен за њу, рода хтеде мало да се поигра с њом. Стога се она спусти недалеко од ње, те поче из даље заподевати разговор.

- Чујем да те твој род и пријатељи исмевају...

Жаба, која се на њене речи прену из сањарења, и која је тек тада примети, узврати:

- Кре, ко да је мени стало до тога шта они мисле... Дуги, зли језици... Ако се догодило једном, ко каже да не може и други пут.

- Тако је! – потврђиваше рода, пљеснувши крилима. И ја, видиш, верујем да је тако нешто могуће...

- Стварно! – заискрише очи мале жабе и она прескочи неколико локвања, како би јој се приближила. Заиста тако мислиш?

- Не да мислим, него знам да је могуће. Драга моја, ја се управо спремам да одлетим у земљу бајки, где живи не само та принцеза жаба, већ тушта и тма једнаких њој. И знам све о томе: и како се жабе претварају у принцезу и како да се утврди да ли је зачарана.

Жабица је, гутајући, упијала сваку родину реч, у тој мери да је у њој видела свог спасиоца.

- Може...?! А како?!?

- Врло једноставно – примети рода, истовремено заузевши позу каквог учењака. Довољно је само утврдити да ли је кожа на теби растегљива, или не?

Жабица потврдно климну главом, немоћна да било шта прозбори од ненадане радости. Затим, да би то и доказала, поче да се надувава и надувава, растежући се што више може. Потом се издува, а кожа на њој оста сва зборана.

- Нема сумње, мала жабо – закликта рода усхићено - сасвим је извесно да се у теби скрива принцеза!

Њене речи до те мере одушевише несрећницу, да се она поче превртати око себе, испуштајући, при том, најкрештавије узвике радости.

- Али... али... имамо проблем овде! – пресече наједном рода ово њено весеље. Да би зачараност нестала, потребан је принц, мила моја. А њих, колико су моје очи могле да виде одгоре, овде, авај, нема!

- Како... нема? Зар ниједног? Па где да нађем принца...? – запљусну је жаба питањима, напречас се забринувши.

- Принчеви живе само у земљи бајки... – објашњаваше рода, док јој се лицем осликавала збуњеност и немоћ.

Жабица поче да се саплиће о сопствене мисли, не знајући им смера ни значења. Колико год да се трудила, слабо шта је разумевала. А онда, изненада, сва се озари, досетивши се:

- Па да! Како сам глупа! Зар ти не рече да управо летиш у земљу бајки?

- Дааа...  – растегну рода, правећи се да јој није посве јасно њено зборење.

- Онда је проблем решен! Поведи и мене са собом!

Насмеја се рода у себи, лукаво сакривши злурадост. Затим јој се стаде приближавати, тобоже да би је понела у кљуну - што мала жаба чекаше с нестрпљењем, не знајући родине стварне намере - али од пута не беше ништа!

Наиме, тренутак пре него што ће је појести, један млади жабац, који је крадомице пришао да чује чему се она толико радује док разговара са непријатељем рода крекетарског, храбро исплази свој дуги језик и, дохвативши своју умишљену пријатељицу за ногу, повуче је у воду. Неколико капи улете у раширени и гладни кљун, а разочарана рода бесно удари крилима о талас који ови, бежећи, направише. Истог момента, кад се обреше на месту заштићеном од могућих насртаја, зачараност преста и мала жаба, у младом жапцу, препозна свог принца. У његовим се, пак, очима, огледаше принцеза најлепша на свету.

Духовите поуке

Милица

Јуче сам добила неке информације у вези са Милицом, па да поделим са својим причољупцима и онима који ће, може-бити, да сврате на блог.

"На једној од фотографија можете видети кућу у којој Милица живи, која је, нажалост, у веома лошем стању.

Милица је пре пар дана била на контроли у Тиршовој болници, где јој је контролисана крв; рецидива нема, стање је боље, али њена борба за коначни опоравак трајаће још наредних пет месеци. Отац ју је, по савету лекара, одвео на Златибор."

Слава и хвала Богу!

Кад паднеш - устани!

Не могу!

Наш најчешће употребљавани израз и кад му приличи и кад не приличи. А након овог видео клипа спознаћемо колика је његова стварна вредност. Али, пре него што га укључите, дужна сам да вас обавестим да је видео изузетно потресан и да они са слабијим стомаком припазе. Он није одуран, већ само несвакидашњи. 

Наравоученије није потребно наглашавати - сами ћете написати.

Luiza Gelts

О незнаним судовима Божијим

Неки монах из Скитске пустиње, идући у Александрију да прода своје рукодеље - јер је израђивао корпице - виде неку сахрану. Био је умро игемон (управитељ, губернатор) дотичног града, велики паганин, који је побио хиљаде хришћана, јер то беше у време великих прогона. Беше леп дан, и читава варош иђаше за њим, спроводећи га до гроба.

Када је стигао нађе неког великог пустињака, који живљаше у пустињи 60 година и живљаше само од корења и с оним што налазаше у пустињи, али нађе га поједеног од хијене.
Онда је монах помислио: са колико је почасти ишао ка гробу игемон, који је побио хиљаде хришћана, а овога, који је служио Богу 60 година и живео само о посту и молитви, појела је хијена! Какве то судове има Бог? Чини ми се да Бог, будући предобар, допушта и неправедне ствари.
Молићу се Богу да ми покаже какви су Његови судови, јер и поједини људи расуђују против Божијег промисла, Божијег бриговођења. Један је зао, грешник је, а иде му добро. Други је добар, али су деца зла, жена је болесна, а он утекнувши од једне наилази на другу невољу.
Један је зао а живи дуго, а други је добар и умире рано. Гле, неки хришћанин је добар, моли се Богу, пости, и само на гнусобе наилази, а други је зао, псује, пије, и тога Бог не кажњава.
И тако, монах је уочио много таквих ствари, као што се каже код пророка Јеремије: Господе, шта је, јер пут злих напредује, а пут правих увек је у невољи.
И од тога дана почео је да се моли: „Господе, покажи ми судове Своје, да не бих судио!“ И почео је онај монах да се моли Богу да му покаже судове Његове: како то да један, сиромах, који је свет и прав, буде болестан, страда, наилази на невоље, а други, грешан, ради по својој глави, а здрав је и богат, има успеха, постаје велик у служби, у части, и у свему му иде добро.
И молио се монах дуго Богу да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро.
„Нека ми покаже Бог судове Своје, јер је и мене често саблажњавала ова ствар, јер сам видео многе неправде, које, како ми се чини - да је Бог допустио“.
А Преблаги Бог, пошто човек не зна судове Његове, предочио му је на овакав начин судове Своје, иако је могао да га сатре због овог испитивања, да сазна тајне Божије, које не знају ни анђели. Али пошто га љубљаше због светог живота, хтео је да га умудри, јер судове Божије нико не може знати.
Једном је пошао пустињак сам у Александрију да прода своје корпице, јер беше три дана хода. Али чим је пошао од своје пећине, на некој лепој пољани изашао му је у сусрет други монах, млад, веома леп.
- Благослови, оче!
- Господ нека те благослови, сине!
- Камо идеш, оче?
- Идем до трга, да продам своје рукодеље.
Они продаваху корпице и куповаху хлеба, прављаху двопек и хранили су се зеленишем који су налазили по пустињи.
- Оче, ја исто у Александрију идем.
- Слава Богу да имам сапутника!
Пошто је преузео терет старца, млади монах му је рекао:
- Оче, гледај шта је. Знаш шта треба да чине монаси када иду на пут. Да се моле све време и да разговарају с Богом. То је дужност монаха и хришћанина, кад иду путем: да се моле.
- Тако, оче, до Александрије ћемо се молити!
- Да не проговоримо ни реч! - рекао му је онај млади. Идући заједно три дана овим путем, видећеш на мени неке страшне ствари. Да не говориш, да ми не судиш и да не погазиш заклетву!
- Да, сине! Ако ми Бог помогне, нећу више говорити!
И пошли су обојица. Млади монах ношаше корпице, и иђаху ћутећи.
Око поднева, када је сунце жегло веома јако, наишли су на неко село, и изашла су пред њих два млада човека:
- Оци, од сада не можете више путовати, јер сунце жеже веома јако. Хајдете код нас!
Та два младића су их примила са великом чашћу, јер на Истоку током дана не можеш путовати, него само јутром и вечером. И тамо је таква традиција: како те прими у кућу, да ти опере ноге. Спаситељ је рекао Симону фарисеју: Уђох ти у кућу твоју; ни воде ми на ноге ниси дао! (уп. са Лк. 7,44). Јер је тамо песак веома врео, и кад си стигао човеку у кућу и лине ти мало хладне воде на ноге, чини ти велико добро. Ноге се ужасно ужаре због песка и камења.
Ти младићи, када су знали да су из Скитске пустиње, где беху само свети монаси - Свети Антоније Велики, Свети Макарије Велики, Свети Сисоје Велики, Свети Онуфрије Велики и други велики испосници које имамо у календару - примили су их са још већом чашћу, са љубављу, опрали су им ноге, одморили их и поставили за сто.
Ти младићи имађаху у кући неки сребрни суд, веома скуп, што им беше остао с колена на колено. У тај суд су им ставили пустињачку храну, из побожности, указујући им доличну част.
Монаси су јели, благодарили су и пошли су да отпочину, јер беху уморни.
Пред вече, кад ће да пођу на пут, млади монах је украо сребрни суд. Стари монах је видео и помислио: „Гледај! Примили су нас људи са толиком чашћу, опрали су нам ноге, дали нам да једемо, а овај монах је украо сребрну зделу“.
Идући они мало даље, прешли су преко неке ћупријице. Млади монах је осенио онај суд крстом и бацио га је у воду. Старац је видео и помислио је: „Каква неправда! Зашто узе зделу и баци је у воду? Зашто је није оставио тамо?“ Али је прећутао, јер имађаше завет до Александрије да не говори.
Увече су стигли код друго двоје младих. И ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге, како је обичај, и дали им да се одморе. Ти су имали детенце од неколико месеци.
Ујутру, кад ће да пођу, млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете, и убио га је.
Старац је видео и говораше у свом уму: „Са каквим сам зликовцем пошао ја на пут! Тамо је украо сребрну зделу, овде је убио дете!“ Али га он беше упозорио: „Видећеш много код мене на овом путу, немој случајно да проговориш, јер кршиш заклетву!“
Другог дана око поднева, пролазећи кроз неко село, изашао им је у сусрет неки домаћин:
- Оци, од сада не можете више ићи, јер је сунце припекло и велика је врућина. Хајдете код нас да се одморите неколико сати, а пред вече ћете поново поћи.
Тај човек имађаше везаног пса, који чуваше читаво домаћинство. Примио их је човек, угостио их, дао им да се одморе. Пред вече, кад се почело прохлађивати, они су отишли. Млади монах се вратио натраг и - да власник не примети - закрстио је пса, и пас је скочио увис и угинуо је.
Тада старац гледаше, али ћуташе: „Каква је ово работа? Тамо је украо сребрну зделу, онамо је угушио дете, овде је убио пса!“
Идући они другога дана, успут су прошли поред неке крчме. Тамо више нико не говораше о Богу, говорио је алкохол у њиховим главама: подврискиваху, певаху, звиждаху, псоваху; и кад су видели монахе, почели су викати: „Гледај попурде!“ - Кад је човек пијан, не говори више он, говори ђаво!
Стари монах није рекао ништа, гледао је свој пут. А млади се окрену ка крчми и направи три метаније. Пошто се поклонио према крчми, пошао је даље.
На ивици шуме било је село и нека напуштена црква. Није имала ни крста, врата беху узета, прозори полупани; пуста црква, напуштена сигурно пре више од 40 година. Млади монах је узео неколико каменчића, осенио их Светим крстом и почео их бацати на цркву.
А стари монах говораше у себи: „Види ти ово! Да је од Бога, не би то чинио. Али од ђавола је, јер се крчми клањао, а на цркву баца камење“. Али му не беше дозвољено да говори. До Александрије беше још један дан.

Трећега дана ујутру, идући они покрај неког села, стигну до неке куће покривене сламом и трском. На кућном трему била су дечица, њих петоро, и плакаху. Стари монах је извадио нешто из ранца и дао им. Затим их је упитао:
- Што плачете?
- Јуче су сахранили мајку!
- А имате ли оца?
- Отац је умро лане.
Немађаху, јадници, ни оца ни мајку.
Пошто су отишли, млади монах се врати натраг и запали кућу. Деца су се разбежала куд који.
Стари монах је помислио: „Је ли то човек? Запалио је кућу! Господе, колико ћу ја још трпети овог убицу? Тамо се клањао крчми, овамо је гађао цркву! Овај само зла чини!“ Али ћуташе, јер ће увече стићи у Александрију, у варош.
Кад су стигли у Александрију, беше вече. Тамо беше нека велика вила и власник не беше код куће. Млади монах је мало погледао кућу, и врло брзо већ је био на врху куће. За један сат уништио је целу кућу. Разлупао је кров, врата, прозоре, све што беше у кући покварио је.
Стари се зачудио, како је за сат времена разлупао целу кућу, и поплашио се кад је видео. Али сада, пошто беше стигао у Александрију, могао је да говори. Кад је онај изашао, пошто је разлупао целу кућу човекову, узео га је на страну и запитао га:
- Деде слушај, брате! Од сада више не могу да ћутим! Је ли био завет међу нама да не говоримо довде? Ти мени да кажеш шта си ти! Ђаво ли си, човек ли си или анђео ли си!
- Али зашто, оче? Јесам ли што зло учинио?
- Море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела!
- А шта сам, оче, учинио зло?
- Па добро, море, они људи оданде, кад смо сишли с брега, зар нас нису примили, зар нас нису угостили, и што су скупоценије имали поставили су - ону зделу! Ниси ли је отуда украо и бацио у воду?
- Шта велиш, оче?
- Зло си урадио. Велика лудост, јер они људи ће нас осуђивати да смо крали!
- Оче, три велике и добре ствари сам учинио тамо! Она сребрна здела беше петохљебница из цркве онога села. Њу беше украо прадеда оних, али они не знађаху. Беше писано на њој старим црквеним писмом: „Ово је петохљебница цркве Светог Николаја, дарована од те и те породице, и ко је буде отуђио од цркве да буде у паклу док је не врати назад“.
Тако је писало на здели. И због те зделе девет душа које су је употребљавали мучиле су се у паклу. И сада је требало да и ови оду у пакао, јер је употребљаваху. И мени је било жао њих, и украо сам зделу; али мени није била потребна, јер сам је бацио у воду.
Сутрадан ће доћи црквењак цркве да се купа у оној води и наћи ће суд. Он, будући из цркве, познавајући црквено писмо, однеће га свештенику. И када буде ставио зделу у Свети олтар, оних девет ће изаћи из пакла, јер тамо је писано: „Да буду у паклу док је не врате назад“. Значи, оче, ја сам тамо учинио три добра дела: и оних деветоро извукао сам из пакла, и ове што су у животу сачувао сам да не уђу, и дао сам зделу назад цркви, да је има, јер беше веома потребна. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
Тада се задивио старац. „Гледај, брате, како је било, а ја сам рачунао да је лопов, да је украо зделу!“
- А кад си убио дете, јеси ли такође добро учинио?
- Добро дело сам и тамо учинио.
- Како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио?
- Стани и не суди по свом уму. Јеси ли видео детенце? Оно је зачето на дан Васкрса. Пошто се нису уздржали родитељи на дан Васкрсења Господњег, дете је, по Божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље. То беше казна за њихово неуздржавање. И много је људи имао да побије, и много пометње имао је да чини у свету, јер је био зачет на тако велики дан.
Ја сам овде учинио три велика добра дела: послао сам душу детенцетову чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана Васкрса. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
- А зашто си тамо убио човековог пса?
- И тамо сам учинио добро дело! Онај пас чуваше цело домаћинство, али је сутрадан требало да побесни. И када је требало да дође газдарица да му да за јело, имао је да је уједе, и велика је гнусоба имала да буде у кући онога човека! Пошто нас је примио, било ми их је жао и убио сам пса пре, да не уједе газдарицу. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!
- А што си се код крчме крстио и клањао се?
- И тамо сам учинио добро дело! У ту крчму беху дошли најбољи домаћини из села. Црквени тутор, кнез и један добар домаћин. Они су се саветовали да се удруже и да направе цркву у селу која беше напуштена. Кад смо ми тада пролазили, они су рекли: „Помози, Господе, да направимо цркву!“ Мада беху у крчми, ја сам видео да су људи хтели да учине добро дело, направио сам и ја три метаније и рекао сам: „Господе, помози им да направе цркву!“ И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио. Ја се нисам клањао крчми, поклонио сам се Богу, да помогне онима што су се одлучили да обнове напуштену цркву.
Задивио се старац, говорећи: „Ни овде нисам био у праву!“
- А тамо, кад смо стигли на крај села, зашто си се бацао камењем на цркву?
- То беше она напуштена црква. И будући црква пуста, ђаволи играху на Светој трпези, на прозорима, на храму и смејаху се опустошењу дома Божијег, и беше ми криво. И видео си да сам осенио крстом оне каменчиће и почео се бацати на цркву, а ђаволи су се разбежали оданде. Ја нисам гађао цркву, него ђаволе који беху тамо!
- А онамо зашто си запалио кућу деци? Видео си дечицу и није ти било жао њих?
- Та било ми је жао више него теби! И урадио сам веома добро. Видео си да она дечица не имађаху ни мајку ни оца, и остала су са оном страћаром од куће. Али она не знађаху да под кућним тремом постоји благо скривено од њиховог прадеде. Суд са чистим златницима. И ја сам запалио кућу, јер они живљаху у сиромаштву и не знађаху да имају благо под кућним тремом.
Након неколико дана деца ће тражити туда да виде шта је још остало и наићи ће на оно благо и позваће неког свог деду, који је црквени тутор. Овај, будући богобојажљив човек, узеће под своје старање ону децу, и са нађеним новцем направиће им велику кућу са свим што им треба, школоваће их, и постаће велики људи и верници.
И ти велиш да сам зло учинио, оче, што сам запалио кућу, али ја сам добро учинио, јер да нисам запалио кућу, не би нашли благо.
- А овде зашто си покварио кућу?
- Оче, ова лепа кућа беше направљена новцем од крађе. И било је заповеђено од Бога овако: „Пошто је направљена туђим трудом и новцем од крађе, овде муж и жена никада неће живети! Жена је требало да умре код првог порођаја. Само муж удов имао је да живи целога века у овој кући“.
И покварио сам кућу, јер су они отишли на неку свадбу, и кад буду дошли и видели да је све разлупано, начиниће на месту мању кућу, сопственим трудом, и жена онда неће умрети код рађања првог детета.
И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам учинио добро, по вољи Божијој.
Онда је запитао монах:
- Да ти мени кажеш, брате, пошто си толико великих чуда учинио, шта си ти?
- Али да и ти кажеш мени, свети оче, шта си тражио у молитви од Бога?
- Ја се неколико година молим да ми покаже Бог своје судове, јер ми се учинило да многе неправедне ствари допушта Бог у овом свету.
- Да? А зар ниси чуо пророка Исаију? Колико су небеса виша од земље, колико је Исток даље од Запада, толико су судови моји виши од ваших судова и мисли моје од мисли ваших, синови људски (уп. са Иса 55,9). Ниси ли чуо Соломона шта вели? Што је теже од тебе немој подизати и што је дубље од тебе немој испитивати, да не умреш. Ниси ли чуо Давида пророка који каже: Судови Господњи дубоко су веома. Како си се усудио ти, један човек, да знаш судове Божије, које ни арханђели, ни херувими не знају? Али Бог није хтео да те сатре, јер је могао да те сатре због испитивања, али знајући трудове твоје, послао је мене, оче, да ти покажем да судови Божији нису као људски. Видиш ли колико си ти судио о мени? Што год сам урадио теби се учинило да је зло: да сам убица, да сам украо суд, да сам запалио кућу, и што сам год урадио. А то је све било добро веома, и све је учињено на велику корист. Било је добро по судовима Божијим, не по судовима људским! И ти си нешто расуђивао, али судови Божији нису били као твоји, јер они су били врло добри! Ти си рекао да сам зло чинио, а ја сам чинио само добро. Дакле, од сада да више не судиш никога и што год будеш видео, реци: Господе, ти све знаш. Ја не познајем твоје судове! Дакле, Свети оче, нико од људи да се више не усуди да испитује судове Божије, јер ни анђели не могу знати судове Његове! Али пошто си човек, Бог ти је опростио, али ме је послао да те умудрим да се више не усудиш уходити судове Његове, јер судови Божији су много дубоко и не може их знати нико, ни анђели са неба.

Дакле, да упамтимо из ове приче да се у свему што нама у овом свету изгледа криво и зло много пута варамо! Јер не познајемо судове Божије скривене и необухватне.
Не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно. Амин.

Тајна брака

наставак...

Завирујући по повратку између стабала, нађох једно око кога се беше окупила небројена чета шумског света. Нисам се морао умарати мишљу одакле то; у његовој дупљи сместила се сова, где се са гране, као са каквог балкона, разговараше са онима подно стабла.

Граја није била у толикој мери несносна, премда се чинило да нико не држи уста затворена. Најпосле, свако је имао понешто да приупита, али су питања махом била слична једно другом. И у највећој мери су се тицала шумског пожара.

- Сово – кроз гомилу се издвојио корњачин глас, - можеш ли нам рећи нешто о пожару?

Шћућурио сам се.

- Не, не могу... не још! – одговори сова.

- Зна ли се кривац? – запијука паун, ширећи своје раскошно перје.

- Не са сигурношћу, а ја не бих да се огрешим о неког, прозивајући насумице...

- Како то? – умешаше се зец и јазавац истовремено.

- Зар ти није као министру правде у опису посла да истину изведеш на чистац? – заинтересова се и јеж.

- Наравно да јесте – једнако смирено узвраћаше сова на свако постављено питање, -  али тек пошто утврдим све околности и испитам све узрочнике.

- Хоће ли и ветар бити на тој клупи за саслушање? – не могавши да се суздржи, упита лисица.

- Никад не рекох да ветар није крив, већ да није најкривљи. Бити умешан не значи нужно бити и највећи кривац – примети сова. А о било чијој кривици пресуђиваће многи чиниоци као и сведоци.

На крају, поглед упућен лисици говорио је више од хиљаду речи. Тај благи израз на совином лицу тако је утицао на њу, да је у трену остајала без гласа.

А можда је то она, већ тада, почела да расуђује у себи...

Окупљено друштво се дошаптавало, проносећи између себе давно потврђену реч о совиној мудрости.

- А ко ће ти помагати, мудра главо, у прикупљању доказа ради утврђивања истине? – упита тихо срна. Човек, можда?

Наједном шума утихну, да би тишину, попут праска – бар је мени тако изгледало тог тренутка – прекинуло лисичино одазивање.

- Ветар...

Све очи се окренуше ка њој, моје најпре. Премда и гледајући је и слушајући, до моје свести никако нису допирале њене речи у тој мери да бих им поверовао.

Али се чинило да сова јесте.

- Да, ветар... – изјави она, потврђујући.

При том им се погледи још једном укрстише, да би им се, само секунд након тога, преко лица разлило неко посве необично озарење.

Шта су то оне размениле погледима, за све, па и за мене, остала је дуго тајна. Али не сасвим. Неки потпуно непознат осећај почео је истовремено све да нас прожима и шума зажагори у некаквом несвакидашњем расположењу. Као да се небеса спустише, да би ми могли дохватити звезде, е такав је то осећај био! Чинило се да смо очевици неког новог поглавља овде на земљи. И нисам могао да се отмем утиску да никада до сада нисам видео оваквог јединства и слоге, као што га гледах тада. Невероватан призор! Толико животиња, толиких различитости, а опет, тог тренутка деловаху као нека целина. Шта ли им се десило, мислио сам, и шта се са мном дешава да и сам осећам то и делим са њима? Нестало је и брига и питања. Нестало је и моје нестрпљивости и радозналости; чак и ове напрасно изазване лијиним прозивањем. Остала је само радост... неописива радост.

Најзад, чинило се као да би се овде било добро одомаћити. Сасвим разговетно сам то могао прочитати како на совином, тако и на лијином лицу. Можда би и било тако, да им је било дозвољено то и да искажу; али није, премда се на сови дало уочити како се спрема изрећи нешто у том расположењу... одговорно тврдим. Али је изненадно прекину нечије крештање.

Птица која се пре чула него видела, проносила је овим делом шуме нимало добре вести.

- наставиће се -

Чернобиљ

RapidShare
http://rapidshare.com/files/3526812/BoC.part01.rar.html
http://rapidshare.com/files/3525337/BoC.part02.rar.html
http://rapidshare.com/files/3523778/BoC.part03.rar.html
http://rapidshare.com/files/3522084/BoC.part04.rar.html
http://rapidshare.com/files/3520406/BoC.part05.rar.html
http://rapidshare.com/files/3518583/BoC.part06.rar.html
http://rapidshare.com/files/3516731/BoC.part07.rar.html
http://rapidshare.com/files/3514335/BoC.part08.rar.html
http://rapidshare.com/files/3512056/BoC.part09.rar.html
http://rapidshare.com/files/3508803/BoC.part10.rar.html

Лозинка: Chernobyl

Превод:

http://rapidshare.com/files/179906508/Chernobyl_accident_-_BBC_Documentary.avi

Чернобилски баћушка

"Имамо чак и црне роде…" 30.01.2003.

Отац Дионисије се тако тихо попео шкрипавим степеницама пријемне просторије у Оптинској пустињи, да, угледавши га, нисам одмах схватио: да ли је то јава? Преда мном је стајао висок човек у тамној монашкој одежди. Бледо и продуховљено лице.

- Желите ли чај? Имам и меда.

- Како да не - са задовољством је одговорио.

Схватио сам, да се цео дан молио са братијом, па је чак заборавио и да једе. После чаја је започео наш разговор.

- Ја сам јеромонах Дионисије, свештеник. По послушању сам у Белорусији, у Чернобилској зони. Од самог почетка, како је она постала - зона. Служим у Цркви Светитеља Николаја, у старом граду Брагину. Људи су били веома уплашени због катастрофе. Једно су само схватали: овде не сме нико да буде. А ја сам им говорио, да треба живети са Богом, и да је тад увек могуће све победити. То је изазвало задивљеност и збуњеност. Како? На шта се овде може рачунати?! А још свештенослужитељ… Сада, после много година, многи се враћају, јер је искушење бескућништва било теже од страха од радијације, наш град оживљава, и помало се мења. Али су људи још сметени, и долази много избеглица из бивших совјетских република, и њих такође треба укључивати у духовни живот.

- Одакле су избеглице?

- Из Средње Азије, Казахстана, Азербејџана. Ја сам дошао у ту Свету обитељ, да бих се духовно укрепио. Ми имамо видљиву и невидљиву борбу: с ђаволом и 'атомску'. "Мирни атом" се показао непријатељским. Град Брагин је 35км удаљен од реактора. Овде служим већ 10 година. У мене нема много онога што од себе знам.  И ако не би Господ Бог… Наравно, ја сам често у самој зони, на сахранама по селима. Нарочито често - на Радионицу или када возе на погреб из Минска или из других градова. Забрањена зона је од града удаљена 500м. Тамо је постављена баријера.

- Да ли има много сахрана?

- У последње време - да.   Углавном - стари. Али и младих много умире. Јуче сам последњи пут испратио привредног председника. Имао је 45 година. Радио је недалеко од зоне. Имао је срчану ману. Пуно обавеза, залагања. Сада има много мана, због људских потреба. Човек се исцрпљује. Ако их духовно не подржите, не укрепите, многи малаксавају, и стварају себи много веће тешкоће. Овде људи опстају само вером, Тајнама, Богослужењем. Ипак, свако мора имати наду, подршку, да би се борио, супротстављао. Ослонац је један - Господ наш Исус Христос. Господ је то дозволио. Значи, то све треба победити. Бог даје искушење према снази. И ми треба да живимо са Божијом помоћи и да не падамо духом.

Многима је после Причешћа било боље, лакше.

- А како ви, као свештеник, објашњавате чернобилску катастрофу?

- То је допуштење Господње. Господ наређује, али Он и милује, спасава. Једном је Господ то допустио и то се десило, и треба се умирити у вези тога. А около је све живо. Земља је прекрасна, плодна. Ја још такву нисам видео. И зато сам убеђивао: не одлазите, останите.   Знамо да нас нико не чека у другим градовима и селима. Мене су гледали непријатељски. О чему он говори? Људи су молили месну власт: брзо нас отпремите било где.

Једном су ме позвали на митинг: «Умирите их, баћушка.» Шта сам ја? Опет своје. Сада, када су протекле године, ти људи који се враћају, сећају се мојих речи. Долазе у отаџбину са сузама. Жале што су отишли. А неки су тамо остали, заувек. Нису издржали растанак са родном кућом. А земља, као помоћница, је чак постала боља, одморила се. Они који се враћају благодаре Господа Бога и нас, зато што смо остали и сачували наш град и нашу земљу. Целивају је са сузама.

- Да ли проверавају њене плодове? Да ли су плодови који се рађају на тој земљи еколошки чисти?

- Да, углавном су чисти. И специјалисти се чуде. Како то може бити? Десила се досад невиђена катастрофа, и људи су ту несрећу победили са Богом. Такав народ треба чувати. И ту земљу.  

- Реците нам, оче Дионисије, о деци која се овде рађају.

- Долазе млади, моле: баћушка, благословите, и ја их венчавам. Жене у другом стању се причешћују. Здраву децу рађају они који иду у Цркву, живе са Богом. А за све не могу да кажем.

- Да ли су код вас научници много радили?

- Било је много експедиција. Изумиру плодови, радијација је повећана - одслужим молебан, осветим те плодове Богојављенском водицом, и радијација нестаје. Ја сам се свих година хранио од те земље. У зони сам виђао и тетребе, и дивље свиње. Јео сам рибу одатле. Већ имамо црне роде.

Природа је прекрасна. Кад сам се враћао из зоне, парохијани су питали: "Баћушка, зашто сте тако весели?" Ја сам одговарао: "Ишао сам у риболов."

Верујте, не причам глупости. Професори из Минска су узели моју крв на анализу. А затим питали: "Баћушка, зашто су сви ваши резултати нормални?" Ја сам одговарао: «Господ је са мном."  Био сам болестан, али болести нису биле због радијације. Било је великих невоља. И лукави се све време старао да ме сломи, јер сам му 'помрсио рачуне'.  

- Оче Дионисије, да ли сте могли да откажете одлазак у ту парохију?

- Могао сам. Могао сам и да одем. Али ја никада нисам отишао. И до данашњег дана нисам чак ни размишљао о томе. Тренутно у Брагину има много промена на боље. Ако и одем одатле, то ће бити зато што сам ја монах, и време ми је за манастир. Истина, наш Николајевски храм још увек није добро уређен. Неколико пута сам се обраћао: помозите… Црква у том граду треба да буде за све нас велика помоћница, али је она у веома лошем стању. Чак до данашњег дана. Те године смо могли само да уведемо водовод. Изградимо пећно грејање. Направимо чврста врата. Зими је унутра хладно.

- Оче Дионисије, како ви све то савлађујете?

- Господ и Мајка Божија дају снагу. Плаче за нас Царица Небеска. Имамо и много избеглица. Колико они тек имају невоља?! Они иду у први ред у храму, ка баћушки. Човеку треба помоћи да пронађе себе. Неки парохијани имају веома тешке проблеме, да је тешко и присећати се. Брагин са својом околином је - епицентар чернобилске катастрофе. И људи одлазе у ту зону, јер морају да иду негде.  

26. априла сваке године је помен.

Гледајући на мештане и придошлице, мислим: Цркву треба чувати, она је јединствена за све нас. Црква је - наша мати. Њена врата су увек отворена. Сви несретни људи су били у њој. И свакакве невоље смо с Божијом помоћи решавали.

- Ви, истина, више сахрањујете него што крстите?

- У последње време су сахране учестале. Било је таквих периода да је у свакој кући била сахрана. Често ме питају: "Баћушка, пођимо у забрањену зону, поведимо оца…" Пролазе поред своје кућице, а она разрушена…Како је тешко преживљавати све то. И долазе им мисли: боље да останемо кући - лакше је преживети невољу у отаџбини, него у туђини.  

- Какво је здравље мештана?

- Били су болесни. И не знамо, чиме ћемо још бити застрашени, али су се многи по вери исцељивали. Имали смо молебане, Акатисте. Људи су се исповедали, прићешћивали Христовим Телом и Крвљу… И када су их други лекари прегледали, просто нису веровали својим очима. На пример, једном дечаку, Волођи, који тренутно живи у Минску, су ноге отказивале и имао је и других немоћи. И мајка је почела да га доводи често у Цркву.   Исповедао сам га, причешћивао. И оздравио је. Повратила му се коса... Почео је да хода нормално. Сви парохијани су то видели. А лекари су се дивили.

Сада смо некако смирени. А колико смо претрпели све ове године. Наш народ је узео на себе подвиг да остане у невидљивој невољи, тињајућој невидљивој опасности. Подносили смо сваку тугу. И сад се не бојимо никаквих последица. Победили смо - радујемо се, благодаримо Господа Бога.

Данас сам с таквим узбуђењем дошао у ту Свету обитељ да укрепим свој дух. Непријатељ је јак. И у то време, одмах после катастрофе, он је дубоко рањавао. Нападало је и униније, и очајање, стремио је да нас уништи изнутра, да расточи нашу веру, нашу паству, нашу отаџбину, нашу земљу.

- Оче Дионисије, а како су се зли духови понашали?

- Страшно , али не желим ни да причам о томе. Допуштење Господње… Али Господ зна, види, и још ће више да нам помаже. И Мајка Божија. Да, тад су зли духови веома страшни, када се верујући људи труде да се супротставе спољашњој зарази и страху, они јако нападају. Онда се води борба не на живот, него на смрт… Није једноставно причати о томе. И не треба причати.

- Да ли има Црква која је ближе епицентру катастрофе?

- Признаћу вам, ту сам се молио. 4 км од реактора се налази храм Архистратига Михаила. Тамо постоје сви услови за тиховање.  Наравно, паства не би пошла, али сам ја хтео да сачувам Цркву. Дошао сам до ње заједно са војском. Они су почели да мере радијацију а затим да говоре: "Баћушка, иза ограде тог храма уређај региструје радијацију, а у порти и у самом храму нема ничега - све је чисто". О томе су писале и новине.

- Да ли је било самоубистава због психичких преживљавања?

- Бивало је и таквих случајева. Али смо ми у Цркви одвраћали људе од те пагубе. Рећи ћу још ово: чернобилско искушење нас је оснажило, и као у рату, победили смо с Господом Богом.

"Русский Дом"

http://society.pravda.ru/society/2003/8/26/80/6332_Dionisiy.html

Zena Holloway

http://www.grafamania.net/art_images/54347-fotograf-zena-holloway-podvodnaja-smka.html