Све у причама бива

Винча!

Становници Цириха падали су као мртви. Желите ли знати због чега, погледајте видео.

А онда погледајте са чиме се боре грађани Винче, а што, и поред свих позива медијима и новинарима, не налази одјека, нити пробија медијски мрак. Зар оно што не може нигде у свету, сме да се ради нашој деци?

Скандал у Немачкој (2)

Обећала си да ћеш бити вечна

Дошла два друга

Дечје право

Недеља, Детињци. У цркви је присутно прилично света, понајвише деце. Време је Божићног поста, а деца похрлише у храм да се на њихов Празник сједине са Христом. У реду за исповест стоји и моја пријатељица, која први пут долази у овај храм на причешће; са њом је и њена братаница. Премда дете има 7-8 година, видим је први пут, а тетка користи прилику да нас упозна. Дивна душица Божја, ведра, како деци и приличи. Кад се служба завршила, на излазу из храма заустави ме девојчицина тетка, изразивши жељу да се чујемо у току дана. Наравно, обрадујем се предлогу, јер се заиста нисмо дуго већ чуле.

Кад је тог поподнева веза успостављена, већ на самом почетку разговора моја ми пријатељица, између осталог, рече и то да се њена братаница данас први пут причестила, али да се, с тим у вези, десило нешто занимљиво. Наиме, њима је вероучитељ рекао да посте, како би се причестили за Детињце, што је са стране девојчициних родитеља било испоштовано. Међутим, када је требало да је одведу у цркву, мајка, која није у том „фазону“, не налазећи други начин повери тетки бригу о причешћу детета, јер се знало да и она пости и да ће ићи у храм. Једино је тетка, уместо у свој парохијски, морала, због детета, да дође у овај наш. Али брзо је то решено и договор је пао, али детету је очигледно нешто засметало у свему томе, те је, одлазећи у храм, оставила на столу родитељима разгледницу-подсетницу. На њој је писало:

„Родитељи су дужни да воде рачуна о потребама свог детета.“

За наук и споменар забележила причалица

Трагедија Галичке Русије

Принц од папира

Јуче ми је било кумче и прича како је гледала филм "Сам у кући". Тад се ја присетих, па је упитах да ли је гледала домаћи филм "Принц од папира". Она рече да није, а ја, да бих јој приближила садржај, рекох да је то наша верзија филма "Сам у кући", с тим што је овде главни јунак девојчица, а цео садржај није холивудски већ - српски. То ју је заинтересовало и нас две погледасмо заједно филм. Могу да кажем да јој се много допао. Данас, док смо ишли у храм, била је сва под утиском филма, решена да погледа и репризу.

Милосрђе Светог Николаја

Лажно представљање

Мистерија историје

   Мој професор, руски емигрант, у Америци, почињао је речима: Историја је мистерија! Јер је човек рођен у атмосфери слободе. Ова планета има два омотача, први је ваздух који удишемо заједно са животињама, а други је слобода коју миришемо са ангелима, а ови природњаци, они ће знати да има и других електромагнетних атмосфера; значи свако поколење долази да полаже исти испит у слободи. Троугао слободе је: Бог на небесима, ван космоса, сатана на облацима и ја на земљи. И свако има да бира између несебичне тројичне љубави. Кад ми саставимо три прста, ако је палац Отац, Син кажипрст, а Дух Свети велики прст, када стегнемо три прста тиме назначујемо да Сваки у Тројици воли другу Двојицу, а не самог себе. Зато има две врсте људи: Божји људи који воле и друге око себе и сатански људи који воле само себе. Достојевски је као што и знате у ''Браћи Карамазовима'' нашао и трећи тип слободе: Иван је сатаниста, Алексеј је Христољубив, а Димитриј неопредељен. Млади човек може да живи до 30 година са неким хобијем: клавир или хемија, као да нема ни Бога ни Ђавола, а кад му неко умре од рођака близак, он се пита: ''А има ли то што попови говоре Васкрсења? Ја бих тако волео да је то истина да видим мога рођака живог наново''. Тек се буди онда неки око тридесетих година за стварност, најдубљу, тако да је слобода вртоглави дар и Бог, због сваког кога воли је ранив (не каже се рањив, него баш ранив). Зашто? Што се узвратна љубав не може изнудити...

    А онда имамо три спрата у цивилизацији; Први спрат је техника са пијацом, други спрат је култура, где је опера, позориште, болнице, судница, политичке партије, армија, а трећи спрат су култови или вере и свако мисли да је његова вера најбоља па зато ја имам право да ставим на трећи спрат у центар Православну Католичанску (Саборну) Цркву. Да ли је православна једина права а ове друге су јеретици!? Гледајући догматски (догматика то је учење Цркве), а та реч је добила неки јако пежоративан смисао на западу јер они имају своју догматику – комунистичку и хитлеровску. Али, треба веровати у ту догматику. Наша вера није насилна, као што каже Хитлер или Стаљин да верујеш у оно што он каже, да је то једина истина и то да нема Бога. Знате кад је био један комуниста у руском селу па дуго убеђивао народ како нема Бога, био је и попа седео тамо, морао је и он да слуша. А онај, кад је мислио да је све убедио, каже ''Ајде попе реци ти нешто сада ако имаш шта да кажеш'', а поп каже :''Ја ћу рећи само две речи: Христос Воскресе!'', а сељани одговорише: ''Воистину Воскресе!''.

    Дакле, њој с десне стране, нама с леве је римокатолицизам, а онамо је протестантизам, овамо је Јудаизам, а онамо је Ислам, иза Јудаизма је многобожије и хиндуизам, а онамо је Будизам, а овамо на левој култ личности: Стаљин, Хитлер – ''пошто нема Бога онда сам ја шеф партије ваш бог!'' А онамо најгори култ иза будизма, јер будизам је најпесимистичкија религија (да не кажем најгора) - иза Будизма је сатанизам отворени, који се и не крије.

    И сада ми имамо троспратни укус: наш пијачни укус – коју врсту јела и одело купујеш; на другом спрату то је културни укус: коју врсту музике волиш у опери, коју врсту слика, музеја, коју врсту медицине ако си доктор, коју врсту права ако си адвокат, или ако си историчар коју идеологију и интерпретацију, затим политичке партије (то је исто идеологија); али најважнији укус у човеку је култни, верски на трећем спрату - коју си религију изабрао, то је твоје највеће опредељење! Кад ми кажемо ''који је критеријум, која је најбоља вера?'', ми кажемо: ми смо Православна Ортодоксна Црква, она једина није имала инквизицију! Папизам је имао, чак и калвинизам (и Калвин је спаљивао живе људе). Онда ако је онамо иза тога Ислам, међу њима исто имаш неке фанатике, ако немаш инквизицију било је у турско доба набијање на колац, онда овамо даље имаш хиндуизам и будизам, а људи обично кажу: ''Па то су мирољубиве вере!'', а ако ти примиш њихов догмат о реинкарнацији, када си био у карми рибе или зеца онда су те пекли - значи и они имају своју инквизицију. Даље, најгори су култови као што су: стаљинизам и култови личности за Хитлера и онај на крају сатанизам са оне стране јер има отворених сатаниста.

    Тако је дар слободе вртоглав и Бог је ранив пошто он одозго све воли, али сви одоздо му не узвраћају узвратну љубав. Зато је Христос на крсту викао, не само од телесних болова од клинова који су му проболи руке и ноге, него од психичких много више; јер ако је он имао лек против смрти, а то је она чаша где је хлеб и вино, тело и крв и Он каже: ''Ко пије крв моју и једе тело моје има живот вечни''. А то је само Јуда рекао: ''Из твоје руке нећу ништа па макар вечно умирао!''. Зато је Христос викао од тих душевних болова и духовних на које ми не можемо психолошки њега да тестирамо, јер човек је троспратно биће: духовно на највишем спрату око главе, (ту је наш дух, мало ''д''), човечији дух, духовни живот. Онда око срца је душевни живот (бити срчан, храбар – то су душевне врлине), а испод пупка ту је телесни, али и глава је у саставу тела и срце и душа. Значи човек од та три спрата је неделив од та три спрата – прожимају једно друго. Зато ако човек духом својим, умом својим прихвати Духа Светога са великим ''Д'', онда је он постао духовни, барем у мислима, а онај свети где је Дух Свети продро и до срца, до душе, док најсветији је онај где је Дух Свети продро у цело тело и испод пупка; јер мушки и женски уд је створио Бог за највишу употребу, најдостојније, за детеродије и мушки уд се зове детерод! Никаква вулгарност, то је онај уд којим се роди дете – детерод. Тако значи, то је, најстваралачкији је човек када рађа децу – човек и жена. Прво, најважније је донети плод. Један је овако рекао: ''Нормалан човек је жењен човек, зато што је Бог наредио рађање деце. Зато калуђер не може бити нормалан.Он је или наднормалан – мали светац, или поднормалан – велики бећар''. Тако, ја сам срео једну високу интелектуалку која није могла да нађе мужа и замолила је једнога архитекту – диван човек, ожењен, да она с њим има сношај само за оплођење, а не из блуда. И он је на то пристао (и његова жена је знала и ''благословила'') и тако да је она зачела од тога архитекте. И то се пред Богом рачуна да је она хтела да испуни Божију Благодат, а ниједан клипан није нашао њену лепоту изнутра, нико је није оженио. Тако, управо у том погледу је код православних - може да буде ожењен поп јер ми нисмо имали комплекс, богумилски онај дуалистички да је материја нешто зло а дух је нешто добро. Напротив – човек није човек без тела! Василије Острошки и толике хиљаде светаца чије су душе у рају, он никада не може бити потпуно блажен и срећан, докле види своје тело. Чак његово тело нису црви свели у прашину, него стоји му цело тело без балсамовања. Oстало је тело! Значи, он чека онај дан Васкрсења, када ће његово тело да се споји са његовом душом. Тек онда човек може да буде задовољан сам по себи.

    Тако, драги моји, то вам је нешто уводно, али ова три спрата да не заборавите – да имаш три укуса: пијачни, културни и култни, или верски; значи, ако нека религија са трећег спрата (свачија религија се верификује на пијаци, у свакодневном животу). Ако нечија религија наводи своје вернике да у име Папе спаљује живе људе, или у име Калвина, или код исламиста у име Хомеинија или не знам кога – та вера није права, јер она дозвољава и благосиља да се људи убијају у име Бога!

Епископ Будимски Г. Г. др Данило (Крстић)

Цео текст

Капа "Ја волим маму"

Најава измене свести у Србаља

У Србију је стигла претходница ФБИ. Они треба да „помогну“ у институционализацији Србије. Шта о овоме и Новом светском пројекту има да каже човек који је највише урадио на разбијању ове сатанистичке идеје – Вилијам Ендгал. Поред тога, у овој емисији, коју препоручујем свима, јер је отпочео пројект измене свести у Србаља и не само њих, већ свих, али најпре хришћана, да чујете каква нам се будућност спрема. Једна од њих је и да ће са сиромаштвом које следи наше девојке и мајке издавати своје утробе и продавати децу (ето где воде дечја права), али истовремено ће се вршити и стерилизација. То се зове хуманизам.

Иде време у којем љубав неће бити на цени. Јер, сем измене свести, треба и срце да се мења.

Јутрос рано слушам

Како је настала чувена песма познатог композитора, иначе Крагујевчанина, Драгише Недовића и зашто је из ње избрисана па након шездесетак година враћена трећа строфа?

Вишеград — Мало који љубитељ праве народне песме није чуо или пак певушио песму „У лијепом старом граду Вишеграду“. Својеврсна химна града на Дрини, препознатљива по своја четири стиха, пева се преко шест деценија, без обзира на границе, вере и нације, а многи и данас мисле да је спевана у народу.

Ипак, истински познаваоци праве народне песме знају да је ову песму давне 1936. године, за време боравка у Вишеграду, написао и компоновао Крагујевчанин Драгиша Недовић (1916—1966).

Још мање је знано да је ова песма у оригиналној верзији носила наслов „Јутрос рано слушам“, да је била посвећена девојци Кики са Бикавца, познатог узвишења изнад Вишеграда са погледом на чувену ћуприју на Дрини, те да је имала и пети стих, који је све донедавно био у карантину.

Песма је постала својеврсни хит након што је средином педесетих година прошлога века снимио тада популарни босанскохерцеговачки певач народне музике Химзо Половина (1927—1986), али без поменутог петог стиха: „Устај, испрати ме, морам да путујем/ у Србију идем моме родном крају/за тобом ћу Кико вјечно да тугујем/јер сам тебе, драга, оставио младу“.

Хроничари су забележили да је након тога Недовић најавио тужбу против Половине због крађе песме, а посебно због изостављања последњег стиха. Тадашње власти, ипак, успеле су да донекле изгладе спор, након чега је Химзо Половина у другом издању плоче, као аутора песме, потписао Драгишу Недовића. Но и у овом издању песма није имала последњи стих у коме се помиње Србија и девојка Кика.

ТРЕЋА СТРОФА:

Устај, испрати ме, морам да путујем,

у Србију идем своме родном граду,

за тобом ћу, Кико, много да тугујем,

зашто сам те саму оставио младу.

Драгиша Недовић - Живот и дело

Перлице и крпе (4)

 

 

 

 

 

„Свети Боже...“

У једном старом селу у Грузији шесторо људи ушло је у недовршену Православну Цркву да би отпевало химну „Свети Боже...“. Њихови гласови су се уздизали подједнако и на грузијском и арамејском језику. Без обзира да ли разумете речи или не, језик лепоте свакако се да препознати.