Зашто нисмо срећни у љубави
Један младић није имао среће у љубави. На коју год би девојку наишао била је "погрешна". Једна је била ружна, друга глупа, трећа - пргава. Уморан од трагања за идеалом, младић одлучи да се за савет обрати мудрацу.
Након што је пажљиво саслушао момка, старац рече:
- Видим да имаш велики проблем. А реци ми како се односиш према својој мајци?
Младић се веома изненади.
- Зашто сад помињете мајку? Па не знам... Она ме често доводи до раздражљивости својим глупим питањима, досадном бригом, жалбама и мољењима. Али могу рећи да је волим.
Старац поћута, одмахну главом и настави беседу:
- Дакле, открићу ти једну важну тајну Љубави. Срећа настаје у твом драгоценом срцу. И семе твог благостања с Љубављу је засадила важна особа у твом животу. А то је - твоја мајка. И како се ти односиш према томе, тако ће се односити и према теби - све жене света. Јер мајка је - прва Љубав која те је брижно загрлила. Она је твоја прва слика жене.
Будеш ли љубио и поштовао своју мајку - научићеш да цениш и уважаваш све жене. И тада ћеш увидети како ће при сусрету са тобом девојка на твоје занимање одговорити благим погледом, нежним осмехом и лепом речју. Нећеш имати предрасуде против жена. Видећеш их истинито. Наш однос према родитељима - мерило је наше среће.
Младић се благодарно поклони мудроме старцу, а овај му даде још један савет:
- Тражи у животу девојку која воли и поштује свога оца!
Онај син, који поштује своју мајку, поштоваће и све друге жене. Он ће бити добар муж и отац и брижно ће се односити према својој жени.
Онај син, који не уважава своју мајку и груб је према њој, он ће се једнако лоше односити и према свим другим женама. Он ће бити лош муж и отац и неће поштовати и жалити своју жену.
Ако је отац нормалан човек, али се ћерка није научила да га поштује, од ње ће постати лоша жена.
Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Јуче кад био сам млад
живот је имао сладак укус
као киша на мом језику.
Задиркивао сам живот
као да је нека глупа игра
на начин
као што ноћни поветарац
задиркује пламен свеће
Хиљаде снова које сам сањао
и све сјајне ствари које сам планирао
увек сам градио, нажалост,
на разводњеном и живом песку.
Живео сам ноћу,
избегавајући светлост дана
и тек сад видим
како су године прошле.
Јуче, када био сам млад,
толико срећних песама
чекало је да буде испевано,
толико разузданих задовољстава
чекало је на мене
и толико боли
су моје заслепљене очи одбијале видети.
Тада сам тако брзо бежао од тога
а младост је на крају прошла.
Никад нисам престао размишљати
чему, заправо, служи живот
и сваки разговор,
којег се сад сећам,
тицао се само мене
и ничега другог.
Јуче је месец био плав,
сваки луди дан
доносио је нешто ново.
Користио сам своје чаробне године
као да су биле чаробни штапић
и никад нисам видео ту узалудност
и празнину изнад тога.
Љубавну игру коју сам играо
с бахатошћу и поносом
и сваки пламен који сам упалио
пребрзо, пребрзо је умро;
пријатеље које сам створио
сви су некако нестали
само сам ја остао
на позорници да завршим комад.
Постоји толико песама у мени
које неће бити испеване
осећам горки укус
суза на мом језику.
Дошло је време да платим
за јуче
кад био сам млад.
Слава и туга
Дочек моштију Светог Николаја у град Бари
22. мај. Слави се Пренос моштију Светог Николаја. Слава је централног храма у нашем граду и уједно и градска слава. Литургију служи владика сремски Василије.
У истом дану одвија се још један догађај: сахрана наше доскорашње комшинице, а која се упокојила шест недеља по кончини њеног супруга.
На литургији је највише деце, а испред мене су мајка и син, мени непознати. Дечак је нешто немиран, док је мајка сасвим смирена, без икакве грубости па ни гримасе. Дечак је старости између четири и пет година. Најзад му полази за руком да изведе мајку напоље.
У међувремену посматрам другу децу како се шетају по храму са укљученим мобилним и родитеље те деце. Размишљам: колико наша деца добијају у свом дому од православног васпитања? Колико су им родитељски поступци пример понашања и у дому и у храму?
Не осуђујем. Само размишљам о нама, о себи.
На крају службе, а пре поласка литије кроз град, владика држи беседу. Подсећа нас да је Италија некада била сва православна, а да је због увођења новотарија отпала од вере. Такође се молитвено сећа своје браће архијереја и патријарха Иринеја сабраних на Сабору и помиње их у добру.
Приметила сам и да се мајка са немирним дечаком вратила. Нешто је имао у рукама и сад је био мало мирнији.
Кад се, након литије, вратисмо у храм, и кад су пресечени славски колачи и подељени новоизабраним кумовима за идућу годину, поново примећујем исту мајку са дечаком. Она је и даље смирена, али дечак је вуче за руку и виче: "Кући! Кући! Кући!".
И пођосмо: неки кући, неки на славље. Нама је градска слава и слава храма уједно и слава фирме, тако да ми, узевши благослов, кренусмо кући.
И баш на мостићу, негде на половини пута, још једном срећемо исту мајку са немирним дечаком како посматрају жабе у поточићу.
Две приче
или
Зашто нам Хрвати штампају ђачке књиге а сад ће нам уџбенике писати Немци?
Док пролазимо поред њих, говорим куму како бих им се радо прикључила. У том ме он пита:
- Знаш ли ко је та жена?
- Не знам - одговорих.
- Знаш ли ону кућу са продавницом крај које пролазимо кад идемо у наш храм?
- Да...?
- То је прва жена тог газде (Србина), иначе католкиња, и ово им је син. Иако су се развели, она сина редовно доводи у православни храм и редовно се дете причешћује. Отац о сину не брине.
Очи ми засузише. Слава Господу, дивног примера мајке, нимало сличне породици која је примила децу Румуна. (Подсећам и на случај наше српске мајке, која је била приморана да се одвоји од свог детета, а наше су га службе, уместо православној породици - како је мајка тражила - дали Јеховиним сведоцима. Није ми познато како је спор завршио.)
Стижемо кући, палимо свећу, кандило, кадимо дом, те молитвено благодаримо и славимо Бога и Светог Николаја и служимо славску трпезу. А у неко доба стиже ми и кума, која је била на сахрани. Још није ни села, а исповеда ми се:
- Већ ми је дошло преко главе прича о Чешкој, Шведској и Немачкој!
- Што? - упитах.
И крену кума да прича.
Наше упокојене комшије, обоје Срби, нису били крштени. Комшијина мајка је примала у своје време борачку пензију, па је било профитабилније да буду комунисти већ да се крсте. А како он, тако и цела породица, нажалост. Наравно, по кончини, ниједно од њих није могао да опоје ни православни, ни католички свештеник. Али нашао се који хоће! Русински, то јест - гркокатолички; онај који није ни тамо - ни овамо! А да би их опојао, тражио је да му се донесе освештане воде из православног храма!?
Али пре тога десило се још нешто. На сахрани је била и родбина упокојене доле из Србије, и сви они или су по иностранству, или имају неког свог преко. Тамо преко, свеједно да ли су у мешовитом браку или не, они се не крштавају. Шта ће Србима крштење? Али су им зато уста пуна прича о Арапима, Турцима, муслиманима, који, гле чуда, не само да брину о својим коренима, већ се отварају ресторани са њиховом традиционалном кухињом, радње са њиховом традиционалном одећом, да се чак и Долче и Кабана окрећу тој врсти моде (као и традиционалној руској и украјинској, што само показује да људи препознају токове времена и трендове, за разлику од других). Дакле, они немају намеру да изгубе свој идентитет, напротив. Међу мигрантима је највећи број младих, што само по себи показује да им је намера да освајају простор, управо као што се дешава у Македонији, Црној Гори, на Косову. (Како каже професор А. Ђикић са Приштинског факултета, у јучерашњој анкети могао се чути одговор Албанца који каже да је Албанија све до Бање Ковиљаче и Краљева и једног дела Грчке.)
Али, за разлику од њих, ево како размишљају наши Срби: да се не треба крштавати! Једна од ћерки се ипак усудила да упише веронауку у Шведској, коју је похађала две године. Није јој никако улазило у главу да ли су Адам и Ева били брат и сестра у браку!?!
Али је можда највеће туга та што ћерка упокојене, која живи у Шведској, није нашла за сходно да дође, или чак посети, ни оца ни мајку, иако је знала да су на самрти. Она је, још за време грађанског рата, изабрала себи за мужа Хрвата. Није то спорно, па ни то што су обоје отишли у Шведску да живе, управо да им љубав не би растурио рат. Нису хтели да се ставе, наводно, ни на једну страну. Али, кад им деца добише унучиће тамо преко, итекако су изабрали страну: тако се из комунизма, пацифизма, преко материјализма лако дође до католицизма. И у миру изгибоше Срби!
А кад поче да поје гркокатолички свештеник на сахрани некрштене жене сви почеше ко по команди да се крсте! Екуменизам на делу!
Е сад беседа владике Василија постаје смисленија, као и то зашто нам сада говоре да је Краљевић Марко био пијаница, да песма "Остајте овде" не иде уз маркетиншке дипломе, а о помену "Крваве бајке" више не може бити ни речи! Јер за све друге свргнуте лидере окупатор није био пријатељ, нити је коме пало на памет да то помиње у медијима; то се само код нас може чути!
Истина је, Свети Владико Николаје, Турци долазе да нас уче Српству!
Време је и да Србија добије своју државу, како јој деца не би била муве без главе по свету!
За блог и причољупце забележила причалица.
Само је Православље сметња
Протести правника норвешком премијеру због одузимања петоро дјеце ради „превенције“ њихове „индоктринације“ хришћанством
„Барневернет“, норвешка служба за заштиту дјеце, одвела је двије дјевојчице и три дјечака у новембру 2015, због „чврстих хришћанских увјерења“ њихових родитеља, православних Румуна Марија и Рут Боднариу.
Кошмар породице Боднариу отпочео је 15. новембра када су њихове двије ћерке Елијана и Наоми (9 и 7 година), без знања родитеља, изведене из школе и одведене на непознату локацију. Званичници су, затим, дошли у њихов дом, одвели дјечаке Матеја и Јована (5 и 2 године) и привели госпођу Боднариу, која је са собом повела и тромјесечног сина Језекиља. Истовремено, господин Боднариу је приведен са свог радног мјеста.
Након вишечасовног испитивања, родитељи су пуштени са Језекиљем, али без остало четворо дјеце. Наредног дана, званичници „Барневернета“ су одвели и маленог Језекиља, који је почетком априла ове године враћен родитељима.
Услиједиле су петиције и протести агенција за заштиту права хришћана са захтијевом да се дјеца неодложно врате породици, као и да се озбиљно преиспита рад „Барневернета“.
„Упознали смо се са детаљима овог случаја и дубоко смо узнемирени чињеницом да је мотив одузимања дјеце хришћанска вјера породице“, каже се у писму америчког адвоката Питера Косте, које је потписало преко 100 правника и парламентараца. У писму се даље наводи да „“Барневернет“ не одобрава васпитање које су спроводили родитељи, јер је “засновано на Библији““.
Како тврде потписници писма, власти су, према норвешком закону о заштити дјеце, обавезне да очувају вјерски идентитет дјеце које одведу из њихових биолошких породица, али то „није учињено“. Како се даље наводи, дјеца „више не иду у цркву, о њима се старају особе које не дијеле хришћанску вјеру или вјеру у Бога коју држе дјеца и њихови родитељи, и немају никаквог интересовања или поштовања према хришћанским вриједностима“.
Са енглеског: Александар Орландић
Хеклана женска беретка
Син и слуга
Један судија муслиман позове у госте православног Аву који се подвизавао у близини. Послуживши га јелом, муслиман рече:
- Кажи ми, мудри човече, ја сам судија, али и муслиман и трудим се да живим по законима. Судим поштено, не узимам мито, храним сиромашне, молим се, држим пост. Испуњавам Алахову вољу у свему. Зар ја заиста нећу наследити Царство?
Ава му одговори:
- Кажи ми, поштовани, имаш ли деце?
– Имам – узврати судија.
– А имаш ли слуге?
– Дакако, имам и слуге!
– А реци ми, ко те више слуша: слуге или деца? – упита старац.
– Слуге, слуге ме више слушају, послушни су ми у свакој речи. У свему гледају да ми угоде. Док се деца често противе, не слушају шта им говорим, својевољна су – одговори судија.
– А реци ми, кад умреш, коме ћеш оставити сва своја добра, деци или слугама?
– Деци, наравно! – узвикну судија.
– Тако је и са Царством. Ти можеш бити идеални слуга, но наследство остаје сину. А усиновљење долази кроз Исуса Христа.
Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Бог и научник
Умре неки уважени научник и његова се душа престави пред Богом. Удивљен количином и дубином свога знања, научник се дрско обрати Творцу:
- Ми, људи науке, дошли смо до закључка да нам Ти више ниси потребан! Нама су познате све тајне и знања које и Теби самом: умемо да пресадимо срце и друге органе, умемо да клонирамо људе, да стварамо нове врсте биљака и животиња... Једном речју, ми можемо да чинимо све оно што се до сада сматрало чудом и приписивало се Твојој мудрости и свемоћи.
Господ стрпљиво саслуша самодопадљиву говоранцију умишљеног научника и, кад овај умукну, предложи следеће:
- Добро! Да бисмо проверили то да ли је Мени нужно човечанство или не, предлажем такмичење у стваралаштву.
– Одлично! – прихвати научник. – Шта желиш да урадим?
– Вратимо се на почетак историје и стварање првог човека, Адама.
– Прекрасно! – узвикну научник и саже се да рукама покупи прашину.
– Не тако брзо! – устави га Творац. – Ти користи свој прах, не овај који сам Ја створио!
Многи људи, у својој затуцаности, не примећују ту очигледну чињеницу да научне књиге и чланци почињу са „другом главом“ – са настајањем појава у природи! А „Прва глава“, која расветљава како је свет настао – изостаје!
Причу са руског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Дан победе - Васкрс и Свети Георгије Победоносац
Дан победе над фашизмом пао је на Празник Светог Георгија Победоносца када је, по календару, празнован и Васкрс!
Наследники 2015.
Од режисера филмова „Свештеник“, „1612 – Хроника
смутног времена“ и серије „Достојевски“ стиже нам ново филмско
остварење, које се, такође, бави историјским и религиозним темама.
„Наследници“ је ток-шоу емисија у којој јавне личности и експерти
расправљају о прошлости и садашњости. Наизглед сасвим уобичајено снимање
претвориће се у нешто сасвим друго оног тренутка кад водитељ сазна да се емисије укида. Схвативши да нема шта да изгуби, он у
наставку покушава да разобличи цркву, власт и своје госте. Да ли ће и
успети?
Заиста, филм над којим се дуго остаје замишљен. Режисер не даје
одговоре, оставља сваком гледаоцу да их пронађе за себе. Али шта нам
разоткрива?
За тему овог филма и ток-шоу емисије он је изабрао утицај Светог Сергија
Радоњешког у данима прошлим као и његову важност за дане садашње и
будуће. (Код нас би то могао да буде лик Светог Саве на исти начин.) А
као госте довео је јавне личности, тзв. "хероје" наше данашњице: квази
историчар, који своје радове објављује у виртуелном свету, патриота који
проживљава личну драму, политиколог коме ништа није свето, оперска
певачица у лику каквог канаринца, двојицу разбојника (један се каје,
други не), лекар, и водитељ, либерал, сав окренут западним вредностима, а
насупрот њих стоји монах.
Време диносауруса или Светог Сергија Радоњешког, које изабрати?
Филм можете скинути са сајта Руски филм
Хлеб живота
Када је почетком века почела да се гради црква Лазарица у нашем граду, а изливена је била тек прва плоча, окуписмо се нас неколико на Видовдан. Како није било ниједног зида на храму, посматрали смо свет око нас. Једва се чула служба од звукова аутомобила, трактора, вике и галаме. На крају литургије прота је одржао пригодну беседу у којој се обратио нама присутнима, рекавши како је на нама да бранимо Србију и отето Косово. У том тренутку погледах чудну војску: старци, неколико жена са малом децом и инвалиди. „Зар је то војска?“, помислих. Али како време одмиче све више се уверавам да то и није далеко од истине. Али у ком смислу? У оном једином: да само Давид може ићи против Голијата, јер се сила Божија у немоћи познаје.
Телесна снага је често слуга гордости. Ми, тренутно, живимо у таквом времену где нам је гордељивост мера. Међутим, Господ се гордима супроти. Он тражи оне који желе да узрастају у духу. А Срби су само онда јаки кад треба да испуне Божју вољу. Зато је толико искушења у које западамо, јер се уздамо у себе а не у Бога. Но, и поред тога, Господ нас не оставља. И, ако се добро загледамо, видећемо да се пројављује у најнеобичнијим примерима.
На Велики Четвртак дошла нам је родбина из Бачке у посету. Међу њима су дечак Давид и девојчица Софија. Обоје иду на веронауку.
Софија, која има седам година, испричала ми је причу о васкрслом Лазару да сам се одушевила са колико пажње и детаља.
О Давиду сам писала и пре. Сада је осми разред. Он је дете при чијем доласку на овај свет беше много компликација, али је преживео захваљујући молитвама Преподобног Тадеја Витовничког. Међутим, као последица остала је неподношљивост на глутен (целијакија). Хлеб, који сви ми употребљавамо, за њега је забрањена храна.
Но, радост сусрета беше увеличана тиме што су деца била врло причљива. Обоје играју у КУД „Абрашевић“, имају исту вероучитељицу и наставницу енглеског. Софија је први разред и највише воли енглески језик (научила је већ и латиницу), а Давид је одликаш који не воли језике и математику, иако из математике има четворку. Хемија, географија, физика, веронаука – омиљени су му предмети. А из техничког иде у Ниш на такмичење. Дакле, било је много тема за причање, па ипак он сам је некако издвојио једну о којој је желео са мном да прича; било је то Православље. Чак и пре него што ће доћи код нас у посету мојима су рекли како Давид стално пита за мене, јер је о мени слушао преко његове мајке. А то наше разговарање није било нимало дечије. Нисам имала представу колико је ово дете зрело за своје године.
На почетку разговора, почео је да поставља нека питања у којима се баш нисам снашла, да би ми на то његова мајка рекла овако:
- Не обраћај пажњу. Сви његови наставници долазе неприпремљени на час!
Ово нас је све насмејало, а мајка, да би појаснила какав је њен син, исприча нам његову најновију догодовштину.
Имали су час географије, мислим, и наставник им је показивао неку стену за коју је тврдио да је стара око 500 000 година. Давид је одмах реаговао.
– Како знате да је толико стара?
– Имаш податак на интернету, па погледај – узврати стручно наставник.
– На интернету?! Какав Вам је то доказ? Ја желим праве чињенице! – изјави Давид без колебања.
И без обзира који предмет да је у питању, кад се појави нејасноћа, он храбро иступа да тражи појашњење.
Али није само школско градиво предмет његовог интересовања, већ и дневне политичке и друштвене теме. Уочила сам и да га избори занимају, али се у школи догодило још нешто што ми је сам испричао.
Имали су контролни из једног предмета (можда баш математике) и наставник им је поделио задатке исписане латиницом. Добивши свој лист, он је рекао наставнику да не жели да га пише. На питање наставника због чега, Давид је рекао:
- По Уставу Републике Србије ви сте дужни да пишете ћирилицом, а како је контролни на латиници то ја не желим да га пишем!
По давању оваквог објашњења наставник га је послао моментално код директорице. Али директорица га је добро знала и, како Давид каже, обожава га, те чим га је угледала, упита:
- Давиде, шта је сад било?
Он јој исприча случај, након чега је наставник морао да контролни испише ћирилицом како би га и Давид урадио.
Занемела сам пред његовом храброшћу и слободом, где он, очигледно, Права детета тумачи на правилан начин и не стиди се да их употреби на добро многих. Јер овим иступањем он показује како се брани народ, држава, Устав! Многи одрасли могу да му позавиде. Али он је дете које се не храни пшеничним хлебом, попут нас, већ небесним, оним јединим који је извор вечном Животу. То показује и доказује да Свето причешће није обичан хлеб и вино, већ заиста Тело и Крв Христова: „...који једе од овог хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света.“ (Јн. 6,51).
Примери из Светог писма не застаревају. Све записано говори о нама исто онако као и о онима пре нас и после нас. Зар ово није прича о Давиду и Голијату?
У Старом завету ниједно име није без значења. Ми то превиђамо. А требало би да поступамо по примеру Александра Великог, који је, чувши за кукавичлук једног свог имењака, рекао овом следеће:
- Пријатељу, или мењај име или понашање!
(Након издаје Вука на Косову ником од потомака није се давало његово име у наследство.)
Вреди размишљања, зар не?
Христос васкрсе!
За блог и причољупце, свима нама на наравоученије, записала причалица.
Недеља
Недеља – дан Христова Воскресенија
Христос Воскресе!
дан Христове победе
Христос победи!
дан Христове славе
Христос се прослави!
дан Христовог торжества
Христос торжествује!
дан пораза смрти
живот засија!
дан радости материнске
Богомати сузе убриса!
дан весеља дечјег
Пријатељ деце Воскресе!
дан вечних видика
Отворимо очи и видимо!
дан задовољења правде
Јача правда од неправде!
дан откривења истине
Заблиста се истина у тами!
дан познања божанства Христова
Бог се у Христу јави!
дан објаве људског порекла
Божија смо деца!
дан јављања анђела
Браћа смо анђелима!
дан откључања тајне
Небо нам је отаџбина!
дан славе љубави
Љубав јача од смрти!
дан васкрсења из мртвих!
Живе су сестре умрле.
Да воскреснет Бог и расточатсја врази јего.
– Васкрсао је Бог и расточени су врази Његови.
Свети владика Николај Велимировић (Седмоднев)
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!