Издашни шкртац
Једном се шкртица пожалио мудрацу:
„Нико ме не воли, називају ме шкртицом и тврдицом.“
„О, уопште није тако!“, рече мудрац. „Обрнуто, видим пред собом најмилостивијег и најштедријег човека у целом граду.“
„Вероватно си хтео да кажеш – прорачунатог?“, зачудио се тврдица.
Али је чуо следећи одговор:
„Немој да мислиш да си прорачунат и штедљив. Сасвим супротно, ти си штедрији и милостивији од многих, јер ћеш после извесног времена све своје имање оставити наследницима. И то не само онима који су ти се свиђали и који су ти угађали, већ и онима који су се према теби лоше опходили.“
Циљ пута
Живео једном један цар, који није имао наследника и одлучио је да некога усвоји. Наредио је свом саветнику да отвори капију и да пусти у дворац свакога ко жели да постане престолонаследник. Али притом је наредио да се припреми пир, базен с миомирисима, да се позову у дворац глумци и музичари.
Цар је желео да свако ко долази код њега буде свеж, одморан и добро нахрањен: тада ће му бити лакше да изабере сина.
Капија се отворила и у дворац су дошли многи који су живели у овом граду. Људи су се купали и пљускали у базену, неки су крили у џепу флашице с мирисима да их понесу. Кад је дошло време да се једе грађани су почели да пакују храну у кутије да би имали шта да вечерају код куће. Затим је наступило време музике и плеса који је трајао до саме ноћи.
Дошла је ноћ и цар је рекао:
„Шта се десило? Зашто код мене нико није дошао?“
Саветник је одговорио:
„Ваше височанство, ни сами ништа не можемо да схватимо. Отворили смо капију и дали смо људима све што је било заповеђено. Али на крају су се ипак сви разишли по кућама и однели оно што су прикупили у дворцу.“
А десило се оно што се често дешава: на путу до циља сам циљ је био заборављен.
Рећи ћу Богу све!
Христос је имао сјајну комуникацију са децом: Он их је волео, грлио их и при том храбрио своје ученике да их доводе код њега, учећи на тај начин своје слушаоце да постану као деца како би се спасли. Између осталог, Он је учинио ради њих многа чуда. У деци је видео чистоту њихових срца, њихову безгрешну осећајност, искреност њихових речи, њихово трагање за истином и испољавање њихове љубави.
И они узвратише ову љубав према Христу, тако да су Га, по Његовом уласку у Јерусалим, прослављали у Храму, узвикујући: „Осана сину Давидову!“. Кад се високи свештеници и књижевнице побунише, Христос их подсети на речи псалма: „Из уста мале деце и која сисају начинио си себи хвалу“ (Мт.21:16).
Овога сам се присетио док сам читао (онлајн) речи трогодишњег дечака из Сирије непосредно пред његову кончину. Био је смртно рањен и неколико тренутака пре издисаја рече, са сузама у очима, у болници где су бринули о њему: „Ја ћу рећи Богу све о вама... Рећи ћу Му све...“
Каква страхота, истина и искреност речи! Она слама срца; то је бичевање уперено против нашег окрутног и безосећајног друштва. Живео је само три године на земљи, коју је Бог створио да буде „веома добра“ , а он је доживео негостољубивост . Земља не сноси кривицу, она је беживотна, већ човек, који се побунио против Бога, трујући је стално. Ово дете није имало времена да се радује ономе што је Бог створио, нити да пружи свету нешто од онога што је у себи носило.
Заиста, како је брзо он осетио мржњу и пакост човека! Нажалост, током кратког периода свог живота, он је био сведок превелике острашћености људи, који немају обзира ни према чему и уништавају све. Један тренутак је довољан да се препозна вечна љубав Божија и вечна мрзост злобе, кроз своје инструменте.
И чим је то мало дете умрло, наравно, оно је о свима посведочило Богу: имена и адресе кривих за пустошење које су изазвали. И рекао је Богу све о томе колико бола је искусио у свом кратком животу, о болу његовог тела и душе. И уздаси овог малог детета уједињени су са уздасима свих оних који пате неправедно, као што пише у Откровењу: „Докле, Господару Свети и Истинити, не судиш и не кајеш крв нашу на онима што живе на земљи?“ (Отк. 6:10).
Дете моје, „сведочи“ на њих, откриј Богу све оне који шире болест кроз Његову творевину, све Му реци. Са друге стране, Он зна њихове науме, методе којима се служе да их спроведу у дело, као и злочине које носе. Али Му свеједно реци, зато што Он воли децу и прима њихову бол.
Ако препознамо у овом болном вапају трогодишњег дечака из Сирије и гласове друге деце која су злостављана, мучена, силована или киднапована, бићемо бољи људи. Једног дана, међутим, биће све откривено и схватићемо да је Бог знао све, да је слушао јад оних који су неправедно патили и деце у болу.
Његово Високопреосвештенство Митрополит Хиротеос
са енглеског преводила причалица
Орао и голуб
Млади орлић подиже крила
за пленом;
ловчева га стрелица згоди
у десно крило и сломи га.
Стрмоглављен у гај мирта
гута своју бол три дана
и трза се у мукама
три дуге, дуге ноћи;
најзад га опорави
свуд присутни балзам
природе што лечи све.
Он се из грмља ишуља
и рашири крила – ах,
моћ узлета одрезана!
Мучно једва гмиже тлима
за грабежом недостојним
и мирује прежалостан
на ниској стени уз поток;
спрам храста погледа,
к небу горе,
и суза му зали око поносно.
Тада обесно кроз гране мирта
долепрша двоје голубова,
спусте се и кимајући шећу
златним песком крај потока
и гучу једно другоме;
црвенкасто им око блудећ
спази искреног жалосника.
Голубан се знатижељно подиже
к блиским гранама и љупко га погледа,
самодопадности пун.
„Тугујеш“, умиљкава се,
„буди храбар, пријатељу,
не можеш ли се златној веселити грани
овде све?
Зар немаш за мирно блаженство
која те штити од жаре дана?
Не можеш ли сјају вечерњега сунца
на маховини мекој уз поток
срце узнети?
Ти ходаш свежом росом цвећа,
одабираш из преобиља
шумског грмља
прикладну храну,
утажујеш
лаку жеђ на сребрну врелу.
Пријатељу, права срећа
задовољност је,
а задовољност
свагда се задовољава.“
„О мудри!“, рече орао и дубоко озбиљан
поникну у се још дубље.
„О мудрости, говориш као голуб“!
Превод: Драгутин Тадијановић 1964 год.
Јохан Волфганг Гете
у.п.: Благодарим Лакију који ми је послао песму на радост и утеху.
Чудо у Сирији
Агенција OCP News Service (Међународна православна служба Хришћанских Новости) саопштава о чуду Пресвете Богородице у једном од манастира Сајднаја.
Случај је испричала једна сиријска хришћанка, која је недавно била у посети својој домовини. Чудо се догодило прошлог месеца, када је група терориста засипала ракетама један од тамошњих манастира. Монахиње у манастиру Пресвете Богородице зачуле су страшну буку и осетиле јаку вибрацију од ракетног бацача. Биле су убеђене да ће их ракета убити и уништи манастирски комплекс. Међутим, пошто се ништа од тога није десило, заинтересовале су се за „судбину“ ракете.
Неколико дана касније манастир је посетио један од војних генерала сиријске војске, да би им упутио честитке за Божић и Нову годину. Током разговора официр је поставио питање да ли је манастир у последње време претрпео било какве необичне догађаје, на шта су му монахиње испричале о ракети коју су на манастир испалили побуњеници, а која им није причинила никакву штету.
Официр је био крајње изненађен чувши за овај инцидент, а онда је изјавио да, иако није видео само лансирање ракете усмерене на манастир, ипак јесте са другим људима видео нешто сасвим чудно и необично. Ракета је била готово стигла до манастира када се изненада на небу појавила жена обучена у плаву одору и, узевши ракету у руке, бацила је у страну. Сви који су то видели, остали су у чуду. Генерала је заинтригирало ко би могла бити ова жена у плавом, око које се шири необична благодат. На крају је схватио да то не може бити нико други, до Пресвета Дјева Богородица – Мајка Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа.
Извор: pravoslavie.ru
Царица тишине
Мали бубњар
Little Drummer Boy - Pentatonix
Дођи, рекоше ми,
да видиш новорођеног Цара.
Најбоље дарове носимо,
Цару да принесемо
у славу
кад стигнемо.
Мала бебице,
попут тебе и ја сам сиромах
и немам дар да Ти дам
достојан Цара.
Могу ли да ти засвирам?
Марија кимну главом,
во и јагње прате ритам,
а ја у бубањ свирам Њему
све најбоље што знам.
Тад ми се Он осмехну.
Мој бубањ и ја...
(слободни превод - причалица)