Нове репризе
Ових дана у Србији
Догодило се у Србији ових дана
– Газда, у недељу ми је слава, Свети Трифун, имам по закону слободан дан.
Газда, новоправославац и гладан посла и светом недељом, одговори:
- Не може, Дан заљубљених је и биће пуно посла.
Момак, видно уздрман и потпуно свестан где се Србија налази и куда је новоправославци воде, оде и извади потврду да је геј и да се његова права крше на послу. Истог тренутка добио је дан за Славу.
Кад пелцер не ради
Ко је гледао серију "Мућке" сетиће се епизоде у којој Делбој изнајмљује аутобус ради профита од туризма. Ту он помиње и Џека Трбосека, слонове, измишљену историју и то да ће људе водити до куће Шерлока Холмса. Родни му објашњава да је то измишљен лик, али то Делбоју не смета. Јер он рачуна на то да ако он не зна ништа, то неће знати ни они који га буду испитивали (туристи), поготово јер им енглески није матерњи - што значи да ће се правити да их не разуме.
Али то није сметало ни Италијанима, који су зналачки кренули да отимају људима паре отварајући кућу Јулије у Верони. Ако Ромеа и Јулију могу да продају писменима, како ће тек новац легати од оних што ич не читају.
И још погледах други део руске серије "Подручје", само овај пут зачарано, о селу које пропада и тражи начин да се сачува туризмом. А за то би се могао искористити сом од пет метара, којег може да види само један старац Хали-Гали. Један од богатуна, иначе рођени брат председника села, предлаже да ураде исто што и Египћани, код којих је он ишао у риболов на ретку рибу. Туристи су дали силне паре, нико ништа није уловио, а онда их је водич одвео у музеј да им покаже како риба изгледа.
И, као што видите, неко зарађује на опсенама, само ми, који имамо Дизниленд већи од свих других заједно - једино нама то не полази за руком...
Лична без чипа
Скоро сам ишла да вадим нову личну карту, наравно, без чипа, на чему сам годинама инсистирала. У почетку то нису дозвољавали „појединци са задатком“, па су и професоре и правнике, који нису хтели да приме чип, ти „појединци са задатком“ звали назадним. Али се, гле чуда, испоставило да чип не мораш да примиш, и да је лична карта са чипом скупља од оне без чипа, тако да се све увек врти око среброљубља и среброљубивих.
Елем, као што рекох, отидох више силом него милом, јер ни затвор није крај света (ако знаш управљати собом), и тако кроз причу открих да ни њима тамо није баш незанимљиво. Готово исто као ни медицинском особљу на пријему, и службеницима које зову на 088. Има нас разних на слушању, гледању и разумевању, па им се дешава да се приликом сликања људи почну скидати што до појаса, што и преко њега. Наравно, службено лице тада мора да објасни како они не снимају плућа и нису ту ради нашег здравља. Али их је највише који уопште нису задовољни сликом. То су они који су се навукли на фотошопове и селфије у купатилу поред веш машине, углавном. Њима службено лице објашњава на болно истинити начин да они заиста тако изгледају у природи. А међу њима има и оних појединаца који, након сликања, остану да седе сатима у чекаоници, правећи гужву, а све чекајући да добију слике. Можда би и требало позабавити се нашим здрављем са оваквим пацијентима. Но, има и оних примера, који, на помен узимања отисака, почну да одвезују ципеле. Међутим, како нам је познато да овде не вреде ни отисци прстију лопова - будући да смо дознали од једног из полиције како су привели једног на саслушање, а он се води као у затвору - то не могу рећи да је и овај баш пацијент што скида ципеле за отиске. У чудној ми земљи живимо, ипак. Али највећа занимљивост је она кад је објашњавала човеку да се потпише на оном сокоћалу пиши-бриши. И човек се потписао „пиши-бриши“. Сад замислите онда колико ми знамо чему чип служи? Срећом, поред мене је био још један човек у чекаоници, који, чувши да не желим чип и инсистирам на томе, и он сам рече: „Без чипа и мени!“. Јер, упамтите, са чипом је скупљи живот у сваком смислу, нарочито за оне који мисле стомаком. Он је већ почео да вам одузима посао и ствара вишак људи на планети, у којој су села празна.
Беба спрема кућу
Фејсбук у реали
Стилска коректура
Пузологично посматрање
Слика преузета са: caricatura.ru
Поједини људи
Понос духа сузе,
Па до неке среће
Могу да допузе.
Допузе до плата
И до масних звања,
До власти, узура,
Наименовања.
Допузе до гроба
И господства сјајна,
Допузе до двора,
До златних колајна.
Пак се онда шире
С накићеним грудима.
То се тако може
Појединим људима.
Ал' народ ниједан
До највеће среће
Допузио досад није,
Па ни одсад неће.
Ј.Ј.Змај (1884)
Нема струје - и?
Нема струје - нема проблема!
Нема струје - урадиш више посла!
Музика која инспирише
Свештеник локалне цркве требало је да прикупи новац од верника за обнову цркве. Међутим, није знао како да им наговести да дају већу суму, јер је поправка захтевала више новца него што су очекивали. Због тога је био врло нервозан. Онда је још и сазнао да тог дана неће доћи црквени оргуљаш, јер се разболео, него је послао замену.
Нови оргуљаш питао је свештеника шта треба да свира на служби. Свештеник му је нервозно пружио партитуру која се иначе свира и рекао му:
- Данас треба да потражим од верника донацију, тако да ћеш морати да смислиш још нешто што би свирао после тога.
При крају службе, свештеник је направио кратку паузу и рекао:
- Браћо и сестре, налазимо се у веома тешкој ситуацији. Поправка крова већ је коштала дупло више него што смо очекивали, тако да ће нам требати још новаца. Молим нека устане свако ко може да приложи 1000 динара или више.
У том тренутку, оргуљаш је засвирао химну...
Уобичајени перформанс
... испред шалтера државне службе
Рођендан
Дошла телевизијска екипа, из редакције школског програма, у једну сеоску забит, да сними како се код једног нашег сељака слави рођендан.
Сељак се намести пред камеру и почне причу:
- Устанем ти ја тако око пола пет изјутра, дрмнем једну-две ракијице и истерам овце на испашу. Док оне пасу, ја слистим још једно четири-пет, да почнем славље.
- Стоп! Стани! – улеће редитељ.
- Па јесте ли ви нормални?! Ово је школска емисија, треба децу да културно уздижемо. Уместо помињања ракије, ви лепо да кажете како читате књиге, причајте о култури. Хајде поново!
- Устанем ти ја тако око пола пет и прочитам књигу-две, па онда истерам овце на испашу. Док овце пасу, ја ти се лепо сит начитам, а онда, кад их вратим кући пред ручак, ја онако на брзака прелистам две-три књиге.
Уз ручак много волим да читам. Обично узмем неку дебљу књигу да могу после ручка да се лепо наспавам. А онда, кад сам устао, дошао ми је комшија Перо да ми честита рођендан и ми ту прочитамо једно три-четири књиге пре него што сиђемо у село. Увече се цело село скупило на прославу у библиотеци. Ту сви читамо и коментаришемо шта је ко прочитао.
Око десет сати обично библиотекарка прогласи фајронт јер смо прочитали све књиге.
Тада се сви преселимо код комшије Мике. Он има штампарију...