[ Заозбиљски смешно... ] 31 Јул, 2013 14:01

 

 

У фабрици столарије сиђе директор међу раднике. Приђе једном и упита га:

- Колико столова можеш да направиш за дан?

- Два - одговори радник.

- А ја, видиш, петнаест!

- Знам! - потврди овај. - Зато што си ти столар, а ја дипломирани економиста.

 

 

 

 

Карикатуре са интернета

 

[ Доколичарење ] 29 Јул, 2013 22:41
 
 
 
 
 
[ Казивања сестре Људмиле ] 28 Јул, 2013 14:08

 

Света тајна крштења, слика са интернета

 

Ја нисам била крштена дуго година, а моме крштењу претходи следећа занимљивост: наиме, сањала сам Свету Петку.

Једног јутра сам се пробудила, и сећам се да сам у сну видела светлост у којој је био лик Свете Петке, а која ми се обратила следећим речима: „Људмила, дошло је и твоје време!“

Ту сам се и пробудила, чудећи се откуд светитељка да дође код мене и да ми тако нешто каже.

Почела сам да трагам за значењем тих речи „да је дошло моје време“. Најпосле је један мој пријатељ предложио: „Хајде да одемо до оца Тадеја, који је прозорљив монах; можда ће он знати да ти каже шта је то.“

Отишли смо до њега, премда сам ја била веома сумњичава, али је моја жеља - да сазнам шта је то, преовладала.

А док сам му прилазила, отац Тадеј, долазећи ми у сусрет, збораше: „То што си сањала, то значи да треба да се крстиш! Ти ниси крштена душа.“

Погледах га, шокирана. „Да, да“, рекох збуњено, „ја сам због тога и дошла, да вас питам шта да радим у вези са сном.“

Након што му препричах сан, он се насмеја онако детињим осмехом, потврђујући ми: „Па то значи то: да треба да се крстиш. Дошло је време да се крстиш; то је најважније у животу човека.“

„Али шта то значи?“, упитах, немајући никакву представу о томе шта је крштење.

„Иди у своју цркву и питај свештеника да ти он објасни.“

„Добро. Ако је тако, у реду.“

Отишла сам у цркву Светог Саве, мислећи тада да је то моја црква, док је заправо то била црква Свете Тројице у Господара Вучића, али ваљда је требало тако да буде.

Упалила сам свећу, молећи се: „Боже, чуо си шта је рекао онај монах! Помози ми да научим шта то значи.“

У том наиђох на једну жену, која ме упути да потражим свештеника: „Они су у овој кућици напољу, па ће вам рећи - било који од њих.“

Кренем према кућици, кад угледах једног свештеника који каже: „Што сам ја сада изашао? Јесам ли ја полудео? Зашто сам изашао напоље?“ И окреће се он око себе - нигде живе душе. У том наиђох ја, те му рекох:

„Оче,можда сте изашли да мене видите и саслушате.“

„А ко си ти?“

„Ја сам - нико.“

„Како то мислиш?“

„Па тако... Ја сам некрштена душа...“

„Е па, да знаш да и јеси нико!“

„Е па, видите, ви сте и изашли да бисте ми рекли шта треба да урадим па да се крстим!“

Ту му објасним шта сам сањала и шта ми је поводом сна рекао отац Тадеј.

„Треба да нађеш куму, која ће да буде старија од тебе, јер мора мајка да ти буде (да се брине о теби као мајка), да је крштена од детињства, како би ти пренела веру, да слави крсну славу и да те води.“

„Где ја да нађем такву куму?“

„Ако не знаш где да је нађеш, ти је измоли од Господа.“

Код ових речи, он се окренуо и отишао у канцеларију. Остала сам збуњена.

Најпосле рекох: „Је ли тако, попе? Е, да знаш и да хоћу!“

На то се окренем и одем у цркву Светог Саве, упалим свећу и кажем: „Господе, чуо си овог попа! Ако ми нађеш куму, ја сам твоја до краја живота!“

Изговорила сам „до краја живота“, но тада нисам томе знала право значење, али сам открила кроз неколико година. Дакле, као што ме је Господ изабрао да будем крштена, тако исто ме је изабрао и за један други позив. Тиме што сам то изрекла, ја сам се просто обавезала Господу да ћу, у ствари, једног дана бити монахиња.

Отишла сам кући и, након неколико сати, зазвонио ми је телефон. Била је то моја пријатељица, која ме је позвала да идем сутра с њом на колаче. Као и сваки сладокусац, ја се обрадујем и одем с њом. Међутим, била сам прилично расејана, јер ми није излазило из главе питање: где да нађем куму? Моја пријатељица је то приметила, те ме упита: „О чему је реч? Што си тако замишљена?“

„Не знам да ли да ти причам, да те гњавим тиме...“, одговорих, јер је она била старија од мене, и као да ми је мајка. Волела сам је много, али сам сматрала да не треба да је оптерећујем превише. Међутим, била је упорна, тако да јој на крају све испричах.

„Проблем се лако да решити: ја имам све то што тај твој поп тражи. Ја ћу ти бити кума.“

Нисам могла да верујем да сам у року од двадесет четири часа добила куму!

Заказали смо крштење за недељу, али ме је она назвала рекавши да га померимо за неки други дан, јер је у недељу имала парастос и није желела да спаја те две ствари.

„Добро“, рекох, и одем у цркву, нађем свештеника из цркве Светог Саве, и све му то испричам. „Видиш“, рече он, „добро је што си ме послушала! Бог ти је дао куму и она је знала добро да те посаветује. Хајде да видимо кад имам слободан термин!“

Кад је погледао у календар, нашао је да у току целе недеље има само један једини слободан термин; то је било у десет до дванаест у уторак. Зурила сам у њега у неверици!

„Не могу да верујем!“, рекох, понављајући.

„У чему је проблем?“, питао је он, не разумевајући. „Је л` не можеш? Или је нешто друго посреди?“

„Не, него, оче, то је мој рођендан! Ја сам рођена тог истог дана - у уторак, у то исто време!“

„А колико година имаш?“

„Тридесет и три.“

„Па то су Господње године! Ти си од Бога призвана! Је л` видиш?“

И тако сам била крштена на дан, сат и минут свога рођења.

Баш као да сам рођена поново!

 

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

 

[ Казивања сестре Људмиле ] 26 Јул, 2013 20:17

 

Слика са интернета

 

Али хтела бих да испричам како је дошло до мог крштења. Но, најпре ћу направити један кратки увод, како бих указала на то да се чуда дешавају и другима, не само мени.

Потичем из атеистичке породице, с тим што ми је баба била верник. И њу је Господ наградио.

Када би отишла недељом у цркву, по повратку би је деда питао где је била. На њен одговор: „У цркви!“, деда би је претукао.

Следеће недеље она се поново искраде у цркву, а деда је дочека са истим речима и, чувши њен одговор, поново је истуче. И тако из недеље у недељу, док деда није рекао: „Па добро, Ружице, зашто ме не слажеш и не кажеш да си била код комшинице?“

„Не“, одговорила му је она, „ја не могу да лажем кад идем код свога Господа. Можеш да ме тучеш колико год хоћеш, и да ме убијеш, али ја ћу увек недељом да идем у цркву.“

Моја баба је била ниског раста, док је деда био висок око два метра. Она га се није плашила, јер је њена вера у Бога била силна. Остала је сироче са пет година, заједно са своја три брата, којима је кувала и прала, и зато је тако мала остала.

Међутим, има једна интересантна прича. Она је увек говорила: „Боже, што ми не даш да умем да читам, само Јеванђеље, ништа ми друго није важно! Да могу да прочитам реч Твоју.“

И Господ јој је дао. Једног дана је отворила Јеванђеље и почела да чита, иако слова једног није познавала. Занимљиво је и то да није могла да чита новине. Само Јеванђеље. То је чудо Божије које се на њој показало.

Пред кончину, лежећи у болници, рекла је мојој мајци: „Дођи! Седи, да ти нешто испричам.“ Посаветовала ју је да треба да верује у Бога, премда је моја мајка била безбожник, да чува мужа, брак, децу.

„Ето, рекла сам ти. Сад иди и пољуби децу!“. Тим речима је завршила причу.

На то јој моја мајка одговори: „Боже, мама, доћи ћу за два сата да ти донесем ручак, а ти са мном причаш као да се опрашташ!“ Моја бака се само насмејала. Мама је отишла, али кад се вратила након два сата - кревет је био празан.

Жена, која је лежала у кревету крај ње, рекла јој је: „Госпођо, ваша мајка је рајска душа. Кад сте ви изашли, она се само спустила на кревет, преклопила је руке на грудима, и рекла: „Е сад одох и ја!“ И само је затворила очи. Тако лаку смрт нисам никада видела.“

Морам да кажем да се моја бака целог живота молила само за две ствари: да јој Господ да лаку смрт и добар одговор на Страшном суду, и за наше здравље.

А сад да се вратим на почетак.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

 

[ Лепота живота ] 25 Јул, 2013 23:15

 

Манастир Витовница

 

Ових дана сам са сестром у Христу Александром посетила манастир Витовницу, где смо се поклониле гробу блаженопочившег оца Тадеја Витовничког. Пошто нам је ово била друга посета у периоду од месец дана, приметиле смо позитивне промене у односу на прошли пут. На старчевом гробу шаренило се цвеће, двориште је било очишћено.

Упознале смо новопостављеног игумана оца Пимена, који је постављен да обнови ову светињу, коју је затекао у не баш добром стању. До сада су тамо живела само два стара монаха, где се литургија ретко служила (због болести оца Лазара, који није више у могућности да служи), осим кад им дође неки свештеник са стране. То је један од разлога, због кога је све мање људи долазило у манастир. Благодат и љубав која се осети крај старчевог гроба не може се речима описати, тако да се у току разговора са оцем Пименом и текућим проблемима овог манастира, у срцима нашим родила жеља да помогнемо колико можемо. Добили смо благослов да ову причу поделимо најпре са нама блиским људима у Христу, а свако нека по својој савести, могућности и жељи поступи.

Недостају основна средства за живот и хигијену, на које ћу сада ставити акценат, док не крену већ обнове конака, цркве, које још нису почеле, јер чекају процену.

Кућна хемија: сапуни, шампони, детерџенти, вим, средства за чишћење тоалета, прозора, жице за чишћење, сунђери, „магичне“ крпе... и уопште све што би једно домаћинство требало да поседује за одржавање хигијене...

Канцеларијски прибор: маказе, блокчићи, папири за писање имена за помињање, хемијске (плаве, црвене), селотејп, гумице, оловке, резачи...

Кухињски прибор:

- пластичне чаше, као и у случају празника, слава, кад дође доста људи, немају довољно тањира (имају само 50), па онда на то рачунати толико: виљушака, кашика, ножева, кашичица.

И за крај ове наведене потребне ствари црвеним словима су оне, које наравно не треба куповати у већем броју и ако неко сматра да може да финансира, било би добро да позове оца и види, да случајно неко већ није финансирао, да се не би десило да добије 5 бојлера на пример.

- Мали бојлер за кухињу

- Мердевине

- Грађевинска колица

- Канте за смеће, за све просторије, којих има 32, од тога су два купатила (тако да две могу бити затворене, а друге могу бити и отворене).

Иначе су оца сачекали и дугови када је дошао: за свеће, за струју... који су далеко премашивали износ укупних прихода манастира.

Отац је поручио да су сви добродошли кад год су у прилици да дођу у манастир, да је литургија празником и недељом у 9h. За сада јутарњих и вечерњих служби нема (нажалост, јер нема ко да каже амин).

За неки дан ће се знати и динарски и девизни број рачуна.

Телефон манастира Витовница:

+ 381 12 348 530

игуман манастира - јеромонах Пимен

 

Напомена:

У међувремену су манастиру достављени бојлер и ручна колица, а уведен је и интернет, па можете погледати страницу на фејсбуку:

https://www.facebook.com/vitovnica

 

 

Гробић Преподобног Тадеја Витовничког

 

[ Генерална ] 23 Јул, 2013 19:59
 
 Човек подиже свој лични Стоунхенџ да би доказао како је то изводљиво.
 
 
[ Казивања сестре Људмиле ] 22 Јул, 2013 15:15

 

 

Света тајна јелеосвећења, слика са нета

 

Док се све ово дешавало, непомјаник није мировао. Њему није угодно да му неко пред смрт узме жртву.

Док сам носила та колица са првог спрата, одједном као да ми их је неко истргао из руку: треснула су ме по руци и сломила зглоб малог прста, смрскавши га.

Муж моје куме, који је лекар, прегледао ме је, рекавши: „Све ти је смрскано. Мораш ићи да ти ставе гипс.“

„Нема шансе, морам да радим“, одговорих му, „а друго, мени не треба гипс: молићу се Светом Јовану Шангајском, он ће мени да излечи руку.“

Десет дана сам мазала прст свако вече; ставила сам два пластична ножа и везала их на прст као удлагу, мобилишући га, и ишла на посао. Свако вече сам га мазала освештаним уљем, јер сам имала страшне болове, и молила се Светом Јовану Шангајском да ми исцели прст.

Није прошло ни недељу дана, а зове ме једна Рускиња, коју сам упознала у Асторији, када је дошла Богородица Иверска. Икону је донео, сада упокојени, Хозе Муњоз, и она је мироточила.

Она ме зове и каже: „Ти си, Људмила, била код Светог Јована Шангајског, а ја нисам. Да ли би пошла са мном?“

„Немам новца“, одговорих јој, „да поново идем; била сам пре два месеца. Треба да платим авион, смештај...“

„Не треба ти новац. Ја сам радила у Америкен ервејзу и имам право на десет бесплатних карата годишње. Поклонићу ти карту.“

Пристала сам, и нас две смо отишле код Светог Јована.

„Хвала ти“, рекох јој, знајући да ју је он послао како бих дошла код њега, и за њено и за моје добро.

Код светитеља смо биле три дана и ја сам сваки пут по пет минута држала руку на његовом кивоту. Очитали су ми и молитву.

По повратку у Њујорк, сви смо се окупили, а међу нама је био и мој кум.

„Е, хајде да видим шта су твоји светитељи урадили“, каже он.

„Нису моји, него Божји, али да видиш!“, дочеках ја.

Скинем удлаге и стиснем руку, не једном, већ неколико пута.

„Да ли ти, као лекар, мислиш да неко ко има сломљену руку може овако да је стисне?“ Остао је шокиран.

Међутим, то је био увод у ново чудо Божије. Након овога, он је пристао да њега и његову супругу венчам у цркви.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

 

 

 

 

[ Искораци... ] 20 Јул, 2013 22:05
 

 
 
 
 
 
[ Доколичарење ] 19 Јул, 2013 20:37
 
 
 
 
[ Заозбиљски смешно... ] 18 Јул, 2013 19:15

 

 

Покварила се локомотива. Дошло је много стручњака да погледа квар, али ниједан није умео да га поправи. Најзад је позван најцењенији и најскупљи. Он дође, погледа, извади чекић и лупи – локомотива проради у трену.

Полазећи, човек рече цену, а она беше тако висока да се људима диже коса на глави.

- За Бога милога, откуд толико? И шта си урадио? Само лупио чекићем!

- Чекић је био гратис! – рече мирно стручњак. – Али знање о томе где је требало ударити, то се плаћа.

 

 

[ Генерална ] 14 Јул, 2013 21:35

 

 

На самом почетку морамо разбити заблуду да је Св. Писмо тек тако, „с неба“ пало, и да је оно у оваквом облику било доступно и раним хришћанима. Историја Цркве Христове нам казује нешто сасвим друго.

Данашња четири Јеванђеља су написана од 30- те, до 60- те године после смрти и васкресења Христовог. У међувремену, Црква се ослањала на усмено предање - сведочанство очевидаца, као и на разасута предјеванђељска документа - писано предање. Већина цркви је имала само део онога што ће постати Нови Завет. Кад су сведоци Христовог живота и учења почели да умиру апостоли су, вођени Духом Светим, писали да би сачували и учврстили расуто писано и усмено предање.

Због тога што су очекивали да ће се Христос ускоро вратити, изгледа да нису имали на уму да ће ови Јеванђељски извештаји и апостолска писма својевремено бити сабрани у Нову Библију. Поред Јеванђеља из новозаветног канона, у првом и другом столећу су кружила и многа друга, као и велики број списа, претендујући на ауторитет „апостолских списа“. Набројаћемо само неке од њих: Јеванђеље по Јеврејима, Јеванђеље по Петру, Јеванђеље по Египћанима, итд. .

Сам Нови Завет говори о постојању таквих списа (Лк. 1.1-3) - Када је Лука писао, Матејино и Марково Јеванђеље су била једина два написана канонска Јеванђеља. Осим тога, апостолског порекла сматране су: Посланице Климента Римског, Посланица Варнавина, Проповед Петрова, Дидахи, Протојеванђеље Јаковљево, Дела Јованова, Дела Павлова, Јермин Пастир, Откривење Петрово, итд.

У првих неколико векова многе Цркве су користиле различита Јеванђеља. На пример: већина малоазијских хришћана је радије користила Јеванђеље по Јовану - од остала три; и ослањајући се на опис Христовог Страдања - које се налази у њему, они су славили Васкрс на другачији начин од оних у Риму.

Прва четири века хришћанске историје су исписана дуготрајном и тешком борбом Цркве за коначно установљење Новозаветних списа. У току утврђивања, Црква се неколико пута састајала на саборе, и на њима суочила са многим питањима међу којима је било и питање канона Писма. Тек је трећи Картагински сабор (око 397- ме год.) дао целовит списак канонских књига Старог и Новог Завета, установивши шта је очигледна Истина и пракса Цркви Божијих. Сви они списи који нису били у сагласности са усменим предањем и праксом помесних Цркви одбачени су као неаутентични. Тако је коначно оформљено Св. Писмо Новога Завета које се састоји од 27- ам књига.

Ипак, и даље је остала несугласица око два „проблематична“ списа. Западна (Римска) Црква је из свог канона искључивала Посланицу Јеврејима, а Источна Црква Откривење Јованово (које се код ње ни данас Литургијски не користи). Изгледа да је најзад, унутрашњим договором Истока и Запада, тај проблем решен - једноставно, свака од страна се сложила да прихвати спорну књигу оног другог.

Данас је за многе тешко замисливо да је Црква око четири века опстајала и напредовала без комплетног Новог Завета. На основу овога ми можемо закључити да је свеукупност живота Цркве нешто много више од саме писане Речи. Јер уосталом, Црква је та која је коначно одредила које књиге сачињавају Писмо. Она га је произвела, одбранила и сачувала до данашњих дана.

У древним временима није било органског раздвајања Цркве и Библије, што је данас модерна појава. Тело без Речи је Тело без поруке, али Реч без Тела је неутемељена. Како ап. Павле пише, Тело је „... Црква Бога живога, стуб и тврђава Истине“ (1Тим. 3.15).

Црква је Живо Тело Ваплоћеног Господа. Апостол није рекао да је Св. Писмо стуб и тврђава Истине. Црква је стуб и извор Истине јер је Св. Писмо Новога Завета настало на основу Њеног живота у Богу. Укратко, Она га је написала и сачувала!

Сама Библија је довољна за спасење у смислу да садржи темељни материјал неопходан да нас усмери на прави пут. Међутим, погрешно је Библију сматрати самодовољном и самотумачивом, јер она сама по себи не може дати одговор ни на једно питање. Подразумева се да се Библија мора чувати и разумети преко Божијег Просвећења Светим Духом у оквиру живота Цркве. Господ нас није оставио само са књигом која треба да нас води. Оставио нас је са Црквом Својом у којој нас Дух Свети поучава, и Његово учење допуњава Св. Писмо. Јер се сада, каже ап. Павле, само кроз Цркву обзнањује поглаварствима и властима на небу многоразличита премудрост Божија (Еф. 3.10) - а не преко Библије. Ван Цркве Библија губи значење Свете књиге, јер је обесвећују они који се њом служе ван Цркве својим самовољним тумачењем (Мк. 4.11-12).

Из свега досад наведеног недвосмислено се може закључити да се Господ Исус Христос потпуно поистовећује са Својом Црквом, а не са Библијом. Сама Библија је књига Цркве, и без Цркве се не може разумети. И ко тражи Христа Спаситеља ван Његове Цркве, тај неће никада видети Лице његово, осим у онај Дан Суда.

Ко хоће да буде ученик Христов, и да иде за Њим, тај треба да се одрекне себе, и да узме Крст свој а не Библију (Мт. 16.24). Јер је Крст Христов, а не Библија, знак Сина Божијег који се показао јавно (на Голготи), и који ће се опет показати на Небу - као Знак Сина Божијег, када буде дошао у свој слави својој са светим анђелима својим (Мт. 24.30). А ми смо, као хришћани позвани и упућени да слушамо само Христа Спаситеља, и Његове праве законите апостоле, што значи Цркву, а не Библију или „тамо неког“ (Мт. 18.15-18).

Господ Исус Христос није писао Библију, нити је своје Јеванђеље оставио као књигу. Зато се с правом може рећи да је Христос Своје Јеванђеље написао Духом Светим у срцима својих апостола (2Кор.3.2-3); тако да су апостоли - Црква, као Тело Христово - постали живо Јеванђеље, Која је касније из Себе такође изнедрила и Јеванђеље као књигу, којом се ипак не исцрпљује сва тајна Цркве Божије - него само једним мањим делом (Јн. 20.20-31 ; 21.25). Јер благодат крштења и све друге св. тајне у Цркви, а особито св. Евхаристија - јесу живи благодатни дарови, а не само „описи“ у словима књиге, која има папирнато тело подложно кварењу и не може се јести (Лк. 22.30).

Усмено Свето Предање, које је Православна Црква очувала у чистоти све до данас, изражава живот Духа Светога у Цркви и на ваљан начин нас оспособљава да у потпуности, и како треба, схватимо Библију. Оно је несумњиво старије од Св. Писма, јер да није било њега, не бисмо ни дан данас имали Св. Писмо. Без Св. Предања до данашњих дана би трајала борба Цркве за установљење аутентичности Новозаветних књига. Конкретно, Свето Писмо Новога Завета никада не би ни заживело.

Ипак, Богу хвала, то Св. Предање је, у оквирима Цркве, изнедрило Св. Писмо које ми данас тако радо читамо. То је непобитна чињеница коју секташи узалуд покушавају да негирају додајући Светом Предању епитет „људске измишљотине“.

За нас православне Св. Предање је највеће духовно благо које су Цркви усмено подарили сам Господ и највећи духовни оци хришћанства - почев од св. апостола, па надаље преко светих отаца и учитеља Цркве.

Оно је неодвојиво од Св. Писма, и као и Св. Писмо, и оно је извор вере и мерило истинитости верског учења. Колико је оно по природи ствари неодвојиво од живота Цркве сведочи и чињеница да и саме секте имају неку врсту свога предања. Њихов живот, њихова верска пракса која се преноси са генерације на генерацију, одлуке њихових конференција и конгреса које важе за целу њихову заједницу и које се чувају записане од савременика или истакнутих њихових вођа и „пророка“, шта је друго него њихово предање. Разлика између тог њиховог предања и правог Св. Предања је у томе што је њихово предање новијег датума, и потиче од људи који су основали њихове верске заједнице, а Св. Предање потиче од Христа и апостола.

Запазимо сада нешто - Св. Писмо нигде, али словима нигде, не тврди да је оно једини извор вере. Али зато говори нешто друго; ап. Павле јасно поручује: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било Посланицом“ (2Сол. 2.15 ; 2Кор. 10.11); Дакле, Библија поручује, и Св. Писмо и Св. Предање - а секташи кажу само Св. Писмо.

Схватимо ово - исти Бог који говори преко Своје писане Речи (Библије), говорио је и преко апостола Христових када су они поучавали и проповедали лично. У прво време они су само усмено и проповедали Јеванђеље што се и види из Дела апостолских: (8.40 ; 11.26 ; 14.6-7 ; 18.11 ; 19.8-10 ; 20.20,31 ; 28.30-31). То њихово усмено проповедање није записано у Св. Писму, већ је сачувано као Св. Предање. Где је нпр. Посланица из Лаодикије? (Кол. 4.16). По секташима изгледа да она није ни битна!

Секташи се врло често крију иза реченице: „да су апостоли сматрали за потребно да предање запишу, они би га записали“! Ово је заиста духовито, али није библијски! Библија не каже да апостоли нису хтели да запишу све што су чули и видели о Христу и од Христа, него су много тога оставили незаписано просто стога што није било могуће све записати. То изричито сведочи ап. Јован (Јн. 21.25 ; 20.30-31). Значи, Св. Писмо изричито тврди да све што је учио и радио Господ Исус Христос, и апостоли, није ни приближно садржано у Библији! (2Јн. 12 ; 3Јн. 13-14 ; 1Кор. 15.1-2 ; 2Кор. 13.10). Речено је, на пример, да се Христос ученицима јављао више пута у току 40 дана - од свога васкрсења до вазнесења, и да им је говорио о Царству Божијем (Д. ап. 1.3). А нигде није записано шта им је то говорио. Можда би по секташкој логици и то требало одбацити, или бар окарактерисати као „сумњиво“?

Даље, секташи се веома често користе једним цитатом из Откривења (Отк. 22.18-19), који, по њиховој тврдњи, поручује да велика казна чека свакога ко од Св. Писма нешто одузме или дода. Значи, додавати некакво Св. Предање уз Св. Писмо велики је грех ! - кажу они.

Међутим, ако неко пажљивије прочита ове цитате, схватиће да овде ап. Јован уопште не говори о Св. Предању, нити о целом Св. Писму, него само о тој књизи (Откривењу). Кад би се те његове речи односиле на цело Св. Писмо и Св. Предање, онда би сам ап. Јован био први човек који се о ту претњу огрешио. Јер, после књиге Откривења он је написао четврто Јеванђеље које је ушло у збирку књига Св. Писма (канон) чак и пре Откривења.

У Новом Завету стоји заповест (2Тим. 2.2 ; Флпљ. 4.9 ; 1Тим. 6.20 ; 1Сол. 4.1-2), и похвала (1Кор. 11.2) за држање и чување Св. Предања - али стоји и опомена: „Да вас ко не зароби... људским предањем“ (Кол. 2.8). А управо се то догодило секташким верницима јер су наследили и држе предање својих оснивача.

Констатујмо коначно - ако је секташима заиста стало до тога да верују „само Писму“, онда их то исто Св. Писмо разрешава да верују „само Њему“. Јер Св. Писмо тако нешто нигде не каже, него их напротив обавезује да исто тако усвоје и Предање (не било које предање, него Свето, Христово, апостолско Предање), и чак да га предају људима који ће бити кадри да га чувају и предају новим генерацијама! (2Тим. 2.2)

Дакле, ко не поштује целокупно Господње и апостолско учење (како усмено, тако и Посланицама), не поштује ни заповести Господа Исуса Христа (Мт. 28.19-20 ; Лк. 10.16). Такви не могу бити Црква Христова и Апостолска већ само секта.

Не заваравајмо се, браћо - живот и рад Цркве Божије није се зауставио после првог столећа и поново отпочео у 16- том веку (с протестантизмом), или још горе у 19 -том и 20 -том веку (с наглом појавом секти).

На крају порука свима онима који недовољно познају историју хришћанства и вековну борбу Цркве Христове са секташима (јеретицима) свих времена и места - себе ради истражите шта се десило са народом Божијим после 28- ог поглавља књиге Дела апостола.

 

Из књиге Зорана Јовановића "Црква и секте"

 

 

[ Доколичарење ] 13 Јул, 2013 19:23
 
 
 
 
[ Доколичарење ] 12 Јул, 2013 17:21
 
Шешир скинут са хеклице
 
 
 
Довршен шешир - детаљи
 
 
 
Коначно сам скинула папир са ормара и од њега направила пригодну кутију
 
 
Шема са интернета
 
 
 
 
 
 
[ Генерална ] 11 Јул, 2013 19:04

Свети Петар и Симон Маг, Византија 

Слика са интернета

 

Симон Петар и Симон Волх. Непријатељи Хришћанства воле често да наводе примере великих чудотвораца међу незнабошцима, да би тиме лаковерне обманули, хришћанску веру унизили a незнабоштво, чародејство, гатарство, сатанинство и свако шарлатанство узвисили. Нема сумње да и сатана преко слугу својих покушава чинити чудеса, но сва та чудеса његових слугу не потичу из човекољубља, сажаљења, милосрђа и из вере у Бога него из гордости, себичности, сујете и човекомржње. Хришћанин треба да се научи из историје апостолске разликовати чудеса божанска од сатанских обмана и фантазија. Нека се само сети апостола Петра и Симона Волха. Нека упореди чудеса Петрова са тобожњим чудесима Симоновим. Апостол је обраћао камена срца људи у срца благородна, лечио болесне, васкрсавао мртве, и то све молитвом и вером у живога Бога; Симон Волх пак задивљавао је људе ђаволским привиђењима. Апостол Петар био је друг Божји, a Симон Волх друг и штићеник развратног цара Нерона, који је скончао самоубиством. Чудеса факира незнабожачких спадају у врсту привиђења и обмана Симона Волха. Кao што усијан песак личи издалека на воду, тако и „чудеса" факирска личе на животворна чудеса хришћанска.

 

Свети Владика Николај, „Охридски пролог“

 

[ Доколичарење ] 10 Јул, 2013 20:33
 
 
 
Шема са интернета: