[ Лепота живота ] 31 Октобар, 2013 19:02
 
 Power of Mother Nature - 1080p HD
 
 
Power of Mother Nature -II 1080p HD
[ Мисли у зрењу ] 29 Октобар, 2013 17:35

 
 
 
Бора Дугић - Стара Србија
 
 
[ Мисли у зрењу ] 28 Октобар, 2013 18:09

 
 
 
WaP - The Promise of Things To Come
 
 
[ Искораци... ] 26 Октобар, 2013 19:22
 
 
 
 
James Morrison - I Wan`t Let You Go
(превод песме: Ја те не пуштам)
 
 
[ Генерална ] 24 Октобар, 2013 16:53

Чудесни гроб Светог Нектарија Егинског (Васељенска ТВ)

 

Свако истинско задовољство има за своју основу моралну срећу.

Свети Нектарије Егински

 

Једног пролетњег поподнева, када су топли сунчеви зраци поново загревали земљу, Нектарија је посетио један богослов који је својевремено био његов ученик у Ризариону. Гост је Нектарија затекао како копа бунар за воду. Донео му је неке занимљиве богословске књиге из Француске, али су Нектаријеве руке биле блатњаве и није могао да прихвати поклон. Како се приближавала вечерња, Нектарије је брзо опрао руке, пресвукао мантију и примио госта у једној одаји намењеној пријему посетилаца. На први поглед, посетилац готово да није ни препознао Нектарија. Није могао да верује да је епископ толико мршав, блед и стар.

„Колико човек може да побледи и да остари“, помишљао је у себи. „Где је сада сва његова ученост, где је његово епископско достојанство?“

Када су се сусрели у гостинској соби, посетилац је рекао Нектарију:

- Преосвећени, неколико нас, дипломаца из Ризариона, много жалимо због...

- Зашто? Због нереда и пометње у свету?

- Каквих нереда? Ми жалимо због Вас, Преосвећени.

- Због мене? Чудно. Можеш да се увериш да сам још жив, да сам здрав, да радим и да још увек нисам отишао из овог сујетног света.

- Наравно да сте још живи али, како да кажем, човек Вашег јерархијског статуса, који би могао да постане слава Цркве...

- О каквој Цркви говориш? – збуњено је упитао Нектарије.

- Зар постоји још нека поред оне једне и једине? – упитао је посетилац.

- Наравно да не постоји! Међутим, слава о којој ти говориш не припада нама који смо још увек на земљи и којима ће бити суђено. Слава се налази горе, у Небеској Цркви.

- Ја то не оспоравам, али сматрам да међу онима који се још увек боре на земљи, има и оних који су у стању да развију своје способности.

- Дакле?

- Дакле, ми имамо тако изузетну личност као што сте Ви, а опет су Вас протерали и одгурнули у анонимност. Константин ми је рекао да ћете завршити шијући папуче за монахиње. Не могу да поверујем да неправда толико цвета у наше време. Правда је уз моћне, а ипак ласкавци и препредени успевају да је изиграју...

Посетилац је гледао у Нектарија и, противно својој вољи, почео да дрхти. Био је то беспрекорно одевен човек плаве косе, румених образа и сјајних очију које су дрско светлуцале. Било је очигледно да је то човек који добро живи.

- Чиме се сада бавиш? – упитао је Нектарије.

- Радим као предавач у неколико средњих школа. Нисам тражио да ме држава постави на неку одређену дужност. Лично се бавим питањима канонског права и студијама везаним за безбрачност епископа.

- Ти знаш – наставио је Нектарије – да успешна професионална каријера, како то називају на Западу, као ни прагматизам у овом животу, нису никаква гаранција за улазницу.

- За какву улазницу?

- Улазницу за вечни живот.

- Ви знате, Преосвећени – уз осмех је одговорио посетилац – да сваки аргумент има и свој противаргумент. Ако, на пример, учени људи тако одлуче, они могу да представе и да подрже Ваше књиге. С друге стране, међутим, они око њих могу створити заверу ћутања и тиме учинити да оне остану потпуно непознате.

- Моји списи нису настали због жеље за славом, настали су из осећања моје свештеничке дужности.

- Ви тврдите да слава није важна? Занимљиво! Морам признати да сам срећан када видим своје име потписано испод чланка штампаног у важном периодичнику или у некој широко рапрострањеној публикацији. Моја награда је осећање унутрашњег задовољства. Зар је то лоше ако неко осећа да је његов духовни напор награђен и да је био од користи?

- Нека буде, хајде да променимо тему.

- Због чега, Преосвећени? Зар сам рекао нешто погрешно? Зар је могуће да двојица богослова имају сасвим различито мишљење?

- Ми ствари посматрамо са различитих гледишта... Мене, на пример, ни најмање не интересује мишљење овог света или његова слава. Ја се превасходно трудим да извршим Божију вољу која и покреће моју савест.

- Значи, била је Божија воља да се повучете на ово острво и да живите међу неписменим монахињама.

- Променимо тему, молим те. Пре или касније, сви ћемо окончати и нико неће моћи да избегне страшни и праведни суд Божији. Ако си икада проучавао светог Јована Лествичника, требало би то да знаш. Нико неће бити поштеђен, драги мој, нико!

Посетилац је одбијао да оконча разговор. Прекинуо је Нектарија и наставио да спретно брани своје становиште. За сваки Нектаријев аргумент имао је спреман противаргумент. Био је толико сналажљив да је било готово немогуће супротставити му се коришћењем логике.

Нектарије није могао да престане да размишља о свом посетиоцу и о саркастичним примедбама везаним за његово „прогонство“.

Када је прошла поноћ, Нектарије је клекнуо пред иконостас у својој соби. Усредсредио се на велику икону Пресвете Богородице коју је за њега насликао онај светогорски живописац. Три пута се прекрстио и почео да се моли. Присиљавајући се да не плаче, са најдубљом побожношћу и богомислијем појао је Ти си моја Заступница:

- Пресвета Мајко Божија, видела си да је стари противник и непријатељ данас дошао да би поразио мој дух. Носио је свеоружје доказивања да свештеник треба да доприноси војујућој Цркви. Тврдио је да сам се удаљио од свог стада како бих Твом Сину принео само неколико побожних уздаха. Ти, Пресвета, знаш истину. Познате су Ти тајне бриге и жалости које је поднело моје срце. Ја Те молим и преклињем, Пресвета Богородице, да ме не оставиш самог у сумњи и пометњи. Ја сам мали и незнатан, и покушавам да прихватим само мала и незнатна дела...

Гледајући у готово детињаст лик Пресвете Богородице, Нектарију се учинило да на њему примећује осмех који је изражавао љубав, заштиту, благонаклоност и обећање, и истог часа је осетио спокојство.

 

Из књиге: „Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео - небески човек“

 

Чудотворац Егински

 

[ Генерална ] 19 Октобар, 2013 18:02

- Како си ти постао поета? Како си почео?

- Био сам мали, млађи од тебе сад, имао сам 8-9 година. Био сам са својом мајком; много сам је волео... Били смо код ујака Ђустина и тамо је било дрво. Знате шта се десило?

- Шта?

- Мала птица је летела поред, певајући, летећи ниже и ниже, и слетела ми баш овде на раме.

- Не!

- Кунем се! Одабрала је мене од свих људи. Плашио сам се да ће одлетети, па сам се правио да сам дрво. Нисам се померао. Осетио сам срце како ми куца, како удара.

- И онда?

- Онда је одлетела. Желео сам да кажем мајци. „Мама, мала птица, летећи и певајући, слетела ми је на раме и седела тамо сат времена!“ Она је рекла: „Мислила сам да се нешто ужасно десило“, и наставила је да ћаска.

- То је било ружно од баке. Није волела птице?

- Не, бака није била лоша и волела је мале птице. Није то било до ње, него до мене. Ја сам крив што јој нисам лепо испричао шта се десило, што јој нисам показао шта сам осећао. Био сам толико узрујан да сам себи рекао: „Мора да постоје људи, чији је посао да користе праве речи, који састављају ствари на начин тако да другим људима срце закуца кад и њима.“ Тог дана сам одлучио да постанем песник.

- Моје срце куца, тата.

- И моје, али бакино није.

- Ако речи нису праве, ништа није право.

 

 

 

Атилио де Ђовани је разведен, отац две девојчице, професор књижевности и аутор књиге поезије „Тигар у снегу“. Има ту радост да га воле деца и студенти, али не и жена у коју је заљубљен и коју сваке ноћи сања – Викторија. Она је и сама писац и тренутно пише биографију Атилијевог блиског пријатеља, муслимана из Ирана, који се након 18 година у егзилу (Француска) враћа у домовину. Викторија га прати на том путу, али, на несрећу, бива рањена. Њен живот је у опасности због немогућности набавке лекова. Атилио, сазнавши да је љубав његовог живота у смртној опасности, креће да је спасе...

Уколико желите да погледате овај диван филм Роберта Бенинија, који је чиста поезија, а инспирацију налази у хришћанском поимању љубави, кликните на слику горе.

 

 

- Ал Гиумели, пријатељу, пронађи ми тај глицерин. Знам да можеш, јер у противном она ће да умре. Ако умре, могу да прекину цео овај земаљски шоу, могу да га спакују, одврну звезде, умотају небо и ставе га у камион, могу да угасе сунце које толико волим... Знаш ли зашто га волим? Јер волим њу кад је сунце обасја. Могу све да однесу: ове ћилиме, ове стубове, куће, песак, ветар, жабе, лубенице, зрно града, седам увече, мај, јун, јул, цркве, пчеле, море... Кургате Ал Гиумели! Набави ми тај глицерин!

 

[ Лепота живота ] 15 Октобар, 2013 14:41

Причещение Святых таинств Императора Николая II во время коронации 14 мая 1896 года в Успенском соборе Московского Кремля. Художник К.В.Лебедев. 1896 год. 

Причешћивање Светом Тајном Цара Николаја II у време крунисања

14. маја 1896. године у Успенском сабору Московског Кремља

Сликар: К. В. Лебедев, 1896. године

 

Болесник проживљава своје последње тренутке. Лице му је мирно и опуштено. Један врли свештеник му долази у посету и, након тихог разговора, дарује му отпуст грехова.

Ујутро, исти свештеник - озбиљан и тих, приближава се истом болеснику и додирује му усне светом кашичицом. Болесник се причешћује Пресветом Тајном. Миран је и безбрижан док одбројава последње ритмове свога срца, како би затворио очи и испустио дах.

И час је дошао. Последње речи су му биле:

- Христе мој, умирем срећан, јер си Ти у мом срцу.

 

Заиста, брате мој, да ли си и ти спреман за то вечно путовање?

Да ли је и твоје срце примило Његовог избавитеља?

Знаш ли када ће се чути последњи откуцај твога срца?

Да ли ћеш моћи рећи да умиреш срећан?

А све је то у твојим рукама.

 

Са грчког превела А. М.

 

То се Господ уселио у ме - група Александар Невски

 

[ Лепота живота ] 14 Октобар, 2013 12:43

Покров Пресвете Богородице 

 

Давакис је изместио своју команду у Ептахорију. Будан је пратио развој догађаја из своје канцеларије на Пинду. У једном тренутку, уочио је да је приликом извршења његових наредби начињен пропуст. Нагао, какав је био, изрече тешку псовку.

- Богородице моја! - рече посрамљени храбри достојанственик. - Вечерас ти дајем обећање да више никада нећу псовати, не!

Тог истог дана издао је и обавештење о самокажњавању: „Давакис да буде три дана без хране.“ Херој је, након своје погрешке, показао одлучност у извршењу казне. Тродневни пост био је уједно и почетак једног новог живота без псовки.

Заиста, дирљив је пример овога хероја са Пинда, који нам показује како се побожност не изражава хулом, већ поштовањем имена Божијег. Да би победио непријатеља, било каквог, треба прво да победиш себе (своје лоше ЈА). А псовка је највећа слабост оних људи који су навикли да псују свето и преподобно. Пример победника са Пинда нека светли свима, како би се искоренио тај рак језика сваког хулитеља.

 

Са грчког превела А. М.

 

Акатист Покрову Пресвете Богородице

Поје протосинђел Јован (манастир Лешје)

 

[ Лепота живота ] 13 Октобар, 2013 16:00

 

Слика са интернета

 

Један политичар атеиста хвалио се својим колегама да је религија Христова заправо лаж. Као поткрепљујући доказ навео је случај своје супруге, која је била верница, али у којој је, после тешке борбе, успео да искорени веру у Бога.

Истога дана новине су објавиле тужну вест: супруга непобожног политичара извршила је самоубиство, одводећи у смрт, на исти начин, и своје двоје деце. Новине, које су објавиле фотографије трагичних жртава, изнеле су на светлост дана и поруку несрећне жене самоубице: „Све док сам имала веру, савлађивала сам сваку животну потешкоћу.  Али, када је мој супруг искоренио из мене веру у Бога, мој живот је изгубио сваки смисао.“

Страшан је злочин самоубиство, али ништа мање грозно није ни настојање оних људи који се боре да пољуљају веру човека, а још и више жене. Вера у Бога је животна потреба, неопходна сваком човеку, нарочито у тренуцима када га потешкоће, препреке и проблеми сломе и покосе.

 

Са грчког превела А. М.

 

135. Псалам - Славите Господа

Српско православно црквено певачко друштво "Вила"

 

[ Лепота живота ] 11 Октобар, 2013 17:41

 

Господе, Исусе Христе, Боже наш! Ти си сирочади заштитник, ожалошћених прибежиште и плачућих утешитељ. Прибегавам к Теби ја, сирота, уздишући и плачући, и молим Ти се: услиши мољење моје, и не одврати лица Твојега од уздаха срца мога и од суза очију мојих. Молим се Теби, милосрдни Господе, ублажи скорб моју због растанка са онима који су ме родили и васпитали, оцем мојим Миленком и мајком Блаженком; душе њихове које су отишле к Теби са истинском вером у Тебе и с тврдом надом у Твоје човекољубље и милост, прими у Твоје Небеско Царство. Клањам се пред светом вољом Твојом, којом су узети од мене и молим Те не ускрати им милости и љубави Твоје. Јер, Господе, Ти као Судија целога света, грехе и нечистоћу отаца кажњаваш у деци, унуцима и праунуцима чак до трећег и четвртог колена: али и милујеш оце ради молитава и доброчинстава чеда његових, унука и праунука. Са скрушењем и умилењем срца молим Те, милостиви Судијо, не кажњавај мукама вечним преминуле, незаборавне за мене слуге Твоје, оца мога Миленка и мајку Блаженку, но опрости им сва сагрешења њихова, вољна и невољна, учињена речју или делом, у знању и незнању, и по милосрђу и човекољубљу Твојему, ради молитава Пречисте Богородице и свих светих, помилуј их и од вечних мука избави Ти, милосрдни Оче отаца и чеда! Даруј ми у све дане живота мојега да се до последњег даха свога не престанем сећати преминулога оца мога и мајке у својим молитвама молећи се Теби, праведни Судијо, да их настаниш у местима светлим, у местима пријатним, у местима мирним, са свима светима, одакле су протерани свака болест, туга и уздисање. Милостиви Господе! Прими сада за слуге Твоје Миленка и Блаженку ову топлу молитву моју и подари им награду Твоју за труд и бригу за васпитање моје у вери и хришћанском благочашћу јер су ме научили да пре свега гледам Тебе, својега Господа, и да се усрдно молим Теби, у Тебе јединога да се уздам у невољама, у скорбима, у болестима, и да држим заповести Твоје; зарад њиховог усрдног старања за мој духовни напредак, зарад њиховог топлог приношења молитава за мене пред Тобом и зарад свих њихових дарова измољених од Тебе за мене, узврати им Својом милошћу, Својим небеским благом и радостима у вечном Царству Твојем. Јер си Ти Бог милостив и дарежљив и човекољубив, Ти си мир и радост, верним слугама Твојим, и Теби славу узносимо са Оцем и Светим Духом и сада и увек и у векове векова. Амин.

 

 

 

 

Завещание матери

Сын мой! С тобою я скоро расстанусь.
Пришел мой черед, ухожу.
Туда, где неведомы грусть и усталость,
Где Богу возносят хвалу.
Где нету тревоги, болезни, печали;
Уже на пороге стою.
Послушай, мой сын, что тебе завещаю,
Исполни же просьбу мою:

Одень меня просто, без долгого сбора,
И гробик попроще найди,
Чтеца призови, и пусть после канона
По мне прочитает псалмы.
Богатых поминок с застольем не надо,
Как принято делать везде.
Лишь гордости это греховной в усладу,
Но нет покоя в душе.

Свези меня в церковь без светского пенья,
Запомни, что я говорю:
Пускай хоть недолго – до погребенья –
Побуду лицом к алтарю
Поставь на могилу мне крест деревянный,
От всех избавляет он бед.
А мрамор, гранит – словно груз окаянный –
Усопшему в тягость и вред.

Вином поминать меня, сын мой, не станешь!
Про это прошу не забыть.
Ведь этим лишь душу мою ты поранишь,
А лучше – и вовсе не пить!
В годину по мне закажи ты обедню,
Поставь у Распятья свечу,
Подай, сколько можешь по милости, бедным –
Все это тебе по плечу.

А если вдруг сердце забьется тревогой,
Ко мне на могилку приди.
И преподобного Серафима
Правило тихо прочти...
Господь Милосердный пошлет утешенье,
От бед – в покаянии дверь,
Проси у Него и у ближних прощенья,
Молись, надейся и верь.

 

 слова протоиерея В. Мордасова

 

[ Лепота живота ] 04 Октобар, 2013 13:48
 
 
 
Ој Главо Богословна, којој се клања свет,
Ој Главо пуна рана, и на њој трнов сплет.

Ој чело с кога је теко, у муци крвав зној,
Ја Те се сећам сада, ох прими поздрав мој.

Ти с` подно мука пуно, на Крсту распет жив,
Небеска моја круно, и ја сам томе крив.

И ја се кајем горко, кајем се душом свом,
Смилуј се, Христе Спасе, смилуј се греху мом.

Не скрени ока Твога, не одбиј вапај мој,
На сина немоћнога, не излиј укор Свој.

Из Твојих Светих уста, Ти си ми утеху дао
А то је мене дигло, јер већ сам био пао.
 
Ја немам куда ни коме, ја немам други пут,
Под Твојим Крстом само, ту ми је један пут.

Ох, камо моје среће, да могу живот свој,
Захвалан дати за Те, Пастиру верни мој.

И хвала теби, хвала, што за нас испи жуч,
Јер Твоја смрт је дала, људима рајски кључ.

И дај да се увек сећам, смртнога часа тог,
При сваком кораку своме, целога века свог.

И кад ми буде мрети, и вид ми затре мрак,
С висина Твојих Светих, пош`љи ми један зрак.

И муке кад ме стигну, Твој ми укажи Лик,
И с болом Твојим Спасе, кликнуће покајник.

Неће ми дрхтат` рука, самртни бришући зној,
Ако се сетим мука, што ј` подн`о Господ мој.

Увек ћу гледат Тебе, и Твој ћу чути глас,
Ох, срећан коме дајеш, овакав смртни час.