[ Лепота живота ] 31 Октобар, 2015 10:07

Била сам безбожница и јако и страшно сам хулила на Бога и прогањала Свету Цркву. Водила сам греховни живот и била сасвим мртва у духу, помрачена ђаволском прелешћу. Али милосрђе Божије није дало да погине Његова творевина, Господ ме је призвао ка покајању...


Разболела сам се од рака 1962. године, боловала три године. Нисам лежала, него сам радила и лечила се код лекара. Гајила сам наду да ћу имати од њих неке користи, али је није било: последњих шест месеци сам сасвим изнемогла, чак нисам могла пити ни воду, било ми је мука, и одвели су ме болницу; била сам веома активна, па су ради мене позвали из Москве главног професора и одлучили да идем на операцију. Године 1965, 19. фебруара у 11 часова су ме оперисали, приликом операције су установили: злоћудни тумор, са распадом црева. За време операције сам умрла. Када су ми разрезали стомак, моја душа је стајала између два лекара, и ја сам са ужасом посматрала своју болест. Сав желудац је био у чворовима рака, а исто тако и танка црева. Стајала сам и мислила: зашто нас је две, ја стојим и ја лежим. Онда су лекари извадили моју утробу на сто и рекли: тамо где би требало да буде дванаестопалачно црево, тамо је само тецност, може се рећи сасвим иструлело, и - избацили око литру и по гноја. Када су уклонили све труло, лекари су рекли: она нема с чим да живи, нема ништа код ње здраво, све је труло, то јест иструлило од рака.


Све то сам посматрала и мислила: зашто нас је две, ја лежим, и ја стојим. Онда су лекари поставили копче на стомаку. Ову операцију ми је радио професор Израиљ Исајевич Неимак, у присуству десет лекара. Онда су лекари рекли да је треба дати младим лекарима да раде као праксу. Онда су моје тело одвезли у мртвачницу, и ја сам ишла за њима и све се чудила, зашто нас је две, онда су ме оставили у мртвачници и лежала сам гола. Онда су ме плахтом прекрили до груди, одмах је ушао мој брат са мојим сином Андрејем. Син ми је притрчао и пољубио ме у чело, и плакао, говорећи: «Мамице, зашто си ти умрла, ја сам још мали, како ћу ја без тебе да живим, ја немам тату». Ја сам га загрлила и пољубила, али он није обраћао никакву пажњу на мене. Све сам видела, и како је мој брат плакао. А онда сам се нашла код куће, где је дошла свекрва првога мог законитог мужа; тамо је била и моја рођена сестра. С првим мужем ја нисам хтела да живим јер је он веровао у Бога. У мојој кући су одмах почели да деле моје ствари. Живела сам богато, али сво то богатство сам стекла неправдом и блудом. Моја сестра је почела да бира најбоље ствари, а свекрва је замолила да остави бар нешто за мога малишана, али сестра јој ништа није хтела дати, почела је свашта да виче на моју свекрву, и да јој говори да «дечак није од твог сина, и ти му ниси рођена мајка». Када је сестра викала овде сам ја видела зле духове, и они су записивали у своје хартије сваку ружну реч и радовали се. Онда су сестра и свекрва отишле и закључале кућу, сестра је однела огроман завежљај својој кући.


У четири сата, ја грешна Клаудија, сам полетела у вис и веома сам се зачудила, како могу да летим; нашла сам се изанд Барнаула, а затим је и Баранаул нестао, а онда је постало тамно. Тама се дуго продужила, на путу су ми показивали она места, где и када сам ја била од моје младости. На чему сам летела, не знам, или на ваздуху, или на облаку; не могу да објасним. Када сам долетела до прве поднебесне, дан је био облачан, онда је постало веома светло, неисказано светло, да чак нисам могла да гледам. Положили су ме на црни трг, иако сам се и за све време летења налазила у лежећем положају, на чему сам лежала не знам, нешто као на плочи, али мекој, црне боје. Уместо улице је стајала алеја, у доњем делу грмови не високи и мени непознати, гране на њима веома танке, а листићи заоштрени на оба краја. Даље се видело огромно дрвеће, на којима су били веома лепи листови разних боја, између њих своје нове куће, али у њима нисам никога видела, у тој долини је била веома лепа трава, и мислила сам: где сам то ја и где сам дошла, у село или у град, не виде се ни предузећа, ни фабрике, нема ни људи, и ко ли овде живи. А онда сам видела да не тако далеко од мене иде Жена, веома лепа и висока, на Њој веома дуга одећа и огртач од броката на Њој, иза Ње је ишао младић; и видим како младић силно плаче, и нешто као да моли од Ње, а Она не обраће никакву пажњу на њега, и ја сам помислила: каква је то мајка, дечак моли, а Она неће ништа да му да. Када се Она приближила мени, младић је пао до њених ногу, и опет нешто од Ње моли, али ја ништа нисам могла да схватим. Хтела сам да је питам: где сам ја? Али изненада ми је Она пришла и рекла: «Господе, куда ће она?» Стајала је са сложеним рукама на грудима, с очима упртим у Небо. Тада сам се ја силно тргла, схвативши, да сам умрла, а душа се налази на Небу, а тело на земљи, и одмах сам схватила, да ја имам много грехова и да ћу морати за њих много да одговарам, и почела сам горко да плачем. Окренула сам главу, да бих могла да видим Господа, али никога нисам видела, а глас Господа чујем. Рекао је: «Врати је назад на земљу, она није дошла у време. Добродетељи њеног оца и непрестане молитве су Ме умилостивиле.» Тек тада сам схватила да је та Жена -Царица Небеска, а младић - мој Анђео - чувар, који је ишао за Њом и плакао, и умољавао Је. А Господ је наставио да говори: «Доста је било њеног богохулства и богохулног и смрадног живота. Хтео сам да је избришем са лица земље без покајања, али отац њен Ме је умољавао ». Господ је рекао: «Треба јој показати њена места, која је она заслужила», и за трен сам се нашла у аду, и почеле су да пузе по мени страшне и огњене змије, са дугачким језицима, а из језика њихових излази ватра, и свакакве друге гадости; смрад тамо је неиздржив, а ове змије су се увукле у мене и почели су да пузе по мени црви дебели, дебљи од палца, дужине четврт метра и с реповима, а на њиховим реповима игле назубљене, и пузали су ми у предњи и задњи отвор, у уши, у очи и у уста, и у ноздрве, увукли се у мене. Болови неиздрживи, и ја вичем не својим гласом, али милости и помоћи нама тамо ни од кога; онда се појавила умрла од абортуса жена, она је стала да моли милости од Господа, и Он јој је одговорио: «Како си ти живела, Мене ниси призивала, децу си убијала у утроби својој и људе си саветовала: не треба правити милостињу. Вама су деца сувишна, а код Мене нема сувишних, и Ја дајем све и свима, и код Мене има свега за Моју творевину». Онда ми је рекао Господ: «Дао сам ти болест, да би се покајала, а ти си до краја хулила на Мене; ти Мене ниси призивала, сада Ја тебе овде не признајем». Завртела се земља заједно са мном, и ја сам полетела, оданде је кренуо смрад и земља се поравнала; био је звук, а онда сам видела своју Цркву коју сам грдила, онда су се отворила врата и изашао је свештеник сав у белом, блистајући зракама, стајао је са сагнутом главом. Тада ме је питао Господ: «Ко је ово?» Рекла сам да је то наш свештеник, а глас ми је говорио: «А ти си говорила, да је он джабалебарош, али не једе он залуд хлеб, него је он трудбеник, он је истински пастир, а није најамник. Тако да знаш, како год био он мали по чину, он служи Мени, Господу, и ако свештеник не прочита над тобом молитву разрешења, тада ти Ја нећу опростити грехе». Онда сам почела да га молим: «Господе, пусти ме на земљу, ја имам дечака. Господ ми је одговорио: «Ја знам да ти имаш дечака, теби је жао њега». А ја кажем: веома жао! «Тако, ето ,теби је једног детета жао, а вас код мене нема броја и Мени је свих вас хиљаду пута више жао, али какав сте ви неправедни пут изабрали себи у животу ! Зашто сте ви стремили да скупите себи велико богатство, зашто чините сваку неправду; видиш, како разносе твоју имовину, коме је отишло све твоје после живота. Имовину су твоју разнели, дете одвели у дом за сирочиће, а твоја прљава душа је дошла овде; служите идолу и жртве му правите, у биоскоп идете и носите новац сатани, а у Цркву Божију не идете. Ја чекам, када ћете се ви пробудити од греховног сна и покајати се». Онда је Господ рекао: «Спасавајте сами ваше душе, и молите се, јер је век мизерни настао, ускоро ћу доћи да судим свету, молите се». Питала сам: Господе како да се ја молим, ја не знам молитве. Господ ми је рекао: «није она молитва вредна, коју читају и науче је, него је она молитва вредна, коју ми од чистога срца узносите из дубине душе; реците: Господе, опрости ми, Господе, помози ми! - и чисто срдачно са сузама у очима вашим. Ето таква молитва и такво мољење ваше биће Мени угодни и пријатни». Тако ми је рекао Господ. Онда се појавила Мајка Божија, и ја сам се опет нашла на оном тргу, али нисам лежала, него сам стајала.


Онда је Царица Небеска рекла Господу: «На чему да је спустим, она има кратку косу?» И чујем глас Господа: «Дај јој плетеницу боје њене косе у десну руку». Када је Царица Небеска пошла по плетеницу, тада сам видела да је она пришла великим вратима или дверима, чија је израда у виду испреплетених линија, као врата олтара, али неописиве красоте и светлост је излазила из њих, није могуће гледати и не може се описати. Пришла им је Царица Небеска, и она су се сама отворила испред Ње, и Она је ушла унутар неког дворца или врта, а ја сам остала на своме месту, и крај мене је остао Анђео, али он ми није показао своје лице. У мени се појавила жеља да питам Господа да ми покаже рај, и рекла сам: Господе, кажу да је овде и рај? Господ је ћутао. Кад је дошла Царица Небеска, Господ јој је рекао: «Подигни је и покажи јој рај»: Царица Небеска је прешла изнад мене својом руком и рекла ми је: «За грешнике ево какав је рај», и Она је подигла, као покривач, завесу, и ја сам на левој страни видела да стоје црни обгорели људи, као скелети, неизмерног броја, и од њих излази злосмрадни воњ.


Када се сада сетим тога, опет осећем онај неиздрживи смрад, и бојим се, да се опет не нађем тамо.Они сви стењу и осушена су им грла, моле да пију, да им неко да бар капљу воде. Мени је било страшно, и чула сам како говоре: душа ова је дошла из земног раја, од ње долази пријатан мирис, човек на земљи има право и има време, да задобије Рај небески, а ако се не потрудиш на земљи ради Господа и спасења своје душе, тад нећеш моћи да избегнеш удео овог места.


Царица Небеска је показала на ове црне и злосмрадне људе и рекла: «Код вас у земаљском рају драгоцена је милостиња, чак и она вода; дајите милостињу колико год можете, од чистога срца, како вам је рекао Господ у Јеванђељу: «Ако неко само чашу хладне воде да у име Моје, добиће награду од Господа». А код вас не само да је воде много, него и свега другога довољно, и стога се треба трудити да се даје милостиња онима којима је потребно, - и још говори: посебно та вода,од које једном капи овде се може наситити небројено количина мучених људи. Ове благодати код вас су читава мора и реке које се неће исцрпети никада.». И изненада у једном трену сам се нашла у ђаволском месту, где је још горе него на првом месту.


Тамо је била тама и огањ, мени су притрчали зли духови с хартијама и показивали сва моја лоша дела, и говорили: «Ето, ми смо они којима си ти служила на земљи». И ја сам сама читала своја дела, она су била написама крупним словима, и ја сам се ужаснула својих дела. Злим духовима излеће огањ из уста, они су почели да ме ударају по глави, и улазиле су у мене огњене искре. Почела сам да вичем од неиздрживе боли, али, о, само сам чула слабашно стењање, као пијукање, они су говорили: «Пити, пити»; а када их је осветлио огањ , тада сам их видела све,страшно су били мршави, истегнутих вратова, очију исколачених, и говоре ми: «Ето и ти си дошла нама, другарице, сада ћеш живети с нама, ти и ми смо живели на земљи и никога нисмо волели, ни служитеље Божије, ни бедне, а само смо блудничили и гордили се, Бога хулили, слушали богоодступнике, а православне пастире вређали, и нисмо се никада кајали; а неки су грешили исто као и ми, али они су се чистосрдачно раскајали, ишли су у цркве, и странике примали, убогим давали, и свима којима је требало помагали, и добра дела творили, они се налазе тамо, на врху».


Ја сам се јако уплашила и затрепетала од ужаса, мени је изгледало, да се целу вечност налазим тамо, и постало ми је веома тешко, а они су наставили: «Ти ћеш с нама да живиш, и да се мучиш вечно, као и ми».

Онда се појавила Мајка Божија и постало је светло, зли духови су сви попадали, а све душе су се обратиле Божијој Мајци: «Царице Небеска, немој нас оставити овде». Једни су говорили: «Ја колико само страдам». Други: «А ја колико само страдам». А трећи говоре: «А ја колико страдам, водице нема ни капи». А врућина неиздржива, и они сами проливају горке сузе. И Мајка Божија је веома плакала и огворила им: «На земљи сте живели, тада Мене нисте призивали и нисте молили за помоћ, и нисте се кајали Сину Моме и Богу вашему, и Ја вам сада не могу помоћи. Ја не могу преступити Вољу Сина Мога, а Син не може преступити вољу Оца Свога Небескога и зато ја не могу да вам помогнем и за вас нема заступника. Ја ћу помиловати само оне и оне који страдају у аду, за које се Црква моли и рођаци се моле за своје рођене, и они се моле , који су чинили добра дела, и заслуживали милост живећи на земљи.».


Када сам била у аду, тада су ми давали да једем свакакве црве, живе и угинуле, и који се распадају, и смрадне, а ја сам викала и говорила, како ја не могу то да једем, а мени су тада говорили: «Ниси постила, када си живела на земљи, зар си ти јела месо? Ниси ти месо јела, него црве; пост ниси вршила, зато ћеш јести црве овде», а уместо млека давали су ми свакакве гмизавце, гадости и свакакве жабе. Онда смо почели да се подижемо, а који су остали у аду, почели су силно да вичу: «Не остављај нас, Мајко Божија!» - и онда је настала тамо опет тама, а ја сам стајала на истом тргу. Када ми је Царица Небеска све показала, Она је исто онако сложила руке на груди и подигла очи на Небо и рекла: «Како Ја да поступим с њом и куда с ном?» А глас Господа је рекао: «Спусти је на земљу за њену косу» - и истог трена су се однекуд појавила колица, али без точкова а крећу се она, има их бројем дванаест комада. Царица Небеска ми је рекла: «Стани десном ногом и иди испред мене, и тако све до краја иди десном ногом, а леву примичи»: Тако сам и ишла, десном сам корачала, а леву привлачила, а Царица Небеска је ишла поред мене. И када смо дошли до последњих колица тамо је била провалија, којој нема краја. Царица Небеска ми је рекла: «Спусти десну ногу, а онда леву». Ја јој кажем: бојим се, пашћу, а Она одговара: «А нама то и треба». - Тако ћу се разбити? «Не нећеш се разбити!» Дала ми је плетеницу у десну руку дебљим крајем, а танки је узела себи, плетеница је била уплетена у три пређе, а онда је Царица Небеска ударила, и ја сам полетела на земљу. И видим ја, како по земљи јуре аутомобили, и људи иду на посао, видим, да летимо на плац нове пијаце, али се не приземљујем, а тихо сам полетела к хладњачи, где је лежало моје тело, и ја сам се тренутно зауставила на земљи, али шта радити, и кренула сам у болницу, пришла хладњачи која је била затворена. Зашла сам у њу, и гледам, лежи моје мртво тело, глава мало виси, и рука исто виси, а један бок је био притиснут мртвацима; а како је душа ушла у тело, ја не знам, само сам осетила хладноћу, и некако ослободила притиснут бок и јако савила колена, савила их до лактова. Тада су донели мртвог мушкарца на носилима којем је воз одсекао обе ноге. Ја сам отворила очи и померила се, они су уплашени побегли, и видела сам да лежим на боку, а ставили су ме као и све на леђа, и када су ме они видели како сам се ја савила, то им је било страшно, да су побегли. Онда су дошли санитарни радници и два лекара, рекли су да ме брзо превезу у болницу; и одмах су се скупили лекари и рекли: треба загрејати мозак лампицама. То је било 23 фебруара у четири сата ујутро 1965. године. На моме телу је било 8 шавова, три шава на грудима, а остали на рукама и на ногама, све су се то лекари вежбали на мени. Када су ми загрејали главу, отворила сам очи, после два сата сам проговорила. Труп мој је био полузамрзнут, постепено се опорављао, а исто се опорављао и мозак. Хранили су ме вештачки, а двадесетог дана су ми дали доручак: палачинке са павлаком и кафу, и ја сам одмах рекла да то нећу да једем, а од мене је у страху сестра побегла и сви у оделу су обратили пажњу на мене; истог часа је дошао лекар код мене и питао: «Зашто ви нећете да једете? Треба да једете!» Ја сам му одговорила: данас је петак, и ја мрсно јело нећу да једем; и предложила сам лекару да седне и да ме саслуша: рећићу вам где сам била и шта сам видела. Онај ко не пости посним данима и не поштује среду и петак, и уопште све постове нарушава, тада му уместо меса дају да једе црве, а уместо млека - свакакве жабе и шкорпије, и свакакве гмизајуће гадости, то све нераскајане пред свештеником грешнике чека у аду. Зато ја мрсну храну у ове дане нећу да једем.


 
Клаудијина смртовница

Лекар при мојој причи час црвени, час бледи, а болесници су све са пажњом слушали. Затим се скупило много лекара и присутних је било много лица, и ја сам с њима разговарала, причала им, шта сам видела и слушала, а главно, да мене ништа не боли. После тога је долазило код мене много народа, и ја сам им показивала своје ране и о свему сам им говорила. А онда је милиција почела да тера од мене народ, и мене су пребацили у градску болницу, и тамо сам се сасвим опоравила.


Молила сам лекаре, да они брже залече моје ране, лекари су рекли: сутра. Али лекарима је ово било веома интересантно, како сам ја могла оживети, када су црева моја била пола трула, а исто је и сва унутрашњост била изранављена, а после операције су сву унутрашњост како било убацили и зашили. Следећег дана су ме ставили на операцони сто. Када је главни лекар Аљабајева Валентина Васиљевна скинула копче и отворила стомак, рекла је: «Зашто су резали човека? Код ње је све савршено здраво». Ја сам замолила да ми не затварају очи, а исто по мојој молби нисам била успавана и рекла сам да ме ништа не боли. Лекари су поново извадили сву моју унутрашњост на сто, а ја гледам у плафон, и видим, шта је у мени, и шта раде лекари, као кроз огледало. Питала сам лекарку, шта је са мном, каква је код мене болест. Лекарка је рекла: «Код вас је све здраво, а унутрашњост, дечија, чиста». Тада су убрзо дотрчали лекари, који су ми радили прву операцију, и ја сам их посматрала, затим су они рекли: «Где је у њој болест? Сва унутрашњост је била сасвим трула, а постала сасвим здрава». Међутим, лекари су питали: «Да ли те боли, Клава?» Одговорила сам: не! Чудили су се, а потом су се уверили, да ја потпуно здраво одговарам,продужили су с операцијом. Сви лекари су се приближили близу мане и у ужасу охали, задивљено говорећи: «Где је болест, од које је боловала?» Лекари који су ме испитивали говорили су: «Ето, Клава, сада ћеш да оздравиш и можеш се удати». А ја им говорим: брже радите и без шале.Болесници су се дошаптавали, а лекари трчали по оделу ван себе и у ужасу хватали се за главу, ломећи руке и били бледи као мртваци. Ја сам им рекла: то је Господ јавио своју милост на мени, да би ја живела и говорила другима, а вама је то за уразумљење, да је над нама Сила Свевишњега. Онда сам рекла професору Израиљу Исјевичу: како сте ви могли погрешити? Он је одговорио: «Код тебе није било ништа здравог». Тада сам га питала: како ви сада мислите? А професор ми је одговорио: «Тебе је Свевишњи препородио!» Онда сам му рекла: ако ти у то верујеш, крсти се и венчај се ( Црквено ); он је био сав црвен од недоумице шта се то десило. Ја сам све чула и видела, како су слагали моју унутрашњост и постављали шавове; а кад су ставили и последњи шав, лекар Валентина Васиљевна, која ми је урадила другу операцију,изашла је у ходник, пала на столицу и заплакала. Питали су је: «Клава умрла?» - «Не, није умрла, ја сам поражена тиме, да се код ње појавила таква сила, да она није чак ни једном застењала, зар то није опет чудо? То јој јавно Бог помаже.» Још је говорила не плашећи се, да , када сам ја лежала овде у градској болници, под личним надзором Валентине Васиљевне, то не једном је професор, онај, који ми је радио прву операцију 19. фебруара, покушавао да наговори Валентину Васиљевну да ме некин начином умртви, али она категорично није била сагласна, и у прво време је и дан и ноћ није одлазила од мене, сама ме хранила и појила, бојећи се, да ме не отрују. При другој операцији је било присутно много лекара из разних болница, између којих је био и директор медицинског института, који је рекао: : «Јединствен случај у историји света». Када сам изашла из болнице, одмах сам позвала оног свештеника, којега сам грдила и подсмехивала му се као нераднику, али у ствари је он био велики служитељ олтара Господњег, ја сам му све испричала и исповедила се и причестила се Светим Тајнама. Свештеник је одслужио молебан у мојој кући и освештао је. До тада је у дому била једна нечистоћа, пијанства и туче, не може се ни набројати шта све нисам радила. Другога дана мога покајања отишла сам у рејонски комитет и вратила им партијску књижицу, јер ранија Клаудија, безбожница и активна атеисткиња, више није постојала, јер је она умрла. Сада имама четрдесет година, уз помоћ Царице Небеске и по милости Свевишњега Бога идем у Цркву и трудим се да живим хришћанским животом, да идем по предузећима и да причам све , шта је са мном било, и Господ ми у свему помаже. Ја све примам, и свакоме причам, ко се интересује за мој случај. А сада саветујем свима, ко неће да добије све те муке, о којим сам вам споменула: покајте се у свим својим делима и познајте Бога.


Записао свештеник Виктор по речима Клаудије Устјужанине.

Клаудијин син је данас свештеник у граду Александрову, у Владимирској епархији

Превод с руског: Наташа Убовиц

Преузето

Сведочанство протојереја Андреја, сина Клаудије

 

[ Пријатељи моји... ] 30 Октобар, 2015 00:50

 

слика са интернета

 

Да не поверујеш!

Јуче ми моја ћерка Христина, која има пет година, каже:

- Тата, ја знам како почињу ратови.

Питам је:

- Како?

Она ми одговори:

- Каубоји шапну Турцима, Немцима и другима да буде рат. И буде рат.

Затим гледа у мене чекајући да потврдим или негирам њене тврдње.

- Тако је - рекох, зачуђен њеним открићем.

 

Ово Христинино казивање добих неки дан од њеног оца са чијим допуштењем га и објављујем.

 

Са своје стране могу само да се по ко зна који пут сложим са Хансом Кристијаном Андерсеном, који у бајци „Царево ново одело“, кроз уста детета, објављује велику истину, то јест да су дечја чула чистија од чула одраслих у већини.

С тим у вези, а на тему рата и тога како се деца носе са њим, предлажем да погледате филм мексичког режисера „Панов лавиринт“, који је био номинован за Оскара, али га неоправдано није добио. Но, оно што је добро не потребује увек судијске ловорике.

 

[ Богољупче ] 28 Октобар, 2015 17:07
Са Косова зора свиће - Деца певају
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 28 Октобар, 2015 08:12
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 27 Октобар, 2015 23:50

 

 

Српска војска прославља Васкрс у Косовској Митровици, 1913. године

 

Руси су одавно назвали своју земљу СВЕТА РУСИЈА. И то назвање примљено  је у свету. И оправдано. Но, питамо се: зашто не и Света Србија?

Сама по себи ниједна земља као таква није света. Напротив, сва је земља због греха Адамовог проклета. Јер у Светој Књизи пише о томе како Бог, изгонећи грешног Адама из Раја, рече: „земља нека је проклета због тебе“. Али у исто време, сва земља је освећена Пречистом Крвљу Христовом, проливеном на Голготи. Ипак, само у том случају уколико народ, који живи на тој земљи, следује за Христом и пролива за Њега крв своју која освећује земљу.

Многобројне жртве за Христа дали су сви хришћански народи; источни много више него западни. А Српски народ, сразмерно свом броју, принео је много више жртава од других народа хришћанског Истока.

СВЕТА СРБИЈА. Она је ваистину света. Освећена је постом и молитвом и причешћем свег народа кроз његову хришћанску историју. Освећена је многобројним олтарима, светим гробовима, задужбинама (манастирима или црквама подигнутим за спасење душе) којима повезује земаљске са небеским; прослављањем угодника Божијих, сузама покајника, празницима и крстоносним литијама, светим моштима, крстовима и иконама.

Но више од свега осталога посвећена је Србија страдањима милиона мученика за Крст Часни и Веру хришћанску. То је највеће освећење земље: крв мученика за Христа. И колико је крви проливено!

. . . . . . . . .

И то треба да знају и својој деци да казују, да нема ништа јаче од Светиње. Светој земљи не може одолети ни безбоштво, ни лаж, ни насиље, ни бруталност освајача, никаква друга и несвета сила. Свету земљу чува сам Бог Својом моћи и Својим благословом. И што је више на њој мученика, тим више је она снажна.

Нека се радује сваки Србин, сада више него било када, што је његова Отаџбина - Света Земља. Света Србија! И нека пази и памти, да се не огреши о ту Светињу, да јој дода, а не да одузима од ње.

Америка, 1953г.

Свети Владика Николај Жички

Преузето

 

 

[ Дечји биоскоп ] 26 Октобар, 2015 00:00

Руски православни цртаћ за децу. Чека се превод.

Маленькая девочка Сима теряет своих родителей и попадает в детский дом. Там она оказывается в полуразрушенном здании одного старинного храма. Вдруг неожиданно появляется Серафим Саровский. Он знакомит Симу с православным миром. Её душа изменилась благодаря любви к людям. Своею верою в Бога девочка меняет окружающих. Дети, с которыми у девочки складывались враждебные отношения менялись и раскрывались по-новому, показывая свои хорошие качества. Год выпуска: 2015 Режиссёр: Сергей Антонов Роли озвучивали: Александр Михайлов, Алина Михайлова, Виктория Дробина, Вера Васильева, Анастасия Бартяева, Владимир Левашёв, Наталья Грачёва, Анна Волкова, Анна Мещан, Елена Кищик

 

[ Генерална ] 24 Октобар, 2015 22:53

http://www.in4s.net/index.php/narod-sa-prepunog-trga-slobode-krenuo-pred-skupstinu-protest-iz-minuta-u-minut/

Радио "Снага народа" - Ванредна емисија поводом дешавања у Црној Гори

 http://www.snaganaroda.net/

 

[ Непозната историја Срба... ] 24 Октобар, 2015 10:25
Ој, Србијо - Драган Токовић
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 21 Октобар, 2015 23:23

 

 

Одрастао сам с Марксом, Енгелсом и Лењином. Они су били моји богови. Три пута сам клечао пред беживотним Лењиновим тијелом у Москви и жарко се молио. Он је био мој бог и учитељ. Али сада, у последњим тренуцима, мој дух се окренуо Богу, којег никада нисам познавао. Скоро сам инстинктивно молио: „О Боже, никад нисам био сретан на овој земљи. И сад кад умирем, молим те узми моју душу у своје царство. О Боже, можда тамо имаш мало среће за мене. Не молим те да спасиш моје тијело, али кад се оно сада потопи, онда те молим да моју душу узмеш к себи у рај!“ Затворио сам очи и вјеровао да је сада дошао крај. „Сад сам готов“, рекох сам себи, „сад могу уснути“.

Опустио сам се и престао пливати. Моја је борба свршена.

Полако, посве полако, осјетио сам да се са мном догађа нешто необично. Премда је свака мрвица енергије била истрошена, осјећао сам да у моје уморне руке улази нова снага. Осјетио сам снажне и драге руке живог Бога које ме заштићују. Нисам био вјерник. Никада се прије нисам молио Богу. Али у овом тренутку сам јасно осјећао нову снагу у свом измученом и хладном тијелу.

Поново сам могао пливати! Руке које су ми прије неколико минута биле тешке као олово, сад су опет биле довољно јаке да ме доведу до обале! Био сам сада већ четири и по сата у мору.

 

* Што сам уопште ту радио тог хладног септембарског јутра 1971. године тако близу смрти, а тако далеко од домовине? Што ме уопште довело до тога да напустим живот морнаричког официра и комунистичког омладинског вође у Русији и довело ме овдје до камените обале Канаде и скоро до смрти?

Историја свега тога започела је давно, још с мојим дједом и баком у Русији.

 

* 1. марта 1958. славио сам свој седми рођендан. Био је то велики дан. Сад коначно могу ићи у школу. Кад сам био уписан, учитељица нам је рекла да сва дјеца од 1-3 разреда требају бити пионири (октобарци). Ту ријеч никад прије нисам чуо. Учитељица нам је објаснила да је то комунистичка организација за дјецу у прва три разреда. „Ви више не припадате родитељима него комунистичкој држави.“

Будући да више нисам имао родитеље, било ми је свеједно коме припадам. Учитељица нам је надаље рекла да су сви пионири (октобарци) Лењинови унуци.

 

* Мислио сам да је ово дом само за сирочад, као што сам био ја, но било је то и нешто друго. Једног сам дана разговарао с дјечаком који је кришом плакао и питао: „Зашто ја морам овдје бити? Имам и оца и мајку, зашто не могу бити код њих, у њиховој кући?“ То је било први пут да сам увидио да сва дјеца која су у овом дому нису сирочад. Тек сам касније схватио да су ови домови првенствено за дјецу коју су одузели њиховим родитељима - мајкама и очевима - који су на основу свог религиозног или политичког увјерења проглашени “неспособнима” да своју дјецу васпитавају у правом духу.

 

* Нико од тета и стричева није изабрао то звање зато што би радо радили с дјецом. Партија им је заповиједила да одгајају „мале комунисте“. Тај позив сматрали су тете и стричеви за најнижи задатак коју је партија могла додијелити својим члановима. Био је то позив без будућности за све оне чија је каријера била окончана. Тако је већина њих била огорчена и разочарана и то се на нама искаљивало.

Овдје у V-I, а касније и у другим дјечијим домовима васпитачи су дијелили најокрутније и најбруталније казне за и најмање прекршаје кућног реда. С друге стране су нас сасвим игнорисали кад би затребали њихову помоћ. Иако то разумом нисам могао схватити, осјећао сам напетост између дјеце, поготово старије, и тети и стричева.

 

* Дјечји дом у Барисеву налази се на земљишту некадашње православне цркве и школе чија су врата већ дуго била закључана. Сама црква била је преуређена у клуб гдје су се приказивали филмови, а дом је био смјештен у бившој школи. У свештеничкој кући била је смјештена праоница гдје се прала дјечја роба, постељина и столњаци. Уз то су биле надограђене још двије зграде тако да ту може стати 100 до 120 дјеце између 1 и 18 година. Иако у почетку тога нисам био свјестан, Барисево је постало прекретница у мом животу. Ту је требао бити мој дом до завршетка школе прије студија и прије мог одласка у војску. Дакле пуних седам година.

 

* Као члан младих пионира пуно сам интензивније пролазио свој школски програм него кад сам био октобарац. Лењин нас је гледао са сваког зида. Његове изреке и комунистичка идеологија толико су нас заокупљале да су остали важнији предмети као математика и правопис морали остати по страни. За октобарце је било најважније да за увод у комунизам упознају „дједа Лењина“. Сад у 4. разреду настава је била интензивнија. Једно се ипак задржало: скоро свако јутро учитељ је почињао наставу следећим ријечима: „Добро јутро, дјецо, мислите на то, Бога нема!“ Они се сигурно боје, мислио сам, да ми не бисмо штогод учили о Богу ко или шта год он био.

 

Одломци из књиге

 

Књига „Опрости ми, Наташа“ Сергеја Курдакова потресна је исповест младог руског агента КГБ-а чији је специјални задатак чуван у највећој тајности. За Сергеја, снажног, талентованог и жестоког момка, био је то прави животни изазов. Задатак узбудљив, изузетно добро плаћен, а изнад свега – патриотски. А онда, усред акције, појави се она која ће променити не само његова осећања, већ и његов поглед на свет. Шта је то било у ставу и погледу ове Рускиње због чега је све, па и властити живот, вредело ставити на коцку?

Књигу у пдф формату можете преузети овде. Са десне стране кликните на наранџасти правоугаоник у којем пише download now.

 

у.п.: Превод је радила нека евангелистичка група па изгледа мало чудан, али Сергеј је од КГБ-овца и атеисте постао православни верник. Његова исповест постала је бестселер у Канади. Убијен је од стране плаћеног убице. Али његово сведочење је остало и, ако нађете времена да прочитате, видећете како нисмо одмакли од тог времена и, што је још горе, тзв. демократија нас свесно уводи у тоталитаризам безумља и страховладе. Не праве они узалуд од наше полиције нинџа корњаче. Овако је то изгледало у Подгорици, где су се пендреци искључиво и демократски потезали на - Србе.

 

[ Пријатељи моји... ] 21 Октобар, 2015 20:22

На овогодишњем 16. Крајишком ликовном салону, који се одржава у Музеју железнице, представљен је и рад Слободана Каназира „Стари улар за нове магарце“.

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 18 Октобар, 2015 01:26

 

Слика са интернета

 

Замолили су једну жену да им објасни због чега свуда са собом носи ведро воде и упаљену бакљу.

- Да бих угасила ватре ада и запалила рајски врт.

– Зашто?

– Да не би људи служили Богу због рајских обећања и награда, нити из страха од ада, већ због Њега Самог.

 

Причу са руског је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.

 

 

[ Лепота живота ] 16 Октобар, 2015 00:38

 

Слика са интернета

 

Огрлицу смо склонили да је снајка не би видела, наравно. Међутим, размишљајући који би дан био најприкладнији за даривање – субота, као дан пре или недеља на сам дан свадбе – одлучих се за суботу. На братово питање: „Због чега?“, одговорих му: „Знаш каква је она... Има да се расплаче и ако јој дам у недељу размазаће сву шминку... Само нам још треба да уплаши свештеника.“ Брат се насмејао, сложивши се са мном.

А у суботу је било момачко и девојачко вече – уједно. У једном тренутку дадох брату знак да доведе своју вереницу код мене у собу.

Немајући ни најмању представу због чега је зовем, она је ишла занета неком песмом и готово поскакујући. Али у тренутку кад јој пружих плишану бордо кутију, њен осмех и песму замени плач и њеним лицем потекоше најкрупније сузе које сам икад видела. И само што је отворила кутију, она јецајући примети:

- Знала сам! Тачно сам знала!

Али то што је она знала, ја ни слутила нисам. Јер сам била уверена да није могла знати шта ће добити и да ли ће ишта добити. То је после и признала, рекавши:

- Па нисте ми ни рекли да ћете ми нешто купити!

Дакле, шта је то онда знала, копкало ме је. И још не стигавши ни да је питам, снајка крену са причом:

- Једном приликом смо твоја мама и ја свратиле у златарску радњу и између осталог гледале смо и ту исту огрлицу која се мени много допала. А онда је, неколико дана касније, она поново свратила у златару, овог пута сама, и замолила је златара да јој извади огрлицу како би је поново погледала. Том приликом му је рекла да би желела да је купи – мени.

Занемела сам. А онда ми је то и брат потврдио.

- Да. Тачно је. Кад сам дошао код њега, рекао је да у обзир долази само ова огрлица, која јесте мало скупља од наведеног износа, али да њена вредност није у новцу већ у нечем другом.

И затим је потврдио снајкину причу.

Међутим, да чудо буде још и веће, то се десило пре две године; за све то време огрлица је стајала у радњи, а моја се мајка у међувремену разболела и упокојила. И не само то. Споменух већ и свадбу млађег куминог брата. Кад су отишли у златару да изаберу огрлицу, он им је изнео две, које су, по раду, биле исте, али једна је била од жутог а друга од белог злата. Изабрали су ову другу. Она од жутог злата остала је да чека још недељу дана како би красила врат супруге мога брата.

Стављајући је, снајка, и даље сузних очију, рече:

- Ово је благослов моје свекрве.

Тада јој рекох чему се молих, тако да зна да је благослов родитељски.

А слава нека је Богу, Пресветој Богомајчици и Светом Николају са свима светима. Амин.

 

+ + +

 

Остале су још две анегдоте са свадбе.

Повео се неки разговор о женидби једног свата, на шта је прота рекао:

- Ја сам ту.

Затим смо га упитали да и њима да календар, а он је на то узвратио:

- Календар дајем кад је чорба већ пред запршком.

 

Друга је везана за снајку.

Само што је обављен чин венчања, пришла је проти са питањем:

- Оче, могу ли ја да понесем круну кући? Обећавам да је нећу скидати са главе! Видите како ми лепо стоји!

Прота се насмејао, рекавши:

- Ово ме нико до сад није питао.

Али такав случај се једном и рађа.

 

За споменар забележила причалица Јелена Јергић.

Помени, Господе, у Царству Твоме родитеље наше. Амин.

ПретходнаПочетна

 

[ Лепота живота ] 14 Октобар, 2015 23:05

 

Слика са интернета

 

Међутим, ма колико мислила о томе, унутрашњи осећај ме није у довољној мери испуњавао. Ако је и био знак, изгледао ми је сувише бледо, али далеко од тога да сам сад о себи мислила како сам достојна чуда. Само сам, признајем, прижељкивала да то чудо, рецимо, наликује оном које се пројавило приликом упокојења мога оца, кад се молих Светом Николају да ми макар и променом времена да наду да ћемо се отац и ја поново срести у Царству небесном. И тог летњег дана, последњег у месецу августу, десило се заиста нешто чудесно. У тренутку кад је почињало опело пред капелом на гробљу, тачно над нама се нашао један малецни облак, који поче да просипа по нама ситни дажд, док је свуд око њега било сунчано, а у даљини је затутњао гром и све нас поче да бије изузетно хладан ветар, који као да се спустио са снежних планина. Људи су се чудом чудили какво би то време било и притом су трљали руке не би ли се загрејали. Чак је једна жена, док се враћасмо са гробља, приметила:

- Господе, какво чудно време!

А ја јој одговорих:

- Ја се молих за такво.

–Али зашто, Јелена? – упита она у чуђењу.

Тад јој рекох за моју молитву, на славу Божију, услед чега се њено лице развесели.

Дакле, то чудо не можете да пренебрегнете, јер постоје на стотине сведока.

Или као што се десило са мојом пријатељицом, којој је у току порођаја повређена слезина па је од куће враћена у болницу да лежи, а њен муж нам послао поруку да се молимо пред њену хитну операцију од које јој је живот зависио; притом треба рећи да је од порођаја до те операције у два или три месеца већ била неколико пута отварана и да је ова требало да буде и последња. И почесмо да се молимо свако у свом граду; сви оптерећени бригом и мислима молисмо се за мајку троје мале деце. И још нисам честито ни кренула са молитвом, кад неко као руком скиде тај терет бриге са мојих плећа и у трену осетих олакшање и Божју милост. Али, да би чудо било чудо потребно је да буде „у устима два или три сведока“ (2 Кор 13,1). Следећег тренутка је позвонио телефон и једна сестра ми јавља да је исто доживела. У том се јавља још једна сестра – и њој се десило исто. И слава Богу, Који је Једини Лекар душа наших и тела, мајка за коју се молисмо поче да се опоравља.

Таквом једном чуду сам се и овога пута надала, за које нећу знати само ја, већ да и оно има своје сведоке.

И такво чудо се и десило, дао Бог.

 

За споменар бележи причалица.

Претходни - Почетни - Следећи

 

[ Лепота живота ] 14 Октобар, 2015 01:21

 

Аутор слике: Сергеј Титов

 

Наши родитељи су се упокојили. Мајци се ближила двогодишњица од уснућа, оцу се навршило пет година. Међутим, ја им се често обраћам за помоћ, верујући да „Није Бог Бог мртвих, него живих“ (Мт. 22,32). Тако сам, нешто пред венчање, седела и размишљала: „Боже, да ли се наши родитељи слажу и благосиљају ли брак? Кад бисмо бар неким знаком били утешени, Свемилостиви Боже.“

А недељу пред њихову свадбу венчао се кумин млађи брат. Снајка је, отишавши једном приликом код куме на кафу, видела огрлицу са којом је свекрва даривала своју снајку. Тако је и мени синуло да би то био ред и са моје стране.

Наравно, обратила сам се брату за савет и он је рекао да би било најбоље да се обратимо златару, који је, иначе, био његов добар пријатељ. Још је додао:

- Он ће знати најбоље шта је вредно, а такође зна да њу не може преварити. Сем тога познате су му и њене мере, укус...

Да, снајка је заљубљеник у злато у оноликој мери колико ми нисмо. Али далеко од тога да је среброљубива - само познаје и цени вредност. Неким људима је то део карактера и они спадају у оне којима је Господ поверио богатство на старање, не на богаћење. Они се богатством служе, а не служе му. У том смислу је и она окренута. А ради као продавачица и приликом продаје са њом настају невероватне анегдоте: људи долазе код ње да им узме паре и то добровољно, а опет, она све ради како би фирма радила и радници имали посла и на време добијали плату. У шали воли да каже како би волела да ради у циркусу, на шта јој одговорих:

- Немогуће! Ти јеси циркус!

Они, који су имали прилике да је упознају, и сами то говоре.

И тако смо позвали златара и обратили смо му се за помоћ: да нам у оквиру одређене своте новца пронађе неколико огрлица како бисмо изабрали једну за даривање младе.

– Нема проблема, само понесите картицу – рекао је златар шаљиво и да дођемо у суботу.

Али, из неког разлога, брат је код њега отишао у петак и вратио се носећи огрлицу у рукама. Отворих кутију... Оно што угледах, премда и лаик, допало ми се на први поглед. Штавише, брат и ја смо једну сличну даривали мајци за рођендан.

„Да ли би то могао бити неки знак?“, помислих.

 

За споменар бележи причалица.

 

Почетна - Следећа

 

[ Лепота живота ] 12 Октобар, 2015 01:56

 

Слика са интернета

 

Јесен дође и мој брат се, дао Бог, ожени. Свештеник је у томе узео приличног учешћа. Наиме, већ му дојадивши да чека њега и снајку пред олтаром, почетком године је дао брату у руке Црквени календар, рекавши му да означи датум. Међутим, брат и снајка никако да изнађу који им је најповољнији. Чак су у ову ујдурму уплели и мене, али прижељкивани датум никако се није дао издвојити.

Потрајало је то, па је свештеник једном приликом у цркви, онако пред масом људи, прозвао брата, упитавши:

- Где је мој календар?

Тог тренутка је био мук у храму, тако да су сви окупљени могли да чују.

Али само су ретки знали о чему је реч. Брат се насмејао, а прота је додао:

- Ја немам други, а ти пожури, јер ми треба...

После је то брат прокоментарисао:

- Он баш чека да буде пуно света и да ме за свашта прозива.

Наравно, то је све било у шали и тих анегдота је било поприличан број са обе стране.

Онда је прота кренуо да сређује нешто по храму, па се за помоћ обраћао брату. Брат се због тих послова почео изговарати на календар, а прота му је толерисао по дан-два за сваки послић, па се дана и накупило. Е, али то није одговарало снајки, па је рекла да ће, ако тако наставе, обојицу тужити код владике, јер услед тих преговарања трпи њено девојаштво.

И ко зна колико би то потрајало да брат, најзад, да би се оправдао, није сву кривицу пребацио на кума – као да је он кривац што се њих двоје не венчавају. На то је кум приметио:

- Је л` тако? Онда ћемо другачије.

И након литургије о Преображењу, само што је свештеник изашао из олтара, кад му приђе кум и упита:

- Је л` имаш ти, оче, други календар?

Тако њих двојица заказаше младенцима дан венчања, који је пао тачно пред Малу Госпојину.

Приликом обављања Свете тајне брака једно питање је свештеник посебно нагласио, упућујући га брату:

- Да ли те је неко наговорио на овај брак?

Он је одговорио:

- Не.

На то је свештеник додао:

- Јеси ли сигуран?

Наравно, сви смо се насмејали примедби.

Ово би био кратак приказ свега оног што је претходило самој свадби, као и детаљу са саме свадбе. Међутим, између овога десило се и нешто чудесно, што нас је све у кући задивило.

 

За споменар бележи причалица.

 

- наставак -