Чудно завештање оца
Слика са интернета
У једног верујућег човека био је неверујући син. Отац је много патио јер му није полазило за руком да усади у момка веру. Осетивши да му се ближи смрт, он позва сина.
– Испуни ми једну молбу!
– Какву, оче?
– Када умрем, ти посећуј ову собу четрдесет дана по петнаест минута.
– А шта треба да радим за то време?
– Ништа. Само седи. Сваки дан не мање од петнаест минута.
Сахрани син оца и учини му по вољи: посећивао је његову собу, седећи у њој. Када се навршило четрдесет дана, младић сам пође у цркву и отада постаде дубоко верујући.
Тек много година касније он је схватио колико је мудро било очево завештање. Отац је разумео да млади имају сувише брз ритам живота, горду сујету и не промишљају о вечном: о смислу живота, својој души, бесмртности, Богу. Но, зауставе ли се и остану ли у тишини – чуће куцање Господа у срцу.
Причу са руског је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.
Силазак Благодатног огња у Јерусалиму 2016. године
Страшни суд над Богом
Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него данас; никада мање Бога на земљи него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу. Да ли се ико сећа да је земља икада била рај? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име ако не ђаво? Но, шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никада није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али Га тамо распели нису. А ми смо Га распели. Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог.
У зеницу душе моје, браћо, упило се као змија злобно питање, и злурадо ме пита: Зар је човек икада био добар кад је могао Христа распети? Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: Јеси ли сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола?
Заборавите све дане пре и све дане после Великог петка; сведите човека у границе Великог петка – није ли он зеница свију зала, тркалиште свију искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста – лудило земље?
Ни Страшни суд, браћо, неће бити страшнији од Великог петка. Не, он ће бити несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни суд за Бога; суди му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује га са 30 сребрника! Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу?
Данас је човечанство осудило Бога на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен Страшни суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судију свет видео није. Исмејан је Бог страшније него икад, „Јад всесмехливиј“ уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божје. Исмејан је данас Онај Који се никада смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали где плаче. Посрамљен је данас Онај Који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај Који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај Који нам је донео живот вечни.
Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме паду?
Крст – најсрамнији дар, даровали смо Ономе Који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очистио од губе, зар му зато крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар зато да би видео начинити крст и распети га на њему? Мртваче, Он те је васкрсао из гроба, зар зато да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег, браћо, за коју Га од њих дарујемо таквом горчином?
Лудие мои, что сотворих вам? Не испуних ли Јудеју чудесима? Не васкрснух ли мртваце једном речју? Не исцелих ли сваку болест и недуг?… Шта ми ви дајете? За исцељења ране ми дадосте; за живот убијате ме и распињете на дрвету …
Велики петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је помало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду сви смо пали; сви смо Христа продали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану примили. Јер је у Светом Јеванђељу речено: И по залогају уђе сатана у Јуду. По каквом залогају? По залогају који му Христос даде; по причешћу, по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса? Среброљубље, ти си Господа Христа издало! Среброљубље, ти Га и данас издајеш! Јуду, који је био ученик Христов, који је три године био са Њим, који је присуствовао свима чудесима Христовим, који је именом Исусовим губаве чистио, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, нечисте духове изгонио, тога Јуду среброљубље је учинило издајицом и Христоубицом; како онда мене и тебе да не учини издајицом и Христоубицом? Мене који нисам три године Бога у телу гледао, који нисам именом Исусовим ни губаве чистио, ни болесне исцељивао, ни мртве васкрсавао? Јуда је дуго био с Оним који није имао где главе склонити, с оним који је делима и речима учио да не треба носити ни сребра ни злата. А ја? А ти? Не умеш ли да се радујеш сиромаштву, брате, не умеш ли да си срећан сиромаштвом знај да си кандидат за Јуду. Не питај: Да нисам ја, Господе? јер ћеш несумњиво чути одговор: Да, Ти каза. Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог створило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само Христоубицом већ и самоубицом. Оно најпре убија Бога у души човековој; а убивши Бога у човеку, оно затим убија и човека.
Преподобни ЈУСТИН Ћелијски
(Одломак из беседе на Велики петак, изговорене у карловачком патријаршијском храму 1924.)
Вечера Господња
Боље је јело од зеља где је љубав него од вола угојена где је мржња.
(Прич. 15,17)
Једаред позва Васкрсли Христос код Себе неког човека и рече:
- Дај ми извештај о делима својим.
Човек, поклонивши се Господу Славе, одговори:
- Владико Христе! Благодарим Ти на томе што си ме, приликом стварања, обдарио многим талантима. Од младости сам посматрао људе у послу и увидео сам да је најбоље за човека да се свим силама труди да прибави себи богатство. Дошавши до тог сазнања, употребио сам све своје способности на то да зарадим што више новца, и Ти си ме благословио успехом у свим пословима...
Спремајући се за сусрет са Тобом, подигао сам сав новац са банковских рачуна и напунио њиме читав воз и довезао га Теби: Ти све видиш и знаш, ено га стоји на споредном колосеку, на месту где је пре њега стајао оклопни воз, који је нешто раније померен.
Христос га пажљиво саслуша, па узврати:
- Реци, чије је изображење на новчаницама које си довезао?
– Абрахама Линколна, Господе!
– Одвези новац на гроб Абрахама Линколна и подели га сваком ко има потребу за резаним папиром. Након тога ћу разговарати са тобом. Јер да си донео мирођије или першуна, Марта би их донела за наш сто и справила салату. Та „зелен“ коју си ти донео у нас се не служи...
Причу са руској је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.
Погорелци
У време страшне олује задесио се код неке удовице монах. Она га дочека набусито: сакрила је јело, на једвите јаде му је отворила врата, а ни ватру није подложила како би се несрећник осушио.
Но, он ће њој рећи:
- Дошле су нам жртве пожара, ничега немају. Помози, добра жено, подај одело или капут, они ће се за тебе Богу молити!
Међутим, у удовице се стисло срце.
– Како да дам ново одело? Мени је и старог жао. И стари капут може да ми устреба.
Али монах није одустајао. Покушавао је да је приволи лепим речима, затим се позивао на њену савест, али све узалуд. Ипак, на крају му она донесе стари похабани капут.
Старац јој се поклони до земље и пође у суседну кућу.
У њој је такође живела удовица, само што је њено срце било добро. Како чу за страдале од пожара, она претури ормане и сандуке, и накупи хрпу ствари за невољнике.
И њој се монах поклони и оде.
А те ноћи гром удари у кров куће прве удовице и сви се разбежаше пред пожаром који никог није поштедео.
Шта да се ради? Сви пођоше манастиру.
У том угледаше монаха како им прилази. Првој удовици он даде стари похабани капут, а другој – хрпу ствари.
– Изволите, погорелци, ваше ствари; шта сте спасили – ваше је.
Причу са руског је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.
Молитва у свему помаже
Једне године путовао сам ноћним возом из Скопља у Косовску Митровицу. У возу сам се први пут упознао са Ристом Ковачевићем, вишим саветником ложионице у Мостару. Скоро целу ноћ провели смо у разговору, управо он је причао, а ја сам слушао. Тврдио је, да све што је постигао добро у животу, постигао је молитвом.
- Сви говоре да верују у Бога, али мало ко се моли Богу. А вера без молитве не вреди ништа - рече Ристо.
И тада ми исприча много, много, од чега сам ја забележио неколико значајнијих догађаја.
- Имам двајестину дрвета кајсија око куће. Године 1936. ни у кога у Мостару не роде кајсије, осим у мене. Једна була добијала је понекад до 60. 000 динара за кајсије из свог воћњака, а те године није добила ни динар. Ми извозимо кајсије за приморје и друге крајеве. Сав се Мостар чудио како то да само Ристине кајсије те године роде. Те дође поп, мој познаник и упита ме: „Да нијеси заљевао?“ „А ђе ћу заљевати, Божији човече? А да ти истину речем, попе, јесам вала заљевао, али не водом, него ево овако: неколико пута устајао сам у зору, ужижао кадионицу и кадио по воћу молећи се Богу. То је једино што сам ја чинио више неголи други Мостарци. Па бива, ето, Бог видео па дао“.
Свети Владика Николај
Обавите своју хришћанску дужност и:
Гласајте за повратак Светог Саве
Молитва у метежу
Православни сликар Павел Рыженко
Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летиmo.
Прва прича је узета из Житија светих. Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита:
- Оче, ко те научи да се молиш без престанка?
А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара:
- Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину - то су били демони.
Гост онда рече:
- Мислим да те разумем, оче, али да ли би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно.
Овај му исприча следећу причу:
- Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви... То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назначио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!“ Тако прође прва ноћ. Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају... Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду... Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме!“ Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: „Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!“ А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се - мир. Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање.
Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га.
Из ПРАВОСЛАВНОГ МИСИОНАРА
Путник за Франкфурт
Младост је, може да се каже, пробојац у свему томе. Али није то оно што забрињава. Они..., ма ко они били..., служе се младима за своје работе. Младима у свим земљама. Наводе их на то. Млади певају песме, извикују слогане који звуче заносно иако често не знају њихово значење. Ништа лакше но покренути револуцију. Младости је то природно. У младости су сви бунтовници. Побуниш се, свргаваш, желиш да свет буде другачији од дотадашњег. Али си и слеп, такође. Младост има повезе преко очију. Не могу да виде куда их ствари одводе. Шта је следеће? Шта је пред њима? И ко то стоји иза њих и гура их да то чине? Е, то је оно што у свему застрашује. Знаш, неко држи шаргарепу и мами магарца да је поједе, а иза магарца је неко други који га гони штапом да то уради.
—Бавиш се неким невероватним размишљањима.
—Нису то само моја размишљања, драги мој дечко. Тако су људи и за Хитлера говорили. Али тада је у питању дуга и пажљива припрема. Био је то рат разрађен до детаља. Пета колона била је размештена по свим земљама да их припреме за долазак натчовека. Натчовек је имао да буде цвет немачке нације. Тако су они мислили и страсно у то веровали. Неко други сада мисли можда на сличан начин. То је вјерују које би они здушно прихватили... ако им буде понуђено довољно паметно…
—Веома занимљиво.
—Застрашујуће је то што се иста идеја стално поново јавља. Историја се понавља. Млади херој, златни натчовек кога сви морају да следе. — Заста мало па рече: — Иста идеја, знаш. Млади Зигфрид.
***
Људима не може да се верује. Не преноси то ниједном од оних идиота из владе, оних повезаних с владом или оних који се надају да ће постати чланови владе чим ова гомила буде отишла. Политичари немају времена да пазе на свет у коме живе. Они на земљу у којој живе гледају као на једно велико гласачко тело. И то им сасвим замагљује видике. Раде оно за шта искрено верују да ће донети бољитак и онда се изненађују кад ништа добро од тога не испадне јер то уопште нису ствари које људи желе. А човек не може а да не закључи како политичари сматрају да имају божанско право да лажу за добру ствар. Заиста није прошло много времена откако је господин Болдвин рекао оно своје чувено: “Да сам говорио истину, не бих добио на изборима.” Председници влада и данас тако мисле. Ту и тамо добијемо понеког великог човека, Богу хвала. Али је то реткост.
***
Џејмс Клик се нагло окрену према лорду Алтамонту.
—Не знам да ли ту постоји веза, сер - рече — али једном сте ми испричали причу о особи из берлинске амбасаде. Жени.
— Ах, то? Да, сматрао сам у то време да је то занимљиво. Да, има то везе са овим о чему сада причамо. Била је то супруга једног амбасадора, паметна, интелигентна жена, веома образована. Није пропуштала да лично иде и слуша фирерове говоре. Говорим, разуме се, о времену непосредно пред рат од 1939. Била је страшно радознала да сазна шта то говорништво може да оствари. Зашто толико на све утиче? И тако је ишла. Враћала се и говорила: „Невероватно је. Не бих веровала да нисам била сведок. Разуме се да немачки не разумем баш најбоље, али ме је говор свеједно понео. И сада ми је јасно зашто се усхићују и сви други... Хоћу да кажем да су његове идеје прелепе... Распаљују вас. А како само говори. Просто осећате да не постоји други начин размишљања, читав нови свет биће створен само ако човек пође за њим. О, не могу то сасвим правилно да објасним. Записаћу све чега се сећам и кад вам то онда будем донела, биће вам јасније него кад вам ја причам о ефекту који то има.”
Рекао сам јој да је то добра идеја. Дошла је до мене следећег дана и рекла: „Не знам да ли ћете ово да верујете. Почела сам да пишем ствари које сам чула, ствари које је Хитлер говорио. Њихово значење... али... било је то застрашујуће искуство... уопште није имало шта да се напише, изгледало је да нисам у стању да се присетим ниједне подстицајне или узбуђујуће реченице. Сећала сам се неких речи, али оне нису имале исто значење кад бих их ставила на папир. Биле су... о биле су тако... безначајне. Ништа не разумем.
Ово вам указује на једну од великих опасности којих се човек не сећа увек, али оне постоје. Постоје људи способни да на друге пренесу дивље одушевљење, врсту визије живота и збивања. У стању су да то ураде иако то у ствари није на основу онога што говоре, нису у питању речи које чујете, није чак ни описивана идеја. Нешто је друго.
***
Сада се промовише, морате да схватите, нарастајуће подизање младежи против влада њихових земаља, и то на све стране; дизање младежи против родитељских обичаја, веома често и против религија у којима су васпитавани. Постоји злослутно приклањање вери да је све дозвољено, постоји стално нарастајуће обожавање насиља. Насиља које није алатка за стицање новца већ насиље насиља ради. Ово је посебно истакнуто, а разлози који доводе до тога заинтересованим људима најважнија су ствар и од врхунског значаја.
—Повлађивање младежи, ширење вере да је све дозвољено, да ли је то значајно?
—То је начин живота, ништа више. Доводи до одређених злоупотреба, али то није правило.
—Шта је с дрогом?
—Култ дроге намерно је осавремењиван и подстицан. На тај начин стицане су огромне суме новца, али није то, тако бар ми мислимо, покренуто ради зараде.
Сви они тада погледаше господина Робинсона, који лагано заврте главом.
—Не — рече он — само изгледа да је тако. Неки људи су ухапшени и изведени на суд. Растурачи дроге биће под присмотром, али овде у позадини не стоји само растурање дроге. Растурање дроге је средство, и то веома опако средство, за стицање новца. Али никако само то.
***
Кроз врата, пролазећи између два реда очевидно његових следбеника, уђе најзгоднији млади човек кога је Стафорд Нај икад видео. Златокос, плавоок, савршено грађен, зделан као руком мађионичара, појавио се као да је изронио из света мита. Мит, хероји, немири, поновно рађање, све је марширало с њим. Његова лепота, његова снага, његова невероватна самоувереност и надменост.
Ходао је кроз шпалир својих следбеника све док не стаде пред језивом планином женствености што је на свом трону седела на челу стола; клече на једно колено, диже јој руку до својих усана па онда, дижући се на ноге, избаци једну руку у знак поздрава и крикну поздрав који Стафорд Нај од осталих раније већ беше чуо. — Хајл! - Његов немачки није био сасвим чист, али Стафорду Нају учини се да је оно што даље изговори било нешто као: „Поздрав великој мајци!"
***
Они што раде с лујкама обично су то по струци. Уз мало среће пустиће га да завири у главе неких наших младих успаљеника који су пуни немачке филозофије, филозофије заговорника Црне моћи, филозофије мртвих француских писаца и тако даље. Вероватно је да ће га пустити да такође проучи и главе наших узданица из правосуђа, нарочито оних председавајућих, који нас опомињу да будемо пажљиви јер може да се учини ненадокнадива штета по его младих ако их потерамо да радом себи створе средства за живот. Безбеднији смо, кажу, ако живе од социјалне помоћи јер онда могу да се врате у своје собе, да не раде ништа и да читају још филозофских дела. Али, ја сам старомодан. Знам то. Не морате то ни да ми кажете.
***
Бриљантни политичари, без изузетака, били су одговорни за отприлике две трећине озбиљних криза у својим земљама. Преосталу трећину невоља изазивали су политичари који нису били у стању да прикрију чињеницу да, мада су их и саме изабрале демократске владе, код њих постоји значајно одсуство моћи здравог расуђивања, здравог разума и, у ствари, било каквих приметних квалитета мозга.
***
—Секс је у стању да уништи сам себе. У доба старих Римљана људи су, огрезли у порок, огрезли у претерано уживање у сексу, они који су злоупотребљавали секс све док у њима није замро и прерастао у досаду, понекад бежали у пустињу и постајали пустињаци као свети Симеон. Секс ће исцрпсти сам себе. За сада врши посао, али не може да влада личношћу онако као дрога. Као дрога и садизам, и љубав према власти и мржња. Жеља за болом бола ради. Задовољства у његовом наношењу. Они себе уче задовољствима које пружа зло. Кад вас једном захвате задовољства које зло пружа, повратка више нема.
Одломци из књиге „Путник за Франкфурт“ Агате Кристи
Мудрост девојачка
За ову причу чух од мог кума, а тиче се његове сестричине, девојке која је одмалена показивала чврст карактер и истрајност у оном што нађе за добро.
Негде по завршетку школовања изашла је са друштвом у неки кафић. У једном тренутку пришао јој је један момак, рекавши јој:
- Хајде да се нас двоје забављамо!
Девојка га је погледала и на његов предлог је овако одговорила:
- Дечко, мени је време да се удајем и рађам децу а не да се „забављам“!
Момак је устукнуо и посрамљено отишао од стола.
А ова мудра девојка се недуго потом удала и у браку занела.
На наук и добро свима који мудрости теже забележила причалица.
Хеклана хаљина "С пролећа"
- Ти мени никад ништа и не правиш! - жали се моја снајка.
- Ево, правим ти `аљину - одговарам ја утешно.
- Стварно! А како ће да изгледа?
- Сазнаћемо обе кад буде готова.
И, дао Бог, уредисмо је до финиша - недостаје још постава. Овако то изгледа, где је за израду послужио Сент Џорџов конац Танго у белој и зеленој боји, као и перлице разних величина и боја.
Наравно, морала сам да убацим златне перлице и то је одмах примећено и хаљина прихваћена са одушевљењем. Сад више није кивна на мене, већ на кројачицу што мора да чека термин за поставу.
- А шта ћеш сад да ми правиш? - уследило је питање одмах по испуштању хеклице.
- Мораш у ред - одговорих.
- Па да, ја никад нисам на реду и мени никад ништа не правиш...
Ту јој показах шибори накит.
- То да ми правиш под одмах!
- Немаш проблема, чим се преселимо у Београд.
Али то ме није извукло. Сад је на реду, чини се, црна чипкаста хаљина...
Чисто ако ме нема, да се зна где и због чега избивам...
Писац и разбојник
У аду, где у мукама грешне душе ишчекују Страшни суд, нашли су се у суседству писац и разбојник.
Писац је целог свог живота писао књиге, није био размажен, није крао, није убијао. Судбину која му је запала није очекивао и био је у великој недоумици зашто је настањен поред лопова и разбојника.
Обојица су седела у гвозденим котловима, до појаса потопљени у сумпор и катран. Под њима су демони распиривали огањ; код писца је пламен био мањи, код разбојника много већи. Али сумпор је у оба казана кипео од мехурова.
У вечности време нема никакву важност, али писац ипак примети да је пламен испод разбојника почео мало-помало да се смањује. Ту он издигну свој врат и спази да ватра под њим све више јача.
И заропта писац:
- Зашто се то дешава?
У том му се јави анђео и рече:
- Чујем да желиш знати због чега се ватра под твојим комшијом смањује а твоја расте. Сада ћу ти објаснити због чега је твоја патња већа.
Лопов је згрешио много у животу, начинивши силна злодела. Међутим, његова родбина се труди да исправи његова сагрешења. А ти си много већи грешник. Бог те је наградио талентом како би код људи будио добра и лепа осећања, а ти си својим књигама развраћао срца младих распаљујући у њима само страсти.
Причу са бугарског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Култ Бранковића
Када се говори о култу
сремских Бранковића, као и о светитељским култовима уопште, треба имати на уму
речи Димитрија Богдановића: „Никада се неће довољно подвући огроман актуелни
значај који су морале имати мошти светих владара једног народа за његову самосвест,
за континуитет или обнову његове цивилизације“. Историчари су нарочито истицали
чињеницу да су се, након Велике сеобе Срба 1690. године, у фрушкогорским
манастирима нашле мошти припадника свих светородних династија – цара Уроша у
Јаску, кнеза Лазара у Врднику и сремских Бранковића у Крушедолу. Неговање њихових
култова уграђено је у темеље политичког програма српског народа у Угарској. Посебно
су култови сремских Бранковића били у функцији очувања верског и националног
идентитета. Верује се да су они, у доба турске окупације Срема, по интензитету
превазишли и култове светитеља из куће Немањића.
Из књиге „Мајка Ангелина“ Светлане Томин
Христов печат
Печат Христов се појавио у свету након Његовог спасоносног подвига. Крст, који је био оруђе срамне казне, освештан је крвљу и благодаћу нашег Господа Исуса Христа, због чега је постао Христов печат неограничене силе против свега непријатељског.
Сада се само о броју 666 говори као о жигу антихриста. Зар је он већ задобио власт у свету? Зар су избрисане државне границе, зар мир и безбедност нежно уљуљкују наш слух? Зар се антихрист зацарио, од свих прихваћен као општесветски владар, који је тиме добио право на свој жиг? Међутим, још је св. апостол и еванђелиста Јован Богослов говорио да се у његово време појавило много антихриста. Њих је много – неверника, смутљиваца, заводника, расколника, насилника. То, међутим, још увек није јединствени антихрист, који ће по Божијем допуштењу током три и по године добити власт над целим светом и над онима што живе у свету. Требало би да сви ми имамо на уму, да сада још увек живимо у спасоносном времену, у времену благодати, када је Спаситељ света, Христос, спреман да прихвати и спасе сваког грешника који завапи ка Богу због свог спасења.
Тако ћемо се и спасавати у Цркви, ограђујући се страхом Божијим од свакога греха, од лукавства, лажи и преваре, од себичњаштва и самовоље. Било би добро да сада, кад се у народу буди хришћанска самосвест, сви ми схватимо коме су и зашто у овом тренутку потребни тако нехришћански методи борбе за „слободу”.
Од чега би, наводно, требало да будемо слободни?
– Од хришћанске црквене дисциплине, када саборни глас Цркве оспоравају лична мишљења?
– Од једне и саборне Цркве, чији расколнички део позива људе у катакомбе, да би се изродили у секту?
– Од плаћања пореза да, према речима Писма, ономе, који је много скупио не претекне, и да ономе, који је мало скупио не недостане (в. 2. Кор. 8; 15)? Зар чеда Цркве не узнемирава то што се ови борци, у жељи да достигну свој циљ, не гнушају ни коришћења метода оца лажи, ђавола – КЛЕВЕТЕ?
Откад се појавила ова пометња, написао сам велики број личних писама, која су се тицала ИНН. Једно од њих је, вољом Божијом, Сретењски манастир обнародовао путем Интернета, и оно је доспело у јавност. Међутим, то писмо су прогласили за фалсификат. Ја данас опет и опет потписујем то писмо својим именом.
Управо у том писму сам исказао своје схватање свега што се догађа, а не у оном анонимном писму, које су непознати клеветници објавили у часопису „Руски гласник“ („Русскии вестник“), бр. 4648. за 2000. годину, где су своје мишљење наметнули мом имену.
У вези с тим што моје име уплићу у своју клевету они, који се боре са Црквом, обавезан сам да сада кажем свима, који су увучени у ту психозу:
ПЛАШИТЕ СЕ ПОДЕЛА И РАСКОЛА У ЦРКВИ!
Плашите се да отпаднете од Мајке – Цркве, јер сада једино она задржава лаву антихришћанске разуларености у свету.
Плашите се осуђивања црквених старешина јер то и без антихристовог жига значи пропаст!
ПЛАШИТЕ СЕ ГРЕХА!
Ми ћемо из живота отићи много пре него што се појави она претња, од које сада сви страхују. Међутим, уколико отпаднемо од Цркве, у сваком случају ћемо наследити оно, од чега сада толико страхујемо.
Урежимо на таблице срца и ума оно, што чини основу нашег сједињења са Богом:
Сине, дај ми своје срце!
Срце и душу који су верни Богу, Господ неће предати непријатељу да их погази! Човека лако може да обмане и други човек. Шта онда да кажемо за непријатеља људског рода, с његовим многовековним искуством у лажи?!
Уз савремене техничке могућности, могуће је да се и јавно и тајно сви народи запечате и „бројевима“, и „чиповима“, и „жиговима“. Они, међутим, не могу да нашкоде људској души, уколико не буде свесног одрицања од Христа и свесног поклоњења непријатељу Божијем.
Нека нам животворне речи нашег Спаситеља буду руководитељ и путеводитељ по узбурканом житејском мору: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји (Јн. 14; 27) и Верујте у Бога, и у Мене верујте (Јн. 14; 1).
Одломак из писма арх Јована Крестјанкина
Добар савет
Један човек, неугодан и гневљив, био је ожењен са мирном и кротком женом. С годинама, његов карактер је постајао све лошији. Но са својом женом је живео у миру и слози.
Пријатељице ове жене, које су се често свађале са својим мужевима, нису престајале да јој се диве, молећи од ње савет.
– Реци нам – говориле су јој – како и поред тога што ти муж није цвеће, ви живите заједно. Како и ми да живимо сложно и не свађамо се са својим мужевима?
– Видите – одговорила им је – за те свађе саме сте криве. Када вам мужеви кажу какву грубу реч, ви се одмах наљутите и гневно им одговарате. Ја кад видим да ми је муж љут, не раздражујем га, већ се молим Богу да врати мир и спокој у његово срце. Када мој муж примети да му не противречим, те да немам намеру да се расправљам са њим, он се умири. Уосталом, и сам Господ нас учи да на зло не одговарамо злом. То нису празне речи и мир у породици се задобија тихом борбом над самим собом.
Причу са бугарског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
Магистеријум
„Наука влада масом?
Њујорк, 5. марта. (ИТАР-ТАС). ФБИ је намеравао да против поглавара секте „Лоза Давидова“, Дејвида Кореша, у време прошлогодишње опсаде ранча, који је секта заузела, примени психотронско оружје разрађено у СССР-у...
О тајанственом руском удружењу за „управљање свешћу“, причао је један сарадник „америчке тајне службе“, који је желео да сачува анонимност и који је у марту 1993. године присуствовао представљању тог удружења у Вашингтону. „Вилиџ Војс“ именује Игора Смирнова са московске медицинске академије као једног од руских научника, који су у Вашингтон донели апаратуру и показивали је „десетинама америчких званичника, који су представљали Пентагон-агентуру и државно-безбедоносне органе“. По тим новинама, научници су утврдили „да се уз помоћ ових инструмената, на подсвесном нивоу, могу сугерисати људима мисли и на тај начин контролисати њихово делање“.
Дакле, посредним начином потврђује се истинитост чудновате информације о томе да су још 1991. године америчка тајна служба и КГБ потписали документ о заједничким истраживањима у области психотронског наоружања. Сасвим недавно, ту информацију, објављену својевремено у „Независним новинама“, потврдило је и писмо руководиоца руског одбрамбеног завода објављено у „Московским новостима“. У том заводу, уз заједничку сагласност, а по техничкој документацији америчке фирме „HGY Co. Ltd.” било је одлучено да се произведе резонансни апарат „Миранда“. Ти апарати засновани су на високим фреквенцијама зрачења. Разуме се, они су предвиђени у медицинске сврхе. (Познато је да тајна служба само о томе и брине!)
Подсетимо: именовани уговор се појавио још за време постојања СССР-а. Да ли то значи да жречеве новог времена уједињују мотивације, које се налазе изван поља идеолошких, геополитичких и других разногласја?
У разговору са мном, Игор Смирнов је тврдио да је он већ у САД регистровао научно-истраживачку фирму, у којој се, као један од оснивача са америчке стране, јавља саветник председника Клинтона за глобалну стратегију господин Морис.
У последње време лабораторију Смирнова посетило је мноштво новинара. Цитираћемо неколике.
„Пацијента посађују пред компјутер, на екрану промиче графика, а у наушницама - пријатан шум. Шум није једноставан: уњему су скривена питања, која продиру у саму „душу“, о ономе главном - породица, рад, новац, секс, политика, алкохол, криминал и слично. Сарадници уносе у компјутер реакције пацијента на слична бешумно постављена питања. При том, одговори иду из подсвести. Човек и не сумња о својим реакцијама... То је прва половина рада – дијагноза. Друга је – корекција: негативна асоцијална стремљења треба угасити, чак укинути, а позитивна појачати. Омогућили су човеку да послуша свог омиљеног Вивалдија, а у музику су убацили, не питање, већ... нешто слично „савету“. Пацијент савете не чује, али их усваја.“
„Вама се допада да називате наше пацијенте речју „зомби“? Па у реду“, осмехује се Смирнов, „ми сами их тако називамо само у шали. Бавимо се најобичнијом психоанализом, истина, појачаном уз помоћ компјутера. Не заборавите да при својој клеветничкој примедби објасните наше циљеве – лечити и учити.“
Ја сам такође боравио у тој лабораторији. За 15 до 20 минута пацијенту задају неколико хиљада кодираних нечујних питања. Бесвесни одговори на њих не лажу, тврди Смирнов. Он то назива „детектором истине“. И још - огледалом, у којем човек, по први пут, може да угледа своју душу.
„Ми видимо како се на екрану монитора врти бесмртна људска душа“, говори научник. „И можемо да остваримо пресађивање дела сагњиле душе. Ми користимо термин психо-катарзис - очишћење уз помоћ наших метода.“ (Напомена: Из свог „црног огледала“ господин Смирнов добија информацију, која му дозвољава да изведе, на пример, овако чудне закључке: „Код Руса, за разлику од Американаца, идеја Бога одсуствује“.)
Добивши податке о пацијенту, Смирнов их изговара у микрофон „уређаја“. Звук се пропушта кроз компјутер и претвара се у онај лако шуштећи магички концентрат. Тај концентрат убацују у пријатну музику и ево - психотронска „миса“ је спремна.
Уосталом, сам научник назива технологију „каменом мудраца“. Амбиције су управо такве! Ево још неких од тежњи сарадника лабораторије: „Треба утицати на друштвену свест.“ „Размотрићемо те проблеме ради преображаја менталитета нације.“ „Неопходно је обавити психосондирање политичара у односу на предмет њиховог понашања у екстремним ситуацијама.“
Фројдизам и лик звери
Дакле, имамо посла са комјутерским фројдизмом. Сигмунд Фројд је темељио своју теорију несвесног и на сличним питањима која данас убацују у подсвест пацијената, при лабораторији Игора Смирнова. Трансфузија крви, канибализам, крвожедност... Наводно поставши свестан тих својих комплекса, човек се може ослободити неурозе.
Међутим, по философу Рене Генону, знаменити психијатар је, под видом терапеутске праксе, учинио својином милиона људи страшни сатански ритуал, који је ослобађао све најниже у човеку (Генон је знао о чему говори, јер је у младости био члан једне масонске ложе. У окултним круговима је позната прича о томе како су 1908. године, током спиритистичке сеансе мартинистичког реда, његовом старешини, Папусу, духови наредили да обнови ред Темплара и да његовим главним мајстором именује баш Генона)...
Дотична технологија веома подсећа на смисао црномагијских радњи у обичајима самих сатаниста. Они тврде да сатанизам, наводно, испуњава празнину између религија и психијатрије. Храмови сатане морају бити створени за људско опијање слободом, безграничном природом звери. У ритуалима, сатанистима је неопходно да опробају своју јарост, суровост и осветољубивост, да би затим волели оне који заслужују љубав.
Током својих хипнотичких експеримената, Фројд је истакао „хипотезу завођења“. Практично, све његове пацијенткиње су се „сећале“ да су у детињству биле подвргаване сексуалној агресији. То се признање (а најчешће су за сексуално злостављање оптуживани родитељи) одвијало током ритуала сатанског разговора, при чему су се сећале једино под хипнозом.
У наше време, када је један од канадских психијатара путем штампе објавио сличан случај, у САД се догодила буквално експлозија психоза на ту тему.
Хиљаде људи захтевају сада статус жртве тог подземног култа. Притом, они се стално сећају да су у детињству били очевици вампирских оргија, да су видели ђавола и слично. Од 1983. до 1992. године пред судовима Америке је претресано око 2.000 случајева ритуалног насиља над децом.
Да ли је реална тајна сатанске завере, чији учесници користе децу, а затим специјалним методама „отклањају из њих сећање“? О томе се тренутно воде велики спорови. Међутим, чињеница је да страшни џин, којег је Фројд испустио из подсвести многих људи, убрзава пустошно кретање по душама.
Сам корен речи „подсвесно“ јасно указује на порекло онога о чему говоримо. Порекло најниже, адско. Православни људи знају: подсвесно у терминологији и практици сличних људи је - хранилиште страсти и бесова.
Светитељ Игнатије, истински аскета и подвижник, који је живео у XIX веку, писао је да је виђење ђавола за човека Промислом забрањено - да људи не би претрпели насилну привученост злим дусима! Авај, увек је било опседнутих, који су се трудили да отворе тај бездан на било који начин.
Занимљиво је и да је по злу познати Алистер Кроули разумевао сваки обред призивања духова као начин блокирања свести и извлачење из подсвести демона који станују у њој. Слични обреди су подробно описани делимично у „Књизи Самех“, коју је Кроули превео. Многобројна „имена силе“, која призива црни маг, могу да се призивају монотоно ниским гласом.
Судећи по свему сам Фројд је одлично познавао изванмедицински смисао психоанализе. Не случајно, епиграф својој књизи, „Тумачење снова“, узео је из Вергилија: „Ако не могу да додирнем небеса, Ахеронт ћу покренути“ (Ахеронт је - паклена река грчке митологије, која дели свет живих од света мртвих).
У својој књизи „Увод у хришћанску психологију“, отац Борис Ничипоров скреће пажњу на још један моменат у Фројдовим делима. Поставши богоборац, он је увиђао само „судбински“ демонски аспект у односима оца и сина.
Отац Борис пише: „Ако следи Фројда у потпуности, син је обавезан да, или убије оца, или да се супротстави оцу. Тако се догодило и са Кроном, Зевсовим оцем, тако је било са Лајем, Едиповим оцем. Ту демонску предодређеност, психологија познаје под именом Едиповог комплекса. Али Фројд, будући неопаганин, у својој привржености јелинистичкој митологеми намерно не примећује да Син Божји, Исус Христос, надвладава те судбинске односе. То нам објављује, пре свега, Његова молитва у Гетсиманском врту уочи страдања, где се Он моли Оцу: „Оче мој! Ако је могуће да ме мине чаша ова; уосталом, нека буде не како Ја хоћу, већ Твоја воља...“
Умесно је овде навести и следећи закључак Православног психијатра Дмитрија Авдејева: „Схватљиво је да сваки правац у медицини и психологији има своју идеологију, своју светоназорску базу. На пример: јога-хиндуизам, акупунктура-будизам, окултизам-сатанизам, психоанализа-богоборство...“
Веза савремене научне традиције са окултном традицијом испољава се у самој Фројдовој личности. Године 1985. он је посвећен у бечко одељење јеврејске масонске ложе - Бнај брит. У њој је очито и добијао главну идеју психоанализе.
У сваком случају, истраживач Давид Мелкам пише да је Фројд увек остајао захвалан „Бнај Бриту“, јер му је, захваљујући тој организацији, пошло за руком да скочи у седло и да започне широко експлоатисати тему, која се у тој епоси сматрала скандалозном“.
У том контексту немогуће је не оценити глобалну Фројдову мисију, о којој пише философ В. Тростњиков. „У предговору руском преводу Вителсове књиге о Фројду, која је изашла 1925. године, совјетски психолог, М. Рајснер, писао је: „Ми не желимо да будемо неправедни. У области психоанализе религије фројдизам је учинио веома много. Могуће је рећи чак, да смо тек захваљујући психоанализи и њеној сексуалној теорији одиста дошли до тог основног психолошког момента, који дозвољава да се заобиђу све институције религијског мишљења и култа.“ Зато је, наравно, било могуће опростити фројдизму такве ситнице као што је мистицизам и посебно противречење фактима. Вреди ли обраћати пажњу на детаље, када је теорија у целини извршила тако одговоран задатак? Дарвин је „доказао“ да је тело човеково само од себе настало од тела мајмуна. Али остала је још душа, о којој Дарвин није рекао ништа. Сад Фројд „доказује“ да је душа човекова прост продужетак његовог полног органа. На тај начин је велики труд напокон био завршен!“, завршава Тростњиков.
Од богочовека до зверочовека
Са чињеницом да се развој психотронике нуди под веома хуманим, међу њима и медицинским паролама, не сусрећемо се први пут. (Напомена: Занимљиво је да се у пројекту закона о биоетици, који је припремила парламентарна група крајем 1997. године, експертима владе најмање допао члан, који гласи да „методи и средства окултно-мистичног и религијског порекла“ не треба да се примењују у циљу оздрављења. Заменик начелника кабинета председника владе руске федерације, Е. Арефјев, писао је о томе директно председнику Думе господину Селезњову.)
О томе говори и А. Н. Кочуров. (Он је свој портативни психогенератор мирно, ради демонстрације, пронео кроз милицијске кордоне директно у телевизијски центар. Пронео га је у обичној „дипломатској“ ташни). Тај мој сабеседник био је отворенији него многе његове колеге.
„Наравно, медицински генератори се лако преуређују у убилачке. Разуме се, могући су утицаји све до промене структуре ткива организма на молекуларном нивоу.
Зашто вам говорим о томе? Заинтересован сам да моје колеге и потенцијални наручиоци сазнају за сличне могућности.
Ако дође до наруџбине, она ће бити испуњена. Што се тиче бојевих постројења, они могу бити пуштени у серијску производњу за годину или две... Ограничења на моралном плану? Практично сви воде трку у наоружању. По чему је психотронско оружје горе од атомског?“
... Идеју о власти лекара излагао је још Платон. Лекари и судије ће „бринути о грађанима вредним и телесно и духовно, онога, ко је способан једино телесно, лекари ће оставити да умре: што се тиче људи са неизлечиво порочно душом, лекари ће их уморити.“
Сада, када се подаци о „порочним душама“ могу унети у компјутер, остварење „благородног“ задатка се веома упростило. Хтео си да престанеш да пушиш? Врло просто! Из тебе ће елиминисати сувишну агресивност, непотребне политичке пристрасности и остала асоцијална стремљења. Упросечени и упрограмирани људи, у погледу штетних навика, образују сасвим погодну биомасу за управљање. Добар апетит, добро владање, добра потенција... И - амерички „пластични“ осмех на лицу човеко-манекена унутра потпуно празног.
О спремности човека да се преда у руке различитих психотехнолога треба рећи нешто посебно. Лишивши се духовне свести својих предака, наш савременик прихвата, у суштини, магијске операције над собом, као ремонт некаквог механичког будилника. „Зашто човек, отворен свим својим слојевима, види у себи само материјални слој и зашто се, не само са чудном покорношћу, већ и са некаквом невеселом гордошћу, саглашава са онима који га третирају као механичку играчкицу на навијање, то јест, проглашавају подобијем не Бога, већ ђавола?“, пише философ В. Тростњиков.
Вектор кретања хомосапиенса неодољиво се заокреће: од Богочовека Христа ка - човекозвери. Према антихристу, којем служе бића, којим управља страх или сувише биолошке страсти. Послушна биомаса груди и стражњица је спремна!
Није ли час да се иступи против технотронске експанзије у дубину нестабилне човекове свести. Против њене унификације, ма какве саблазни се нудиле у замену за њу.
... Тако постепено долазимо до схватања: међу психотронским жречеством нашег времена, поред неортодоксних физичара, писаца фантастике, истраживача космоса, несумњиво морају бити присутни и лекари.
Магистеријум за нови миленијум
Недавно је у нашој земљи на енглеском језику изашла књига под називом „Магистеријум“. Уистину, окултно значење у њој се придаје броју „2000“. У чланцима се ставља акценат на превратни карактер тог датума у историји човечанства. Књига је штампана у тиражу од 2.000 примерака, а сваки примерак кошта 2.000 $ (што више личи на плаћање некакве чланске карте).
„Часопис-клуб-форум“ узима на себе труд да погоди свеобухватну концепцију XXI века. Текстови чланака су писани веома китњасто, узвишено и замагљено. Занимљив је списак аутора и чланова редакције. У њему су - поред познатих руских и иностраних политичара - представници оних истих дисциплина о којима смо толико говорили. Очито, вожди и жреци технотронског века су се ујединили ради извесног „великог посла“.
Овде је психолог И. Кон, ту је и већ нам познати Хосе Делгадо. (Напомена: На том списку, свака личност је - феномен. На једној од недавних конференција академик Кон је иступио са веома занимљивим извештајем: „Једнополни бракови: правни и морални аспекти.“ Негодујући, он је прекорио Православну Цркву зато што не дозвољава сексуалним мањинама да се у пуној мери користе својим правом на слободу.
Мрежа „Интернет“, на екрану компјутера, даје портрет седокосог господина задовољног собом. Текст гласи: „Кон Игор Семјонович, професор. Главни научник консултант пројекта „Полно васпитање руских школараца“, активни учесник покрета за права хомосексуалаца, добитник награде Фонда Џона Д. и Кетрин Т. Мекартурових за 1995. годину на тему „Сексуалне мањине у међудисциплинарној перспективи“. Физичар, Нобеловац Прохоров, напоредо стоји поред мистичних писаца Умберта Ека и Јеремеја Парнова. Аутор теорије порекла космичких зрака, Виталиј Гинзбург, напоредо са космонаутом Григоријем Гречком и вајарем Ернестом Неизвесним. Представљајући структуру Уједињених нација, ту је шеф секте „исмаилита“ (историјски повезане са асасинима), Ага Кан - заједно са руководиоцем јеврејског центра у Бечу Симоном Визенталом. Консултант RAND Corporation-a, футуролог Фукујама - ту је са лидерима некаквих хиндуских и тибетанских секти.
Дакле, научници, свештеници, политичари, људи из уметности. Друштво се чини разноврсним само на први поглед. У древна времена, када је један од жречева приносио жртве Молоху или Валу, други је свирао на бубњевима да би загушио крике несрећних жртава.
Ево њих, садашњих жречева трочланог бога „слободних зидара“ Јах-Бул-Она! Лажног Јахвеа савременог јудаизма, чије око тако оштровидо гледа са сваког америчког долара, за свима који происходе из делте масонских храмова. Вала, који се претворио у телевизор и обмањује милионе. Древног Озириса, који је после своје смрти породио Хоруса, покровитеља свих савремених сатаниста.
Међу ауторима „Магистеријума“ је и - милијардер Сорош, који по ко зна који пут понавља своју омиљену сентенцу: „Историју стварају велике паре.“
Уводни чланак часописа писао је Едуард Шеварнадзе. Он љубазно дешифрује: „Магистеријум је - камен мудраца.“ Едуард Амбросијевич пише о томе да га човечанство данас потребује далеко више него у Средњем веку.
Да, камен мудраца упорно су тражила још друштва алхемичара. Гоњени својим експериментима, управо су они формирали пралик савремених тајних друштава. Једно од тих друштава су Розенкројцери. Њихов тајнопис је - оваплоћење тајномишља. Испоставило се да је у њиховим посебно мудроносним текстовима необично лако прозрети политичке идеје. А у њиховим симболима - скривене тежње.
... На корицама „Магистеријума“ је – Уроборос. Змија која гризе сопствен реп. На окултном језику прстен змијског тела означава власт над светом људи. Камен мудраца, наводно, и даје свом власнику апсолутну моћ.
Уза све ограде према Данилу Андрејеву, тешко је не подсетити се овог његовог пророштва: „... развој средстава веза, техничка достигнућа која дозвољавају полицијском режиму да контролише интимни живот и скривене мисли сваког човека, удариће гвоздени темељ под вампирске небодере диктатура.“
Занимљиво је како изгледа „Магистеријум“ технотронског века. Можда личи на скромни биогенератор.
Да, психотроника је - магија преоденута у инжењерску кошуљицу. Црна магија!
Постепено се наметнуо следећи закључак: да је потрага за конкретним координатором тих сатанских поступака, која нас је и одвела до, рекло би се, супротстављених институција (ЦИА и КГБ) - јако наивна. Супер-координатор психоистраживања је онај исти невидљиви шеф свемирског масонства - и налази се изван људске сфере. То је ђаво – човекоубица од искони.
Управо он убацује „нове“ идеје из хиљадугодишње древности. Преношене „духовима злобе поднебесне“, оне „лете у ваздуху“ и истовремено их „људи-антене“ лове у различитим земљама. Управо он заражава компензаторском похлепом за влашћу оне који су највреднији у људском роду. Управо његова подземна канцеларија предлаже малодушнима да потпишу уговоре крвљу. Управо за њега је сваки Хришћанин - риба идеална за адски тигањ.
Само постојање друштва „Магистеријум“ сведочи: да магови и психотроничари, редитељи и политичари не спавају. Они брижно, само у различитој мери, извршавају поверени им задатак - не допустити човеку да се пробије до Христа.
Преузми књигу:
Јуриј Воробјовски
Др Јована Стојковић говори о: психотерапији, Фројду, Јунгу и окупацији Србије
Ловачка прича
Слика са интернета
„Зато одбаците лаж, и говорите истину сваки са својим ближњим...“
(Еф 4,25)
Ловци су, с вечери, поседали око ватре, начевши разговор о свему помало. Један од ловаца поче приповедати:
- У мојој младости збио се необичан случај. Док сам пролазио клисуром, приметио сам једну рупу у стени довољну да ми глава прође кроз њу. Погледах унутра и приметих да пролаз води ка брду и ја, уз доста напора, успех да уђем у њега.
Ушавши, ја кренух даље. Након неког времена осетих прилив свежег ваздуха и приметих да могу ходати сагнут путем који сам осветљавао малом лампом. Потом се пут раширио у толикој мери да сам већ корачао усправно.
Не знам колико сам дуго ишао док не избих на обалу пећинског језера. Са врха пећине сливали су се зраци дневне светлости очигледно кроз пукотине у стени. На моје изненађење, угледах на језеру мали чамац са веслима. Ушавши у њега, ја стадох веслати како бих открио где је крај језеру. Не сећам се тачне дужине, али се наједном појавило острво прекривено густом шумом. Искрцавши се на обалу угледах пут који је водио у планину.
Пошавши њиме стигох до старе колибе. Покуцах – и чух глас који ме позва да уђем. Ушавши, угледах два монаха, који ме радосно дочекаше и понудише скромним послужењем. Рекли су да их је тројица, али је трећи одсутан послом.
Кад кренух да се поздрављам с њима...“
– Могу ли ја да довршим причу уместо тебе? – прекиде приповедача други ловац.
– Па, можеш... – изненађено прихвати овај.
– Дакле, један од монаха се ту подиже и из све снаге ти удари шамар!
– А због чега? – збуни се приповедач.
– За то да би престао лагати! – одговори му ловац.
Монах Симеон Атонски
За блог и причољупце, причу са руског је, у слободном преводу, превела причалица.