[ Непозната историја Срба... ] 31 Октобар, 2014 12:42

... И 17. октобра у вече, уђе једно мало коњичко одељење српске војске у Призрен. Мајор Селимир Остојић посео је призренску касарну са једним ескадроном коњаника. Он је ложио целу ноћ ватру на околним брдима, труба је свирала на све стране, поручио је да призренски грађани спреме сутра за војску 10 хиљада хлебова. Сутра дан ујутру позвао је прогласом Призренце да се предаду. Иса Бољетинац са својим Арнаутима и код Пећи разбијена војска Џавид паше са 8000 редовне турске војске стајаху код Призрена. Кад је руски конзул Емилијанов дознао, колико је малена српска војска, а још јој не долази помоћ, молио је мајора Остојића да одступи, да не претрпи пораз, јер нико неће казати да су Турци победили шачицу српских коњаника, него ће разгласити да је српска војска на Призрену потучена и да ће то изазвати ружан утисак. А није ни право да изгину онако храбри војници. Но мајор Остојић рече му:

- Ја не могу више одступати. Побио сам српску заставу у Призрену и крај ње ћу умрети!

Када ми је доцније конзул Емилијанов причао о томе, он је говорио:

- Пишите само што више о овоме. То су хероји за које треба да дозна свет!

У Призрену беше у оно доба ужасно комешање. Конзулу Емилијану долазили су не само Срби, да га моле за заштиту ( а он их је заштићивао колико је год могао), него су му долазили и Турци. Тражили су да их узме у заштиту ако уђе српска војска. Он им је то обећао, али им рече и то:

- Моћи ћу учинити само онда, ако донде спречите проливање крви.

А било их је доста који су изазивали крв. И било је на тргу, код водоскока, бурних призора и договора. Неки су говорили:

- Срамота је што трпимо, да нам неколико српских коњаника узму Призрен, а ми их можемо уништити.

... Када је у Призрен ушла силна српска војска с топовима и коњаницима, овладало је неописано одушевљење. На уласку у варош дочекало је генерала Јанковића српско свештенство с литијом, дочекаше га Срби неописаним одушевљењем, а дочекаше га и Турци. Чак су изашле и жене, а оне су се тога дана појавиле овако јавно, демонстративно тек после много стотина година.

 

Из књиге Јаше Томића Рат на Косову и старој Србији 1912.године“

 

 

 

[ Искораци... ] 30 Октобар, 2014 20:19
(слика-рам преузета је са интернета)
 
 
[ Доколичарење ] 30 Октобар, 2014 00:01
Хеклана капа "Бубамара"
 
Хеклана капа "Бубамара" 
 
 
[ Искораци... ] 28 Октобар, 2014 17:41
 
 
 
 
I love you - Kevin Kern
 
 
[ Генерална ] 27 Октобар, 2014 17:12
 
[ Непозната историја Срба... ] 25 Октобар, 2014 19:29

Последње сунце овога века залази у крваво руменим облацима Запада и у вихору мржње. Гола себичност нација, у својој опијеној и махнитој похлепи, игра коло уза звекет мачева  и уз лавеж осветничких песама.

Рабиндранат Тагора, последњег дана XIX века

 

 

Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организирају и предводе.

"Усташки покрет у хрватским крајевима", службени лист КПЈ Пролетер

из децембра 1932. године

 

 

[ Непозната историја Срба... ] 24 Октобар, 2014 18:27
 
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 23 Октобар, 2014 17:51
 
 
[ Непозната историја Срба... ] 22 Октобар, 2014 22:04
 
 
[ Доколичарење ] 20 Октобар, 2014 21:03
 
 
 
 
 
Све капе рађене су од памучног конца (Сент Џорџ, Танго).
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 18 Октобар, 2014 23:00

 

(слика са интернета)

 

Лето је. Тек зора забеласала, а Миљко Станић, из Лепојевца, већ уранио, сео на троногу столицу и, обувајући нове, вуницом ишаране чарапе и добро од блата истресене опанке, нешто крупно размишљао...

А и не размишљао, кад се спрема у окружни суд, да заклетвом докаже, како је његова њива, звана у потоку већа за читавих десет бразда, но што је у истини. Лажном заклетвом он ће данас од свога рођеног брата Раденка одузети неколико стопа земље.

Да увећа њиву била му је давнашња жеља, али за то треба да се криво закуне. Није лако да'нути криво душом ни за читаво имање, а некмоли за неколико бразда.

- Ето, пуна је кућа деце, све једно другом до ушију — размишљао је Миљко обавијајући кајише око ноге — а земља је иста, не увеличава се. Оно што сам ја наследио има се делити на шест мојих синова. Шта ће сваки добити? Ништа, шаку јада. А много треба. Дације су велике. Порез, прирез и трошкови из дана у дан расту. Није лако ни наслеђену земљу сачувати. Овако се не може више. Ради поштено, па ништа. Е вала ћу и ђаволу мало запалити свећу, да ако пође на боље! Мој брат узео, чово, жену масанку, па сад има много више земље од мене. Неће му се ни познати ових десет стопа земље, а мени је заувар. Он има само једно дете. За њега биће доста, предоста.

Обузет оваквим мислима, Миљко је изашао пред кућу, где га је очекивала вредна домаћица са пуним вргом свеже воде и чистим убрусом. Жена му поли, а он, заборавивши чак и да се прекрсти по обичају, испљуска се на двоје-на троје неколико пута по лицу и отре убрусом.

- Шта је теби, човече — примети му домаћица — ти од јутрос као да ниси Божји? Зар идеш на тако далеки пут и заборављаш да се прекрстиш?! То ти не слути на добро. Знаш ли како твој покојни бабо, Бог да му душу прости, увек говораше: „Кад се умиваш никад не заборави да се прекрстиш и кажеш: Боже помози... Он је, докле год је жив био, тако радио, па му је навек кућа певала.

- Море. жено, гледај ти свој посао, одврати јој мргодно Миљко - немој ми ту поповати. Твоја је памет к'о у ћурке. Ваљда нећу још и тебе слушати.

На лицу му се видела решеност на све. За жену је то био знак да ћути, иначе би зло прошла. И она је заћутала.

Пошто се сасвим опремио, метнуо је у џеп од фермена пљоску препеченице, без ње нигде не иде, а за појасом заденуо у крупици груду земље од праве његове њиве. Кад се буде заклињао, он ће мислити на ову земљу за појасом и тврдиће, да је заиста то његова земља, те ће му у неколико бити истинита клетва. Спремио се да и Бога, који свачије и најтајније мисли зна, слаже!

И нокте је пустио, да му израсту, па кад буде ставио три прста на свето јеванђеље, он ће га само ноктима додиривати, а чим изађе из суда нокте ће одсећи и сав грех отићи ће од њега. Ово је чуо од чувене, старе картаре, Дуде циганке.

Путовао је дуго, али у суд је стигао на време. Баш кад је судски служитељ отварао велика врата на судском здању, Миљко се прикучивао улазу и заједно са раније дошлом групом сељака ушао у предсобље судско. Сео је у један кутак. Парничари, сведоци, адвокати, адвокатски писари готово су без престанка долазили. Ускоро ће судски распуст, па свако жели да дотле сврши парницу.

Било је ту свакојаких људи. На по неком се лепо види да никад није долазио на судски праг. Бојажљив је, све се склања у крај, сваком који носи капут скида понизно капу. А на неком се јасно чита да је чест посетилац суда. Разговаран, слободан, готово разуздан од слободе, баш као у сеоској механи.

Са једном групицом сељака уђе у судску чекаоницу и брат Миљков, Раденко. Морао је и он доћи на рочиште. Миљка подиђе нека језа, срце поче силније куцати, а пробуђена савест стаде га корити: Не парничи се с братом... не куни се криво — грехота је, не дај душу ђаволу... приђи брату, измири се и братски пољуби, па идите заједно кући...“

Али истог часа неки други унутрашњи глас му говораше: Не детињи се, какав мир, каква заклетва, каква душа, све је то ништа. Приграби што више земље, гледај да се богатиш и уживаш — то ти је овога света...“

Час по час би електрично звонце зазвонило, а судски служитељ улазио у заседање и излазећи, са врата, позивао поједина лица.

Тек око десет часова пре подне дошла је на ред Миљкова парница.

- Браћа Станићи, из Лепојевца, — викну служитељ и пређе очима све у чекаоници — брже овамо.

Миљку се окрете чекаоница, ноге му се скратише, нешто му застаде у грлу. Поче се искашљивати.

- Улази кад ти говорим — викну му осоро служитељ — шта се скањераш ваздан?

Једва доклеца до врата. Унутра улазаше заједно са братом. Брат му успут добаци: „Позеленио си као гуштер, хоћеш туђу земљу... не да Бог.“

Само ово неколико пркосних речи биле су довољне, да Миљка свега испуне мржњом. Сваки му је дамар задрхтао. Онај стари, вековни, српски инат замрачи му савест и он се реши, да се освети брату и криво закуне.

Председник суда дуго је говорио о важности заклетве. Напоменуо је, да кривоклетника земаљски закони терају на робију, Божја правда на оном свету спрема вечне муке. Прст Божји јавља се на невиној деци кривоклетниковој, а проклетство иде чак и до десетог колена. Али Миљко, обузет мржњом, није појимао ове страшне речи. Он је чуо само звук речи, а смисао је био далеко од њега, јер све његове мисли беху заузете пакошћу на брата свога.

- Ја ћу се... овај... заклети... то је моја земља — промуца Миљко, а руком се пипну за земљу у појасу.

- Добро, онда метни три прста на свето јеванђеље — заповеди председник — и говори за мном.

Миљко је понављао речи што је председник говорио. То су биле речи, што леде срж у костима. Али их Миљко све до краја изговори.

Суд је на основу заклетве донео пресуду, да десет стопа земље, око којих се парниче Браћа Станићи, припадну Миљку.

***

Приближавало се подне.

Најстарији син Миљков, младић од 17 година, отишао да види, шта му раде два млађа брата код стоке на сеоској утрини. Тамо их затекне око једне гранате, коју је војска, што се ту чешће вежбала, изгубила. Ни слутили нису, да је граната неиспаљена.

Један брат је ударио ушником своје сикирице у гранату, а она је врхом све више улазила у земљу. И најстаријег брата је занимало ово, па се сагнуо и посматрао шта раде браћа. Наједанпут граната страховито груну, земља се запуши, задими се и одјекну врисак најмлађег брата...

Кад су дојурили околни чобани пред њима се указала језовита слика. Место три жива бића лежала су три унакажена леша. Два старија брата била су мртва. Распрсла граната разнела им лице. Најмлађем однесена десна рука, али је био у животу, тешко је дисао.

Брзо су нађена кола и пренети кући.

Писка и нарицања ојађене мајке и запевка родбине разлегала се долином Лепојевца... Све живо искрено је жалило ову добру децу.

***

Одмах иза суда Миљко се кренуо на пут. Журио да час пре стигне кући. Успут је исекао нокте и бацио у реку, преко које је прелазио, мислећи, да ће река са њима однети и његов грех.

Сунце га у теме жеже, а са чела кипти зној... Тежињава кошуља припила му се уз леђа. Неки терет притискао му душу, али се надао, да ће се разгалити чим дохвати свога Лепојевца и види пуну кућу веселе дечице.

После дугог заморног путовања приближио се селу. Са једног брежуљка посматрао је своју њиву, коју је сада кривоклетством увећао. Кућа му је необичнија изгледала. Као да је видео неки свет око ње сакупљен. Али рачунао је, да је то због свечаника — бели четвртак по Тројицама — па свет у Лепојевцу не ради, но се овде-онде скупља.

Један Лепојевчанин пројури поред Миљка на коњским колима, погледа га чудно, али му ништа не рече. Тешко му беше да он буде гласник несреће. Миљку се учини загонетно понашање овога човека. Севну му кроз главу, да се већ није чуло за његову лажну клетву, па се од њега склањају као од губавог. То му је тешко пало. Лакше би му било да тамнује на робији и носи гвожђе на ногама, но да га се цело село клони и на њега пружа прст. Помисао, да и ово може бити, још га више растужи.

Сада се већ био доста приближио кући. Неко нарицање га трже из размишљања и он ослушну од куда то долази. Оцени, да је ту око његове куће. Али се није могао домислити ко је у његовом комшилуку могао умрети. Јутрос је све здраво и живо оставио. Наједанпут нека страшна слутња прожма га свега, а кроз главу му као усијана игла пројури мисао: да се не буде каква несрећа десила у његовој кући. С почетка малакса, по том доби приток снаге и појури што брже може. За неколико тренутака стигао је кући.

Неочекивани и ужасни призор указа му се пред очима. На одру лежаху оба мртва сина, а крај њих нарицаше мати. То га толико потресе и скрха да дуго није могао до речи доћи. Само се бусао у прса и као ухваћена дивља звер жалосно цичао.

Прве речи беху му:

- Убице!... Крвопије!... Ко ми уби децу?! Осветићу се ја... Овамо оружје!...

Закрвављене очи, разбарушена коса и безумне речи одаваху човека са поремећеним умом. Једва су га уверили, да је ово случајна несрећа и задржали, да не учини какво зло.

Дуго се грувао, чупао косе и крештећим гласом нарицао.

За то време његов брат Раденко одјурио је колима у варош за лекара, како би се спасао бар живот трећег детета.

Кад је прошао први најјачи удар жалости, Миљко се мало примирио. Тада су му тек у појединостима испричали несрећни догађај. Суза сузу му је престизала. Хтео је извадити убрус из појаса, да обрише лице од суза, али место убруса извади крпицу са грудом земље. Кад смотри земљу, понова зајеца и полете умрлим синовима. Стаде их безумно грлити и љубити њихова унакажена лица. Сад му пуче пред очима, ко је њихов убица. Гушећи се у покајничким сузама тихо нарицаше: Децо... синови, узданице моје... опростите оцу вашем, највећем грешнику под капом небесном... Ја, кривоклетник, ја сам ваш убица... Ви сте невине жртве мога греха.“

Присутни, чувши исповест кривоклетника задрхташе од тешког греха Миљкова и овако брзе, неочекиване казне Вечног Правосуђа, а шапат оде од уста до уста: Ово је прст Божји.

 

Љуб. М. Богићевић

 

[ Доколичарење ] 17 Октобар, 2014 01:36
 
 
 
 
 
 
 
Хеклана ташна са поставом "Плави цвет" рађена је од памучног конца (Saint George, Cotton Cable).
 
 
[ Генерална ] 15 Октобар, 2014 16:36

 

 

Својим правим крштењем, водом и Духом, под светим Владимиром, Русија је спасла Хришћанство. У оно време на име када је православна вера, држана Светом Византијом, била сасвим онемоћала - не због своје немоћи но због немоћи људи - када се на другој страни политикантска вера Запада - вино помешано са водом - рвала са кнежевима овога света о земаљско царство, Хришћанство је било на самртној постељи, и прави хришћани у очајању.

Тада је Промисао Божји покренуо цео један континент, цео један непознати мравињак људски, у помоћ правој вери. То је била Владимирова Русија. Данас, када су на једној страни сасуди вере хришћанске на Истоку и Западу недовољно јаки да помогну оглувелом и збуњеном свету и када је на другој страни најокорелији паганизам под разним именима дигао своје рогове на свих пет континената - данас опет Промисао Божији позива Владимирову Русију да помогне Хришћанству, а кроз ово човечанству. Да му помогне, мислим, на тај начин што ће на кантару вредности дати превагу оној страни, која је вољна да се у име Сина Божијега приволи царству небеском.

Иде време и скоро је дошло, када ће мучеништвом крштена и освештана Света Русија везати све модерне идоле, који њу сада даве, и попут светог Владимира избацити их из земље руске у бездан неповратни.

Иде време и скоро је дошло, када се у Русији неће само обнављати иконе светитељске, као што то данас бива, него када ће војска руских живих светитеља, од светога Владимира до светога Серафима, и до последњих мученика Христових са царем мучеником на челу, објавити небу и земљи, да је сав руски народ Христом обновљен, у мукама поново рођен, у крви поново крштен, и као такав готов да помогне целом свету.

Иде време, браћо моја, и већ је на прагу, када ће се упрљано и од мука постарело лице руског народа засијати као сунце и обасјати све оне који седе у тами и сенци смртној. Тада ће сви народи на земљи благородно узвикивати: „Наша Русија, наша мученица, красно сунашце!“, као што руски народ непрестано, а нарочито на данашњи дан, сваке године кличе: „Владимир - красно сунашце!“.

Благо вама који у ове дане плачете са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Благо вама који данас тугујете са Русијом, јер ћете се са њом ускоро радовати!

 

Из беседе Светог Владике Николаја: Свети Кнез Владимир – крститељ Русије

 

 

 

[ Генерална ] 14 Октобар, 2014 18:59

 

На слици: Цар душан, Карађорђе, Живојин Мишић

 

Ја знам ко сам
по звону што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају са иконостаса
и што сваки у руци држи храм.

Ја имам
светитеља за оца и деда,
имам светитеља за кума,
и на небесима
све Сухој планини од громада
преко Ситнице до Раса и Хума
моја лоза влада.

Jа знам ко сам
и по мржњи бесомучној
којом ме злопакосни гоне одвајкада,
знам по томе колико сам Угру
пред очима црн
и по томе колики трн
у сан Византији моја моћ забада.

Ја знам ко сам
и по пријатеља својих господству,
и по благородности њихова лика
и слави им копља и штита.
Са свецима и краљевима ја сам у сродству,
о мом пореклу из књига староставних
владар на далеком двору
и летописац у манастиру чита.

 

Десанка Максимовић

 

 

[ Генерална ] 13 Октобар, 2014 18:33

 

 

Одговори оца игумана били су отворени, искрени, храбри, директни. „Сурово" истинити. Истакао је да омладина не одлази из Православне Цркве, већ из савремене оцрквовљености којој недостају атрибути истинске Цркве - заједништво, љубав, солидарност, слобода, истина и храброст да се говори истина, скромност, мудрост, неподлегање стихији савременог света. Површно православље гуши сваку духовност и емоционалност. Хипертрофирана богослужбено - дисциплинарна страна црквеног живота, „мораш“ и „не смеш“, забране и (наметнуте) обавезе само удаљавају младе људе од Цркве. Ипак, суштинска примедба оца игумана погађа центар проблема.

Зато што нису добили право хришћанско духовно и морално васпитање, није се остварио њихов сусрет са Христом, а „црква без Христа“ код адолесцената - који сваки ауторитет доводе у питање - може изазвати само револт и одбацивање. Јер, ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи.

Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао?“ (Пс. 139,7). Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт са Христом јачао и развијао се - истиче отац Петар Мешеринов.

Дођи и види

Језгро хришћанске вере јесте сусрет са Христом. „Дођи и види“ - прве су речи које Христос упућује својим ученицима. Позива их да се сретну и „окусе“ сладост Његове науке, да искусе радост Јеванђеља. Сетимо се како ученици Клеопа и, претпоставља се, Лука, после сусрета са васкрслим Господом говоре један другом: „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше писма?“ Слично искуство сусрета са Христом имамо и у преобраћању апостола Павла: „Савле, Савле, зашто ме гониш? А он рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече: Ја сам Исус којега ти гониш.“ После тога три дана апостол Павле није видео, нити је јео и пио.

Истински сусрет са Христом изазива тектонске, дубинске промене. Цело човеково биће доживљава преображај, јер сусрет са Христом открива божанску димензију и небеску перспективу постојања. Тај сусрет открива боголикост наше личности. Пробуђена боголикост из сусрета са Христом превазилази и потискује палу природу и греховне склоности.

Свагда видим пред собом Господа“ (Пс. 16, 8) - узвикује псалмопевац. За данашњег човека, маловерног и огрубелог, овај стих је само поетска фигура, јер ко може рећи да стално пред собом види Господа. Данашњи човек заборавља да поред телесних очију, које сви имамо, постоји и духовни вид, али само код оних који траже Бога, и „који су ради стајати пред лицем твојим, Боже Јаковљев“ (Пс. 24,6). Стајати пред лицем Божијим јесте велики изазов и само најчистији срцем имају ту храброст, али и потребу, да стану пред Њега.

Два српска великана

Ми смо у нашој Цркви у скорије време имали два духовна великана за које се слободно може рећи да су свагда пред собом видели Господа. Били су то блаженопочивши Патријарх Павле и архимандрит Тадеј.

Потписнику ових редова остаће у трајном памћењу богослужења у Саборној цркви прве недеље Ускршњег поста када је Патријарх певао и служио за певницом и када је метанисао заједно са свима нама. Својим примером показивао је шта значи смерно, скрушено и ревносно служити Господу. Као да је хтео да поручи исто што и стих „свагда видим пред собом Господа“.

Други пример из живота Патријарха Павла јесте анегдота која се одиграла у Призрену. Тада, као Владика рашкопризренски, кренуо је на јутарњу службу, а испред њега је била група ученика богословије која је ишла у истом правцу. Нису га приметили, причали су необавезно, а један од њих је гунђао и негодовао: „Докле ћу морати да устајем рано и да сваког јутра идем на јутрење!“ Патријарх Павле му је пришао и рекао: „Мораћеш све док не будеш хтео.“ Порука у вези са темом о којој говоримо је сасвим јасна: они који су се срели са Христом не морају да му служе - они желе да му служе.

Отац Тадеј, с друге стране, је на себи својствен начин сведочио шта значи стајати пред лицем Божијим. У својим беседама он је о Господу говорио са пуно љубави и дивљења, показујући своју веру и присност са Господом. Саветовао је: „Молите Господа као највећег пријатеља, од срца и искрено...“

„Видећемо како ће Господ да устроји ствари“... „Права истина је она коју вам Господ открије“... „Ја кад имам проблеме у манастиру и покушам сам то да решим само искомпликујем ствари, а када све своје бриге и проблеме препустим Господу све се разреши на најбољи начин“... Слушајући оца Тадеја имали смо снажан утисак да је Христос ту међу нама, да Он није далеки и скривени Бог него да је невидљиво присутан (то се посебно односило на Литургије које је отац служио). Да је са нама „у све дане до свршетка века“ (Мт. 28, 20).

Тајна сусрета

Ипак, постоји мистерија сусрета са Христом. Некада и код неких, ни овако упечатљиви лични примери као што су били Патријарх Павле или отац Тадеј, ни јеванђељска мудрост и лепота, ни Свето причешће, чак ни чуда не могу да изазову промену, преображај или буђење духовног живота. Једноставно нема реакције.

Зашто је то тако, остаће тајна. Да ли разлози леже у огреховљености конкретне личности, у њеној огрубелости, претераној рационалности, материјалистичком поимању света? У сваком случају, и поред тога што Господ стално „стоји на вратима и куца“ (Отк. 3, 20), постоји нешто што држи срце залеђеним за Христа, за веру и за Његову спасоносну науку.

Лични сусрет са Христом не може заменити ни теологија, ни обред, богослужење, морал или Света тајна. Све то добија своју пуноћу и смисао само ако произлази из личног односа према Њему. Многи ће злурадо или из охладнелог срца приговорити да „сусрет са Христом“ није ништа друго до песничка слика, да је то апстрактни појам без реалног, конкретног и опипљивог садржаја. Греше. Место сусрета је људско срце. Оно након додира са Истином и Христовом љубављу почиње да се мења. Уместо љубави према себи, јавља се љубав према Богу. Уместо безбрижности и лагодности живљења - страх Божији и продоран глас савести. Уместо угађања себи, служење Богу. Уместо осуђивања и оговарања, самилост и праштање. Уместо бављења тривијалностима, осећај за свето и узвишено... Дакле, „ако је ко у Христу - нова је твар“ (2 Кор. 5, 17).

Порука младим људима: ако до сада нисте срели Христа, само изразите јаку жељу да се то догоди. Све остало је у Божијим рукама. Он ће одредити време, место и начин када и како ће се то десити.

 

Виктор Вицановић, психолог у Деветој београдској гимназији

„Православни мисионар“, јануар/фебруар, 2013. године